Sve je tu, samo nečega nema
Kao veliki fan ovakvih priča, i kao još veći fan verovatnonajboljegglumcanasvetu Matta Damona, ja sam očekivao da će Ford Vs Ferrari da me oduševi. Ili makar ostavi u oblaku prašine. To se nije desilo.
Ja mislim da je za to kriv James Mangold, odličan reditelj koji vrlo lako i inteligentno ume da imitira žanr i da prepozna i potom imitira sve kvalitetne elemente u njemu, ali retko uspeva da odvoji nešto lično od sebe i (ne)planirano utka u svoj rediteljski pristup. U Loganu se to desilo, jer mi se čini da je Mangold bio relaksiran dobijenim svetlom da slobodno rizikuje koliko želi. U, od kritike potcenjenom, Knight & Day se to desilo, ali pre, rekao bih, zato što je Mangold precenio svoje imitatorske sposobnosti, pa je morao da se dovija, i u tom dovijanju film je dobio nešto na neplaniranoj sumanutosti, po čemu će svako ko ga odgleda najverovatnije da ga pamti. U svim ostalim svojim filmovima Mangold je uglavnom vrlo dobar. Tako i ovde.
Ford Vs Ferrari, smešten pod kraj šezdesetih, izgleda fenomenalno, ima Christiana Balea i Matta Damona, koji glume kao da im je neko šapnuo da će sve to najverovatnije biti vestern na kraju, dok Mangold trke i jurnjave auta snima kao da su i dalje šezdesete- bez mnogo akrobacija i vidljivog CGI-a.
U priči koju je nesumnjivo finansirao Ford, kao toplu i skoro post-njudilovsku apoteozu starokapitalističkoj Americi, pratimo čuveni duel Forda i Ferrarija, kroz prvu slavodobitnu trku Forda, koju su omogućili trkački veteran Carroll Shelby (Damon) i njegov proteže Ken Miles (Bale), pametnim modifikacijama na prvom Fordovom trkačkom automobilu, ali još i više junačkim srcem u grudima.
Mangold nema nijednu jedinu tendenciju da tu priču mistifikuje ili ekstremnije "autorizuje"- njegov film je oldskulovski linearan, jasan, sa jasno isturenim glavnim junacima, njihovim "muškim" odnosom, bočno postavljenim ženama čije je prisustvo skoro nebitno, skoro zafirelovski raspoređenim detetom koje prati oca heroja sve do njegove poslednje trke... Sve se to odigrava u senci mračnog kapitalizma koji nema srca i zato nema čime da podrži šampione kako treba. Jedan jedini put kada Mangoldov film iskorači u nešto postmodernije i narativno zahtevnije, usuđujem se da kažem skoro gajričijevsko, jeste kada Fordov tim biva prevaren od strane Enza Ferrarrija- ta epizoda u stilskom tretmanu skoro da ima nezavisnost u odnosu na ostatak filma.
Sve ostalo je vestern. Muške muke, muška izvinjenja, muške jurnjave, muška tvrdoglavost, muška natkurčivanja (mogu li natkurčivanja da budu ženska, Krstev?)... Sve je realizovano kako očekujemo od takvih stvari, deluje već viđeno, ali više kao "lepa uspomena" koje se rado sećamo i volimo da obnavljamo sećanje na nju.
Ford Vs Ferrari zbog svega toga ne gubi mnogo, i manje zahtevnom gledaocu delovaće kao odmor za oči i dušu. Onaj bezobrazniji, poput mene, neće moći sebe da laže da se proveo kako mu je sugerisano, već, ipak, malo predvidljivije, manje emotivno, manje živo. Kao da je sve gledao na televiziji, a ne uz ogradu, pored staze, užasnut bukom, mirisom benzina i oduzet pred osećajem brzine.
SELEKTAH: 7/10
Kao veliki fan ovakvih priča, i kao još veći fan verovatnonajboljegglumcanasvetu Matta Damona, ja sam očekivao da će Ford Vs Ferrari da me oduševi. Ili makar ostavi u oblaku prašine. To se nije desilo.
Ja mislim da je za to kriv James Mangold, odličan reditelj koji vrlo lako i inteligentno ume da imitira žanr i da prepozna i potom imitira sve kvalitetne elemente u njemu, ali retko uspeva da odvoji nešto lično od sebe i (ne)planirano utka u svoj rediteljski pristup. U Loganu se to desilo, jer mi se čini da je Mangold bio relaksiran dobijenim svetlom da slobodno rizikuje koliko želi. U, od kritike potcenjenom, Knight & Day se to desilo, ali pre, rekao bih, zato što je Mangold precenio svoje imitatorske sposobnosti, pa je morao da se dovija, i u tom dovijanju film je dobio nešto na neplaniranoj sumanutosti, po čemu će svako ko ga odgleda najverovatnije da ga pamti. U svim ostalim svojim filmovima Mangold je uglavnom vrlo dobar. Tako i ovde.
Ford Vs Ferrari, smešten pod kraj šezdesetih, izgleda fenomenalno, ima Christiana Balea i Matta Damona, koji glume kao da im je neko šapnuo da će sve to najverovatnije biti vestern na kraju, dok Mangold trke i jurnjave auta snima kao da su i dalje šezdesete- bez mnogo akrobacija i vidljivog CGI-a.
U priči koju je nesumnjivo finansirao Ford, kao toplu i skoro post-njudilovsku apoteozu starokapitalističkoj Americi, pratimo čuveni duel Forda i Ferrarija, kroz prvu slavodobitnu trku Forda, koju su omogućili trkački veteran Carroll Shelby (Damon) i njegov proteže Ken Miles (Bale), pametnim modifikacijama na prvom Fordovom trkačkom automobilu, ali još i više junačkim srcem u grudima.
Mangold nema nijednu jedinu tendenciju da tu priču mistifikuje ili ekstremnije "autorizuje"- njegov film je oldskulovski linearan, jasan, sa jasno isturenim glavnim junacima, njihovim "muškim" odnosom, bočno postavljenim ženama čije je prisustvo skoro nebitno, skoro zafirelovski raspoređenim detetom koje prati oca heroja sve do njegove poslednje trke... Sve se to odigrava u senci mračnog kapitalizma koji nema srca i zato nema čime da podrži šampione kako treba. Jedan jedini put kada Mangoldov film iskorači u nešto postmodernije i narativno zahtevnije, usuđujem se da kažem skoro gajričijevsko, jeste kada Fordov tim biva prevaren od strane Enza Ferrarrija- ta epizoda u stilskom tretmanu skoro da ima nezavisnost u odnosu na ostatak filma.
Sve ostalo je vestern. Muške muke, muška izvinjenja, muške jurnjave, muška tvrdoglavost, muška natkurčivanja (mogu li natkurčivanja da budu ženska, Krstev?)... Sve je realizovano kako očekujemo od takvih stvari, deluje već viđeno, ali više kao "lepa uspomena" koje se rado sećamo i volimo da obnavljamo sećanje na nju.
Ford Vs Ferrari zbog svega toga ne gubi mnogo, i manje zahtevnom gledaocu delovaće kao odmor za oči i dušu. Onaj bezobrazniji, poput mene, neće moći sebe da laže da se proveo kako mu je sugerisano, već, ipak, malo predvidljivije, manje emotivno, manje živo. Kao da je sve gledao na televiziji, a ne uz ogradu, pored staze, užasnut bukom, mirisom benzina i oduzet pred osećajem brzine.
SELEKTAH: 7/10
No comments:
Post a Comment