HE’S JUST NOT THAT INTO YOU

Ovo je film za žene koji od početka do kraja insistira samo na jednoj stvari- žene su neviđeni imbecili! Primer? Gigi: „So, what?! I’m suppose to run from every guy who doesn’t like me?!“






Ovaj film nije režirao Steven Soderbergh, ali to ga nije sprečilo da pokuša da bude romantična komedija koja ima 8 glavnih junaka, ljude koji se obraćaju kameri i trajanje od 129 minuta!

Ken (Licence To Wed, Sisterhood of Travelling Pants) Kwapis snimio je ovaj film prema bestseleru (plašim se da proverim da li je zaista) He's Just Not That Into You: The No-Excuses Truth to Understanding Guys koji su napisali Greg Brehendt (majka ga je tukla vrelom peglom dok je bio mali, pretpostavljam) i Liz Tuccillo (čeka promenu pola, u to sam siguran). Uzdržaću se od špekulacija kako je došlo do toga da se Ken pozabavi ovim materijalom i samo ću pretpostaviti da je verovatno njegova draga prijateljica Jennifer Aniston od svoje drage prijateljice Courtney Cox čula da ima neka sjajna knjiga koja se bavi muško-ženskim odnosima (ali 4REAL!) i koja konačno (vredelo je čekati) otkriva ženama skrivene mehanizme tj naličje dejtovanja i imanja veza (u kojima su muškarci, treba li napominjati, večito grozne i samoproklamovane kolovođe!). Jennifer je potom oduševljenje podelila sa svojom dragom prijateljicom Jennifer Connelly koja je o toj knjizi već slušala od svoje drage prijateljice Jennifer Garner kojoj je tu knjigu kupio njen muž Ben Affleck za Dan zaljubljenih (bila je na popustu, a on je stipsa). Zaintrigiran tolikim interesovanjem žena za ovaj bestseler, Affleck je seo i pročitao ovaj non-fikšn i zgrožen prikazanom mizoginijom odmah je pozvao svog prijatelja Kevina Smitha da od toga naprave komediju u kojoj će Jay i Silent Bob biti ponaosob inteligentniji od svih ostalih žena u filmu. Zajedno! Kevinu, naravno, nije palo napamet da tako edži materijalom provocira svoju suprugu-feministkinju pa je Afflecku spustio slušalicu. Međutim, Drew Barrymore koja je bila kod Kevina u gostima zainteresovala se za priču i kada je čula da postoji mogućnost da bude snimljen gluplji film od Beverly Hills Chihuahua u kome je glavna junakinja ženskog pola, odmah je zatražila ušeće u istom. Scarlett Johansson, ljuta na Woody Allena što je ispušila za četvrtu saradnju sa njim, odlučila je da se osveti inteligentnim strujama Holivuda blanko pristankom na prvi projekat koji joj bude ponuđen.



Kwapis nije gubio vreme, pa je tako i ona ubačena u mid-A holivudski tim, koji je potom dopunjen sa (božanstvenom) Ginnifer Goodwin kojoj je, baš, zapalo da glumi najimbecilniju među najimbecilnijima i Bradley Cooperom, kome je, baš, zapalo da glumi jedinog muškog gada u celom filmu.Nakon što je ekipa kompletirana, a honorari (ne)pravilno raspoređeni i dogovoreni pristupilo se specijalnom tumačenju scenarija svim trudbenicima koji rade na filmu, a koji bi u nekom trenutku mogli dići bunu, jerbo su žene u ovom filmu prikazane kao organizmi tek malo inteligentniji od muva, čija je jedina svrha u životu da se lepe na govna. A to su muškarci (nezavisno od toga da li su na njih uspele da slete ili ne). Bez želje da ulazim u to šta je okupljenima tačno rečeno pretpostavljam da su korištene sledeće reči i izrazi: „inovacija romantične komedije“, „brak“„mogućnost multiplih poistovećivanja“, „brak“,„ko od nas nije...“, „brak“,„ženski princip“, „brak“, „skidanje maske (a možda i „mraka“) sa dejtovanja“, „brak“, „ženska prava“, „emocije“, „brak“, „mi, žene“, „brak“, „ja, žena“, „brak“, „i mi, zvezde, smo ljudi kao vi, gledaoci“, „brak“.

Tako temeljan pristup filmu rezultirao je delom u kome žene razočarane svetom kojim su ih muškarci okružili (a ne misli se tu samo na njihovu dick-dominaciju, već i na svu dostupnu tehnologiju „koja ih samo zbunjuje“) žele da se vrate u nekakvo neo-kameno doba u kome smuvavanje neće biti ništa komplikovanije od udarca toljagom, ali zato će ono posle trajati zauvek (ili, barem, dok u pećinu ne proviri Tiranosaurus). To što će se nekim ženama dešavanja u ovom filmu pričiniti kao „ženski vapaj“ za „povratkom romantici“ najviše govori o tome da smo iz pećine džaba izlazili.

selektah: ... A možda je Maybelline! / 10

MOVING MIDWAY

Iako se radi samo o solidnom dokumentarcu o jednom relativno bizarnom događaju, čini mi se da će vam ideja Amerike, pa i ona sama, biti par metara bliža nego do sada








Reditelj Godfrey Cheshire je njujorški filmski kritičar sa vrlo zanimljivim porodičnim stablom. Te dve stvari spojene su u ovom filmu.

Poreklom iz Južne Karoline, Godfrey tokom jedne posete svojim rođacima otkriva da je staru, stopedesetgodišnju porodičnu kuću (omanju repliku “prave južnjačke”) opkolio moderni svet sa svojim autoputevima, molovima i benzinskim pumpama. Kuća i okoliš koji su jedared bili raj za generacije dece koji su u njoj odrasli sada je pakao za život onima koji su u njoj ostali. Sva sreća, pa njegov brat Charlie dolazi na genijalnu ideju da kuću… preseli! Tako nešto je u Americi bez problema moguće. Kako- gledajte film.

I taman kad vi pomislite da je Moving Midway produžena epizoda nekog serijala sa kanala Discovery, priča počinje da se bavi ljudima koji su u kući živeli, ali i onima koji su je izgradili. Spominju se duhovi, a stižemo i do robova… (I sad sam u dilemi da li da vam spojlerišem ili ne)… Ubrzo jedan portret i jedna fotografija otkrivaju da je beli pradeda opleo crnu kuvaricu i da Godfrey i čitava njegova familija ima tovar crne rodbine za koju nije ni znala…




Tu se sad otvara jako puno prostora da se preseljenje imanja (čiji je naziv) “Midway” simbolično tumači i kao ostavljanje jedne prilično neprijatne prošlosti tamo gde joj je mesto i započinjanje jednog novog života na drugom mestu, koje je, opet simbolično, otvoreno za život kroz "reunion" proslavu crnih i belih. Naročito je dirljiv susret prvih izdanaka “nove” generacije, gde beli deo (Godfreyjeva mama) i dalje tvrdi da je u Građanskom ratu oslobađanje robova samo bilo izgovor, a gde je crni brat u osamdesetinekoj i dalje neviđeno horny. Demontiranje istorije jedne bele porodice progovara tako o porodičnom stablu cele Amerike, a bizarnost upletenih sudbina o često grotesknim mogućnostima ove ogromne zemlje itd itd blablabla…

Godfrey vrlo često pribegava onome što najbolje zna, pa su reference i adhok analize i trivije o velikim delima Holivuda (Gone With a Wind i Birth Of A Nation) ovde bile neizbežne, ali i efektne reference za razdvajanje mita od istorije. Ja, recimo, nisam znao da Selznik nigde nije mogao da nađe “odgovarajuće” veliku Taru za Prohujalo sa vihorom, pa su morali da je izgrade u Holivudu. A ista je postala prototip sanjarenja o “starom Jugu”!



Međutim, ono čime sam stvarno bio fasciniran bila je činjenica da je u Americi moguće pozvati neku firmu da ti prenesne kuću! I to stopedesetgodina-staru-ogromnu kuću!!! Koju ti potom preparkiraju gde treba i tokom sumanuto komplikovanog transporta šef akcije je više nego raspoložen da “diskaverovski” pojasni šta se dešava. Ta mogućnost prepakivanja i transporta tradicije otkriva jednu novu ekonomičnost života koju bi i mi, Srbići, mogli da prepakujemo i osmislimo za sopstvene potrebe.

Život ide dalje i sasvim će nam pobeći, naročito ako nam je jedna noga večito po nekim grobovima.

selektah: za film 6, za prikazano 10/ 10

LJUBAV JE... kad imate bore od smejanja

BOB DYLAN – Together Through Life (Columbia)

Ako ovde čitaš o Bob Dylanu onda je to zato, dragi mislioče mojom glavom, što te više zanima šta ja imam da kažem, nego kakav je zaista Bob Dylan. Zar ne? Zato ću se ja truditi da ono što imam odnosno želim da kažem budu „moje reči“ kao i do sada, koje neće posrnuti pred divom (to je opšte prihvaćen sud, a ne moj stav) kakav je Dylan.

Bob ima 68 godina. Legenda je. Pod stare dane snimio je reklamu za Victoria’s Secret. Ako sutra capne imao se zašta roditi, a njegov lik i delo biće slavljeno vekovima u većem delu tzv „zapadnjačke civilizacije“. Verovatno je kul biti Bob Dylan u 68-oj. Ali ne verujem da je lako.

Zato sam slušajući ovaj njegov, tridesetitreći po redu (jebote!) album, Together Through Life, najviše razmišljao da sam ja na njegovom mestu šta bi me motivisalo da uopšte radim i šta je to što bih želeo da radim. Da li bih i dalje želeo da napravim nešto što želim da podelim sa svetom ili nešto što će samo meni biti razumljivo i blisko? Ili bih pokušao da napravim kompromis između ta dva? Ili bih probao da uradim nešto što do sada nisam? Ili bih ostao na liniji svojih par poslednjih izdanja (Time Out Of My Mind, Love + Theft, Modern Times) koja su bila više nego hvaljena (neka i prehvaljena)? Ili bih, ipak, samo seo da uradim nešto i boleo bi me tuki šta će na kraju da ispadne? Vrteći ova pitanja u svojoj glavi i slušajući ovaj album (skoro isto puta kao neke od najdražih mi albuma iz ove godine) svaki put kada bi zastao na nekom od pitanja ono bi mi se učinilo kao najverovatnija opcija. Sve dok ne bih prešao na sledeće. I tako sam shvatio da je i Bob verovatno prošao kroz sve ove razloge. Zadržavajući se na svakom taman onoliko koliko je bilo dovoljno da „tim ciljem motivisan“ završi započeto.

Druga bitna stvar, koja je čini mi se superbitna za ovaj i prethodna dva albuma jeste njegov Theme Time Radio šou u kome Bob iz epizode u epizodu tematizuje po jednu stvar iz naših života (kafa, prijatelji, venčanja...) ilustrujući je kroz pesme, uglavnom svoje mladosti. Popularnost ovog šoua morala je dati podstreka Bobu da se tradiciji na kojoj je odrastao (bluz, džez, regtajm, kantri, gospel) vrati sa mnogo više želje da je izvodi, a ne interpretira, a naročito ne re-interpretira. Bob, jednostavno, sa muzičarima i dosta skromno angažovanom tehnologijom koja mu je na raspolaganju svirucka muziku uz koju je odrastao nadajući se da će njegovo životno iskustvo popuniti sve vremenske rupe tako da bavljenje tradicijom nikada ne preraste u post-modernistički rad, već da zauvek ostane „tek sad stigli eho jednog doba“ (baš sam to lepo rekao, a?).

Together Through Life je bliskiji albumu Love + Theft u tom osećanju da slušate nešto što je moglo da bude snimljeno i pre sedamdeset godina, ali tempo pesama nije isto toliko podignut, već se radi o daleko relaksiranijoj ploči, aranžmanski punijom, toplijom. U ostalom njen „Bravo Girl“ omot (znaaam da je to fotka iz kolekcije Brooklyn Gang, Bruce Davidsona iz 1959.) trebalo bi da vam nasluti u kakvim trenucima Bob želi da vam ona prija.

Kad sam prvi put čuo album bio mi je dosadan, monton i besmislen. Dvadesetak slušanja kasnije to je album uz koji sam pre neki dan skoro zaigrao sa Mašom u našoj dnevnoj sobi. Što sam više u njegovom prisustvu to mi njegov „južnjačka svirka feeling“ manje smeta, ali lagao bih da kažem da mi neprekidno i neviđeno prija. Uvodni bugi-vudu-vugi-bluz Beyond Here Lies Nothin je erotičan koliko i Luizijana. U nastavku programa baladasti folk-bluz Forgetful Heart za koplje nadivsuje i melodijom i atmosferom i strašću prethodnih par pesama. This Dream Of You čak zvuči kao nešto što biste u jedva izmenjenom obliku mogli čuti iz usta Miše Kovača. Na samom kraju, honki-tonk bluz It’s All Good obećava da će završiti na nekom od saundtraka Quentina Tarantinoa. Jer sa tolikom sigurnošću ponavlja naslov da ne možete da se otrgnete utisku da je sve samo ne tako.

selektah: * * * 1/2

INGLORIOUS BASTARDS

Tarantinofili, radite li zadaću?








Slab sam na ljude čiji je entuzijazam nekontrolisan. Naročito ako se bave nečim što me iole zanima. Quentin Tarantino je u tom smislu potpuni ludak. Nema sumnje. Gledao sam ga u jednom (treba li napominjati- odličnom) dokumentarcu o Australijskom „R-rated“ valu gde me je njegova naloženost na neke od najluđih filmova za koje sam tada prvi put čuo skoro instantno naterala da stanem u red za australijski pasoš zajedno sa Damirom Dokićem. Drugi put, pojavio se u mom omiljenom televizijskom šou (American Idol, naravno) kao gost-savetnik mladim nadama američkog mejnstrima (i to po drugi put!). Agresivnost njegove posvećenosti muzici svako malo terala je buduće idole da se odmaknu korak unatrag od njega, jer nije bilo izvesno da li će ih potapšati po ramenu ili će im zabosti bodež u grudi (pevačke).

Negde sam pročitao da je ovaj film Enza G.Castellarija iz 1978. (originalno naslovljen Quel maledetto treno blindato) poslužio kao inspiracija Tarantinu da napravi svoju verziju (ako ne i rimejk u pravom smislu reči) koja je u maju podelila kritičare u Kanu, a u bioskope dolazi ovog avgusta (sve navedene činjenice, jašta, valja proveriti). Tarantinov film zvaće se Inglorious Basterds.




Već sama špica ukazuje na to da se radi o Tarantivno(vsko)m materijalu. Krupno ispisan naslov na italijanskom stoji poput tvrđave dok se iza/kroz njega prelivaju razni obrisi uz dominatnu crvenu boju (kako nacista, tako i krvi). Ono što sledi mešavina je špageti vesterna, ratnog filma B-produkcije i ... entuzijazma!(!!)

Pola tuceta „žigosanih“ američkih vojnika (zapravo formacija tokom filma je uglavnom 5 + 1) uspeva da izbegne vojni sud, nakon što nemačka avijacija napadne kamion kojim putuju na suđenje. Njihova namera da se dokopaju Švajcarske prerasta u svojevrsni roud muvi tokom koga susreti sa Nemcima postaju urnebesne diverzije razmera Otpisanih. Na kraju balade, crnohumornom igrom sudbine upadaju u misiju koja ih, simbolički, iskupljuje od počinjenih greha.



Castellari, očigledno, nije imao ni ambicije, a ni pare, da pravi ratni film epskih dimenzija, ali se znalački dovijao da masovke, sa ili bez eksplozija odn. vazdušnih napada, odradi tako da izgledaju bolje nego u nekim holivudskim filmovima o Zalivskom ratu. Likovi su odmah na početku filma duhovito i tipski predstavljeni po principu jedan lopov, jedan plejboj, jedan crnac (ubica), jedan kockar... i unutar tog prostora oni se ne razvijaju mnogo, što je, čini mi se, samo olakšalo posao glumcima za koje su Bud Spencer i Terence Hill pozorišni umetnici sa West Enda. No potoci šmiranja i jeziva nahsinhronizacija daju šarm ovom kolažu vatrometa tokom koga Nemci ionako non-stop lete u nebo ili se poput balerina zavrte svaki put kada ih pogodi metak.

Nadam se da će se Tarantino pozabaviti malo više likovima, da će zgusnuti radnju u manji broj, dramski funkcionalnijih, „akcija“, kao i da će nas počastiti nečim što nikada do sada nismo videli u ekranizacijama (drugosvetskih) ratnih filmova. Što je, možžžžda, i Castellari uradio daleko ’78....

MICHAEL JACKSON

Prvi vinil koji sam dobio u životu kupio mi je ćale tokom novogodišnje kupovine u robnoj kući u Zemunu. Bad, Michaela Jacksona... Još uvek ga imam.





Danas će verovatno svi pisati o Michaelu. I svi će pokušavati da kažu ili napišu nešto što niko drugi nije. Pa tako i ja.

* * *

U osnovnoj školi otac jednog od učenika sa kojim sam delio istu smenu (čini mi se) radio je u Pepsiju. Jednoga dana doneo nam je u školu fotografiju svog ćaleta sa bledolikim momkom za koga je tvrdio da je Michael Jackson. Sličnost je bila zapanjujuća, ali bilo je jasno da to nije Michael, već neki Jacko Wacko frik koga je Pepsi angažovao da paradira naokolo tokom regionalne konferencije svojih direktorčića. Mislim da još uvek imam tu fotografiju negde. Više se ni ne sećam kako sam uspeo da je dobijem, ali se sećam da je moje obožavanje Jacksona u osnovnoj školi (a i kasnije) uvek bilo notorijusli podjebavano od strane svih ostalih. Ali, iz nekog razloga, ta fotografija je ostala najbliže što ću mu prići za života.

* * *

U Bravo-u su pre iha-ha(-ha) godina periodično izlazile tzv. "autogram karte"- fotke zvezda sa njihovim odštampanim potpisom. Imao sam dve Michaelove. Sećam se da sam godinama uzaludno pokušavao da repriziram taj vatromet od njegovog potpisa svuda gde sam stigao. Sva sreća pa to nisam uradio na svom primerku Bad, a bio sam blizu, sve sa markerom i drvenom olovkom koja je trebalo da pripremi teren.

* * *

Ne znam da li ste ikada odgledali (ili uopšte?) ceo spot za pesmu Black and White. Dakle nakon čitave one mekalikalkinijade, Jacksonovog igranja sa indijancima, benetonovskog pretapanja svih rasa i polova, ide deonica bez muzike u kojoj se Michael pretvara iz tigra u čoveka i onda u skoro pet minuta dugom segmentu demolira neki auto bejzbol palicom. Sekvenca je neviđeno brutalna, ničim izazvana i potpuno neverovatna. Negde sam čuo da je taj deo režirao David Lynch. Ali nikada nisam proverio. Baš kao što nikada nisam proverio ni da li je on autor spota za Give In To Me (a to je tek trip!). U neke stvari je lepše verovati. Zar ne?

EDIT: Ne računajući s tim da je u trenutku pisanja ovih redova moja svest bila pomućena bolom, Boki Đoković me je,s prezirom, korigovao da ime pesme nije Given To Me, nego Give In To Me. Ali ja sam tek danas, gledajući more Michaelovih spotova na MTV-iju, shvatio da sam ja zapravo sve vreme mislio na spot za pesmu Who Is It, znate onaj u plavim tonovima, sa devojkama sumnjivog morala...

* * *

Omiljena Michaelova pesma mi je Smooth Criminal. Ne, Dirty Diana. Ili Man In The Mirror.

AnnieareyouOKareyouOKAnnieAnnieareyouOKAreyouOKAnnieareyouOKAnnie…

* * *

Na zidu moje (radne) sobe je do pre neku nedelju stajala fotografija Michaela Jacksona i poster iz Bravo-a koji sam sačuvao još iz osnovne škole. Skinuo sam ih da bih napravio mesta za ogroman plakat za nove Transformerse. Majke mi. Znaju oni koji me posećuju.

* * *

Čitajući jutros raznorazne vesti i memorijale, a pošto je Maša otišla na posao, dopustio sam sebi par suzica. Onaj krckavi Bad svira na ripit od jutros. Što se mene tiče, zaslužio je.

U sredu vas čeka MV MJ specijal.

* * *

I još... Ne znam da li su takva bila vremena, medijsko okruženje ili sam odrastao u KKK porodici, ali sećam se da mi je beli Jacko na omotu Bad, baš kao i priče o tome da on želi da bude beo, bile najnormalnija stvar na svetu. Zašto svi ne bi bili beli, zar to nije prelazak na bolje?... I dan-danas, a naročito danas, kada svaka druga vest podseća na njegovo ("tzv.") kožno oboljenje, meni i dalje nije jasno- zašto ako su rase i boje toliko nebitne, zašto bi neko bio toliko prozivan zato što je maternje "crno" hteo da zameni za gostujuće "belo"? Eto, setio sam se i tog vajtpauer momenta svog detinjstva, sumnjam da će biti prilike da ponovo želim da ga podelim sa nekim.

* * *

Black and white humor runs in the family...

(kliknite na fotku ako je nejasno)

EASY VIRTUE

Ovaj film priča priču. I zabole ga za sve ostalo.









Mislio sam da je Easy Virtue klasična komedija o američkom uljezu u konzervativnoj britanskoj sredini, koja nakon prečešljavanja mana jednih i drugih nalazi dovoljno zajedničkih vrlina da prevaziđe razlike kroz jedan optimistični, ljubavni hepiend.
Ono što nisam znao, a definitivno ne bih imao ovakva očekivanja da jesam, jeste da je Easy Virtue napisan prema istoimenoj drami Noela Cowarda, kao i da je film režirao Stephen Elliott, reditelj iz-mnogo-nebitnih-razloga-antologijskog-filma The Adventures of Priscilla, Queen Of The Desert.

Easy Virtue, pre svega, nije komedija, iako povremeni cinizam i crni humor deluju kao provereni aduti Ealing komedija, ali jeste priča o američkom uljezu, ali ne u toliko konzervativnoj koliko dekadentnoj i propadajućoj britanskoj sredini bivših plemića i zemljoposednika. Mane jednih (hedonizam dvadesetovekovne Amerike) i drugih (krah imperije i njene tradicije) jesu detaljno pročešljane, a optimistični, ljubavni hepiend na kraju filma možda će nekima delovati, uprkos pripremama, previše neuverljivo, ali svakako neće biti sladunjavo. Jer vidite, Coward i Elliott, smatraju da se sličan sličnom i treba da se raduje.



Larita Whittaker (u izvanredno atraktivnoj interpretaciji Jessice Biel) je reli vozačica koja je upravo pobedila na trci u Monte Karlu. Nakon trke spanđa se i uda za John-a, naslednika stare loze Whittakerovih, koja lagano odumire na svom posedu. Larita i John iznenađuju porodicu kako svojom posetom, tako i svojim brakom. Narednih desetak dana posete Larita je prinuđena da se nosi sa Johnovom majkom (odlična Kristin Scott Thomas), koja se bori da sačuva i imanje i čast, sa Johnovim ocem (još bolji Colin Firth), koji se, kao samoproklamovani predstavnik “Izgubljene generacije” još uvek nije oporavio od rana I svetskog rata, zatim sa Johnove dve sestre, Marion i Hildom, koje čehovljevski čeznu za muškarcima u svom životu, ali i sa Johnovom “predestiniranom” ljubavlju, Sarahom, koja je ćerka porodičnih prijatelja, ali i finansijskih spasitelja. Vrlo brzo postaje jasno da Elliott nema nameru da pravi simpatičnu grantovsko/tompsonovsku komediju u kojoj bajkolika podeljenost na dobre i loše biva ispolirana srećnim završetkom. Larita je prototip moderne žene, koja nakon ozbiljnih životnih žrtvi (iz najveće ljubavi priredila svom prvom, bolesnom mužu eutanaziju) želi da živi život punim plućima. Elliott kao kontrast njoj daje majku i dve kćeri koje jedva da su izašle sa svog imanja i Johna koji je u procepu između “starih” i “novih” načela. Jedini sa kojim Larita uspostavlja odnos jeste Johnov otac, čiji je prezir prema okovima društva kome pripada pre svega utemeljen na osećanju da mu to društvo nije ponudilo nikakav “post-traumatični tretman” nakon Rata u koji ga je poslalo.

Ono što (treba da vas) raduje jeste da Elliott priča priču kontinuirano izmičući našim očekivanjima. Taman kada pomislimo da ćemo se smejati komičnom sukobu uljeza i domaćina, on pusti malo melodrame, taman kada se uplašimo da će sve biti ozbiljnije nego što smo mislili, Larita sedne na kućnog ljubimca i zgnječi ga. Taman kad pomislimo da će snaja i svekrva naći zajednički jezik nakon uzajamne spoznaje kvaliteta vrednih poštovanja, Elliott u dva poteza učini da jedna drugoj želi da iskopa oči. Konačno, taman kad pomislimo da su Larita i John nosioci novih snaga, nade da ljubav sve pobeđuje, John učini nešto što ga učini manje vrednim te ideje… i tako do samog kraja.

… Kada shvatite da je Easy Virtue daleko ozbiljniji film od onog koji ste uporno želeli da gledate. Ovo je film koji se ruga našoj naivnoj potrebi za instantnom harmonizacijom svih stvari, koji se ruga klišeima, koji nas otvoreno pita- da li, BRATE, ZAISTA, ovakva priča zaslužuje hepiend kome se nadate?!!

Dodajte na sve ovo odličnu glumu, adekvatnu scenografiju, kostime, fotografiju i režiju koja u nekoliko navrata fascinira svojim neo-Jeunet-ovskim vizuelnim rešenjima i detaljima i ja ću biti superneprijatno iznenađen ako ovaj film ne budete voleli skoro kao… kao… kao… Four Weddings And A Funeral!

selektah: 9 / 10

MOĆ VEŠTICA

svake srede od ponoći na Radiju B92 (92.5FM ili http://www.b92.net/)

plejlista za 24. jun 2009.

CHEW LIPS salt air Kitsune. 7”
DEBBIE LEGGO manic molecules Fire. Debbs Leggs
ROCK PLAZA CENTRAL we are full of light (that blinds us...) Paper Bag. ... At The Moment Of Our Most Needing...
NECRO DEATHMORT origami werewolf Distraction. This Beat Is Necromantic
TEARS FOR FEARS shout (i’m david elijah rose rmx) Bootleg.

JAMES YORKSTON & BIG EYES FAMILY PLAYERS marry connaught & james o’ donnell Domino. Folk Songs
FIERY FURNACES cut the cake Thrill Jockey. I’m Going Away
BONNIE PRINCE BILLY heart’s arms Domino. Beware
BOTTIN bianca Bear Funk. Horror Disco
LIGHTNING DUST dreamer Jagjaguwar. Infinite Lights

BLANK DOGS waiting In The Red. 7”
KARNEVAL jedra (Neobjavljeno) Izgubljene himne

MV FUCKED UP>
THE SISTERHOOD giving ground Merciful. Gift
SLAYER disciple American. God Hates Us All

DAESTRO greens, grays and nordics Ghostly International. Moondagger
CORTNEY TIDWELL oh china City Slang. Boys
FEVER RAY triangle walks (rex the dog rmx) Rabid. 12”
ANDY NICE orangblu Front & Follow. The Secret of Me
HA HA TONKA thoreau in the woods Bloodshot. Novel Sounds of the
Nouveau South

BOB DYLAN forgetful heart Columbia. Together Through Life
VIRGIN PASSAGES while my guitar gently weeps Fire. This Is Not The End Of The World Again EP
CLARK future daniel Warp. Totems Flare
SAMBASSADEUR falling in love Labrador. Migration
BURNING HELL i love things people make Weewerk. Weewerk Is 6

THE GOSSIP love lockdown (live) Bootleg.

VEČERAS

Skoro da bi se moglo reći da disku vraćamo MOĆ...

Premijere: TRANSFORMERSI 2: OSVETA PORAŽENOG

Moje srce se transformisalo u kamen








TRANSFORMERSI 2: OSVETA PORAŽENOG/ Transformers 2: Revenge Of The Fallen

r. Michael Bay

selektah: Boom Biddy Bay Bay/ 10


Na jednom tasu moja čast, na drugom moja ogromna ljubav prema prvom delu Transformers-a. Svuda okolo vi, spremni da me bloguzite šta god da kažem.

Digitalni sat menja cifre. Trebalo bi pustiti ovaj post. Dig-Tik dig-tak dig-tok dig-tik dig-tak dig-tok...

Sa drugim delom Transformers-a neke stvari su malo jasnije. Najočiglednija je ona da je tokom pisanja scenarija i snimanja prvog filma Spielberg, kao izvršni producent, bio daleko više angažovan oko celog projekta. Zbog toga su svi njegovi karakteristični momenti poput junaka-tinejdžera, prijateljstva između vanzemaljca i čoveka, karikaturalno komičnih epizodista, insistiranja na paralenom razvoju fantazije (ljudi) i fantastike (svi ostali)... i bili najbolji momenti prvog dela. Druga očigledna stvar je da je, uprkos mojim ogromnim simpatijama, Michael Bay nepopravljiva seljačina! Čim je, dakle, Spielberg otišao da protegne noge i vidi kako napreduje njegov Tintin, Bay je materijal koji kod tinejdžera (i svih koji se tako osećaju) toliko podiže nivo testerona da dobijaju tikove u desnici ruci, pretvorio u jalovo izdrkavanje nakurčenog matorca koji je s brdom para ušao u prodavnicu sa petardama i vatrometom.

O, da. Vrlo sam besan.




Sa tek sedam minuta većom dužinom nego prvi deo, Osveta poraženog deluje kao da traje jedan i po Prohujalo s vihorom „and not in a good way“, što bi rekli Ameri. Taj utisak najviše dolazi od toga što je ioanko raskopusan zaplet svakih deset minuta zatrpan desetominutnim fajtovima Autobota i Deseptikona oko kojih neprekidno, poput Liliputanaca, američki vojnici nešto pokušavaju da urade. Uvodnom sekvencom na saobraćajnoj petlji („Šangaj“) Bay je pokušavao da parafrazira i nadmaši samog sebe i urnebes koji je priredio u drugom delu Bad Boys, i vratolomnost, efekti, pa i fakin urnebes izgledaju fenomenalno, ali, kako film odmiče, isto to samo bučnije, vratolomnije, efektnije, i fakin urnebesnije postaje sve zamornije, dosadnije i, da budem iskren, u ovoj rečenici iz hiljadu delova, i, brate, teško za praćenje!

Kao što morate da znate prvi deo završio se trijumfalnom pobedom Autobota nad Deseptikonima, a Sam je ulovio Mikaelu. Drugi deo počinje pričom o tome kako su i Autoboti i Deseptikoni već bili na našoj planeti pre ko zna koliko hiljada godina (tačan odgovor: 18), i to je ilustrovano sekvencom koja toliko smrdi na Emmerichov 10.000 B.C. da sam već tada pretrnuo ko da letim Er Fransom iznad Atlantika. Odatle se razvija priča da potomci tih, zlih robota pletu način da stignu na zemlju, pronađu preživeli deo „kocke“, i uz pomoć njega stignu do Energotrona kojim će uništiti sunce i shebati nam planetu. Do ovde je sve, dakle, klasičan Bergman.

Paralelno s tim Sem odlazi na koledž gde otkriva da je parčence „kocke“ prenelo svoja znanja na njega, pa tako on postaje predmet potrage zlih robota, što je, valjda, di lejmest vej EVR! da zadržite glavnog junaka u priči.

Nakon upoznavanja starca Deseptikona (koji je prebegao na stranu Autobota) i sedamdesetdevet spasavanja studenta Sema kasnije stižemo u Egipat, gde Bay, znajući koliko Ameri putuju i poznaju svet, sjedinjuje jordansku Petru i egipatsku Dolinu Kraljeva, sa priključenijima, u pojas oko piramida, što sve ne bi bilo problem da nas u superextended verziji ne čeka ponovo „Šangajska“ sekvenca samo što ovaj put najviše strada sirota Keopsova piramida.

Čitav ovaj stampedo od Amerike do Egipta povremeno je prošaran trećerazrednim American Pie forama zahvaljujući kojima bez problema možete da prepoznate ko u publici subotu uveče provodi zakucan uz vatrogasca Radoša i nove avanture češljajuće babe. Čime je iovako problematična uzrasna granica Transformers-a sa (onih koji se osećaju kao da imaju) petnajs spuštena na (one koji će zauvek ostati na uzrastu od) 10 godina. U ostalom, ako pažljivije pogledate šta piše na posteru u vrhu ovog teksta, hedlajn kojim je promovisan ovaj film je „more ALIEN ROBOTS, bigger EXPLOSIONS and much more MEGAN FOX“. Da sam to video pre gledanja filma tačno bih zaplakao.

I, ako neko može da mi kaže u kom tačno trenutku se na kraju u boto-tabačinu uključi fakin Fallen robot koji, inače, ceo film provodi opšteći sa satelitom na prijatnoj udaljenosti od zemlje?

O tome da je Samovog pajtosa sa koledža trebalo da igra Jonah Superbad Hill, koji je potom zamenjen nekim meksičkim bolidom kome najveći deo svoje karijere odlazi na 248 epizoda sapunice „Iskopaj mi oči, majko, da ga ne gledam“ (Chopo mi los ojos, mama, so non tivo lui) ne ćelim in da vah prižan... Eto, reči mi se transformišu od besa!

Za nedelju dana idem da gledam ponovo. Možda je problem do mene.

FRIDAY THE 13TH (2009)

Ђевојка је чарне очи клела: „Чарне очи да би не гледале! Свашта гледасте, овако нешто не виђесте, ђе прођоше Амери Лијевљани, проведоше из горе тинејџере и старца Џејсона, мртве мајке сина...“










Pokušaću da ispišem ovu recenziju bez ispoljavanja besa, govora mržnje, radikalskih kletvi i poziva na vršenje medicinskih eksperimenata na bilo kom od članova ekipe ovog filma. A naročito na njenom reditelju, Marcusu Nispelu, koji je pre tačno 6 godina „čarnim očima“ priredio nešto slično svojim rimejkom jednog drugog horor klasika, Texas Chainsaw Massacre.


Sitan, ali nezanemarljiv, uspeh recentnih rimejkova slešer/ horor hitova (The Hills Have Eyes, My Bloody Valentine, Halloween) podsetio je holivudske producente da jedan od najvećih (i najpopularnijih, ako je suditi po 11 nastavaka franšize) među njima, Petak Trinaesti čuči neprepakovan za nove generacije. Kao što to obično biva, razmišljanje o tome kako oživeti Jasona za „generaciju 2009“ i pisanje samog scenarija niје uzelо više od jednog popodneva. Casting je obavljen u lokalnom porno šopu, a timu „prvoputaša na filmu“ dodato je par akutnih luzera koji svoj holivudski život provode kao epizodisti u nekoj od aktuelnih ili ugašenih TV serija (pa tako imamo Dilana iz Gilmore Girls, starijeg brata Casablancasa iz Veronice Mars i bivšeg Susanninog muža iz Desperate Housewives).


Umesto da povoljnu klimu za horor film i povampirenje jednog od najboljih horora svih vremena iskoriste za neku vrstu manifestnog podvlačenja linije, koja traži nov način pričanja priče o momku koji iz osvete tamani dekadentnu američku mladež, autori se čak nisu potrudili da u Petak 2009-te unesu neki od elemenata najuspešnijih horora poslednjih godina. Tako, dok gledate ovaj film sve deluje kao da se Ringu, Saw, Final Destination, Hostel, Haute Tension, Rec nikada nigde nisu desili.



Film počinje scenom u kojoj Jasonova mama ostaje kraća za glavu tokom svog osvetničkog pohoda daleke 1980. Sve to vidi mali Jason koji se za to vreme krije u šumi. Fastforward u „današnji dan“, prepoznatljiva ekipa mešanog mesa (zgodni mladići i sisate cice u majicama na bretele) dolazi do Kristalnog jezera u potrazi za rasadom vutre koja tu niče. Dok Jason kolje šta stigne, mi uživamo u American Pie karanjcu nakon čega je potpuno jasno da F13.09 nije namenjen starijima od 12 godina. Nakon toga sledi još jedno premotavanje u budućnost (6 nedelja kasnije), kada u grad stiže brat jedne od cura iz prve ekipe i nova (ovaj put politički korektno multikulturalna) ekipa. Jasno je šta ih čeka. Jasno je i kako ih čeka. I superjasno je da kraj ne može da se dočeka.


Jason prvu polovinu filma izgleda kao mlađi brat nekog metalca koji impresioniran imidžom Slipknot stavlja na glavu krpu kojom mama briše pod u klonji. Sva sreća pa na tavanu pronađe hokejašku masku. Zašto mu se ona više dopala, nije jasno.

Jedini trenutak kada ovaj Petak trinaesti zatrperi nekom nadom jeste kada, inače, standardno neuništivi i superbrzi Jason okači neku curu zajedno sa šatorom da se prži iznad vatrice, dok njen dečko uhvaćen u lovačku zamku to gleda sa par metara „nemoćne“ udaljenosti. Tu mi se učinilo da će Jason bataliti mačetu i usvojiti fetišizam Saw ili maštovitost Final Destination, ali već par minuta kasnije jasno je da je to bila samo uspela improvizacija na samom setu. I ništa više.

selektah: d.n.o. d.n.a./ 10

BRATE-DEČKONJA! TO JE SUTRA!!!

Meni za ljubav kopirajte jpg. i prosledite ga svima!

A naročito onima koji su vas ispalili za odlazak na Festival autorskog filma prošle godine...

Premijere: MAMURLUK U LAS VEGASU

Pogledajte ovaj film što pre. Ne dopustite da vaša očekivanja postanu nerealna. Kao moja








MAMURLUK U LAS VEGASU/ The Hangover

r. Todd Phillips

selektah: 7 / 10




Prvo sam video trejler. Svako ko u svoj film ubaci scenu u kojoj bebu udare vratima od kola je moj prijatelj. Onda sam video da je Hangover razvalio američki boks ofis u prvoj nedelji. Pa i u drugoj nedelji. To obično znači da se ne radi samo o proizvodu za široke američke mase (paradoks, ali tako je!). A onda je mali istraživački rad sasvim pregrejao sistem. Todd je pre ovoga režirao (i napisao!) Starsky & Hutch, samo drugi najbolji Ben Stillerov film. A i Old School je bio bolji nego što smo očekivali. Za razliku od Road Trip-a i School For Scoundrels. Toliko od mene o Toddovom opusu.




I da nisam otišao na Slipknot sasvim sigurno bih odgledao ovaj film na premijeri u Domu Sindikata. Ovako sam sutradan otišao na prvu popodnevnu projekciju u Kolosej. I opet sam se nasmejao na scenu u kojoj bebu udare vratima od kola (više nego kad bebi pomeraju rukicu kao da... morate da vidite da biste poverovali!). I smejao sam se na pojavu golog Kineza, na činjenicu da je Bin Laden osujetio masturbiranje u veceu aviona, a vrištao sam na prizor „karanja“ tigra... Mamurluk me je opustio, razveselio, razonodio. Nije me šokirao. Nije me fascinirao. Jeste malo pomerio granice u odnosu na slične „muškarci znaju zašto“ filmove. Svakako ću ga preporučiti prijateljima (gledajte što pre!). Ali nije ispunio očekivanja. Iako su ona bila nerealna. Paradoks, ali tako je.


Phillips i njegovi scenaristi (Four Christmases, Ghosts Of The Girlfriends Past) su pre svega napravili dramaturšku rokadu kada su lasvegaske avanture u pitanju. Umesto da po ko zna koji put pred našim očima gledamo kako divlja momačko veče, mi relativno brzo nakon njegovog početka skačemo na „jutro posle“- kada se naši junaci lagano bude u paklenim posledicama burne noći. Čitav film potom postaje pokušaj da se rekonstruišu događaji od sinoć, baziran na seriji kvazi-trileroznih epizoda koje otkrivaju delić po delić „misterije“ i neprekidno teraju gledaoca da otkriva šta je bilo dalje. I to je odlično urađeno.



Likovi su takođe odlični. Imamo lepuškastog i bezličnog Douga, koji se ženi, i koji, hvala Dijevici, veći deo filma nije sa nama. Ali zato su tu njegov lako-moguće-klinički-slučaj zet Alan (fenomenalni Zach Galifianakis koji izgleda kao mlađi brat Johna Goodmana) i dva Dougova prijatelja- Phil, učitelj u osnovnoj školi i zubar Stu. Odlična postavka likova i uzajamnih odnosa (vrlo okrutna zajebavanja cirkulišu između njih) nije dovela do odlične ili makar radikalne razrade ovih likova, uprkos tome što su proživeli najluđu noć svojih života. Finale filma i neka vrsta „novostečenih ličnosti“ koje su stekli nakon avanture pre odgovoraju umivenom, klišeiziranom prosvetljenju u „ženskim“ romantičnim komedijama. Od filma u kome beba... morate da vidite da biste poverovali, očekivao sam da junaci na kraju ne izađu kao fini, porodični, bračnoljubivi tipovi koji će do kraja života „ono što im se desilo“ evocirati svaki put kada pobegnu na pivo. A to se nekako implicira...

A možda su očekivanja bila nerealna... Kažem vam. Idite da gledate što pre!

I ostanite do samog kraja, zato što je foto-album koji promiče uz odjavnu špicu pozamašno parčence suvog zlata ovog filma.

LJUBAV JE... kad jedna nada napravi mesta drugoj

TIGA – Ciao! (PIAS)





Tiga, kao i nekoliko izvođača koji su se pojavili otprilike u isto vreme kada i on (mislim na Gonzalesa i Peaches) koji su, gle čuda, takođe Kanađani, svoj imidž gradi na eksploataciji vrlo ograničenog izvođačkog talenta koji u velikoj meri krči sebi put proračunatom samo-kontekstualizacijom. Šta zapravo hoće da kaže mudri Slobodan- i Tiga i ono dvoje pomenutih svoje „pop-persone“ grade na atraktivnom imidžu, snažnim vezama sa klupskom scenom (i njenim slično pozicioniranim predstavnicima), dok njihova muzika u impozantnoj meri koketira sa modnim svetom, koji opet, gde god da namiriše kemp, pop-art-glamur ili bilo kakvu homo-erotičnost mora da zabije njušku do kraja. Ta vrsta veze omogućuje i jednima i drugima najpoželjnije epitete na obe scene: aktuelni, glamurozni, provokativni, šik... Ali i profit.

Na svom drugom albumu Tiga u nameri menja jednu stvar dok je izvedba tek naoko „isto to, čak ne ni mnogo drugačije nego do sada". Pre svega, Tiga je u pomoć, pored starih znanaca Soulwax, pozvao i Jori-ja Hulkkonena i Jamesa LSD Soundsystem Murphyja, ali od njih nije zatražio da od njega prave pop zvezdu, već zvezdu plesne scene, ali po receptu za pop zvezdu! Iako je naveden kao ko-autor i ko-producent materijala, Tiga je, baš kao Britney, prepušten na milost i nemilost svojih producenata i, baš kao i ona, drži čitav materijal na okupu, bolje nego bilo šta drugo. Ciao!, istina, ne nudi takvu šarolikost kao Circus i tu je za analogiju sa Britney daleko zahvalniji prethodni Blackout.

Ciao! crpi ideje iz trenutne popularnosti italo (i svakog drugog) diska, koji više nego prija Tiginim ograničenim i sintetičkim vokalnim kapacitetima. Na pop pesmi se insistira tek u par navrata (totalni petšopbojs u Luxury ili irejžr u Turn The Night On), iako imate utisak da je sve vreme tako, dok u daleko većoj meri Tiga pesme pohodi kao neki androidni-MC upumpavajući dinamiku i energiju ponavljanjima rečenica koje bi se značenjski mogle definisati kao „(po)modni dadaizam“ (Beep-Beep-Beep ili Sex O’Clock- ne znam koja je bolji primer).

Ono čime Ciao! kida su fenomenalno isproducirane i još fenomenalnije iskomponovane sint linije čiji se koreni bukvalno mogu povući od Kraftwerk (Gentle Giant), preko prvih sličnih improvizacija u hip-hopu (bistibojasta Mind Dimension ili Shoes), preko ranog hausa, sve do neo-diska koji Italijani rade bolje. Kao kontrast njima, ili bolje rečeno- kao „savršeno dopunjujući deo“, imamo bazične, čiste, jasne haus ritmove, tek povremeno (nestvarnonestvarnonestvarno opaka Overtime) prošarane distorziranim basom kao na ranim remiks radovima Pet Shop Boys. Mada će nekima s pravom dizanje u ovoj pesmi zvučati kao stondirani rimejk Josh Winkove Higher State Of Consciousness.

I nemam više strpljenja da razvlačim priču o ovoj ploči, jer od početka želim samo da vam kažem- ovo je jedan od najboljih albuma ove godine. Nabavite ODMAH!

selektah: * * * * *

JOHNNY MAD DOG

Nema sumnje- god hates us all!








Ne znam zašto, ali prva stvar koju sam hteo da napišem u vezi sa ovim filmom jeste da bih jako voleo da Quentin Tarantino snimi rimejk Johnny Mad Dog ili svoju verziju obrade materijala kojim se ovaj film bavi. Voleo bih da vidim da li je ovako sirovo i brutalno nasilje moguće (smislenije?) stilizovati tako da izgleda još sirovije i brutalnije, da li je moguće da ono bude u isto vreme i glorifikovano, pa makar i ironično. Voleo bih da vidim, ali ne verujem da bi to bilo bolje nego što je Jean-Stephane Sauvaire uradio.

Johnny Mad Dog je petnaestogodišnji momak sa kalašnjikovim, kakvih je Afrika poslednjih godina upoznala i izgubila mnogo. Verovatno otet od svoje porodice kada je imao deset ili nešto više godina, Johnny je brutalnim drilom i uz pomoć droga istreniran (da, baš kao buldog) da slepo sledi naredbe svog pretpostavljenog (uzgajanog na sličan način) i da nemilosrdno učestvuje u borbi protiv lošeg i nepravednog sistema personifikovanog u „zlom“ predsedniku koga treba da zameni bolji i pravedniji. Iako u Johnny Mad Dog nije rečeno o kojoj zemlji se radi, Sijera Leone, Sudan, Uganda, Somalija, Kongo su samo neke od zemalja u kojima su se slične stvari odigravale ili se i dalje odigravaju. Sauvairea očigledno nije zanimalo da pravi politikantski film i da bude prinuđen da zauzima strane kako bi na kraju dobio Oskara. Zato njegov film tu stranu priče tretira kroz seriju prepoznatljivih klišea (dobar-loš predsednik, siromaštvo, nesposobni UN, rušenje televizije, gerilska borba, jalova pobeda), a svoj fokus stavlja na jedinicu koju predvodi neustrašivi Johnny Mad Dog i sa par efektnih detalja uspeva da da vrlo autentičan portret ovih ratnika.




Radnja Mad Dog-a obuhvata par dana tokom kojih pratimo napredovanje gerilskih trupa ka, pretpostavljam, prestonici neke afričke države kojoj predstoji još jedna od brutalnih i besmislenih smena vlasti. Sauvaire ne pokušava da početkom ili krajem priče ostvari nekakav simbolički potencijal, tako da se regrutacija nekog deteta, kojom, uslovno rečeno, počinje film ne završava njegovim unapređenjem ili smrću. Naprotiv, ono pogine mnogo ranije, čak to jedva i primetimo. Izbegavajući frontalni sudar sa patetikom, što bi ovde bilo lako kao skrenuti u kanjon Morače pri brzini od 150km/h, Sauvaire je spontano u paralelni tok uključio i priču o mladoj Afrikanki koja zahvaljujući Mad Dogovim akcijama ostaje bez mlađeg brata, a potom i bez oca invalida. Njihove sudbine se u dva navrata ukrštaju, i ovaj drugi predstavlja jednu od najboljih ljubavnih scena ikada. Ako prihvatite da je ljubav mazohizam.

Mad Dogovi dogovi su divlja, razularena, brutalna trupica. Obučeni u bizarno sklepane kostime (venčanicu, leptirova krila, sa kacigama na glavama) kojima bivaju prepoznatljiv strah i trepet seljanima koje terorišu, oni su nesposobni da veruju bilo kome sem naređenjima i zbog toga im treba oko 4 sekunde da odluče da ubiju nekoga. Međutim, Sauvaire, lukavo, kroz nekoliko „otvorenih“ detalja pušta da zavirimo u njihove prirode, samo da bi nas uverio da oni uprkos svemu i dalje jesu deca. Jednom, Mad Dog i ekipa će naći uzi, za koji je Johnny u nekom filmu video da ga koriste Izraelci i Chuck Norris- njegovo upozorenje grupi je da budu oprezni, jer to znači da su u blizini ili Izraelci ili Chuck Norris. Sledeći put, njegov zamenik, fenomenalnog ratničkog imena No Good Advice, otima nekom seljaku prase kao plen za svoju grupu. Ali, kada dođe trenutak da prase prikolju, on to ne dozvoljava, jer se u međuvremenu zbližio sa njim. Iako je prase sve vreme svezano i prebačeno preko njegovih ramena! Sauvaire nas nije zamajavao imbecilnim scenama u kojima bi se No Good igrao sa gicom. On zna da ćemo mu mi poverovati da je tom detetu preko potrebno da sa nekim/ nečim uspostavi odnos, pa makar to bilo i prase na njegovim ramenima.

Johnny Mad Dog će, kao stariji, imati par ljubavnih scena, od kojih makar dve deluju kao silovanje, tokom kojih ćemo videti da on uprkos gaženju u krvi do kolena, ipak, za neke stvari i dalje samo blentavi tinejdžer. Na samom kraju ukazaće se prilika da Johnny prođe kroz „istinu & pomirenje“, ali Sauvaire bez mnogo milosti pokazuje koji je jedini način za to.

Johnny Mad Dog je pri tome fenomenalno slikan, a ponekad nije jasno kako je Sauvaireu pošlo za rukom da tako dobro organizuje hiljade statista, a da nema ni trunke od „kvazi-dokumentarnog dovijanja“. Čak, i ako vam se scene svojom agresivnošću učine previše repetativnim, obratite pažnju- svaki put onaj nemogući prag brutalnosti podignut je za još malo u odnosu na prethodni put. I što je najgore, čini se da je moguće da će i sledeći put taj prag biti još viši.

selektah: 9plus/ 10

Premijere: LUDA NOĆ U MUZEJU 2

Iako smo svi očekivali da ovaj film bude šlanje, plilično je neočekivano da nismo naločito besni zbog toga





LUDA NOĆ U MUZEJU 2/ Night at the Museum 2: Battle Of The Smithsonian



r. Shawn Levy


selektah: 5minus / 10

Jedina razlika između prve i druge Lude noći u muzeju jeste što je prva neočekivano postala pola milijarde težak hit, a za drugu se svi iz sve snage nadaju da će se što više približiti toj cifri. Ta vrsta skoka u „nadanju“ obično je glavna prepreka „nastavcima“ da budu bolji od svojih prethodnika, jer jedni misle da ništa ne treba menjati (kad već radi posao), drugi misle da treba menjati (jer staro neće dvaput da upali), dok treći nisu sigurni koliko treba menjati (jer se nijanse mere stotinama miliona (ne)zarađenih dolara). Ono što Ben Stiller, kao kreativni lider ovog projekta, i Shawan Levy, kao podizvođač, ozbiljnije nisu smetnuli s uma jeste da je ovo, ipak, samo dečiji film.

Ako (želite da ) se sećate, prva Luda noć dešavala se u Nacionalnom muzeju Njujorka i zahvaljujući retkoj egipatskoj tabli eksponati su počeli da preko noći oživljavaju i divljaju po muzeju na horor tek zaposlenog čuvara Larry-ja. Čitav karambul poslužio je Larry-ju da povrati samopouzdanje i da svom sinu dokaže da nije luzer koga je njegova mama s razlogom šutnula.

U drugom delu, Larry je postao uspešan biznismen koji pare mlati na praktičnim izumima poput baterije koja svetli u mraku (kako bi je lakše našli u mraku, duh!) i sada samo povremeno, preko noći, obilazi svoje drugare. Međutim, jednog dana saznaje da se njegovi omiljeni (živi) eksponati sele u Vašington u čuveni Smitsonijan muzej, jer u Njujorku nema para za njih. Ono što eksponati ne znaju jeste da magična egipatska tabla ostaje u Njujorku što praktično znači da selidbom oni okončavaju svoje živote. Zabava počinje kad Larry otkrije da je majmun (a ko bi drugi?) poneo tablu u Smitsonijan, gde će pored njegove ekipe u drugom nastavku oživeti i svi ostali eksponati, a među njima i zli faraon kome je tabla potrebna da bi otvorio još magičniju kapiju kroz koju će s onog sveta doći njegova vojska s kojom će on zavladati svetom. Izdetaljisao sam zbog deteta u vama. Zlog faraona igra Hank Azaria.





S obzirom da se ne možemo dvaput iznenaditi oživljavanjem eksponata (pa čak i ako smo deca), autori su krenuli da akaju drugu logičnu premisu- daj da oživimo što više sumanutih eksponata! Tako u kolu ovaj put imamo džinovske meduze, statuu Abrahama Lincolna koja krasi njegov memorijalni centar u Vašingtonu, slike Roya Lichtensteina, psa od balona Jeffa Koonsa, fotografije sa Tajm Skvera Alfreda Eisensteadta, dok od loših momaka tu su Ivan Grozni, Napoleon i Al Capone. Na Larryjevoj strani, pored stare ekipe, imamo i Ameliu Earhart, prvu ženu koja je avionom preletela Atlantik (koju igra Amy Adams koja izgleda i ponaša se kao klon Nicole Kidman!), tako da u nekom trenutku imamo i brdo aviona (iz svih epoha) koji lete Smitsonijanom.



Mlađi od 7 godina će uživati u kostimiranom cirkusu, jurnjavama sasvim nalikim onim iz Looney Tunes fabrike, oni između 7 i 14 godina će se praviti da razumeju humor Bena Stillera i prevrtaće oči na sve ostalo, oni između 14 i 35 godina će več posle druge fore „provaliti“ patern po kome Stiller i ekipa (jedva primećeni Jonah Hill i Ricky Gervais) prave (dube) fore i to će im u nastavku filma biti jedino zanimljivo. Ili će početi da hrču.

Na kraju, moram da primetim, ima nečeg lepog u ideji da neko čak iovako superkomercijalnim proizvodom budi ili ohrabruje ideju odlaska u muzej. Naročito kod naših, belom kugom neodnesenih, najmlađih.

MOĆ VEŠTICA

svake srede od ponoći na Radiju B92 (92.5FM ili http://www.b92.net/)

plejlista za 17. jun 2009.




uputstvo za upotrebu> IZVOĐAČ pesma Izdavač. Album

THE GOSSIP heavy cross (live at jonathan ross) Bootleg.

LIGHTNING DUST wondering what everyone knows Jagjaguwar. Infinite Light

TIGA overtime PIAS. Ciao!

CLARK rainbow voodoo Warp. Totems Flare

DAVE CLOUD & GOSPEL OF POWER surfer joe Fire. Fever

BETH JEANS HOUGHTON golden Static Caravan. 7”

LJUBAVNICI džoli (demo) (Neobjavljeno).

BLANK DOGS the final world Captured Tracks. Vol. 1

BLANK DOGS ages ago Almost Ready. The World’s Lousy With Ideas Vol. 8

YO LA TENGO periodically double or tripple Matador.

JAMES YORKSTON & THE BIG EYES FAMILY PLAYERS little musgrave Domino. Folk Songs

HEARTBREAK soul transplant (allez allez rmx) Lex. Deceit EP

JULIAN PLENTI the larynx that you have Bootleg.

ROYAL BANGS brother City Slang. We Breed Champions

MV FUCKED UP

N.A.S.A. way down (dan sena rmx) Bootleg.

TINDERSTICKS whiskey & water This Way Up. Self-titled

MIKA relax (take it easy) EMI. 7”

BO glasnije il tiše Odličan hrčak. Kapetane gde si

MAJOR LAZER anything goes Downtown. Guns Don’t Kill People... Lazers Do

GEORGIA’S HORSE bones Fire. Shepherd

BOYS NOIZE jeffer Boysnoize. Starter EP

SCOTT H. BIRAM ain’t it a shame Bloodshot. Something’s Wrong/ Lost Forever

DESIRE dans mer reves Italians Do It Better. Self-titled

THOSE POOR BASTARDS i walk the line Lonesome Wyatt’s Sinful Music. Satan Is Watching

DIRTY PROJECTORS the bride Domino. Bitte Orca

DJ/ RUPTURE homeboys Agriculture. Uproot

LONG GOODBYE

36 godina kasnije







Robert Altman je jedan od mojih najomiljenijih reditelja. Međutim, ono što tek sada shvatam, sa iz mozga poodavno isteranim znanjem iz istorije filma i nenovostečenim u međuvremenu, dakle, samo na bazi zgusnutog gledanja raznih filmova, pa i njegovih, jeste da je Altman... (wait for it)... jedan od najboljih filmskih post-modernista. Neko čiji rad je prilično nezahvalno pratiti bez poznavanja (najčešće političkog) konteksta epohe u kome film nastaje ili žanra na čijoj bazi Altman... improvizuje, i ko zna šta još treba da znate što ni ja ne znam, ali sve to vas, ipak, neće sprečiti da obožavate Altmanove filmove. Mene nije.

Long Goodbye sam prvi put gledao pre neki dan, čak 36 godina nakon što je premijerno prikazivan. Scenario za ovaj film napisala je Leigh Brackett, žena koja je u ranoj mladosti napisala scenario za noir klasik Big Sleep, ali i prvu verziju scenarija za Lucasov Empire Strikes Back (koji je Lawrence Kasdan završio kad je Leigh umrla). Mislim da je Big Sleep, ipak, bio presudan za njen angažman na još jednoj adaptaciji romana Raymonda Chandlera. A deluje mi da je jedina Altmanova sugestija bila- razbucaj sve što možeš, ali neka ostane noir u srži. I tako i bi.




Elliott Gould igra legendarnog detektiva Philipa Marlowea koji, kako to „uloga“ nalaže ne vadi pljugu iz usta, vozi oldsmobil iz tridesetineke, nosi odela, ali je prema životinjama pažljiviji od Brigitte Bardot, a naročito prema svojoj maci. Film počinje nebulozno kao i većina Altmanovih, tako što pomenuta mačka probudi Marlowea u gluvo doba noći i on mora da ode u obližnji supermarket da joj kupi hranu koju ona voli. Njegovo baktanje sa mačkom trebalo bi da svima bude jasan signal da ovaj noir neće vrveti atmosferom na kakvu nas je crno-bela era navikla.

Iste večeri Marlowea posećuje njegov prijatelj Terry Lennox koji traži da ga ovaj prebaci u Meksiko svojim autom, što Marlowe i učini. Ali već sutra ujutru stiže vest da je Lennoxova žena ubijena, a potom i da je Lennox pronađen mrtav u Meksiku. Paralelno sa tim Marlowe je pozvan da pronađe nestalog muža alkoholičara jedne od Lennoxovih komšinica na obali okeana, ali je i „nezgodno pritisnut“ da lokalnom mafijašu pronađe pare koju mu je Lennox oteo.

Digresije koje su postale esencijalna stvar Altmanove estetike i filmskog jezika i ovde, doduše prilično obuzdano, vode glavnu reč. Bilo da dopuštaju da zavirimo u „ludo vreme“ u kome se film dešava zahvaljujući njegovim new age/ hipi komšinicama koje po ceo dan polugole meditiraju na terasi svoga stana ili da bi izbacile radnju iz tipičnog noir koloseka nepotrebnim, ali zabavnim šlajfovanjima poput potrage za piscem-alkosom sa kojim će svaki susret biti samo još jedan dramaturški ćorsokak. Ali zato ogroman užitak za Altmanofile i sve one koji nemaju ništa protiv da žanr iscuri iz svog sigurnosnog pakovanja i doprinese stvaranju jedne drugačije priče koja na svim nivoima (a naročito psihološkom i socijalnom) postaje i kompleksnija i vrednija.

Long Goodbye (a muzička tema sa tim nazivom se od špice do kraja filma neprekidno reinterpretira kroz seriju različitih aranžmanskih izvođenja aludirajući tako na hiljadu istina koja postoji u noiru) u isto vreme istražuje neka od ključnih mesta ovog žanra: uber-mačo imidž koji ponekad prerasta u nerafiniranu mizoginiju, estetiku brutalnog nasilja, mističnost (koja je ovde ismejana hipi-komšinicama koje svi nastoje da „provale“) i detektivom čija skoro komična ambivalentnost prema ljudskim patnjama, ipak, mora da rezultira isterivanjem pravde. Što i ovde biva. Čime Long Goodbye biva noir koji se zajebava na račun noira, ali ne prestaje da bude noir.

Čak i ako počnete sa ovim filmom imate solidne šanse da postanete Altmanofil. A i biće vam drago da vidite mlađanog Schwarzeneggera u „nemoj“ ulozi jednog od mafijaških badigardova.

VEČERAS

I večaras ću pokušati nemoguće... da se čujem u programu!

Od atraktivnih stvari mogu da vam najavim novi Lightning Dust, koji je drugačiji, i nije loš. Manje-više sve ostalo je ono što je trebalo da ide prošle srede. No song left behind!

Premijere: KORALINA I TAJANSTVENI SVET

Ne znam šta ste očekivali, ali malo je verovatno da to niste dobili




KORALINA I TAJANSTVENI SVET/ Coraline

r. Henry Selick

selektah: 6 /10


Neil Geiman. Nisam čitao. Gledao sam Stardust i to je samo uticalo da ostanem na onom „nisam čitao“.

Henry Selick. Trebalo bi da me bude sramota da priznam. Ali do pročačkavanja njegove biografije za potrebe pisanja ove recenzije verovao sam da je Tim Burton režirao The Nightmare On Christmas. A ne Henry. A Burton mi je, kao, jedan od najomiljenijih reditelja.

Lewis Carroll. Napisao Alisu. Čitanje iste i dalje deluje bezbednije od uzimanja LSD-ija.

Ian McShane. Bog.

Jennifer Saunders. Boginja.

Prvi je napisao knjigu po kome je drugi snimio film. Treći je poslužio kao očigledna inspiracija obojici. Četvrti i peta pozajmili su glasove (Mr Bobinskom i Miss Spink).

Sad podvucite liniju i saberite koliko vas ov(akv)a stvar zanima, a zatim pogledajte film da vidite da li ste u plusu ili u minusu. Ja sam tako uradio i evo rezultata.


Neil Geiman. Ni Coraline mi, nažalost, neće biti poseban podsticaj da se u budućnosti posebnije pozabavim njegovim delima ili ekranizacijama istih. Možda zbog toga što me ni del Torov El laberinto del pauno nije fascinirao kada su u pitanju devojčice i čudovišta. A, ionako, svi mi čekamo da vidimo Burtonovu Alisu.

Henry Selick. Učinio da Coraline izgleda fascinatno kao prva u potpunosti 3D stop-animacija (se tako kaže?!). U njegovoj interpretaciji stvarni svet odiše prazninom, starošću i zemljanim bojama, a onaj sa druge strane zida je sjajan, prenatrpan, ali i opasan. Prva polovina filma kuburi sa ritmom i sa izuzetkom aerobika Mr Bobinskog ima premalo akcijašenja. U drugoj polovini, naročito kako se bližimo kraju, i radnja i ekran eksplodiraju u hiljade zanimljivih ideja, kako za animaciju (raspad „drugog sveta“), tako za dramske obrte (osveta ruke). Možda je film trebalo započeti od pola. Kako god, na putu sam da nabavim njegovog Jamesa i ogromnu krušku.

Lewis Carroll. Coraline se kao i svako dete na pragu tinejdžerstva oseća dovoljno nezavisno, ali je i dalje zavisna od roditeljske ljubavi. Geimanov osnovni tvist u reinterpretaciji Alise jeste to što Coralinea u drugom svetu pronalazi ljubav i pažnju koja joj je uskraćena i prilično je zadovoljna mogućnošću da cirkuliše između ta dva sveta (dok se ovaj drugi ne pokaže kao zloća), dok Alisa nakon prvobitne fascinacije ostatak vremena provodi pokušavajući da se vrati.

Ian McShane. Bog. Neiskorišten.

Jennifer Saunders. Boginja. Još više neiskorištena.

Eto.