Od trećeg minuta znao sam da mi se ovaj film neće dopasti i da ovo nije film za mene.
Ne znam kad sam prestao da volim tj počeo da ne podnosim filmove koji stvarnost interpretiraju kao visoko konceptualne (umetničke i/ili intelektualne) "igrice". Filmove poput Cube. Ili pre neki dan odgledanog Vivarium. Filmove ne poput Saw.
U ovim filmovima obično se zajedno sa junacima budimo u "novom svetu" koji do te mere ne liči ni na šta nama poznato i logično da narednih dvadeset minuta predstavlja najinteresantniji deo filma, tokom koga pokušavamo da pohvatamo o čemu se radi i kako se tu snalazi. Jednom kada to otkrijemo, prepušteni smo manje ili više atraktivnoj i apstraktnoj igri koja traje dok igrači ne "pobede" ili ne demontiraju istu. Sva pravila su surovo veštačka i egzotična, naročito u svojoj egzekuciji. Nemilosrdnost, okrutnost i disciplinovanost često su odlike novokreiranog sistema.
Tako i ovde.
Film nas zatiče sa dva "zatvorenika" na 48. nivou, nečega što izgleda kao zgrada sa stotinom (stotinama) spratova, koji imaju rupu u sredini, kroz koju oni gore mogu da gledaju one dole i obrnuto... Dok jedan od zatvorenika služi kaznu zbog počinjenog ubistva u ovom "objektu", drugi je tu došao dobrovoljno, da se odrekne pušenja, i da za šest meseci boravka ovde dobije diplomu neophodnu za dalji život (?!). Jednom dnevno s vrha se spušta "trpezarijski sto" sa brdom đakonija koji staje na svakom spratu na kratko i za to vreme zatvorenici sa njega jedu sve što žele. Sa svakim sledećim spratom, za one ispod ostaje sve manje hrane. Na stranu što oni "iznad" bahato gaze po nepojedenoj hrani, zapišavaju je itd... Jedino je fer što niko od zatvorenika ne sme da zadrži ni parče hrane nakon što trpeza nastavi dalje. Na svakom spratu zatvorenici ostaju po mesec dana, nakon čega im se menja nivo. Što su niže, to su im šanse za preživljavanje manje.
Novopridošli zatvorenik Goreng vrlo brzo poželi da menja sistem, iziritiran njegovom dubokoukorenjenom (sic!) neravnopravnošću.
O, da, Platform je alegorija svetske ekonomske i socijalne nejednakosti, skoro banalna ilustracija toga kako funkcionišu stvari, kao i sve konsekvence takve postavke- sa ljudima sve animalnije okrenutim tome da samo najjači preživljavaju do gubitka svake humanosti (što u ovako postavljenoj "platformi" zaista nije nešto što bi trebalo da nas iznenadi).
Ne znam zašto na vrhu, oni koji pripremaju trpezu (sastavljenu od jela koje su zatvorenici naveli kao svoja najomiljenija), prolaze kroz isti stres od strane "šefa" koji traži perfektnu izradu nečega što će već na prvom ponuđenom nivou biti iznipodaštavano animalnom konzumacijom. Deluje kao cinični osvrt na "tobož" brigu koju oni s vrha besmisleno isporučuju i pokazuju za ove "ispod". Deluje, mada sumnjam.
Kraj nije došao toliko brzo i, da, doneo je očekivanu kvazi-spiritualnu prosvećenost kojoj većina ovih filmova pribegava nemušta da se, kao Saw, izbori sa svojim konceptom na smislen i dramski uzbudljiv način.
SELEKTAH: 1/10
No comments:
Post a Comment