Film iz koga je potekla HBO-ova (hit?) serija Betty
Bio sam i ostao prilično raznežen i ponesen Gen-Z feminizmom upravo završene HBO-ove serije Betty o grupi tinejdžerki koje letnje dane ubijaju na lokalnom skejt terenu, dok ostatak njihovog života krase uobičajene teme prvih, dobrih, loših ljubavi, dobrog, lošeg provoda, kao i dobrih, loših droga. I dok život grada deluje malčice umivenije i dobronamernije od onoga koji je Larry Clark prikazao u svom Kids, koji se bavi manje-više istim uzrastom, sam skejt park, tj "romantizacija skejta", mene apsolutno nezainteresovanog za ovu vrstu sporta/hobija, podseća, doduše malo manje "opasno i preteće" na free-flow kojim ga je dočarao Gus Van Sant u svom Paranoid Park.
Sve rečeno važi i za Skate Kitchen, koji setingom i glumcima, nešto manje likovima, funkcioniše i ne toliko kao "privju" Betty koliko kao još jedna epizoda iz priča o toj ekipi ili od mogućih pristupa istoj. Junakinje i dalje nose ista imena kao u seriji (mislim sve sem HoneyBear koja se ovde zove Ruby). Camille je u fokusu naše priče i film prati njenu komplikovanu asimilaciju u ekipu, dok u Betty ona, ali na sasvim drugačiji način, postaje član iste te ekipe. Muško-ženski odnosi i rivalstvo su dominatniji i film, iako mu to možda i nije bila namera, fokusiranije pokazuje sitne razlike u muškoj i ženskoj percepciji života i skejta na tom, tinejdžerskom, uzrastu.
Skate Kitchen (odvratnog li imena!) uradila je Crystal Moselle koja je pre pet godina snimila i The Wolfpack, film o jednoj muškoj, ali znaaatno bizarnijoj tinejdž ekipi. A na nekim kratkim, dokumentarnim radovima Moselle je radila sa istim devojčicama kao i u ovim filmovima.
Sam po sebi Skate Kitchen je pristojan, interesantan film, bez nekih preterano zanimljivih likova i insajta, sa klasičnim, "sandensovskim" pristupom klišeiziranoj melodramatizaciji svakog urbanog ili progresivnog setinga, pa tako i ovde Camille potiče iz porodice razvedenih roditelja, sa komplikovanim odnosom sa majkom, dok dinamika devojaka u čvornim dramskim mestima zavisi od njihovog odnosa prema (čak bivšim!) muškarcima, što možda i nije toliko afirmativno za željeni i pokazani feminizam.
Međutim, najveći problem sa Skate Kitchen je da li ste ili niste gledali Betty pre toga, jer prisustvo jednog umanjuje percipciju i kvalitet onog drugog. Tako da sada, relativno inovativni Betty, deluje kao nedovoljno promišljena i drugačija prezentacija svega onoga što je Skate Kitchen već izneo pred nas. Nešto snažniji fokus na devojke i #meToo probleme svakako ne sugeriše bolji insajt u tu specifičnu podkulturu, niti pokazuje da tu ima nečeg posebnog i dubljeg za šta već jedan film (ili jedna serija) nisu bili dovoljni.
No, cice su slatke, sve deluje autentično, Njujork dobija par svežih milimetara nove vizure i, kako nema posebne i ambiciozne angažovanosti, moći ćete da se prepustite letnjem voajerizmu.
SELEKTAH: 6plus/10
Bio sam i ostao prilično raznežen i ponesen Gen-Z feminizmom upravo završene HBO-ove serije Betty o grupi tinejdžerki koje letnje dane ubijaju na lokalnom skejt terenu, dok ostatak njihovog života krase uobičajene teme prvih, dobrih, loših ljubavi, dobrog, lošeg provoda, kao i dobrih, loših droga. I dok život grada deluje malčice umivenije i dobronamernije od onoga koji je Larry Clark prikazao u svom Kids, koji se bavi manje-više istim uzrastom, sam skejt park, tj "romantizacija skejta", mene apsolutno nezainteresovanog za ovu vrstu sporta/hobija, podseća, doduše malo manje "opasno i preteće" na free-flow kojim ga je dočarao Gus Van Sant u svom Paranoid Park.
Sve rečeno važi i za Skate Kitchen, koji setingom i glumcima, nešto manje likovima, funkcioniše i ne toliko kao "privju" Betty koliko kao još jedna epizoda iz priča o toj ekipi ili od mogućih pristupa istoj. Junakinje i dalje nose ista imena kao u seriji (mislim sve sem HoneyBear koja se ovde zove Ruby). Camille je u fokusu naše priče i film prati njenu komplikovanu asimilaciju u ekipu, dok u Betty ona, ali na sasvim drugačiji način, postaje član iste te ekipe. Muško-ženski odnosi i rivalstvo su dominatniji i film, iako mu to možda i nije bila namera, fokusiranije pokazuje sitne razlike u muškoj i ženskoj percepciji života i skejta na tom, tinejdžerskom, uzrastu.
Skate Kitchen (odvratnog li imena!) uradila je Crystal Moselle koja je pre pet godina snimila i The Wolfpack, film o jednoj muškoj, ali znaaatno bizarnijoj tinejdž ekipi. A na nekim kratkim, dokumentarnim radovima Moselle je radila sa istim devojčicama kao i u ovim filmovima.
Sam po sebi Skate Kitchen je pristojan, interesantan film, bez nekih preterano zanimljivih likova i insajta, sa klasičnim, "sandensovskim" pristupom klišeiziranoj melodramatizaciji svakog urbanog ili progresivnog setinga, pa tako i ovde Camille potiče iz porodice razvedenih roditelja, sa komplikovanim odnosom sa majkom, dok dinamika devojaka u čvornim dramskim mestima zavisi od njihovog odnosa prema (čak bivšim!) muškarcima, što možda i nije toliko afirmativno za željeni i pokazani feminizam.
Međutim, najveći problem sa Skate Kitchen je da li ste ili niste gledali Betty pre toga, jer prisustvo jednog umanjuje percipciju i kvalitet onog drugog. Tako da sada, relativno inovativni Betty, deluje kao nedovoljno promišljena i drugačija prezentacija svega onoga što je Skate Kitchen već izneo pred nas. Nešto snažniji fokus na devojke i #meToo probleme svakako ne sugeriše bolji insajt u tu specifičnu podkulturu, niti pokazuje da tu ima nečeg posebnog i dubljeg za šta već jedan film (ili jedna serija) nisu bili dovoljni.
No, cice su slatke, sve deluje autentično, Njujork dobija par svežih milimetara nove vizure i, kako nema posebne i ambiciozne angažovanosti, moći ćete da se prepustite letnjem voajerizmu.
SELEKTAH: 6plus/10
Mojne si (potkulturni) Sergej, izjednači po zvučnosti tu 'podkulturu'
ReplyDeleteInače, ako ne pre, onda od https://youtu.be/ie6plcFQ330 imam soft spot za skejt; Betty mi je sugerisana tek prekjuče, verovatno ću gledati kao i film -- štaviše, verovatno sutra ću otići vozom po nove vans, a sledeći put možda i po skejt /njet
ne priznajem tu glasovnu promenu
DeleteBudi dobar, gospodine Đorđe, živiš džabe, znaj - to su zvučni; bezvučni parnjaci su jasni, s tim što f, h, c nemaju svoje zvučne parnjake.
Delete*verovatno idem busom, ne uklapa mi se zvo, rizikujem zdravlje/Kosovo za patike!