Bojim se da će nepouzdanost ove recenzije, naročito za najčestitije uživaoce filmske umetnosti međ' posetiocima MMG-loga, biti veća nego inače, jer nisam čitao roman Louise May Alcott po kome je snimljen, a sem možda jednom u "Zimskom bioskopu", mislim da nisam odgledao nijednu od pređašnjih filmskih i TV adaptacija istog (dve "neme" od kojih je jedna izgubljena, Cukorovu iz 1933 sa Katharine Hepburn, LeRoyevu iz 1949 sa Elizabeth Taylor, Armstronginu iz 1994 sa Winonom Ryder, kao ni onu Clare Niederpruem iz 2018), a bojim se da obilje hvalospevnih kritika (koje također nisam čitao) za ovaj film stižu iz pravca toga šta je Greta Gerwig uradila, a njeni prethodnici nisu. Kao mnogo puta do sada, ostaje na vama da to proverite.
Sagledan sam po sebi, kao film koji će se nekad negde naći na vašem teve putu, Little Women je iznenađujuće nenametljiv, tanušan, dosadnjikav i pruža obilje već viđenih iskustava i rešenja, usuđujem se da kažem- i možda u nekom naporu da toliko prisustvo žena instrumentalizuje u aktuelnoj (meToo ili ne) feminističkoj bici.
Krenimo od njegove postmoderne igre- da li je film ekranizacija romana ili života jedne od glavnih protagonistkinja, Jo March (Saoirse)? Jer njena literarna kapitulacija, utemeljena u lukrativnoj poslovnoj strategiji, može da bude samo to- poslovna odluka, ali ne mora da bude i njen životni ishod- onaj u kome je Jo ostala dosledna svojim feminističkim principima i nije kapitulirala "u udaju" sa bogatim prospektom. Drugim rečima, da li se (i) Jo stvarno na kraju udala i u životu ostaje kao nešto što je na vama da odlučite. A kad to odlučite, možete da tumačite taj potez kao Gerwigino duhovito izvrdavanje istorijske neminovnosti, ali i kao kompromisno razrešenje "meToo" postavke u kojoj muškarci, naročito "kroz istoriju" nisu isključivo samo bračni trgovci, već je nekakva stvarna sreća sa njima moguća "kroz zajednički rad".
Gretin film neprekidno je u flešbek-flešforvard kretnjama koje nam paralelno otkrivaju dva paralelna toka (od koji je jedan možžžžda tok romana, a drugi tok života, pa se spajaju u jedno u nekom trenutku), ali ta vrsta dramaturške dinamike najviše služi tome da mlohav i očekivano beživotan materijal za kostimiranu dramu uzburka "nečim", kad već ne može ničim drugim. Od sestara, ubedljivo je najubedljivija Florence Pugh, kao druga najmlađa sestra Amy, koja, ipak, akumulira najveće nezadovoljstvo u sestrinskoj hijerarhiji, i najviše je definisana ljubomorom prema Jo. Nakon toga sledi Saoirse, kao Jo, koja i ima najviše prostora i o kojoj je film zapravo, ali je i ona zarobljena u debeli niz klišeiziranih dramskih postavki. Emma Watson kao najstarija Meg spucana je u par melodramskih grimasa i sem jedne balske scene, skoro i da nema prostora da zaživi nekom autentičnošću. I na kraju, mala Beth, u tumačenju Elize Scanlen, koja je isto tako mogla ceo film da bude i van ekrana i ništa ne bi propustili. Naspram svih njih stoji par muškaraca, koje predvodi Timothee Chalamet koji poput Hugh Granta, samo lišen njegove harizme i osećaja za humor, ne može da se odluči koja je od sestara u stanju da zagolica njegovo buržujskom dokonošću nagojeno srce.
Čini mi se da je Gerwigova želela da u što većoj meri ispoštuje "klasičnu, romantičnu postavku" priče, ali njen film manjka čak i onom usiljenom životnošću i komičnošću kakve su imale ekranizacije Marka Twaina tj Toma Sawyera. Moje je intimno iskustvo da svaki pristojan televizijski film, koji ekranizuje sličnu epohu ili delo, isporučuje istu vrstu uniformne, mejnstrimaške kvalitete kakvu je i Gerwigova pokazala, kao i da u njenom ostvarenju nema ničeg naročito autorskog, dok je porodična zabava do te mere "podobna za sve članove porodice" da ćete u odjavnoj špici tražiti Disney-ev logo.
Očekujem da razumete da je moj prezir prema ovom ostvarenju daleko veći nego što ga je ovaj tekst pokazao, jer sve što ovom svetu ne treba jesu Lifetime-ovska ostvarenja preobučena u lisičije krzno respektabilnih klasika.
SELEKTAH: 4minusminus/10
No comments:
Post a Comment