Dva filma o američkom "Branku Kockici"
Fred Rogers je bio autor, verovatno, najpopularnije emisije za decu tokom poslednjih trideset godina XX veka, Mr Rogers' Neighborhood. Fred Rogers je bio kralj strpljenja i intenzivni slušalac svojih sagovornika. Deca su bila njegov iskreni predet interesovanja i poštovanja. I dok pišem ove redove samo smog koji je Michael Jackson ostavio za sobom remeti mi nameru da sve ovo saopštim bez ikakve trunke otrovnog cinizma. Fred Rogers je bio čovek koji je decu tretirao kao decu, ali im nije oduzimao dubinu koju ima svako ljudsko biće. Otuda je opravdano što se u svojoj prvoj emisiji pozabavio Vijetnamskim ratom koji je te 1968. bujao na sve strane. Ili što je po nedelju dana imao tematske emisije o smrti ili razvodu. Deca su ga obožavala.
Proslavljeni dokumentarac Morgan Neville, dosta se rutinski prihvatio priče o Fredu, nižući priče o njegovom šou u očekivanom hronološkom nizu, uz obilatu pomoć Fredove rodbine (supruga i oba sina), prijatelja i poštovalaca (među kojima su i novinar Tom Junod o kome je drugi, igrani film, zatim Yo-Yo Ma...). Ostvarenje je prilično funkcionalno i "tečno" za gledaoca (a to su valjda svi van Amerike) koji o Fredu ne znaju mnogo. Međutim, jednom kada steknemo sliku, njen "blow up", ipak, donosi zanimljive stvari za gledanje i promišljanje.
Fred Rogers bio je (i) baptistički sveštenik, ali nikada nije nosio "kragnu", niti se time bavio. Ali njegov rad i pristup deci i ljudima bio je duboko hrišćanski, zasnovan na ljubaznosti, pažnji i ljubavi, kao i iskrenom interesovanju za bližnjeg svoga- i to je bila filozofija na kojoj je insistirao celog života.
Njegova emisija bila je i ostala vrlo analogna i arhaična, "spora" u odnosu na "strob" dramaturgiju ostalih emisija i sadržaja za decu. Uvek bi započnjila Fredovim ulaskom u kuću, preoblačenjem u kućno izdanje, a potom bi Fred pristupao temi. Paralelno sa tim, kućnim, setom postojao je i tzv "Land Of Make-Believe" set, u koji Fred (kao Fred) nikada nije zalazio, ali u kome su "živeli" likovi poput tigra Daniela, kralja Friday-a, Lady itd... koji su pomagali da na zanimljiv način pozabavimo nekom temom. Zemlje je povezivao tramvaj. Bio je tu i "poštar Aca", koga je igrao Afro-Amerikanac Francois Clemmons, koji je tek po završetku serije obznanio da je gej, iako je Fred znao...
Fred je nesporno bio vrlo, vrlo zanimljivo ljudsko biće, oličen nadljuskim strpljenjem i voljom da zavoli. Deca su prepoznavala i cenila njegovo iskreno interesovanje za ono što žele da podele sa njim. Fred je bio poput Leonarda Cohena, zaodenut i definisan nekakvim (budističkim/religioznim) zenom iz koga je crpeo neverovatnu i rigoroznu životnu disciplinu. Kao i Cohen, plivanjem je lečio bes i ljutinu.
Pod kraj filma, provlači se jedini negativan aspekt Fredove (teve) "egzistencije" oličen u desničarskim prozivkama da je tolerisao "pedere", a možda i sam bio jedan od njih. Tužno je videti mame i sirotu decu kako drže natpise bljutavih poruka.
SELEKTAH: 7/10
Igrana verzija priče o Fredu fokusirana je na profil koji je Tom Junod 1998. uradio za Esquire. Junod poznat po svojim beskompromisnim i ciničnim prikazima, ušao je u priču voljan da "raskrinka" Rogersa, samo da bi nakon nekoliko susreta sa njim prošao kroz neku vrstu katarze i stekao prijatelja za ceo život.
Marielle Heller, čiji smo rediteljski rad upoznali kroz filmove The Diary of a Teenage Girl i Can You Forgive Her?, pristupa svom viđenju dosta zicerski i dosta američki već samim kastovanjem Toma Hanksa, koji je, u izvesnoj meri, holivudski pandan Rogersovom tradicionalističkom/hrišćanskom humanizmu.
Film u suštini tretira Junoda kao oštećeno dete kome se Rogers zatiče u životu u pravom trenutku. Čak je i ceo film formalno napravljen kao epizoda Mr Rogers' Neighborhood koja je posvećena Junodu i njegovom problemu. I ta melodrama holivudski je zaslađena da bude bogougodna mejnstrimu i Oskarima. Hellerova čak nema naročitih namera ni da to sakrije.
Hanks očigledno uživa kao Rogers, jer mu se čini da mu je neko omogućio/"odobrio" probijanje granica onoga što on sam nosi u sebi. Dok Matthew Rhys stiže kao nepoverljivi novinar, koji s jedne strane mora da se nosi sa Fredovim omamljujućim zenom, dok mu s druge strane rođeni otac pravi "comeback" u život nakon 15 godina i pred svoju izvesnu smrt- seting idealan za potezanje priče o smislu porodice, izmirenju, oproštaju, šta od svega toga čini, a šta jača našu humanost, poslednjim šansama...
Iako je Fred stvarni predmet naše zanimacije, on, ipak, ostaje skriven iza svoje "vizardofozovske" uloge "Freda" i Junod ne uspeva da pronikne u pravog Freda, sem da konstatuje da su onaj televizijski i ovaj što se vrzma oko njega lako moguće ista osoba. Međutim, s obzirom da su okolnosti Junodovog života (inače, on se u filmu zove Lloyd Vogel?!) poprilično ekskluzivne i da bi se u tim prilikama i manje "human" čovek poneo ljudskije nego inače, specifičnosti Rogersove ličnosti možda nisu dobile najbolju/najatipičniju priliku da dođu do izraza, čak šta, čovek ima pravo da se upita zbog čega je ovaj trenutak u Rogersovom životu značajan da se iz njega isčitava njegov karakter i (teve) filozofija. Jer Junod nije bio toliko neprijateljski raspoložen, koliko je Rogers bio raspoložen za svoj specifični, terapeutski pristup. A i nema ničega posebnog neobičnog u tome da nesreća zbliži ljude.
Film je na svaki način dramska boza, i možda je dokumentarac bolja prilika za prvi susret sa Rogersom.
SELEKTAH: 5minus/10
Fred Rogers je bio autor, verovatno, najpopularnije emisije za decu tokom poslednjih trideset godina XX veka, Mr Rogers' Neighborhood. Fred Rogers je bio kralj strpljenja i intenzivni slušalac svojih sagovornika. Deca su bila njegov iskreni predet interesovanja i poštovanja. I dok pišem ove redove samo smog koji je Michael Jackson ostavio za sobom remeti mi nameru da sve ovo saopštim bez ikakve trunke otrovnog cinizma. Fred Rogers je bio čovek koji je decu tretirao kao decu, ali im nije oduzimao dubinu koju ima svako ljudsko biće. Otuda je opravdano što se u svojoj prvoj emisiji pozabavio Vijetnamskim ratom koji je te 1968. bujao na sve strane. Ili što je po nedelju dana imao tematske emisije o smrti ili razvodu. Deca su ga obožavala.
Proslavljeni dokumentarac Morgan Neville, dosta se rutinski prihvatio priče o Fredu, nižući priče o njegovom šou u očekivanom hronološkom nizu, uz obilatu pomoć Fredove rodbine (supruga i oba sina), prijatelja i poštovalaca (među kojima su i novinar Tom Junod o kome je drugi, igrani film, zatim Yo-Yo Ma...). Ostvarenje je prilično funkcionalno i "tečno" za gledaoca (a to su valjda svi van Amerike) koji o Fredu ne znaju mnogo. Međutim, jednom kada steknemo sliku, njen "blow up", ipak, donosi zanimljive stvari za gledanje i promišljanje.
Fred Rogers bio je (i) baptistički sveštenik, ali nikada nije nosio "kragnu", niti se time bavio. Ali njegov rad i pristup deci i ljudima bio je duboko hrišćanski, zasnovan na ljubaznosti, pažnji i ljubavi, kao i iskrenom interesovanju za bližnjeg svoga- i to je bila filozofija na kojoj je insistirao celog života.
Njegova emisija bila je i ostala vrlo analogna i arhaična, "spora" u odnosu na "strob" dramaturgiju ostalih emisija i sadržaja za decu. Uvek bi započnjila Fredovim ulaskom u kuću, preoblačenjem u kućno izdanje, a potom bi Fred pristupao temi. Paralelno sa tim, kućnim, setom postojao je i tzv "Land Of Make-Believe" set, u koji Fred (kao Fred) nikada nije zalazio, ali u kome su "živeli" likovi poput tigra Daniela, kralja Friday-a, Lady itd... koji su pomagali da na zanimljiv način pozabavimo nekom temom. Zemlje je povezivao tramvaj. Bio je tu i "poštar Aca", koga je igrao Afro-Amerikanac Francois Clemmons, koji je tek po završetku serije obznanio da je gej, iako je Fred znao...
Fred je nesporno bio vrlo, vrlo zanimljivo ljudsko biće, oličen nadljuskim strpljenjem i voljom da zavoli. Deca su prepoznavala i cenila njegovo iskreno interesovanje za ono što žele da podele sa njim. Fred je bio poput Leonarda Cohena, zaodenut i definisan nekakvim (budističkim/religioznim) zenom iz koga je crpeo neverovatnu i rigoroznu životnu disciplinu. Kao i Cohen, plivanjem je lečio bes i ljutinu.
Pod kraj filma, provlači se jedini negativan aspekt Fredove (teve) "egzistencije" oličen u desničarskim prozivkama da je tolerisao "pedere", a možda i sam bio jedan od njih. Tužno je videti mame i sirotu decu kako drže natpise bljutavih poruka.
SELEKTAH: 7/10
Igrana verzija priče o Fredu fokusirana je na profil koji je Tom Junod 1998. uradio za Esquire. Junod poznat po svojim beskompromisnim i ciničnim prikazima, ušao je u priču voljan da "raskrinka" Rogersa, samo da bi nakon nekoliko susreta sa njim prošao kroz neku vrstu katarze i stekao prijatelja za ceo život.
Marielle Heller, čiji smo rediteljski rad upoznali kroz filmove The Diary of a Teenage Girl i Can You Forgive Her?, pristupa svom viđenju dosta zicerski i dosta američki već samim kastovanjem Toma Hanksa, koji je, u izvesnoj meri, holivudski pandan Rogersovom tradicionalističkom/hrišćanskom humanizmu.
Film u suštini tretira Junoda kao oštećeno dete kome se Rogers zatiče u životu u pravom trenutku. Čak je i ceo film formalno napravljen kao epizoda Mr Rogers' Neighborhood koja je posvećena Junodu i njegovom problemu. I ta melodrama holivudski je zaslađena da bude bogougodna mejnstrimu i Oskarima. Hellerova čak nema naročitih namera ni da to sakrije.
Hanks očigledno uživa kao Rogers, jer mu se čini da mu je neko omogućio/"odobrio" probijanje granica onoga što on sam nosi u sebi. Dok Matthew Rhys stiže kao nepoverljivi novinar, koji s jedne strane mora da se nosi sa Fredovim omamljujućim zenom, dok mu s druge strane rođeni otac pravi "comeback" u život nakon 15 godina i pred svoju izvesnu smrt- seting idealan za potezanje priče o smislu porodice, izmirenju, oproštaju, šta od svega toga čini, a šta jača našu humanost, poslednjim šansama...
Iako je Fred stvarni predmet naše zanimacije, on, ipak, ostaje skriven iza svoje "vizardofozovske" uloge "Freda" i Junod ne uspeva da pronikne u pravog Freda, sem da konstatuje da su onaj televizijski i ovaj što se vrzma oko njega lako moguće ista osoba. Međutim, s obzirom da su okolnosti Junodovog života (inače, on se u filmu zove Lloyd Vogel?!) poprilično ekskluzivne i da bi se u tim prilikama i manje "human" čovek poneo ljudskije nego inače, specifičnosti Rogersove ličnosti možda nisu dobile najbolju/najatipičniju priliku da dođu do izraza, čak šta, čovek ima pravo da se upita zbog čega je ovaj trenutak u Rogersovom životu značajan da se iz njega isčitava njegov karakter i (teve) filozofija. Jer Junod nije bio toliko neprijateljski raspoložen, koliko je Rogers bio raspoložen za svoj specifični, terapeutski pristup. A i nema ničega posebnog neobičnog u tome da nesreća zbliži ljude.
Film je na svaki način dramska boza, i možda je dokumentarac bolja prilika za prvi susret sa Rogersom.
SELEKTAH: 5minus/10
No comments:
Post a Comment