U ovom ljupkom i angažovanom filmu Mathieua Kassovitza, prema istinitom događaju (mada je možda bolje reći- događanju), on igra žandarmskog kapetana Philippea koji je poslat da smiri i ispregovara krizu taoca nakon napada na jednu policijsku stanicu.
Napad su izveli pripadnici naroda Kanak, a dotična policijska stanica nalazi se u oblasti Uvea, u Novoj Kaledoniji.
Nova Kaledonija je malecna država sastavljena od nekoliko ostrva ISTOČNO OD AUSTRALIJE!
Teritorija Nove Kaledonije pripada Francuskoj od 1853. od kada ju je vojska Napoleona III osvojila. Pre toga je TRI I PO HILJADE godina bila svoja.
Sve se dešava 1988, u dvanaest dana koji prethode predsedničkim izborima na kojima Žak Širak pokušava da pobedi Fransoa Miterana (i ne uspeva).
Francuska prvo šalje žandarmeriju da ispregovora mirno razrešenje, ali kako su izbori blizu, a snage se u matici lome između radikalne desnice i radikalne levice, stiže i vojska, da sve reši kako bilo, samo brzo. Za independistička htenja naroda Kanak i pokušaj da od novih francuskih zakona zaštite svoju tradiciju i način života francuska, tradicionalno, skoro vek i po nema naročitog sluha.
Gledajući ovaj nemio film, koji Kassovitzu očigledno nije doneo puno sreće, jer od tada (2011) nije režirao nijedan film, čovek mora da se pita u čemu je onda šum kada srpska vlada šalje svoje jedinice da smiri albanska buktanja na Kosovu, teritoriji koja nesumnjivo ubedljivije pripada Srbiji, nego Nova Kaledonija Francuskoj.
O tome da li je Albancima na Kosovu (bilo) dobro ili ne, možemo diskutovati (sve do filma Teret), ali sumnjam da im je bilo lošije nego Novim Kaledonjanima pod Francuzima. Gledajući ovaj film mi vidimo da se demokratska volja većine ne bavi time, već samo i isključivo traži da bude sprovedena na svim francuskim teritorijama, milom ili silom. Nešto što je svakako bilo osporeno srpskim vlastima 1999. nakon čega je usledilo bombardovanje Srbije, koje se nije desilo ni Novoj Kaledoniji, a Francuskoj još manje.
A Francuzi su naši tradicionalni prijatelji.
Na koje smo se godinama ugledali i neretko sa njima učestvovali u borbi za slobodu, jednakost i bratstvo.
Vi zaključite šta hoćete iz rečenog, ja samo pokušavam da otškrinem novu perspektivu gledanja na stvari.
Sam film iako hrabar u nameri da pokaže (ono što nam Philippe na kraju u vojsoveru i saopštava) da "istina boli, ali da laž ubija", predstavlja solidnu (a la Argo, recimo) akcionu rekonstrukciju tih dvanaest dana uzaludnih pregovora. Ni sam Philippe, uprkos "apokalipsa danas" tonu svojih monologa, ne uspeva da se nametne kao naročit karakter, dok među ostalim junacima tek naziremo neke nijanse, bilo da su "dobri" ili "loši". Kassovitz je fokus stavio na radnju, na građenje tenzije i tu ovaj film funkcioniše kao skoro "La haine u kolonijama", minus tri glavna junaka, ali postmodernistički rediteljski postupci su tu i grle se sa pro-dokumenarnim stilom. Također, Mathieu je žrtva svojih ideala i želje da stvari prikaže što vernije, usled čega polovina njegovog kasta dolazi od naturščika koji uprkos trudu i efektnom "prirodnom" izgledu, ipak, ne uspevaju da iznesu dramske i idealističke replike koje im je Kassovitz poverio, pa interakcije sa njima deluju drvenasto i lišavaju film poetičnosti i emotivnog naboja koji tu evidentno postoji.
Kao dramsko-istorijski dokument, L'ordre et la morale (fraza koju francuski ministar pominje kao nešto što mora da se sprovede svuda na franucskim teritorijama podjednako), ovaj film je dragocen za diskusiju o bahatosti i licemerju postkolonijalnih sila i tog sveta, ali kao film, biće najzanimljiviji onima koji u slične diskusije vole da se upuštaju zbog svog izbalansiranog traganja za istinom.
SELEKTAH: 6plus/10
Napad su izveli pripadnici naroda Kanak, a dotična policijska stanica nalazi se u oblasti Uvea, u Novoj Kaledoniji.
Nova Kaledonija je malecna država sastavljena od nekoliko ostrva ISTOČNO OD AUSTRALIJE!
Teritorija Nove Kaledonije pripada Francuskoj od 1853. od kada ju je vojska Napoleona III osvojila. Pre toga je TRI I PO HILJADE godina bila svoja.
Sve se dešava 1988, u dvanaest dana koji prethode predsedničkim izborima na kojima Žak Širak pokušava da pobedi Fransoa Miterana (i ne uspeva).
Francuska prvo šalje žandarmeriju da ispregovora mirno razrešenje, ali kako su izbori blizu, a snage se u matici lome između radikalne desnice i radikalne levice, stiže i vojska, da sve reši kako bilo, samo brzo. Za independistička htenja naroda Kanak i pokušaj da od novih francuskih zakona zaštite svoju tradiciju i način života francuska, tradicionalno, skoro vek i po nema naročitog sluha.
Gledajući ovaj nemio film, koji Kassovitzu očigledno nije doneo puno sreće, jer od tada (2011) nije režirao nijedan film, čovek mora da se pita u čemu je onda šum kada srpska vlada šalje svoje jedinice da smiri albanska buktanja na Kosovu, teritoriji koja nesumnjivo ubedljivije pripada Srbiji, nego Nova Kaledonija Francuskoj.
O tome da li je Albancima na Kosovu (bilo) dobro ili ne, možemo diskutovati (sve do filma Teret), ali sumnjam da im je bilo lošije nego Novim Kaledonjanima pod Francuzima. Gledajući ovaj film mi vidimo da se demokratska volja većine ne bavi time, već samo i isključivo traži da bude sprovedena na svim francuskim teritorijama, milom ili silom. Nešto što je svakako bilo osporeno srpskim vlastima 1999. nakon čega je usledilo bombardovanje Srbije, koje se nije desilo ni Novoj Kaledoniji, a Francuskoj još manje.
A Francuzi su naši tradicionalni prijatelji.
Na koje smo se godinama ugledali i neretko sa njima učestvovali u borbi za slobodu, jednakost i bratstvo.
Vi zaključite šta hoćete iz rečenog, ja samo pokušavam da otškrinem novu perspektivu gledanja na stvari.
Sam film iako hrabar u nameri da pokaže (ono što nam Philippe na kraju u vojsoveru i saopštava) da "istina boli, ali da laž ubija", predstavlja solidnu (a la Argo, recimo) akcionu rekonstrukciju tih dvanaest dana uzaludnih pregovora. Ni sam Philippe, uprkos "apokalipsa danas" tonu svojih monologa, ne uspeva da se nametne kao naročit karakter, dok među ostalim junacima tek naziremo neke nijanse, bilo da su "dobri" ili "loši". Kassovitz je fokus stavio na radnju, na građenje tenzije i tu ovaj film funkcioniše kao skoro "La haine u kolonijama", minus tri glavna junaka, ali postmodernistički rediteljski postupci su tu i grle se sa pro-dokumenarnim stilom. Također, Mathieu je žrtva svojih ideala i želje da stvari prikaže što vernije, usled čega polovina njegovog kasta dolazi od naturščika koji uprkos trudu i efektnom "prirodnom" izgledu, ipak, ne uspevaju da iznesu dramske i idealističke replike koje im je Kassovitz poverio, pa interakcije sa njima deluju drvenasto i lišavaju film poetičnosti i emotivnog naboja koji tu evidentno postoji.
Kao dramsko-istorijski dokument, L'ordre et la morale (fraza koju francuski ministar pominje kao nešto što mora da se sprovede svuda na franucskim teritorijama podjednako), ovaj film je dragocen za diskusiju o bahatosti i licemerju postkolonijalnih sila i tog sveta, ali kao film, biće najzanimljiviji onima koji u slične diskusije vole da se upuštaju zbog svog izbalansiranog traganja za istinom.
SELEKTAH: 6plus/10
No comments:
Post a Comment