Kao i u slučaju Beata Takeshija gledanjem i pisanjem o ovom filmu sa solidnim zakašnjenjem zapravo krpim rupe u (ne)odgledanim filmografijama
Možda je Frankie Valli omiljeni pevač Clinta Eastwooda. Možda je brodvejski mjuzikl, po kome je film nastao, oduševio starog lisca, pa je odlučio da mu se filmski oduži. Možda je Eastwood oduvek želeo da napravi svoj American Graffiti, pa je sad konačno našao materijal sa kojim tako nešto može da postigne. Zašto je to uradio iste godine kada je Americi i svetu isporučio svoj najkomercijalniji film, American Sniper- tragičnu, i sa "dečacima iz Džersija" pozamašno nekompatibilnu, priču o američkom veteranu, zapravo me zanima najviše od svega. Za utehu ostaje da je Eastwood i ranije pravio nebulozne kombinacije (Changeling- Gran Torino, 2008).
Jersey Boys je nostalgična i oskarovska biografija Frankieja Vallija i njegovog (pratećeg) benda Four Seasons. S obzirom da ništa ne znam o brodvejskoj izvedbi, ne znam ni da li su povremena razbijanja "četvrtog zida" kojoj pribegavaju svi članovi benda nešto što je Eastwood preuzeo ili sam ubacio, ne bi li pojačao modernost pristupa, ali ja nisam uspeo da pronađem smisao ni svrhu te meta-filmske intervencije. Stanovita "rašomonijada" koju implicira i teglajn filma, ipak, nije realizovana, jer iako se naratori menjaju priča teče stameno i bez prilike za "različite uglove" viđenja istih stvari. Tek povremeno, junaci planu nezadovoljni onim što se desi ili da naznače da su sada oni naratori, ali gledalac ostaje lišen za nijanse i razlike "tuđih viđenja", čime onda i sam dramaturški princip biva nepotreban, a reditelj se nameće kao jedini "autor istine", koji se ovim metodom čak i ruga svojim junacima.
U priči o odrastanju ekipe momaka iz Nju Džersija, koja se odvija u senci nepovoljnih socijalnih uslova i solidnog prisustva mafije, nema ničega posebnog što do sada nismo videliu sličnim ambijentima. Eastwood uspeva da pitkom i nostalgičnom bavljenju muzičkim korenima jedne od ikona američkog popa (šezdesetih) doda na specifičnoj autentičnosti sinatrovskim uplitanjem kriminogenih aktivnosti (pre svega jednog od članova grupe, Tommy-ja DeVitta), ali i oni su, uprkos povremenom oporom utisku, dati prilično čedno i usklađeno sa porodičnim tonom drame.
Najveći problem je što Eastwood nije izoštrio šta ga najviše zanima i samim tim o čemu je zapravo ovaj film dok se bavio turbulentnom Vallijevom karijerom: da li je to priča o prijateljstvu na putu do uspeha (pa ne baš), da li je to odnos Vallija i Tommy-ja, kao defacto najvećih i najbliskijih prijatelja (što bi bilo najlepše, ali film to prestane da bude kada Tommy ispadne iz priče, a film nastavi), da li je to priča o samom Valliju (i ne toliko, ali to pokušava da bude u završnici, kada pravo niotkuda u priču upliva Vallijeva ćerka i potonja tragedija), ali Jersey Boys svakako nije "o svemu tome" na neki jasno vođen i artikulisan način. Na sve to, nije baš zgodno ni kada "epizodni lik", kakav je Tommy, nosi više harizme nego Valli oko koga se sve vrti. Isto važi i za glumce koje ih tumače.
Muzika je lepa, film ima pitak, oskarovski tok, Valli možda nije bio dovoljno harizmatičan da iznese celu priču (i u životu i u ovom filmu), ali se sa onim što mu je život servirao nosio sa impresivnom količinom dostojanstva i poštovanja. Možda je Eastwood u tome prepoznao nešto od "great Amerike" svojih običnih heroja i hteo je i na ovaj način da nas podseti na lepotu toga.
SELEKTAH: 6/10
Možda je Frankie Valli omiljeni pevač Clinta Eastwooda. Možda je brodvejski mjuzikl, po kome je film nastao, oduševio starog lisca, pa je odlučio da mu se filmski oduži. Možda je Eastwood oduvek želeo da napravi svoj American Graffiti, pa je sad konačno našao materijal sa kojim tako nešto može da postigne. Zašto je to uradio iste godine kada je Americi i svetu isporučio svoj najkomercijalniji film, American Sniper- tragičnu, i sa "dečacima iz Džersija" pozamašno nekompatibilnu, priču o američkom veteranu, zapravo me zanima najviše od svega. Za utehu ostaje da je Eastwood i ranije pravio nebulozne kombinacije (Changeling- Gran Torino, 2008).
Jersey Boys je nostalgična i oskarovska biografija Frankieja Vallija i njegovog (pratećeg) benda Four Seasons. S obzirom da ništa ne znam o brodvejskoj izvedbi, ne znam ni da li su povremena razbijanja "četvrtog zida" kojoj pribegavaju svi članovi benda nešto što je Eastwood preuzeo ili sam ubacio, ne bi li pojačao modernost pristupa, ali ja nisam uspeo da pronađem smisao ni svrhu te meta-filmske intervencije. Stanovita "rašomonijada" koju implicira i teglajn filma, ipak, nije realizovana, jer iako se naratori menjaju priča teče stameno i bez prilike za "različite uglove" viđenja istih stvari. Tek povremeno, junaci planu nezadovoljni onim što se desi ili da naznače da su sada oni naratori, ali gledalac ostaje lišen za nijanse i razlike "tuđih viđenja", čime onda i sam dramaturški princip biva nepotreban, a reditelj se nameće kao jedini "autor istine", koji se ovim metodom čak i ruga svojim junacima.
U priči o odrastanju ekipe momaka iz Nju Džersija, koja se odvija u senci nepovoljnih socijalnih uslova i solidnog prisustva mafije, nema ničega posebnog što do sada nismo videliu sličnim ambijentima. Eastwood uspeva da pitkom i nostalgičnom bavljenju muzičkim korenima jedne od ikona američkog popa (šezdesetih) doda na specifičnoj autentičnosti sinatrovskim uplitanjem kriminogenih aktivnosti (pre svega jednog od članova grupe, Tommy-ja DeVitta), ali i oni su, uprkos povremenom oporom utisku, dati prilično čedno i usklađeno sa porodičnim tonom drame.
Najveći problem je što Eastwood nije izoštrio šta ga najviše zanima i samim tim o čemu je zapravo ovaj film dok se bavio turbulentnom Vallijevom karijerom: da li je to priča o prijateljstvu na putu do uspeha (pa ne baš), da li je to odnos Vallija i Tommy-ja, kao defacto najvećih i najbliskijih prijatelja (što bi bilo najlepše, ali film to prestane da bude kada Tommy ispadne iz priče, a film nastavi), da li je to priča o samom Valliju (i ne toliko, ali to pokušava da bude u završnici, kada pravo niotkuda u priču upliva Vallijeva ćerka i potonja tragedija), ali Jersey Boys svakako nije "o svemu tome" na neki jasno vođen i artikulisan način. Na sve to, nije baš zgodno ni kada "epizodni lik", kakav je Tommy, nosi više harizme nego Valli oko koga se sve vrti. Isto važi i za glumce koje ih tumače.
Muzika je lepa, film ima pitak, oskarovski tok, Valli možda nije bio dovoljno harizmatičan da iznese celu priču (i u životu i u ovom filmu), ali se sa onim što mu je život servirao nosio sa impresivnom količinom dostojanstva i poštovanja. Možda je Eastwood u tome prepoznao nešto od "great Amerike" svojih običnih heroja i hteo je i na ovaj način da nas podseti na lepotu toga.
SELEKTAH: 6/10
No comments:
Post a Comment