08 January 2013

FLIGHT

Propuštena prilika da se napravi neo-noviholivudski film koji je redefinisao mejnstrim krajem sedamdesetih



Iskreno se nadam da ste pročitali šta je Crippled Avenger imao da kaže na ovu temu. Sad ja.

Nisam naročiti fan Roberta Zemeckisa, a sve manje volim i Denzela Washingtona. Gledajući Flight rekao bih da se ovaj prvi potrudio više nego ovaj drugi, iako komentari koje sam čitao oskarovski favorizuju ovog drugog. I dok je dobro što se Zemeckis manuo animiranih filmova, mislim da bi Denzel u budućnosti morao da jedno vreme provede u žanrovima atipičnim za njegov opus (komedija, romansa, parodija), kako bi svom nespornom talentu pružio malo više izazova od surih pogleda i Ishouldsaythisonlyonce intoniranih replika.

Flight ne želi da bude holivudski blokbaster, ali to na kraju, ipak, biva (doduše, za blokbaster ćemo još videti, jer se keš i dalje broji, ali "Holivud" je tu). Inicijalno oduševljenje time što ovo nije holivudski film katastrofe o hrabrom pilotu koji provodi ceo film spasavajući film od rušenja uz prateću saradnju "sa zemlje", uz kolaž putničkih drama, ubrzo je pobeđeno time da je ovo holivudski film iz žanra tzv angažovanih drama koje koriste psihološki portret junaka kao pesnicu za borbu sa problemom koji, očigledno, mori celo društvo. A ne samo njega. 

Moj prvi problem odnosi se na period u koji je ovaj film smešten. Uvodna sekvenca sa raskalašnim životom pilota, sa"buš-fleš"-om njegove partnerke, uz prateći šmek koji ga prati (čak i po kišnom danu!) dok ulazi u pilotsku kabinu, sve sa njegovim slobodnim izlaskom iz kokpita i obraćanje putnicima van istog ukazuju na lajfstajl i ponašanje jednog doba davno pre "mera opreza" koje je doneo "NajnIleven" i prateća PiSi industrija. Drugim rečima, Flight deluje kao nešto što je zamišljeno da se dešava u sedamdesetim, a realizovano danas. S obzirom na glamur i važnost koju je avio industrija odn "erlajn" industrija imala u Americi doba pre nego što su avioni postali oruđe samoubica deluje kao pogodnije za priču o njenom moralnom urušavanju. Simbolika i konotacije koje bi sa sobom nosila činjenica da je u tom periodu glavni junak "crni" pilot imale bi daleko veću težinu, jer bi se na njih gledalo kroz prizmu rasizma koji izaziva "ostvareni" Afro-Amerikanac, poput Obame. Ovako, kapetan Whip Whitaker (Denzel) kao svoju konstitutivnu crtu ima samo to što je alkoholičar.

Drugo, efektnost njegovog spasavanja aviona koji se ruši, odnosno efektnost same avionske katastrofe u nastavku filma (odnosno "leta") nigde nije izbalansirana odgovarajućim "neviđenim" (a mislim "neklišeiziranim") dramskim postupkom. Osim ako dva majstorska pojavljivanja Johna Goodmana ne želite da na silu uporedite sa spektakularnošću prizora putničkog aviona koji leti naopačke. Zemeckis od nečega što bi mogli da nazovemo očekivanim tokom "intervencije" (prema engl. "intervention") beži mešanjem nekakve polumrtve festivalske (sve vreme gorim da kažem arthaus) drame sa tipičnim žanrovskim rešenjima korporativnog/sudničkog trilera. Dok se avion ruši, jedna devojka "na zemlji", Nicole (Kelly Reilly) overdozira na dopu (još jedan neveseo simbol Amerike sedamdesetih). U okolnostima koje bi se mogle opisati kao seting ultimativnog festivalskog filma, Whip je upoznaje u bolnici dok jedan oboleli od raka pravi kontrast spram onoga što oni "zdravi & pravi", dok ih bog još voli, izvode gluposti u životu tj prepuštaju se zlim porocima. Nakon toga, ženskaroš Whip počinje da se vezuje za Nicole, ali u njenoj borbi sa svojim porokom on ne nalazi dovoljno inspiracije za sopstvenu borbu.

Pritisnut istragom koja treba da dokaže da je bio pijan dok je vozio avion (pa čak i tako dobro), Whitaker  sve više pije i serija klišea, od izlaska sa AA sešna do svađe sa Nicole, kulminira upadanjem u dom svoje bivše žene i pravljenja scene sa "bivšim" sinom. I kada nas, nakon događaja u hotelskoj sobi, Zemeckis obraduje da će ovo biti film poput Leaving Las Vegas u kome naš junak sa svojim porokom proleće ogradu iznad provalije, Zemeckis nas podseća na to da ovaj holivudski film mora da se završi "inspirativno" i poučno, i film pravo niotkuda postaje priča u priči (koju Whitaker priča okupljenim zatvorenicima i time duplira edukativni momenat iste), da bi odmah zatim stigao i epilog u vidu izmirenja sa sinom koji je došao po svoje parče priče i otvorio prostor da Whitaker još jednom (!) ispriča ono što smo čuli (čime je insistiranje na poučnosti ove priče zacementirano u pločnike Holivuda). 

Moram priznati da sam pomalo bio začuđen i Zemeckisovim krajnje banalnim uplitanjem hrišćanskih motiva, od tipičnih satanskih iskušenja kojima Whitaker nije odoleo (poroci, kurve), preko činjenice da prilikom pada avion ruši toranj crkve i prekida baptistički ritual krštenja (definitvni raskid sa bogom?) do momenta na suđenju na kome Whitaker izgovara "God help me" i nakon čega prvo priznaje istinu, a potom njegov život kreće u boljem i ispravnijem smeru. Dodajte na to i činjenicu da je film prigodno u Americi pušten u predbožićnom periodu i možda će u vaše razočaranje kapnuti ona kap koja će preliti čašu. Kao u mom slučaju.

Flight je propustio priliku da na način autora koji su redefinisali Holivud tokom sedamdesetih obnovi ideju dobrog, lošeg (psihotičnog) momka i da kroz poznatu žanrovsku matricu ponudi atipičnu priču o individui koja strada pod udruženim teretom sopstvenih slabosti i korporativnog amorala. Bez mogućnosti za iskupljenje. I to sve pred Božić! Eh.

SELEKTAH: 4minus/10

7 comments:

  1. letela po americi pre 2 meseca. piloti se najslobodnije i vrlo zabavljački obraćaju putnicima. tako da ti treći pasus baš i ne stoji.
    oko svega ostalog moram da se složim pogotovo kada je sam kraj filma u pitanju.

    ReplyDelete
    Replies
    1. sad me zanima da li se najslobodnije obraćaju putnicima ili izlaze iz kokpita i obraćaju se putnicima. moja primedba se odnosila na ovo drugo.

      Delete
    2. crnac pilot nam se obratio, van kokpita, doduše pre nego što smo poleteli, da nam kaže da polećemo za xxxxxx i da ako ti nije naša finalna destinacija sad je dobro vreme da napustimo avion.

      Delete
    3. istine radi, voleo bih da čujem još nečije iskustvo.

      ja mislim da dok let traje pilot ne izlazi.

      Delete
  2. bobi u pravu si to bi bio security breach ,piloti ne izlaze iz kabine za vreme leta

    ReplyDelete
  3. koliko moze da se nadje na netu .... USER PROFILE
    SEND INSTANT MSG
    ADD TO RESP MEMBERS
    SUGGEST DELETION
    QUOTE SELECTED TEXT
    _
    Buckfifty From Canada, joined Oct 2001, 1314 posts, RR: 23
    Reply 16, posted Wed Jun 16 2004 01:48:31 your local time (8 years 7 months 12 hours ago) and read 9834 times:

    Not quite that simple when piloting a commercial aircraft considering the added security measures that disgusting events in the world have necessitated.

    But actually, what I'm trying to say that it is quite simple. The procedures are in place not only for washroom breaks, but for other instances where pilots need to be in the back for any specific (or non-specific) reasons.

    Things like this people get used to quite easily. All it means is that there should be an F/A in the cockpit so that the pilot flying is always at the controls (and thus not having to get up out of his or her seat to open a door), as obviously the doors are locked now at all times.

    The CCTV works quite well, though we are still required to have a F/A in the cockpit when the other pilot leaves. Just in case if there is an emergency, and the F/A can be there to help with the checklists, or if the remote door latch mechanism fails for some reason.

    ReplyDelete
  4. moja poenta je da su letovi po americi mnogo opušteniji nego što mi to zamišljamo. da imaš malo neki utisak kao da se voziš autobusom, samo što se svaki pilot koji nam se obratio na svakom od 5 letova, strašno trudio da bude zabavan i duhovit. te da ta post 9/11 amerika zapravo nije baš toliko isparanoisana koliko mi zamišljamo.
    ali da, piloti nisu izlazili tokom samog leta, jedan je pre leta bio van kokpita i pričao sa nama.

    ReplyDelete