Pre nekoliko nedelja pisao sam vam o 1917 i o relativnoj beživotnosti Mendesovog snimanja u jednom kadru. I tada sam vam pomenuo da su "Rusi" daleko isplativije ambiciozniji u rediteljskim akrobacijama. U filmu amerikanizovanog Kirilla Mikhanovskog čekaće vas 150 kadrova u prvih deset minuta, ali ćete imati daleko efektniji utisak da se junaci ovog filma ne odvajaju od vas tj da ni vi nemate načina da se odvojite od njih
Kirill je rođen u Moskvi. Kad se Sovjetski Savez raspao prebegao je u Milvoki u Americi. Tamo je jedno vreme radio kao raz-vozač ljudi sa posebnim potrebama. Ali, ne treba vam ova (proverena) informacija da vam to bude jasno već nakon prvih minuta ovog filma. Ovako nešto moglo je biti ukradeno samo iz ličnog iskustva.
Radnja filma Give Me Liberty (... or give me death, kako glasi kraj čuvenog anti-kolonijalnog govora guvernera Virdžinije, Patricka Henry-ja) odvija se u jednom danu i prati anksiozno dinamični sled događaja u životu momka Vica koji radi kao pomenuti razvozač. Već od prve scene, u kojoj Vic mora da obuče svoga alchajmerizovanog dedu Rusa i još par Amerikanaca (koji žive u nekoj vrsti stacionara/ staračkog doma za ljude s posebnim potrebama) i razveze ih pre nego što zapravo počne njegov radni dan, jasno je da ovako nešto može da zamisli samo neko ko je prošao kroz tako nešto i, verovatno, ima problema da sve to zaboravi. U crnohumornom duhu koji je podjednako komičan koliko i tragičan mi pratimo Vicov napor da organizuje sve svoje obaveze, konstantno pod audio-stresom iz centrale koja se pita zašto kasni.
Iako su svi ljudi u filmu, pa čak uključujući i samog Vica, obilato autentični i očigledno igraju sami sebe (stare, nepokretne, bolesne...), Kirill je uspeo da filmskom magijom učini da ih osećamo kao filmske junake, zarobljene u filmsku tenziju, bez trunke dokumentarizma koji se prostire s obe strane filma, praktično od njegovog početka. Počevši od uvodne, poetski postavljene scene, u kojoj Afro-Amerikanac oboleo od cerebralne paralize ili neke podjednako pogubne bolesti, savetuje Vica, koristeći svoju perspektivu, i čini to sa blekpanterovskom odlučnošću koja potpuno prekriva njegovo zakržljalo telo. Nakon njega nižu se ruski penzosi koji žive i u vremenskom i u geografskom vakumu, zatim crne porodice, čiji su i "zdravi" članovi samleveni životom, a između svih njih, provejavaju ljudi kojima je narušeno zdravlje (da tako kažem) ozbiljno uskratilo participaciju u "normalnom" životu, ali koji traže i nalaze načina da od njega, ipak, nešto dobiju. I sve vam ovo pišem kao neko ko iz dubine duše prezire melodramsko-goranpaskaljevićevski pristup inscenaciji prethodno rečenog.
Kirill je bespoštedan. Njegova okrutna proslava Amerike kao zemlje u kojoj svako ima pravo i mora da ima pravo i treba da ima pravo, ogleda se, pre svega, u bespoštednom insistiranju na "give me liberty" i neizgovorenom, ali podrazumevajućem drugom izboru- "or give me death". Svi junaci njegovog filma otimaju se za život. Ono gde Kirill trijumfuje je što to, ta potraga, taj zahtev, nikada ne biva centralnom ili popujućom temom njegovog filma. Naprotiv, junaci njegovog filma kubure, na svoj način, sa istim problemima koje svi mi imamo- da stignu negde na vreme, da vole, da (ne) trpe usamljenost, da žele negde da pripadaju, da bivaju ostavljeni, ili samo žele da održe probe, a potom i kamerni koncert (ovo poslednje je urnebesna antologijska scena). Kirill briljira kao reditelj koji se ne meša, iako je neprekidno na par decimetara od svojih junaka. On maestralnim montažnim bravurama cepka situacije i ukršta kadrove u detalje, ponekad dodajući nešto od onoga što smo već videli, ili što se dešava u blizini (kao kada ekipa stigne u ustanovu koja nudi neku vrstu zaposlenja ili aktivnosti za osobe s posebnim potrebama). Njegov film je žustar, nervozan, anksiozan, kao što rekoh, nikada patetičan. Njegova bespoštednost u tretmanu junaka čini da razvijamo empatiju prema njima, jer neko mora.
Give Me Liberty kulminira u demonstracijama u kojima, mahom afro-američki, živalj traži svoja prava u sukobu sa policijom. U toj sceni film postaje metafora Amerike, dat iz "realnog" položaja siromašnog i marginalizovanog življa (svih boja i nelegalizovanih porekla), i u toj sceni on kulminira kao apoteoza Americi, kao zemlji beskrajnih, iako teško ostvarivih, mogućnosti.
Give Me Liberty izgleda kao rumunski rimejk nekog Altmanovog filma koji je režirao reditelj koji je greškom zgutao spid. On možda poseduje i nešto od Lars Von Trierove "nehumanosti" u tretmanu ljudi, svojim angažmanom i mrvljenjem dokumentarizma podseća me na deo aktuelne francuske (ne nužno indi) struje.
Na nekom "univerzalnom planu", Kirillov film i nas gledaoce, podjednako bespoštedno, stavlja pred isti izbor- predati se ili boriti se, i staje nam na muku brojnim (usputnim) primerima ljudi koji imaju daleko manje uslova za ostvarenje sreće, od nas, recimo, ali ne smeju da stanu sa potragom za njom. U isto vreme, a to, teška srca, moram, ipak, da priznam- on nas konfrontira sa tim koliko život može biti odvratan do nivoa zapitanosti "zašto ga onda uopšte živeti?". Ali, sve je stvar perspektive- moje, vaše, njihove, svačije pojdinačne, čak i onih koji nemaju uslove ni da budu svesni sopstvene perspektive. Give me death, jednostavno, nikako nije opcija.
SELEKTAH: 10/10
Kirill je rođen u Moskvi. Kad se Sovjetski Savez raspao prebegao je u Milvoki u Americi. Tamo je jedno vreme radio kao raz-vozač ljudi sa posebnim potrebama. Ali, ne treba vam ova (proverena) informacija da vam to bude jasno već nakon prvih minuta ovog filma. Ovako nešto moglo je biti ukradeno samo iz ličnog iskustva.
Radnja filma Give Me Liberty (... or give me death, kako glasi kraj čuvenog anti-kolonijalnog govora guvernera Virdžinije, Patricka Henry-ja) odvija se u jednom danu i prati anksiozno dinamični sled događaja u životu momka Vica koji radi kao pomenuti razvozač. Već od prve scene, u kojoj Vic mora da obuče svoga alchajmerizovanog dedu Rusa i još par Amerikanaca (koji žive u nekoj vrsti stacionara/ staračkog doma za ljude s posebnim potrebama) i razveze ih pre nego što zapravo počne njegov radni dan, jasno je da ovako nešto može da zamisli samo neko ko je prošao kroz tako nešto i, verovatno, ima problema da sve to zaboravi. U crnohumornom duhu koji je podjednako komičan koliko i tragičan mi pratimo Vicov napor da organizuje sve svoje obaveze, konstantno pod audio-stresom iz centrale koja se pita zašto kasni.
Iako su svi ljudi u filmu, pa čak uključujući i samog Vica, obilato autentični i očigledno igraju sami sebe (stare, nepokretne, bolesne...), Kirill je uspeo da filmskom magijom učini da ih osećamo kao filmske junake, zarobljene u filmsku tenziju, bez trunke dokumentarizma koji se prostire s obe strane filma, praktično od njegovog početka. Počevši od uvodne, poetski postavljene scene, u kojoj Afro-Amerikanac oboleo od cerebralne paralize ili neke podjednako pogubne bolesti, savetuje Vica, koristeći svoju perspektivu, i čini to sa blekpanterovskom odlučnošću koja potpuno prekriva njegovo zakržljalo telo. Nakon njega nižu se ruski penzosi koji žive i u vremenskom i u geografskom vakumu, zatim crne porodice, čiji su i "zdravi" članovi samleveni životom, a između svih njih, provejavaju ljudi kojima je narušeno zdravlje (da tako kažem) ozbiljno uskratilo participaciju u "normalnom" životu, ali koji traže i nalaze načina da od njega, ipak, nešto dobiju. I sve vam ovo pišem kao neko ko iz dubine duše prezire melodramsko-goranpaskaljevićevski pristup inscenaciji prethodno rečenog.
Kirill je bespoštedan. Njegova okrutna proslava Amerike kao zemlje u kojoj svako ima pravo i mora da ima pravo i treba da ima pravo, ogleda se, pre svega, u bespoštednom insistiranju na "give me liberty" i neizgovorenom, ali podrazumevajućem drugom izboru- "or give me death". Svi junaci njegovog filma otimaju se za život. Ono gde Kirill trijumfuje je što to, ta potraga, taj zahtev, nikada ne biva centralnom ili popujućom temom njegovog filma. Naprotiv, junaci njegovog filma kubure, na svoj način, sa istim problemima koje svi mi imamo- da stignu negde na vreme, da vole, da (ne) trpe usamljenost, da žele negde da pripadaju, da bivaju ostavljeni, ili samo žele da održe probe, a potom i kamerni koncert (ovo poslednje je urnebesna antologijska scena). Kirill briljira kao reditelj koji se ne meša, iako je neprekidno na par decimetara od svojih junaka. On maestralnim montažnim bravurama cepka situacije i ukršta kadrove u detalje, ponekad dodajući nešto od onoga što smo već videli, ili što se dešava u blizini (kao kada ekipa stigne u ustanovu koja nudi neku vrstu zaposlenja ili aktivnosti za osobe s posebnim potrebama). Njegov film je žustar, nervozan, anksiozan, kao što rekoh, nikada patetičan. Njegova bespoštednost u tretmanu junaka čini da razvijamo empatiju prema njima, jer neko mora.
Give Me Liberty kulminira u demonstracijama u kojima, mahom afro-američki, živalj traži svoja prava u sukobu sa policijom. U toj sceni film postaje metafora Amerike, dat iz "realnog" položaja siromašnog i marginalizovanog življa (svih boja i nelegalizovanih porekla), i u toj sceni on kulminira kao apoteoza Americi, kao zemlji beskrajnih, iako teško ostvarivih, mogućnosti.
Give Me Liberty izgleda kao rumunski rimejk nekog Altmanovog filma koji je režirao reditelj koji je greškom zgutao spid. On možda poseduje i nešto od Lars Von Trierove "nehumanosti" u tretmanu ljudi, svojim angažmanom i mrvljenjem dokumentarizma podseća me na deo aktuelne francuske (ne nužno indi) struje.
Na nekom "univerzalnom planu", Kirillov film i nas gledaoce, podjednako bespoštedno, stavlja pred isti izbor- predati se ili boriti se, i staje nam na muku brojnim (usputnim) primerima ljudi koji imaju daleko manje uslova za ostvarenje sreće, od nas, recimo, ali ne smeju da stanu sa potragom za njom. U isto vreme, a to, teška srca, moram, ipak, da priznam- on nas konfrontira sa tim koliko život može biti odvratan do nivoa zapitanosti "zašto ga onda uopšte živeti?". Ali, sve je stvar perspektive- moje, vaše, njihove, svačije pojdinačne, čak i onih koji nemaju uslove ni da budu svesni sopstvene perspektive. Give me death, jednostavno, nikako nije opcija.
SELEKTAH: 10/10
No comments:
Post a Comment