Prvi "album godine" 2020.
Šta bih voleo?
(kad preskočim nekih deset-dvadeset želja koje nisu nužno vezane za mene)
Voleo bih neku kolibu, na rubu proplanka ili obali mora, da nebo zauzima pola "ekrana" gde god da pogledate, tišinu, da ja budem jedina buka, da je toplo, moj dobri ajpod i ja, ranac pun knjiga, staza za bajs i bajs u blizini, taman da se stigne do ručka negde, mirisi, sve miriše.
Lina je portugalska pevačica. Raul Refree, za slučaj da ste kao i ja pomislili da je to ekstenzija njenog imena i prezimena, je španski producent, tražen pre svega zbog svog rada sa Rosalijom (na albumu Los Angeles). Pesme na ovom albumu prva je snimila ili proslavila čuvena portugalska fado zvezda Amalia Rodriguez (da, znam da ste to mogli da pročitate u Pičforkovoj recenziji, i ja sam). Lina je želela da jedna osećanja produkcijom i aranžmanima prevesla u nešto sasvim, sasvim drugo. Da li je u tome uspela, sa sigurnošću mogu da odgovore samo oni koji dobro poznaju originale. Dakle, ne i ja. Ja, sa sigurnošću mogu da vam kažem samo da je uspela. Šta god je htela. Čak i ako nije. Da me razvali. Da me utiša na nivo tišine oko one kolibe na proplanku ili plaži.
Ne znam reč portugalskog. Ali skoro perfektno govorim čemer, čežnju, a solidno sam fluentan i u samosažaljenju, zagledanosti i jurenju horizonata, a mogu da se sporazumevam i strašću.
Slušajući Linin i Raulovom album apsolutno vam nikada neće pasti na pamet da su ove pesme izronile iz nečijih tuđih usta, iskustava ili anonimne i daleke istorije. Lina i Raul, poput portugalskih Portishead, iz pesme u pesmu pevaju o junacima Hansa Christiana Andersena i njihovim novim, još tužnijim, avanturama. Tek kad su zavoleli, naučili su koliko može da boli. Tek kad su našli nekoga, osetili su stvarnu jezu samoće.
Lina peva kao Beth Gibbons, sa mediteranskom srčanošću. Raul je odbacio gitaru i dovukao klavir, dronove iz mračnih uglova sintisajzera. Note se slivaju kao suze oko Lininog glasa.
Nemoj da se neko usudio da kaže da je ovo terapija!
Jer koja muzika nije?
Tamo gde je Rosalia uspela da pomeri i tinejdžerske trbušne mišiće, Lina poput viskija napada 40+ i uvija se oko vas, kao žena zmija, ujeda vas gde vas najviše boli i gde najviše volite. Laskajući vam ekstazom sopstvenog čemera. Svaka bol je čudesna kad se udruži sa pesmom. Zna Toma, zna Silvana. Zna i Lina.
Ovo se ne deli.
Ovo se otima za sebe.
SELEKTAH: 9plusplus/10
Šta bih voleo?
(kad preskočim nekih deset-dvadeset želja koje nisu nužno vezane za mene)
Voleo bih neku kolibu, na rubu proplanka ili obali mora, da nebo zauzima pola "ekrana" gde god da pogledate, tišinu, da ja budem jedina buka, da je toplo, moj dobri ajpod i ja, ranac pun knjiga, staza za bajs i bajs u blizini, taman da se stigne do ručka negde, mirisi, sve miriše.
Lina je portugalska pevačica. Raul Refree, za slučaj da ste kao i ja pomislili da je to ekstenzija njenog imena i prezimena, je španski producent, tražen pre svega zbog svog rada sa Rosalijom (na albumu Los Angeles). Pesme na ovom albumu prva je snimila ili proslavila čuvena portugalska fado zvezda Amalia Rodriguez (da, znam da ste to mogli da pročitate u Pičforkovoj recenziji, i ja sam). Lina je želela da jedna osećanja produkcijom i aranžmanima prevesla u nešto sasvim, sasvim drugo. Da li je u tome uspela, sa sigurnošću mogu da odgovore samo oni koji dobro poznaju originale. Dakle, ne i ja. Ja, sa sigurnošću mogu da vam kažem samo da je uspela. Šta god je htela. Čak i ako nije. Da me razvali. Da me utiša na nivo tišine oko one kolibe na proplanku ili plaži.
Ne znam reč portugalskog. Ali skoro perfektno govorim čemer, čežnju, a solidno sam fluentan i u samosažaljenju, zagledanosti i jurenju horizonata, a mogu da se sporazumevam i strašću.
Slušajući Linin i Raulovom album apsolutno vam nikada neće pasti na pamet da su ove pesme izronile iz nečijih tuđih usta, iskustava ili anonimne i daleke istorije. Lina i Raul, poput portugalskih Portishead, iz pesme u pesmu pevaju o junacima Hansa Christiana Andersena i njihovim novim, još tužnijim, avanturama. Tek kad su zavoleli, naučili su koliko može da boli. Tek kad su našli nekoga, osetili su stvarnu jezu samoće.
Lina peva kao Beth Gibbons, sa mediteranskom srčanošću. Raul je odbacio gitaru i dovukao klavir, dronove iz mračnih uglova sintisajzera. Note se slivaju kao suze oko Lininog glasa.
Nemoj da se neko usudio da kaže da je ovo terapija!
Jer koja muzika nije?
Tamo gde je Rosalia uspela da pomeri i tinejdžerske trbušne mišiće, Lina poput viskija napada 40+ i uvija se oko vas, kao žena zmija, ujeda vas gde vas najviše boli i gde najviše volite. Laskajući vam ekstazom sopstvenog čemera. Svaka bol je čudesna kad se udruži sa pesmom. Zna Toma, zna Silvana. Zna i Lina.
Ovo se ne deli.
Ovo se otima za sebe.
SELEKTAH: 9plusplus/10
Fado te uvek utiša, meni Amalia R. nikad nije legla za razliku od vicente da camara, koji je za mene bog fada.
ReplyDelete