CARANCHO

Najkraće rečeno- ako možete da zamislite da Srdan Golubović napravi pristojan festivalski film, do kolena umočen u žanr, to bi ovako izgledalo.
Razumem ako ne možete.

Carancho je kao i Leonera kombinacija interesovanja za žanrovski film i njegovu dinamiku, ali na terenu koji ima snažan socijalni angažman i pokušava da adresira nerešiv društveni problem. A kako nas telop već na početk ovog filma informiše- to su u ovom slučaju brojne saobraćajne nesreće kojih u Buenos Airesu ima neobično mnogo, što je dovelo do toga da nadoknada štete od strane osiguravajućih društava postane pozamašan biznis za zainteresovane advokate, kao i za sve moguće malverzacije u tom procesu.

Junak našeg filma je Sosa (čuveni argentisnki glumac Ricardo Darin), koji radi za prevarantsku advokatsku kancelariju, koja lovi, a ponekad i kreira, žrtve saobraćajnih nesreća, i dok su još roviti uzima ih za svoje klijente, a potom u pregovorima sa osiguravajućim društvima, zadržava najveći deo odštete za sebe. Stvar je prikazana kao malo mafijaško odeljenje koje ima hijerarhiju, bosa, pa čak i "uterivača" koji koriguje sve vidove neposlušnosti. Sosa je u tom svetu cenjen kadar zbog svoje sposobnosti da kreira "prihode".

Do promene u Sosinom životu dolazi kada upozna Lujan, mladu doktorku, koja radi u "hitnoj", a koja je sama već godinama navučena na medicinske opijate kojima smiruje anksioznosti, ali i nenormalan tempo života. Njihova avantura kreće dosta sporo i vrlo spontano i Tropero demonstrira da ume da kreira autentične trenutke i preko njih autentične junake. Što nije jedina razlika sa Srdanom.

Sam film, u drugom delu naročito, predstavlja njihov, zapravo njegov, plan da pobegne od tog posla, naročito kada jedna kreiranje jednog slučaja ne ispadne kako je planirano i Sosa shvati da će ostati bez Lujan ako ništa ne preduzme.

Najveći problem Carancho je nedostatak jasne priče. On pre deluje kao nekakva demonstracija toga šta bi u jednom takvom filmu moglo biti ispričano. S druge strane, Tropero opet nije pomirio svoj dramski sa svojim socijalnim angažmanom, tj nije se odlučio koju vrstu filma pravi- festivalski ili žanrovski i odlaganje te odluke ostavilo je film napola, na skoro svakom planu. Otprilike kao da upriličena ljubavna priča s ono malo mafijaških momenata (kao danak "žanru") služi da se osvetle mračne navike društva koje profitira na tuđoj tragediji. "Žanr" je prejak u svom prisustvu, dok socijalni angažman biva rutinski demonstriran kroz par primera i zapravo biva progutan daleko zanimljivijom glavnom pričom.

Sam kraj filma je vrlo duhovit i na zabavan način tretira hibris junaka koji su mislili da su veći od sudbine.

SELEKTAH: 5plus/10