РАЙ (aka PARADISE)

Kako je mogao da izgleda Dnevnik Diane Budisavljević

U trenutku kada režira ovaj film Andrei Konchalovsky ima blizu osamdeset godina.
Kada odgledate film, moraćete da na to kažete- Neverovatno!

Paradise (da ne svičujem sad svaki čas na ćiriličnu tastaturu kako bih ispoštovao originalni naziv filma) je postmoderna meditacija na jednostavnost zasluživanja raja pravim odabirom činodejstava tokom Drugog svetskog rata. U našem fokusu su jedan policijski komandant "koji ne radi za Gestapo, već za francusku policiju", jedna bivša manekenka ruskog porekla koja je pred rat dogurala i do "fešn urednice" u francuskom Vogue-u (znam, zar nisu tamo svi urednici "fešn urednici"?!!) i jedan nemački "nobleman" oficir koji je svim srcem odan kreaciji Trećeg rajha. Sudbine prve i druge osobe kratko su i, u kontekstu nastavka priče, duhovito isprepletene, dok drugu i treću osobu povezuju najvažniji trenuci njihovih života.

Međutim, ova crno-bela priča uramljena u format slike s televizora "naših baka i deka" kreće vrlo sartrovski, jednim, ispostavlja se, intervjuom sa bogom, koji sedi na našem mestu, s obzirom da akteri gledaju u kameru i pričaju nam o svom životu, pojašnjavajući i opravdavajući svoje postupke. Neki u blagom naporu da se iskupe, neki nepokolebljivi u neprikosnovenosti počinjenog, neki i dalje uznemireni onim što su preživeli. Islednički ton njihovih monologa već na prvom akteru, policajcu, unošenjem nepotrebnih i poetskih detalja zarad bilo kakve istrage, vrlo brzo sugeriše da je ovde na delu neka druga vrsta istrage. Istraga duše. Istorije. Smisla.

Između monologa naših junaka, Andrei nam priča kako su odabrani junaci proveli poslednje godine svojih života tokom Drugog svetskog rata, i u tom periodu stigli, ili omanuli, da se kvalifikuju za raj. Međutim, kako SS-ovac nesmanjenom svežinom priča o propalom Rajhu kao o raju koji je ostao nerealizovan usled "nesavršenosti" participatora, o "raju", od starta možete razmišljati iz dve nespojive vizure.

Paradise vrlo lepo stilizovanim scenama ređa scene koje, dok nesporno pričaju o pošastima rata, vrlo efektno kroje karaktere svojih junaka, pokazujući nam "proživljeno" o kome nam sami junaci direktno pričaju. U podudaranjima i mimoilaženjima "onoga što se objektivno desilo" i "onoga kako su junaci videli" neki događaje, mi dobijamo kompletn(ij)u sliku o njima i možemo da donesemo pošteniji sud. Strašni sud.

Paradise je skoro besprekoran u portretisanju junaka (obratite pažnju kako SS-ovac govorom tela, čak i pred kapijama raja, deluje odlučno i nepokolebljivo), koliko i u portretisanju rata ("Sophie's choice" epizodica kada SS-ovac poštedi negovateljicu brata njegovog sluge jedna je od najimpresivnijih ratnih scena terora na Jevrejima koju sam ikada video). Film, zapravo, ima samo jednu "pogrešnu" scenu u kojoj su, rekao bih, Andreieve godine, uplašene da možda nećemo skapirati, nepotrebno rekle mnogo više nego što je trebalo i kratkotrajno srozale kvalitet filma na nivo srednjevekovnih i religioznih moralnih priča, što uz nepotrebno pojačan patriotizam, ostavlja malkice bljutkast ukus u ustima.

Ako ste zanemeli pred Dnevnikom... pogledajte ovaj film, koji je, istina, imao jači budžet, ali konceptualno, pa čak i vizuelno operiše u istom reonu mogućnosti kao i hrvatski film, i uverite se šta znači kada je autor koji ima šta da kaže prisutan.

SELEKTAH: 8minusminus/10 (dosta mi je ona scena pokvarila doživljaj)