Er pričamo o filmu?
Već na samom početku dobijate sve neophodne informacije- Aretha Franklin je megazvezda soula. Godine 1972. odlučuje da se vrati svojim crkvenim/gospel korenima i oda im poštu koju zaslužuju. Za tu svrhu biće održana dva koncerta, u baptističkoj crkvi u Los Anđelesu, koja će biti snimljena i objavljena kao novi, "živi" album (jer gospel samo uživo ima smisla), a Sydney Pollack će o tome snimiti dokumentarni film. Iako su koncerti snimljeni, film nikada nije realizovan. Sve do 2018, kada se posla prihvatio (i) Alan Elliott.
Do te 1972. rok dokumentarci su se već iskobeljali, pre nego iskristalisali, kao umetnička forma za sebe, sa respektabilnim uracima D.A. Pennebakera o Dylanu (Don't Look Back) i Godarda o Stonesima (Sympathy For The Devil), te otuda čak i naknadno (re-)komponovano Pollackovo ostvarenje ne treba da vas čudi svojim neupeglanim izgledom, "making-of" vajbom i sirovošću samog koncepta. Međutim, tamo gde je rok očekivano dobio "šta je zaslužio" takvim ugođajem, bojim se da "kraljica soula" nije.
Prvo, sama crkva u kojoj Aretha Franklin peva izgleda bedno i neatraktivno, a opštem utisku stvarno nije pomoglo ni to što tokom oba dana solidan broj redova ostaje nepopunjen, pa se nekakav utisak osrednjosti regrutuje od samog početka. Drugo, Pollack apsolutno nema ni ideju ni inspiraciju kako da ovaj dva događaja zabeleži i ponudi mu neku ikoničnost, već se samo i isključivo oslanja na ono što će Aretha sama da donese. Lepoti slike, pa i nekoj vrsti istorijske dokumentacije nastupa ne donosi ni gungula kamermana i kablova koji se neprekidno vrzmaju po kadru, uključujući i samog Pollacka. A trenutak kada Arethina mama ili tetka, mislim drugog dana, padne u religiozni fras ponesena Arethinom pesmom tretiran je kao šok moment u emisiji Jerry-ja Springera sa Pollackom koji bukvalno pujda kamermana da to snimi. A, možda ćete se složiti sa mnom, nije naročito atraktivno ni što se svi, od samog početka, obilato znoje, što u krupnom planu neumitno izaziva skretanje pogleda i oslanjanje na audio doživljaj, što nas vraća na početak- er pričamo o filmu?
Kada ostavimo sve ove "formalne" momente, ni suština mi nije prijala. Iako Aretha peva kao slavuj i briljira više i lepše u pesmama u kojima je "prepuštena sama sebi" da napravi vertikalu do boga i/ili Isusa, nisam mogao da se otrgnem nekom neprijatnom utisku da je Aretha, iako svojom voljom, instrumentalizovana i agendizovana za nečije tuđe potrebe. Dominatno prisustvo Jamesa Clevelanda, gospel majstora, preti da stvar treitra kao "Cleveland featuring Aretha", a pojava C.L. Franklina, Arethinog oca, iako puna hvalospeva za njegovu ćerku, neprijatno odiše nekom "džodžeksonovskom" očinskom brigom, "prekošću bez reči" kojoj se Aretha povinovala i spreman je da ocu ispuni (svaku, pa i ovu) želju, samo da bi potom bila ostavljena na miru. Aretha samo peva, njoj reč nije data, ova dvojica kao "emsijevi" joj se sve vreme udvaraju rečima, ali nema prilike da ona postane gospodarica tog trenutka i da od nje direktno saznamo zašto sve ovo. Ova dva kralja "ničega" su preuzela na sebe da za nju izinterpretiraju sve, a C.L. na kraju sasvim nezasluženo dobija počasno mesto.
Ako mene pitate, ja bih se radije pozabavio samo audio snimkom, jer tamo je rečeno sve što treba da čujete. I vidite.
SELEKTAH: 4/10
Već na samom početku dobijate sve neophodne informacije- Aretha Franklin je megazvezda soula. Godine 1972. odlučuje da se vrati svojim crkvenim/gospel korenima i oda im poštu koju zaslužuju. Za tu svrhu biće održana dva koncerta, u baptističkoj crkvi u Los Anđelesu, koja će biti snimljena i objavljena kao novi, "živi" album (jer gospel samo uživo ima smisla), a Sydney Pollack će o tome snimiti dokumentarni film. Iako su koncerti snimljeni, film nikada nije realizovan. Sve do 2018, kada se posla prihvatio (i) Alan Elliott.
Do te 1972. rok dokumentarci su se već iskobeljali, pre nego iskristalisali, kao umetnička forma za sebe, sa respektabilnim uracima D.A. Pennebakera o Dylanu (Don't Look Back) i Godarda o Stonesima (Sympathy For The Devil), te otuda čak i naknadno (re-)komponovano Pollackovo ostvarenje ne treba da vas čudi svojim neupeglanim izgledom, "making-of" vajbom i sirovošću samog koncepta. Međutim, tamo gde je rok očekivano dobio "šta je zaslužio" takvim ugođajem, bojim se da "kraljica soula" nije.
Prvo, sama crkva u kojoj Aretha Franklin peva izgleda bedno i neatraktivno, a opštem utisku stvarno nije pomoglo ni to što tokom oba dana solidan broj redova ostaje nepopunjen, pa se nekakav utisak osrednjosti regrutuje od samog početka. Drugo, Pollack apsolutno nema ni ideju ni inspiraciju kako da ovaj dva događaja zabeleži i ponudi mu neku ikoničnost, već se samo i isključivo oslanja na ono što će Aretha sama da donese. Lepoti slike, pa i nekoj vrsti istorijske dokumentacije nastupa ne donosi ni gungula kamermana i kablova koji se neprekidno vrzmaju po kadru, uključujući i samog Pollacka. A trenutak kada Arethina mama ili tetka, mislim drugog dana, padne u religiozni fras ponesena Arethinom pesmom tretiran je kao šok moment u emisiji Jerry-ja Springera sa Pollackom koji bukvalno pujda kamermana da to snimi. A, možda ćete se složiti sa mnom, nije naročito atraktivno ni što se svi, od samog početka, obilato znoje, što u krupnom planu neumitno izaziva skretanje pogleda i oslanjanje na audio doživljaj, što nas vraća na početak- er pričamo o filmu?
Kada ostavimo sve ove "formalne" momente, ni suština mi nije prijala. Iako Aretha peva kao slavuj i briljira više i lepše u pesmama u kojima je "prepuštena sama sebi" da napravi vertikalu do boga i/ili Isusa, nisam mogao da se otrgnem nekom neprijatnom utisku da je Aretha, iako svojom voljom, instrumentalizovana i agendizovana za nečije tuđe potrebe. Dominatno prisustvo Jamesa Clevelanda, gospel majstora, preti da stvar treitra kao "Cleveland featuring Aretha", a pojava C.L. Franklina, Arethinog oca, iako puna hvalospeva za njegovu ćerku, neprijatno odiše nekom "džodžeksonovskom" očinskom brigom, "prekošću bez reči" kojoj se Aretha povinovala i spreman je da ocu ispuni (svaku, pa i ovu) želju, samo da bi potom bila ostavljena na miru. Aretha samo peva, njoj reč nije data, ova dvojica kao "emsijevi" joj se sve vreme udvaraju rečima, ali nema prilike da ona postane gospodarica tog trenutka i da od nje direktno saznamo zašto sve ovo. Ova dva kralja "ničega" su preuzela na sebe da za nju izinterpretiraju sve, a C.L. na kraju sasvim nezasluženo dobija počasno mesto.
Ako mene pitate, ja bih se radije pozabavio samo audio snimkom, jer tamo je rečeno sve što treba da čujete. I vidite.
SELEKTAH: 4/10
No comments:
Post a Comment