Možda prvi žanrovski #meToo film
Australijanac Leigh Whannell, uz svog bliskog saradnika Jamesa Wana, predstavlja alfu i omegu dobrog, modernog, žanrovski inovativnog, a, ipak, holivudskog horora. Ovaj glumac je scenarističku karijeru započeo maestralnim Saw, a sada je u prilici da mrtvorođenu Universalovu franšizu o čudovištima (započetu sa The Mummy) spasava prepakivanjem u jedan vrlo aktuelan triler.
Mislim da ne treba nekog naročitog razmišljanja da se The Invisible Man prepozna kao vrlo uspešna metafora tipičnog #meToo slučaja koji je potom pretvoren u dinamičan triler sa heroinom koja postaje neočekivana "nepobediva superherojka".
A kad smo kod heroina, glavna uloga je dodeljena i nekrunisanoj kraljici #meToo pokreta, Elisabeth Moss, koja igra Ceciliju, zarobljenu u vezu sa nasilnim tech-bogatašem, iz koje bukvalno mora da beži. Nakon bekstva Cecilija se krije kod prijatelja, živi na oprezu i sa popriličnim post-traumatskim bremenom. Međutim, njene #meToo ralje počinju tek kada sazna da je njen bivši momak nastradao tj kada se on vrati u njen život kao duh, koji je sve konkretnije maltretira- svojim nevidljivim prisustvom (ne znam kako je to spojler, ako ste zapamtili naslov filma?!). Tu počinje "ekranizacija" pro-Weinsteinovskih patnji- ženi koju muškarac maltretira niko ne veruje, njegovi "zločini" su nevidljivi za spoljašnji svet, on se provlači i izvlači iz svega, a ostaju samo patnje i ožiljci, na ženi. Stvar progresivno napreduje na štetu Cecilije, sve dok ona ne uzme stvar u svoje ruke i navlačeći muškarca na isti šarm i ista obećanja koja su, "jednom", iskreno data, ne izađe trijumfalno iz cele priče.
Iako je, kao što rekoh, premisa filma i objašnjenje onoga što se dešava, otkriveno naslovom filma (dakle, vi čekate da se nevidljivi pojavi), Whannell je dosta uspešno i tenzično vodio svoj film vrlo sporim razvojem scena, pretvarajući ih iz prilika za štrec-horor u okrutne prizore psihološkog mučenja. Stvar je od strane gledalaca svakako podržana iskustvom filmova kao što su Paranormal Activity gde je sličan proces repriziran u nekoliko nastavka, s tim što Whannell ovde dosta može da zahvali posvećnoj i talentovanoj Elisabeth Moss koja je zaista muški, ups!, iznela ogroman deo posla.
U isto vreme Whannell je svoju priču tretirao kao "prestižni" materijal koji neprekidno insistira na svojim realističkim, koliko i fantastičnim momentima, pokušavajući da psihološku sliku zakomplikuje na više nivoa. Osećaj nakon gledanja ovog filma bliži je, rekao bih, trilerima poput Fatal Attraction ili Gaslight, nego hororima iz domena "uklete kuće" i slično.
SELEKTAH: 6plus/10
Australijanac Leigh Whannell, uz svog bliskog saradnika Jamesa Wana, predstavlja alfu i omegu dobrog, modernog, žanrovski inovativnog, a, ipak, holivudskog horora. Ovaj glumac je scenarističku karijeru započeo maestralnim Saw, a sada je u prilici da mrtvorođenu Universalovu franšizu o čudovištima (započetu sa The Mummy) spasava prepakivanjem u jedan vrlo aktuelan triler.
Mislim da ne treba nekog naročitog razmišljanja da se The Invisible Man prepozna kao vrlo uspešna metafora tipičnog #meToo slučaja koji je potom pretvoren u dinamičan triler sa heroinom koja postaje neočekivana "nepobediva superherojka".
A kad smo kod heroina, glavna uloga je dodeljena i nekrunisanoj kraljici #meToo pokreta, Elisabeth Moss, koja igra Ceciliju, zarobljenu u vezu sa nasilnim tech-bogatašem, iz koje bukvalno mora da beži. Nakon bekstva Cecilija se krije kod prijatelja, živi na oprezu i sa popriličnim post-traumatskim bremenom. Međutim, njene #meToo ralje počinju tek kada sazna da je njen bivši momak nastradao tj kada se on vrati u njen život kao duh, koji je sve konkretnije maltretira- svojim nevidljivim prisustvom (ne znam kako je to spojler, ako ste zapamtili naslov filma?!). Tu počinje "ekranizacija" pro-Weinsteinovskih patnji- ženi koju muškarac maltretira niko ne veruje, njegovi "zločini" su nevidljivi za spoljašnji svet, on se provlači i izvlači iz svega, a ostaju samo patnje i ožiljci, na ženi. Stvar progresivno napreduje na štetu Cecilije, sve dok ona ne uzme stvar u svoje ruke i navlačeći muškarca na isti šarm i ista obećanja koja su, "jednom", iskreno data, ne izađe trijumfalno iz cele priče.
Iako je, kao što rekoh, premisa filma i objašnjenje onoga što se dešava, otkriveno naslovom filma (dakle, vi čekate da se nevidljivi pojavi), Whannell je dosta uspešno i tenzično vodio svoj film vrlo sporim razvojem scena, pretvarajući ih iz prilika za štrec-horor u okrutne prizore psihološkog mučenja. Stvar je od strane gledalaca svakako podržana iskustvom filmova kao što su Paranormal Activity gde je sličan proces repriziran u nekoliko nastavka, s tim što Whannell ovde dosta može da zahvali posvećnoj i talentovanoj Elisabeth Moss koja je zaista muški, ups!, iznela ogroman deo posla.
U isto vreme Whannell je svoju priču tretirao kao "prestižni" materijal koji neprekidno insistira na svojim realističkim, koliko i fantastičnim momentima, pokušavajući da psihološku sliku zakomplikuje na više nivoa. Osećaj nakon gledanja ovog filma bliži je, rekao bih, trilerima poput Fatal Attraction ili Gaslight, nego hororima iz domena "uklete kuće" i slično.
SELEKTAH: 6plus/10
No comments:
Post a Comment