Prvi film Asghara Farhadija
Sećate li se Napoleon Dynamitea? Koliko je to bio iritantan lik. Toliko da se plašim da počnem da ređam uzvičnike na kraju prethodne konstatacije.
U ovom filmu postoji jedan podjednako iritantan, ali na "iranski" način- samoživ, ali patetičan i slab, koji je neprekidno u diskusijama sa sobom i/ili bogom, neprekidno u histeričnim pravdanjima, objašnjenjima, traženjima pravde (što nije isto što i "pravdanje"). Ali Asghar uspeva da ga učini simpatičnim, do potrebne mere da razumemo čitavu ovu "minimalističku verziju špageti Kuste Bolivuda".
Nazar je simpatični momak koji se iz ljubavi oženio sa umiljatom Rayhaneh. Međutim, njegovi roditelji žele da se razvede, jer njena majka nije podobna (negde sam pročitao da je prostitutka, ali taj momenat mi je u filmu promakao). Nazar je na mukama, jer voli devojku, a na sve to i zadužio se da bi uopšte mogao da se oženi, a ako se razvede mora bivšoj supruzi da plaća finansijske penale. A on para, a ni posla nema.
Na kraju se, ipak, razvede, u prepoznatljivom duhu "iranskog Woody Allena" koji Farhadi forsira u svojim najboljim trenucima.
Na nagovor jednog rođaka počinje da radi u institutu koji se bavi skupljanjem (probajte da me razumete) hormona koje luče konji koje je ujela zmija, a koji se potom koristi u medicinske svrhe. Međutim, kada ga pojuri policija zbog dugova, on se sakrije u kombi lovca na zmije i završava u pustinji daleko od grada.
Tu počinje druga polovina filma.
Nazarova iritantnost dolazi do izražaja, naročito u kontrastu ćutljivom i povučenom lovcu na zmije, koji ima svoje razloge za bavljenje ovim poslom oslanjajući se na hroničnu izolaciju koju taj posao pruža. Od početnog neprijateljstva ne dolazi do toplog primirja i prijateljstva. Lovac je uporan u svojoj nedruželjubivosti, a Nazar sve nesmotreniji u svojoj razmaženoj samoživosti. Ali u nekom trenutku tinjajuća ljubavna žal, u obojice, povezuje ih na ljudskom nivou i čini da, barem, mogu da se razumeju, kad već ne mogu da se sprijatelje.
Dancing In The Dust tretira zmije kao ljubav, kao nešto sa čim treba umeti i čiji otrov može da ubije. "Dancing In The Dust" je metafora bivanja u ljubavi. Film je uprkos komičnim trenucima duboko melanholičan i tužan, čak i nemilosrdan prema svojim akterima. Farhadi nema razumevanja za prokockane šanse, ali svojim junacima pruža mogućnost da ih ta lekcija učini zrelijim i odraslim ljudima. Jedino što ljubav koja se uvukla u srca ostaje tu zauvek, kao ožiljak od ujeda zmije.
SELEKTAH: 7minus/10
Sećate li se Napoleon Dynamitea? Koliko je to bio iritantan lik. Toliko da se plašim da počnem da ređam uzvičnike na kraju prethodne konstatacije.
U ovom filmu postoji jedan podjednako iritantan, ali na "iranski" način- samoživ, ali patetičan i slab, koji je neprekidno u diskusijama sa sobom i/ili bogom, neprekidno u histeričnim pravdanjima, objašnjenjima, traženjima pravde (što nije isto što i "pravdanje"). Ali Asghar uspeva da ga učini simpatičnim, do potrebne mere da razumemo čitavu ovu "minimalističku verziju špageti Kuste Bolivuda".
Nazar je simpatični momak koji se iz ljubavi oženio sa umiljatom Rayhaneh. Međutim, njegovi roditelji žele da se razvede, jer njena majka nije podobna (negde sam pročitao da je prostitutka, ali taj momenat mi je u filmu promakao). Nazar je na mukama, jer voli devojku, a na sve to i zadužio se da bi uopšte mogao da se oženi, a ako se razvede mora bivšoj supruzi da plaća finansijske penale. A on para, a ni posla nema.
Na kraju se, ipak, razvede, u prepoznatljivom duhu "iranskog Woody Allena" koji Farhadi forsira u svojim najboljim trenucima.
Na nagovor jednog rođaka počinje da radi u institutu koji se bavi skupljanjem (probajte da me razumete) hormona koje luče konji koje je ujela zmija, a koji se potom koristi u medicinske svrhe. Međutim, kada ga pojuri policija zbog dugova, on se sakrije u kombi lovca na zmije i završava u pustinji daleko od grada.
Tu počinje druga polovina filma.
Nazarova iritantnost dolazi do izražaja, naročito u kontrastu ćutljivom i povučenom lovcu na zmije, koji ima svoje razloge za bavljenje ovim poslom oslanjajući se na hroničnu izolaciju koju taj posao pruža. Od početnog neprijateljstva ne dolazi do toplog primirja i prijateljstva. Lovac je uporan u svojoj nedruželjubivosti, a Nazar sve nesmotreniji u svojoj razmaženoj samoživosti. Ali u nekom trenutku tinjajuća ljubavna žal, u obojice, povezuje ih na ljudskom nivou i čini da, barem, mogu da se razumeju, kad već ne mogu da se sprijatelje.
Dancing In The Dust tretira zmije kao ljubav, kao nešto sa čim treba umeti i čiji otrov može da ubije. "Dancing In The Dust" je metafora bivanja u ljubavi. Film je uprkos komičnim trenucima duboko melanholičan i tužan, čak i nemilosrdan prema svojim akterima. Farhadi nema razumevanja za prokockane šanse, ali svojim junacima pruža mogućnost da ih ta lekcija učini zrelijim i odraslim ljudima. Jedino što ljubav koja se uvukla u srca ostaje tu zauvek, kao ožiljak od ujeda zmije.
SELEKTAH: 7minus/10
No comments:
Post a Comment