AMERICAN VALHALLA

Odakle da ne počnem?
Iggy Pop je godište moga ćaleta.
Do skora (bukvalno do malo pre, zapravo!) ja nisam kapirao da se Post Pop Depression vodi kao solo album Iggy Popa, a ne kao zajednički projekat (nesrećno nazvan "Post Pop Depression") Popa i Josha Hommea.
Nemam Idiot na vinilu, ali Post Pop Depression imam.
Homme se čita "homi", a ne "hom".
Post Pop Depression nije izašao pre dve godine, što je moj subjektivni osećaj, već pre pet godina.

American Valhalla je film koji je ko-režirao Josh Homme, sa Andreasom Neumannom, a koji retroaktivno dokumentuje Hommeovu saradnju na, kako upravo saznah, Iggy-jevom sedamnaestom solo albumu. Osećaj da se radi o specijalnoj stvari izgleda je imao jedino bubnjar Arctic Monkeys, koji je jedini napravio neke foto-beleške tokom same saradnje. Jer sve ostalo u ovom filmu je plod razgovora, prisećanja, nekakve fotomontažne rekonstrukcije, sa sva sreća vrlo funkcionalnim snimcima živih nastupa, posebice onog u Royal Albert Hallu koji je posle objavljen i kao zaseban "živi album".
To ne ruži previše doživljaj, čak naprotiv. Pruža nam priliku da aktere upoznamo neposredno, da vidimo kako iz perspektive dve godine kasnije (ovaj film je iz 2017) gledaju na čitav projekat i predstavlja nam ih kao neobično "skromne" i prijateljske ljude. Iz nekog razloga Anthony Bourdain, koji jeste Hommejev prijatelj, ali svejedno, je pozvan da sedi sa sagovornicima i glumi da im je postavio pitanja.

Film nas provodi kroz čitav proces, od zbirke Popovih beležaka koje su fedeksovane Hommeiju da ga podstaknu na saradnju, do njegove oduševljenosti što mu je pružena saradnja da radi sa svojim idolom. Iskrene oduševljenosti... Zatim je usledilo angažovanje drugih muzičara, odlazak u studio u pustinji, kako Iggy reče, "vrlo neobičnim automobilima", usledile su različite inspiracije za različite pesme... što je kreiralo verovatno jedan od najboljih Popovih albuma ikada, ako mene pitate. I Hommeovih. I Arctic Monkeys.

Iako je rokerski naboj ublažen, zapravo nije ni juren na albumu, a potom ni u filmu koji se bavi albumom, moram da priznam da mi je bilo malo neprijatno da gledam sve midžetastijeg Iggy-ja, koji usled starosti izgleda kao kasirke našeg detinjstva kojima je jedna noga kraća, pa usled tog felera imaju neobičan položaj tela, uprkos produženoj štikli na jednoj od cipela. Ne, nisam to mogao da vam opišem drugačije, a da vam ne dočaram neku vrstu nelagode koju tokom filma imam u iks scena, tj svaki put kada kasirka pobaca sve sa gornje polovine sebe i počne da divlja scenom.
Samo kažem...

Ali, American Valhalla bez pretenzija samo-mitologizuje nešto što apsolutno zaslužuje mitologizaciju i pokazuje da čistokrvni rokenrol može da se revitalizuje i omagiči svaki put kada se njime pozabave čista, ali vatrena srca.

SELEKTAH: 8/10