Kad politika prevagne nad umetnošću
Možda francuski reditelj Bertrand Bonello i nije hteo da snimi film koji sam ja hteo da gledam, ali ovaj poetski esej o francuskoj postkolonijalnoj odgovornosti spram Haitija, koja joj se vraća kao zombi, bio bi daleko bolji da je bio do kraja uronjen u žanr koi nam je lažno najavljen naslovom.
Film počinje ohrabrujuće, na Haitiju, šezdesetih godina prošlog veka, neka osoba pravi otrov od ribe fugu, sipa ga u cipelu i crnac koji nosi te cipele, otrovan pada na sred ulice. Sahranjuju ga, otkopavaju i on završava kao drogirani zombi na nekoj robovlasničkoj farmi. Mislim, sve to se ne desi odmah, već biva presečeno scenama iz privatne pariske škole, naših dana, u kojoj se školuju samo ćerke ili unuke Francuza koji su nosioci nekoliko specifičnih francuskih zasluga i ordenja. Njih hvatamo na času istorije na kome im učitelj govori o komplikovanom franucuskom odnosu prema sopstvenoj istoriji koji uključuje i prihvatanje brojnih nepatriotskih postupaka.
U nastavku filma paralelno pratimo šta se dešava sa haitskim zombijem, ali i sa njegovom unukom (to baš i nije neki spojler) koja biva inicirana u mini-grupu sa još četiri bele Francuskinje u prestižnoj školi.
I dok haitski deo protiče kako smo možda zamišljali Jarmuschov The Dead Don't Die, bez mnogo priče i sa fotografijom sličnom njegovom, po mom mišljenju najbolje slikanom, filmu The Limits Of Control, držeći pažnju misterioznom egzotikom setinga, ovi u Parizu, dosta traljavo, kao u nekom još sporijem i dokumentarnijem Picnic at Hanging Rock, pokazuju "belinu" francuskog školskog sistema, kao i začudnost koju kod belih drugarica budi crna, ponekad i opravdano- "zombi" zvucima koje ispušta dok spava ili dok je u veceu. Ona kaže da to čini nesvesno ili iz šale. U svakom slučaju, o stvarima se mnogo više priča, kvazi-diskutuje, nego što se one pokazuju ili dramski žive. Radnja je u ovom filmu više skupina detalja iz života u ovom internatu.
Tek na kraju, kada jedna od belih drugarica ode kod devojčicine tetke, koja je "vračara" i pristane na ritual koji bi trebalo da prizove momka koji joj silno nedostaje, počinju da se zločesto ukrštaju haitski i francuski putevi, ali šta se tu zapravo desi stvar je hiljada ličnih interpretacija svakog ponaosobnog gledaoca. Možda s đavolom ne treba saditi tikve.
Iako je Zombie Child očigledna salonska, arthaus dekonstrukcija "žanra", koji jedan "fenomen" (za koji i dalje nisam siguran da li je "istorijska istina" ili "interpretacija događaja") tretira tako da uz minimum uzbuđenja uzburka duhove na terenu koji do sada nije čačkan (uglavnom su se pogledi osveštenih Francuza spuštali ka severu Afrike ili okretali put Palestine), plašim se da je ovo film koji kao i prošlogodišnje ostvarenje Atlantics, koji je slična mešavina arthausa i žanra, više pažnje zavređuje svojim političkim namerama i socijalnim predispozicijama nego kreiranom umetnošću. Ali nekako sam se nadao da će Bonello, posle Nocturame, da proširi prostor za dramu i akciju u svojim filmovima na uštrb "filozofiranja", ali to se nije desilo.
SELEKTAH: 4/10
Možda francuski reditelj Bertrand Bonello i nije hteo da snimi film koji sam ja hteo da gledam, ali ovaj poetski esej o francuskoj postkolonijalnoj odgovornosti spram Haitija, koja joj se vraća kao zombi, bio bi daleko bolji da je bio do kraja uronjen u žanr koi nam je lažno najavljen naslovom.
Film počinje ohrabrujuće, na Haitiju, šezdesetih godina prošlog veka, neka osoba pravi otrov od ribe fugu, sipa ga u cipelu i crnac koji nosi te cipele, otrovan pada na sred ulice. Sahranjuju ga, otkopavaju i on završava kao drogirani zombi na nekoj robovlasničkoj farmi. Mislim, sve to se ne desi odmah, već biva presečeno scenama iz privatne pariske škole, naših dana, u kojoj se školuju samo ćerke ili unuke Francuza koji su nosioci nekoliko specifičnih francuskih zasluga i ordenja. Njih hvatamo na času istorije na kome im učitelj govori o komplikovanom franucuskom odnosu prema sopstvenoj istoriji koji uključuje i prihvatanje brojnih nepatriotskih postupaka.
U nastavku filma paralelno pratimo šta se dešava sa haitskim zombijem, ali i sa njegovom unukom (to baš i nije neki spojler) koja biva inicirana u mini-grupu sa još četiri bele Francuskinje u prestižnoj školi.
I dok haitski deo protiče kako smo možda zamišljali Jarmuschov The Dead Don't Die, bez mnogo priče i sa fotografijom sličnom njegovom, po mom mišljenju najbolje slikanom, filmu The Limits Of Control, držeći pažnju misterioznom egzotikom setinga, ovi u Parizu, dosta traljavo, kao u nekom još sporijem i dokumentarnijem Picnic at Hanging Rock, pokazuju "belinu" francuskog školskog sistema, kao i začudnost koju kod belih drugarica budi crna, ponekad i opravdano- "zombi" zvucima koje ispušta dok spava ili dok je u veceu. Ona kaže da to čini nesvesno ili iz šale. U svakom slučaju, o stvarima se mnogo više priča, kvazi-diskutuje, nego što se one pokazuju ili dramski žive. Radnja je u ovom filmu više skupina detalja iz života u ovom internatu.
Tek na kraju, kada jedna od belih drugarica ode kod devojčicine tetke, koja je "vračara" i pristane na ritual koji bi trebalo da prizove momka koji joj silno nedostaje, počinju da se zločesto ukrštaju haitski i francuski putevi, ali šta se tu zapravo desi stvar je hiljada ličnih interpretacija svakog ponaosobnog gledaoca. Možda s đavolom ne treba saditi tikve.
Iako je Zombie Child očigledna salonska, arthaus dekonstrukcija "žanra", koji jedan "fenomen" (za koji i dalje nisam siguran da li je "istorijska istina" ili "interpretacija događaja") tretira tako da uz minimum uzbuđenja uzburka duhove na terenu koji do sada nije čačkan (uglavnom su se pogledi osveštenih Francuza spuštali ka severu Afrike ili okretali put Palestine), plašim se da je ovo film koji kao i prošlogodišnje ostvarenje Atlantics, koji je slična mešavina arthausa i žanra, više pažnje zavređuje svojim političkim namerama i socijalnim predispozicijama nego kreiranom umetnošću. Ali nekako sam se nadao da će Bonello, posle Nocturame, da proširi prostor za dramu i akciju u svojim filmovima na uštrb "filozofiranja", ali to se nije desilo.
SELEKTAH: 4/10
No comments:
Post a Comment