Kad smo bili mladi mi smo mislili da će nam Autopark snimiti ovakav album
Vau! FAKIN VAU!
Sećate se Hoda? Pisao sam vam o njima, pre tri godine nakon što sam ih otkrio na koncertu Autopark, gde su svirali kao predgrupa, i imali već pola godine objavljen prvenac na svojoj Bandcamp stranici (gde možete da pokupite i ovaj novi). Njih šestoro. Ne znam da li ih je i tada bilo toliko. Iz Beograda, na Temzi.
Ne znam čemu ćirilica na omotu (ne osporavam!), niti ilustracija za neki udžbenik kao njegov "art dekor", ali ne dajte da vas relativna neatraktivnost te kombinacije odvrati od slušanja ili zavede na to da očekujete neku "jeftinu i plitku svirku" "iz unutrašnjosti" gde "neki ljudi" pokušavaj da se "bave umetnošću". Slobodno mi jebite kevu ako se nalazite uvređeni nečim od rečenog, ali posle se vratite i pročitajte između redova i navodnika šta sam zapravo rekao.
Nisam slušao Hod od "onda". Sad čitam u svojoj recenziji da su ličili na Yo La Tengo i Petrol, da su imali "post-američki vajb". Strane percepcije ne liče na Yo La Tengo, Petrol, niti imaju taj vajb. Strane percepcije zvuče kao jedna od (ne)ostvarenih snova Autopark, da su oni u ove vode želeli dublje da zađu, što je prestalo da im bude destinacija već posle prvog, odnosno s drugim albumom. Hod ovde zvuče samouvereno, raskošno, melanholično, emotivno, kidajuće kao Slowdive na svom povratničkom albumu od pre par godina. Ako ste tamo drugi put izgubili nevinost i/ili snove, čikam vas da ovde ne ostanete bez daha.
Strane percepcije (kakav ludački naziv albuma!) je album uronjen u drimpop i šugejzing zvuk s početka devedesetih i sve one retke potoke koji su narednih decenija potekli iz tog izvora, protkan post-YoLaTengovskom setom i diskretnim kraut raspoloženjima. Od početka do kraja, Hod hodaju šumom neproživljene mladosti i namiguju nečemu jednom neposedovanom i nepovratno izgubljenom. Čista srca, jakih melodija, snažnom i kontrolisanom svirkom sa produkcijom koja impresionira umešnošću da se povinuje neartikulisanim potrebama emocija.
Naslovna tema mi je već! pesma godine na srpskom jeziku, basnoslovni šugejz koji se vozi po haus ritmu, kao prelepi leš Videoseksa na mračnom disko podijumu. Mora da je teško u domu Bitipatibovih dok ovo slušaju. Srpski jezik i srpska (rok) poezija zvuče superiorno. Osvajaju i ako obraćate i ako ne obraćate pažnju. Šugar for di entajdepresant.
U narednoj, Pucketa stvarnost, stvari iz rehabilitovanog zvuka Britanije s početka devedesetih, idu ka onim petrolima jolatengo stazom, ali u refrenu opet topli talas melanholije. Neka se dečki ne uvrede, ali cure na ovom albumu, ipak, kidaju na vokalima. Tehnike koda cupkaju kraut-kolce dok se preko njih preliva opojni vokal bez mnogo jasnih reči, tek u detaljima čuje se eho trep/keneberi dekade, "modernih vremena". Osmominutna Mašina neprekidno rastura i sklapa videoseksičnu pop pesmu, ne ostavljajući ni vaša kolena, ni unutrašnjost butina na miru. Snena melanholija smiruje telo u Taktilnom senzoru, i teško mi je da ne mislim i ne čujem Autopark dok me zapljuskuju neuzvraćeni ljubavni vapaji. Kapci još više padaju u narednoj Manipura, u kojoj hipnotični ritam metronoma proviruje povremeno, smenjujući se sa Hodnim sirenama, u zaista besprekorno rekonstruisanom analognom drimpop doživljaju.
Strane percepcije, uz svu moju razbuđenu strast za Hali Gali bendove, su ipak "muzika moga srca". Mladost u borama, raspložena u preponama, ali promiskuitetnija u snovima i intelektualnim kontaktima. Daleka i od najbližih, na horizont distanci od stvarnog sveta i života. Preretko, dok pišem ove recenzije, razmišljam o nekom širem kontekstu, o tome kakvo mesto u svetu oko nas zauzimaju ova izdanja i kakav svet iz te vizure nam je otkriven. Kakav je Beograd i/ili Srbija u kojoj nastaju Strane percepcije? Da li uopšte postoje? Ako dozvolite, taj fini mladi svet možda liči na onaj fini koji je početkom devedesetih prošlog veka pravio prve korake u povlačenju u sebe, uz debitantske zvuke Slowdive, Ride, See See Rider, pa i The Charlatans. Kao protiv teža "novoj normalnosti", kao pepermint dah srednje klase, "pobednici u svojim sobama". Da li je ovo ta "slovenska tuga" u zapadnom pakovanju? Da li je ovo "tuga kao takva" koja nam je na vrhu jezika i uglu oka? Da li su ovi "milenijalsi" rođeni stari i u sebi nose taj bol nemogućnosti da realizuju mladost, sem kroz žal za istom? Poput starije braća i sestara, koji usled prerane smrti roditelja, postaju to onim mlađim, i onda sebe lišavaju svega što priliči njihovim godinama, sem užasa da im je to uskraćeno. Pesma Ima smisla pršti tim prinudnim razumevanjem koje, ipak, nekada mora da eksplodira, ispod kilograma nagomilane prašine i preko nje pobacanih ćilima.
Moja generacija se možda sjebala tim obesnim non-stop rejvom u tunelu u kome nema svetla na kraju i osećajem da se u totalnom mraku bez problema može ostati večno mlad. U prisustvu ovih ljudi mi dobijamo neočekivanu priliku da "taj way" nastavimo dalje, priliku za "drugom mladosti", pa čak i ako je ona satkana samo od žala za istom. Za bahate nema razlike.
SELEKTAH: 10/10
Vau! FAKIN VAU!
Sećate se Hoda? Pisao sam vam o njima, pre tri godine nakon što sam ih otkrio na koncertu Autopark, gde su svirali kao predgrupa, i imali već pola godine objavljen prvenac na svojoj Bandcamp stranici (gde možete da pokupite i ovaj novi). Njih šestoro. Ne znam da li ih je i tada bilo toliko. Iz Beograda, na Temzi.
Ne znam čemu ćirilica na omotu (ne osporavam!), niti ilustracija za neki udžbenik kao njegov "art dekor", ali ne dajte da vas relativna neatraktivnost te kombinacije odvrati od slušanja ili zavede na to da očekujete neku "jeftinu i plitku svirku" "iz unutrašnjosti" gde "neki ljudi" pokušavaj da se "bave umetnošću". Slobodno mi jebite kevu ako se nalazite uvređeni nečim od rečenog, ali posle se vratite i pročitajte između redova i navodnika šta sam zapravo rekao.
Nisam slušao Hod od "onda". Sad čitam u svojoj recenziji da su ličili na Yo La Tengo i Petrol, da su imali "post-američki vajb". Strane percepcije ne liče na Yo La Tengo, Petrol, niti imaju taj vajb. Strane percepcije zvuče kao jedna od (ne)ostvarenih snova Autopark, da su oni u ove vode želeli dublje da zađu, što je prestalo da im bude destinacija već posle prvog, odnosno s drugim albumom. Hod ovde zvuče samouvereno, raskošno, melanholično, emotivno, kidajuće kao Slowdive na svom povratničkom albumu od pre par godina. Ako ste tamo drugi put izgubili nevinost i/ili snove, čikam vas da ovde ne ostanete bez daha.
Strane percepcije (kakav ludački naziv albuma!) je album uronjen u drimpop i šugejzing zvuk s početka devedesetih i sve one retke potoke koji su narednih decenija potekli iz tog izvora, protkan post-YoLaTengovskom setom i diskretnim kraut raspoloženjima. Od početka do kraja, Hod hodaju šumom neproživljene mladosti i namiguju nečemu jednom neposedovanom i nepovratno izgubljenom. Čista srca, jakih melodija, snažnom i kontrolisanom svirkom sa produkcijom koja impresionira umešnošću da se povinuje neartikulisanim potrebama emocija.
Naslovna tema mi je već! pesma godine na srpskom jeziku, basnoslovni šugejz koji se vozi po haus ritmu, kao prelepi leš Videoseksa na mračnom disko podijumu. Mora da je teško u domu Bitipatibovih dok ovo slušaju. Srpski jezik i srpska (rok) poezija zvuče superiorno. Osvajaju i ako obraćate i ako ne obraćate pažnju. Šugar for di entajdepresant.
U narednoj, Pucketa stvarnost, stvari iz rehabilitovanog zvuka Britanije s početka devedesetih, idu ka onim petrolima jolatengo stazom, ali u refrenu opet topli talas melanholije. Neka se dečki ne uvrede, ali cure na ovom albumu, ipak, kidaju na vokalima. Tehnike koda cupkaju kraut-kolce dok se preko njih preliva opojni vokal bez mnogo jasnih reči, tek u detaljima čuje se eho trep/keneberi dekade, "modernih vremena". Osmominutna Mašina neprekidno rastura i sklapa videoseksičnu pop pesmu, ne ostavljajući ni vaša kolena, ni unutrašnjost butina na miru. Snena melanholija smiruje telo u Taktilnom senzoru, i teško mi je da ne mislim i ne čujem Autopark dok me zapljuskuju neuzvraćeni ljubavni vapaji. Kapci još više padaju u narednoj Manipura, u kojoj hipnotični ritam metronoma proviruje povremeno, smenjujući se sa Hodnim sirenama, u zaista besprekorno rekonstruisanom analognom drimpop doživljaju.
Strane percepcije, uz svu moju razbuđenu strast za Hali Gali bendove, su ipak "muzika moga srca". Mladost u borama, raspložena u preponama, ali promiskuitetnija u snovima i intelektualnim kontaktima. Daleka i od najbližih, na horizont distanci od stvarnog sveta i života. Preretko, dok pišem ove recenzije, razmišljam o nekom širem kontekstu, o tome kakvo mesto u svetu oko nas zauzimaju ova izdanja i kakav svet iz te vizure nam je otkriven. Kakav je Beograd i/ili Srbija u kojoj nastaju Strane percepcije? Da li uopšte postoje? Ako dozvolite, taj fini mladi svet možda liči na onaj fini koji je početkom devedesetih prošlog veka pravio prve korake u povlačenju u sebe, uz debitantske zvuke Slowdive, Ride, See See Rider, pa i The Charlatans. Kao protiv teža "novoj normalnosti", kao pepermint dah srednje klase, "pobednici u svojim sobama". Da li je ovo ta "slovenska tuga" u zapadnom pakovanju? Da li je ovo "tuga kao takva" koja nam je na vrhu jezika i uglu oka? Da li su ovi "milenijalsi" rođeni stari i u sebi nose taj bol nemogućnosti da realizuju mladost, sem kroz žal za istom? Poput starije braća i sestara, koji usled prerane smrti roditelja, postaju to onim mlađim, i onda sebe lišavaju svega što priliči njihovim godinama, sem užasa da im je to uskraćeno. Pesma Ima smisla pršti tim prinudnim razumevanjem koje, ipak, nekada mora da eksplodira, ispod kilograma nagomilane prašine i preko nje pobacanih ćilima.
Moja generacija se možda sjebala tim obesnim non-stop rejvom u tunelu u kome nema svetla na kraju i osećajem da se u totalnom mraku bez problema može ostati večno mlad. U prisustvu ovih ljudi mi dobijamo neočekivanu priliku da "taj way" nastavimo dalje, priliku za "drugom mladosti", pa čak i ako je ona satkana samo od žala za istom. Za bahate nema razlike.
SELEKTAH: 10/10
No comments:
Post a Comment