Doctor Sleep nije ispao toliko loš koliko su me plašile nepročitane recenzije i komercijalni zadah ovog filma. Doctor Sleep vam je skoro kao aktuelna HBO-ova serija The Outsider. I da je neko ovu trosatnu zzzabavu podelio u par epizoda mogao je da ima daleko veći hit u formi mini-serije, a verovatno i kompaktniji i zabavniji serijal nego što je pomenuti Outsider.
Kao što ne znate, Doctor Sleep je neka vrsta nastavka The Shining, i prati priču dečaka Doca, koji je tridesetiviše godina kasnije zbog kontinuirane borbe sa demonima iz hotela, koji ga i dalje progone, postao alkoholičar poprilično upropaštenog života. On i dalje održava telepatska druženja sa Dickom, koji ga je spasao u hotelu, ali nije jasno zašto mu Dick tek nakon toliko godina otkriva koji je metod dobar da pohvata sve svoje demone i konačno normalizuje svoj život. Elem, jednom kada se to desi, sledi osam godina mirnog života u nekom gradiću na severu nakon čega Doc biva uvučen u novu horor misiju.
Druga dva paralelna toka priče još jednom vas, najviše od svega, teraju da razmišljate da li je Stephen King nerealizovani pedofil, jer nema drugog objašnjenja za tako radikalnu, kontinuiranu i upornu mržnju prema deci koja su skoro uvek žrtve brutalnog nasilja u njegovim delima. U slučaju Doctor Sleep, s jedne strane imamo nekakvu hipi komunu demona koji svoj večni život grade na isisavanju "energije" (duše?) specijalne dece koju (evo ga pomenuti "Stephen King momenat"-) ubijaju u najsvirepijim mukama, jer tada ta energija izlazi u najčistijem i najkvalitetnijem obliku. Drugi aspekt, Kingove "deco-mržnje" ogleda se u tome što u "mračni predmet želja" hipi komune pretvara još jednu, ovaj put tamnoputu, devojčicu, Abru.
Ako priznam da je osnovna postavka solidne originalnosti, kao i da je čuveni hotel u toj postavci našao zgodnu i efektnu ulogu (da sad ne spojlujem), onda najveći problem trosatne verzije (a pretpostavljam i one dvoiposatne koja je sahranjena u bioskopima) predstavlja njegova relativna televizičnost, koju ne utemeljujem samo u nepotrebno određenim i imenovanim poglavljima, već i u nekakvoj nepotrebnoj elaboriranosti priče. Mike Flanagan, koji potpisuje film i kao reditelj i kao scenarista, već nakon pola sata sve objašnjava, što je uglavnom panično ponašanje televizijskih scenarista uplašenih da će im gledalac pobeći ako mu se sve odmah ne pojasni, a potom njegov film postaje predvidljiva i očekivana pletenica sa smešno malim brojem tvistova i neočekivanih momenata, naročito za horor. Srećom po nas, Flanagan je ispekao (televizijski) zanat i pravi par zanimljivih vizuelnih akrobacija (i bukvalno!) dok dočarava telepatske komunikacije unutar pomenutih "timova", i tako nešto bi za televizijski šou bilo impresivno, ali na velikom platnu ostavlja veliku belu površinu nepopunjenom.
Ako niste pogledali u bioskopu, a možda ćete na teveu, imaćete više sreće i bolji provod.
SELEKTAH: 5/10
No comments:
Post a Comment