Pogubljeno u prevodu
Hirokazu Koreeda je 2018. osvojio Zlatnu palmu u Kanu za film Shoplifters koji verovatno spada u njegova slabija ostvarenja (ako MMG).
Iste godine oglašeno je da će sledeći film biti njegov prvi smešten van Japana, ne na japanskom, kao i da će u njemu glumiti Catherine Deneuve, Juliette Binoche i Ethan Hawke.
Nisam se radovao tome.
La verite je tip filma koji studenti FDU (i oni koji se školuju za reditelje i oni koji se školuju za scenariste), ako su talentovani prave na prvoj godini studija, a ako su netalentovani, onda čitavog života. To je film koji oponaša "Čehova", ali to čini bez osećaja za nijanse, detalje, suptilnost, u potezima srpa i čekića, zakucavajući temu, likove i njenu obradu sa par jakih udaraca od kojih onima vičnim "vikend romanima" preskače srce.
U vezi sa prvorečenim, jedna od tema kojom studenti "obožavaju" da se pozabave, jesu samo glumci tj ostareli, "bivši" glumci, "velikani" i velikani, jer to je meta-teren koji dozvoljava samo-zavaravanje i najmanjeg talenta.
ŠTA SE I KAKO DESILO JEBENOM KOREEDI PA NAS JE POČASTIO JEDNIM TAKVIM FILMOM ja ne umem da objasnim ničim drugim do aspolutno nepremostivim granicama prevoda.
La verite se davi u klišeima. Nekada čuvena glumica, Fabienne Dangeville (Deneuve otvara meta-teren), napisala je memoare (drugi meta-teren). Nju čeka nova uloga u kojoj igra s novom glumačkom nadom (treći meta-teren), ali na sve to ta nova nada najavljena je kao nova verzija proslavljene i pokojne glumice, čijoj smrti je kumovala baš pomenuta Fabienne (četvrti meta-teren). Na sve to, iz Amerike stiže Lumir, Fabienneina ćerka, sa suprugom koji je takođe glumac (peti meta-teren), i ona iz razloga koje nisam razumeo počinje da se muva na setu, ponekad delujući kao da je autorka scenarija (pošto se time bavi, što je šesti meta-teren). Ćerka, naravno, nije zadovoljna majčinim pisanjima i iznesenim neistinama. Na sve to, film koji Fabienne snima bavi se majkom koja dolazi u svemir da preudupredi najavljenu smrt, jer u svemiru se ne stari, a onda kao posledicu toga ima da gleda svoju ćerku kako stari, što je sedmi meta-teren.
Ako vam sve ovo izgleda prekomplikovano, nije, međutim ni tu ne mogu da počastim Koreedu komplimentima, jer sve što se dešava, pre i posle dešavanja se pojašnjava, tako da nema mesta lutanjima. Iako je meni i to uspelo.
Film, baš kao i u slučajevima onih FDU studenata (er sad trenutak da kažem da znam to iz prve ruke i na ličnim primeru?!), izgleda vrlo teatralno, čemu nikako ne pomaže apsolutno nepostojeća art direkcija i potpuno teve-dramski ugođaj, usled čega film deluje kao nešto što bi osamdesetogodišnji reditelj snimio na samom kraju karijere dobročinstvom i skromnim budžetom neke nacionalne televizije koja ne može više da odbija njegove pozive. Catherine Deneuve verovatno igra sebe i deluje impresivno u nesebičnom priznavanju da kao čovek verovatno nije bogznašta, ali joj se zato glumački uspeh ne sme osporavati. Binoche nije prstom mrdnula, a Hawke je možda čak i dobar kao muž i prosečni glumac koji se pomirio sa nebitnim statusom i u karijeri i u životu. A možda je samo sit prošao kroz ovaj film.
Ako zažmurite na jedno oko možete da zamsilite kako bi u japanskom setingu sve što se ovde dešava delovalo neobično "otvoreno", raspričano i začudno, ali na evropskom terenu Koreeda ne ume da pronađe nijanse, on ne poznaje ove junake, ovaj seting i zato pribegava imitiranju modela koje je kroz razna umetnička (zapadna) dela upoznao. Ali ne usuđuje se da diskutuje sa njima. Usled čega, njegova teza da glumci ne znaju šta je istina, a šta fikcija, ostaje na apsurdnoj i banalnoj bukvalnoj zapitanosti samih junaka na samom kraju flma.
Neočekivano i neplanirano uvredljivo.
SELEKTAH: 1/10
Hirokazu Koreeda je 2018. osvojio Zlatnu palmu u Kanu za film Shoplifters koji verovatno spada u njegova slabija ostvarenja (ako MMG).
Iste godine oglašeno je da će sledeći film biti njegov prvi smešten van Japana, ne na japanskom, kao i da će u njemu glumiti Catherine Deneuve, Juliette Binoche i Ethan Hawke.
Nisam se radovao tome.
La verite je tip filma koji studenti FDU (i oni koji se školuju za reditelje i oni koji se školuju za scenariste), ako su talentovani prave na prvoj godini studija, a ako su netalentovani, onda čitavog života. To je film koji oponaša "Čehova", ali to čini bez osećaja za nijanse, detalje, suptilnost, u potezima srpa i čekića, zakucavajući temu, likove i njenu obradu sa par jakih udaraca od kojih onima vičnim "vikend romanima" preskače srce.
U vezi sa prvorečenim, jedna od tema kojom studenti "obožavaju" da se pozabave, jesu samo glumci tj ostareli, "bivši" glumci, "velikani" i velikani, jer to je meta-teren koji dozvoljava samo-zavaravanje i najmanjeg talenta.
ŠTA SE I KAKO DESILO JEBENOM KOREEDI PA NAS JE POČASTIO JEDNIM TAKVIM FILMOM ja ne umem da objasnim ničim drugim do aspolutno nepremostivim granicama prevoda.
La verite se davi u klišeima. Nekada čuvena glumica, Fabienne Dangeville (Deneuve otvara meta-teren), napisala je memoare (drugi meta-teren). Nju čeka nova uloga u kojoj igra s novom glumačkom nadom (treći meta-teren), ali na sve to ta nova nada najavljena je kao nova verzija proslavljene i pokojne glumice, čijoj smrti je kumovala baš pomenuta Fabienne (četvrti meta-teren). Na sve to, iz Amerike stiže Lumir, Fabienneina ćerka, sa suprugom koji je takođe glumac (peti meta-teren), i ona iz razloga koje nisam razumeo počinje da se muva na setu, ponekad delujući kao da je autorka scenarija (pošto se time bavi, što je šesti meta-teren). Ćerka, naravno, nije zadovoljna majčinim pisanjima i iznesenim neistinama. Na sve to, film koji Fabienne snima bavi se majkom koja dolazi u svemir da preudupredi najavljenu smrt, jer u svemiru se ne stari, a onda kao posledicu toga ima da gleda svoju ćerku kako stari, što je sedmi meta-teren.
Ako vam sve ovo izgleda prekomplikovano, nije, međutim ni tu ne mogu da počastim Koreedu komplimentima, jer sve što se dešava, pre i posle dešavanja se pojašnjava, tako da nema mesta lutanjima. Iako je meni i to uspelo.
Film, baš kao i u slučajevima onih FDU studenata (er sad trenutak da kažem da znam to iz prve ruke i na ličnim primeru?!), izgleda vrlo teatralno, čemu nikako ne pomaže apsolutno nepostojeća art direkcija i potpuno teve-dramski ugođaj, usled čega film deluje kao nešto što bi osamdesetogodišnji reditelj snimio na samom kraju karijere dobročinstvom i skromnim budžetom neke nacionalne televizije koja ne može više da odbija njegove pozive. Catherine Deneuve verovatno igra sebe i deluje impresivno u nesebičnom priznavanju da kao čovek verovatno nije bogznašta, ali joj se zato glumački uspeh ne sme osporavati. Binoche nije prstom mrdnula, a Hawke je možda čak i dobar kao muž i prosečni glumac koji se pomirio sa nebitnim statusom i u karijeri i u životu. A možda je samo sit prošao kroz ovaj film.
Ako zažmurite na jedno oko možete da zamsilite kako bi u japanskom setingu sve što se ovde dešava delovalo neobično "otvoreno", raspričano i začudno, ali na evropskom terenu Koreeda ne ume da pronađe nijanse, on ne poznaje ove junake, ovaj seting i zato pribegava imitiranju modela koje je kroz razna umetnička (zapadna) dela upoznao. Ali ne usuđuje se da diskutuje sa njima. Usled čega, njegova teza da glumci ne znaju šta je istina, a šta fikcija, ostaje na apsurdnoj i banalnoj bukvalnoj zapitanosti samih junaka na samom kraju flma.
Neočekivano i neplanirano uvredljivo.
SELEKTAH: 1/10
A šta ako je posredi samo ISTINA (ili ako bi to bilo kompetentnije, zapisati malim slovima - istina)? Bez hiljadugodišnjeg mrsomuđenja i afirmativizovane kreacije...
ReplyDelete