Nešto malo ambicioznije od Guy-a Ritchieja
Uncut Gems, treći film braće Safdie (Benny-ja i Josha) uspeva da održi dva sata besprekorne tenzije, ali, ipak, ne uspeva da ispričanu priču transcendira u nešto više od inserta iz poslednjih dana života jednog sasvim nebitnog lika.
Adam Sandler, koji se konačno vraća malo ambicioznijim ulogama, je fenomenalan kao sitni jevrejski draguljar, kockar i preverant Howard. Rekao bih da mu je veliki uzor za građanje ove uloge bio Al Pacino, možda najviše kao Sonny u Dog Day Afternoon, s obzirom da i on kuburi sa sličnom tenzijom koju iniciraju različiti junaci i razvoji situacije. Da, situacije, a ne radnje. Sandler poput Pacina ume da plane, i da se ugasi, ume da nosi tenziju u sebi i da pokušava da je ugasi u drugim ljudima vraćajući se svojoj stidljivoj toplini. Ipak, ono u čemu je on najviše uspeo, a što Pacinu daleko lakše polazi za rukom, jeste da pažnju sve vreme drži na sebi.
Howard je nekom mućkom došao do parčeta etiopskog opala, koji je i dalje zarobljen u steni. Taj opal treba da bude njegov spas iz mora kockarskih dugova. Međutim, uprkos nizu prilika da poravna račun i vrati svoj život u koliko-toliko normalne tokove, Howard neprekidno sebi puca u nogu i pokušava, ne toliko da zaradi više, koliko da se nekim klađenjem sa sudbinom pokaže kao uspešniji. Film nema hepiend. Ali to sam vam već spojlovao.
Ono gde Safdieji prave isti film kakve je Ritchie nekad pravio jeste u ukrštanju komedije sa evidentno crnim ishodom, sa krimi-akcijom koja svojom surovošću i ozbiljnošću oporo gasi pomenuti humor koji njome struji. U isto vreme, i Ritchie voli da priču razvija kao domino efekat prve pogrešne odluke, koliko i da fetišizuje neki objekat unutar same postavke. I Uncut Gems kao i, čini mi se, njihov prethodni film, Good Time, neku vrstu autorstva juri u postavci koja junaka prati skoro neprekidno u relativno kratkom periodu (dan-dva) i maksimalno crpi sva, prethodno pripremljena, dešavanja u tom prostoru, pokušavajući da transcendira banalni protok vremena u sitni kroj sudbine. To je ovde još očiglednije nego u Good Time.
Međutim, iako Uncut Gems kao odskočnu dasku koristi "krvave dijamante Afrike", obilato crpeći nesreću koja je s njima iskopana, i iako na kraju traži meta-univerzum u mikroskopskom prikazu krvi rane koja se potom transformiše u kaleodoskopski sjaj samog dragog kamena i potom ponire u večnom mraku kosmosa. Ili smrti. Mislim da u materijalu nema ničega što bi ovu priču izdiglo u "prestižnu" priču o životu, njegovom smislu, njegovom smislu za humor, a Howarda na bilo koji način univerzalizovalo u (veliku, američku) tragičnu figuru. Za tako nešto, braća Safdie još neko vreme moraju da uče od braće Coen.
SELEKTAH: 7minus/10
Uncut Gems, treći film braće Safdie (Benny-ja i Josha) uspeva da održi dva sata besprekorne tenzije, ali, ipak, ne uspeva da ispričanu priču transcendira u nešto više od inserta iz poslednjih dana života jednog sasvim nebitnog lika.
Adam Sandler, koji se konačno vraća malo ambicioznijim ulogama, je fenomenalan kao sitni jevrejski draguljar, kockar i preverant Howard. Rekao bih da mu je veliki uzor za građanje ove uloge bio Al Pacino, možda najviše kao Sonny u Dog Day Afternoon, s obzirom da i on kuburi sa sličnom tenzijom koju iniciraju različiti junaci i razvoji situacije. Da, situacije, a ne radnje. Sandler poput Pacina ume da plane, i da se ugasi, ume da nosi tenziju u sebi i da pokušava da je ugasi u drugim ljudima vraćajući se svojoj stidljivoj toplini. Ipak, ono u čemu je on najviše uspeo, a što Pacinu daleko lakše polazi za rukom, jeste da pažnju sve vreme drži na sebi.
Howard je nekom mućkom došao do parčeta etiopskog opala, koji je i dalje zarobljen u steni. Taj opal treba da bude njegov spas iz mora kockarskih dugova. Međutim, uprkos nizu prilika da poravna račun i vrati svoj život u koliko-toliko normalne tokove, Howard neprekidno sebi puca u nogu i pokušava, ne toliko da zaradi više, koliko da se nekim klađenjem sa sudbinom pokaže kao uspešniji. Film nema hepiend. Ali to sam vam već spojlovao.
Ono gde Safdieji prave isti film kakve je Ritchie nekad pravio jeste u ukrštanju komedije sa evidentno crnim ishodom, sa krimi-akcijom koja svojom surovošću i ozbiljnošću oporo gasi pomenuti humor koji njome struji. U isto vreme, i Ritchie voli da priču razvija kao domino efekat prve pogrešne odluke, koliko i da fetišizuje neki objekat unutar same postavke. I Uncut Gems kao i, čini mi se, njihov prethodni film, Good Time, neku vrstu autorstva juri u postavci koja junaka prati skoro neprekidno u relativno kratkom periodu (dan-dva) i maksimalno crpi sva, prethodno pripremljena, dešavanja u tom prostoru, pokušavajući da transcendira banalni protok vremena u sitni kroj sudbine. To je ovde još očiglednije nego u Good Time.
Međutim, iako Uncut Gems kao odskočnu dasku koristi "krvave dijamante Afrike", obilato crpeći nesreću koja je s njima iskopana, i iako na kraju traži meta-univerzum u mikroskopskom prikazu krvi rane koja se potom transformiše u kaleodoskopski sjaj samog dragog kamena i potom ponire u večnom mraku kosmosa. Ili smrti. Mislim da u materijalu nema ničega što bi ovu priču izdiglo u "prestižnu" priču o životu, njegovom smislu, njegovom smislu za humor, a Howarda na bilo koji način univerzalizovalo u (veliku, američku) tragičnu figuru. Za tako nešto, braća Safdie još neko vreme moraju da uče od braće Coen.
SELEKTAH: 7minus/10
No comments:
Post a Comment