KVELERTAK - Meir (Roadrunner)

piše: powerty

Trula koalicija punka i (black) metala

Još tamo u drugoj polovini devedesetih, kad je metal (uz najšire shvaćeni electro) skrajnut u underground, u živahnom black sektoru su se mogle primetiti vešto sročene marketinške pojave poput Cradle of Filth i Dimmu Borgir. Pobegosmo od bojbendova, dočekaše nas bojbendovi! Mada, zaturena ljubav prema njima ima svoju svrhu kad se ponovo iskopa, ispostaviće se kasnije. Š'o bi se ono reklo: Step by step, ooh baby!

Elem, računica njihovih obdarenih managementa završavala se u plusu: milionskim tiražima, besomučnim kampanjama, bezbrojnim foto sesijama, suludo šokantnim spotovima i svim ostalim prigodnim zamajavanjima čula vida, ženska golotinja included. Setimo se samo onih momaka koji su po Engleskoj terani u aps zbog šetanja maj'e CoF na kojoj k'o na plakati lepo piše da su Isus i ženski polni organ (dakako, u slengu) zapravo jedno te isto.

Uprkos zabeleženim prekršajima verski motivisane mržnje, nalozima suda da se ovaj komad odeće uništi, te novčanih kazni i upućivanja na društveno korisni rad, vremena su se otad promenila, u smislu prihvaćenosti najgrđih formi metala kao žanra. Doduše, ovde među (nazovi) prosvećenima i dalje caruje velika zatucanost po tom pitanju, al' u belom svetu gotovo svaki online muzički magazin opšteg usmerenja koji vam pada na pamet ili regularno (bez ironijskog otklona) pokriva ovaj atar, ili ima specijalizovanu kolumnu o tome. A da bi imalo o čemu da se piše stvorena je čitava jedna tzv. hipster (= sve što mi se ne sviđa/ne kapiram/živo mi se jebe) metal scena (volite Mastodon? Baroness? Alcest? Liturgy!?), specijalno i brižljivo dizajnirana za ljude koji drže do sebe a metal im je per se (bila) ideja muzički poganija i od fakultativne posete festivalu “Prođoh Levač, prođoh Šumadiju”.

Folklor nije slučajno pomenut jer je Norveška kao zemlja-matica tzv. drugog talasa black metala, te “outsiderske muzike za insidere” kako je davno lepo primećeno u časopisu Wire, bila inkubator likova koju su tu istu scenu porodili, i u vikinško-satanskoj-fantasy mitologiji gnezdo za svoj mizantropski nemir & ontološko gađenje prema postmoderni našli. Pojava se toliko raširila da je u međuvremenu za diplomate iz ove skandinavske zemlje postala obaveza da znaju bar nešto o ovom muzičkom pravcu, kad je isti već proneo slavu države na način na koji politika i ekonomija nikada neće.

Nešto teže, ili još preciznije nikako je išlo jače materijalizovanje/estradizovanje ove priče. Od bitni(ji)h bendova iz devedesetih, u ovim ušima Mayhem će uvek biti više cenjen zbog nemuzičke dimenzije svog postojanja, baš kao i Burzum u nešto manjoj meri, Emperor je bio prekomplikovan, Ulver još komplikovaniji i zamagljeniji, a Immortal detinjast. Pre neku godinu, mašinerija je upregnuta za Satyricon (2006. album Now, Diabolical izdao je Roadrunner, drugo mesto na norveškoj listi albuma, ali i pojačan rad brojnih pljuvačnih žlezda usput). Nije prošlo kako se očekivalo. Bilo je jasno da nešto mora da se menja.

I jednačina sa dve poznate 1) metal a da nije samo za metalce i da je 2) iz Norveške rešena je sa Kvelertak (što otprilike znači “zadav”). U nategnutoj misiji kalemljenja Turbonegra na Mayhem, Meir je njihov drugi album, a baš kao i za prvi iz 2010, producent je Kurt Balou iz Converge, dok omot potpisuje John Dyer Baizley iz Baroness. Formula, razume se. Usledilo je dobro poznato marketinško bombardovanje, suludo šokantni spotovi, prvo mesto na norveškoj listi albuma, unisoni izlivi egzaltacije ushićenih recenzenata. Intervjui nisu primećeni u nekoj veći meri, i to nije nikakvo iznenađenje. Ovi ljudi su zauzeti - imaju misiju!

Tekstovi su naravno na norveškom, muzika je neki neprijatno nabudženi smuti-pa-prospi miks panka, hard rocka i metala. Na prvu loptu, osvaja srčanost i silina. Mestimično pomisliš “Hm, nije loše”, ali nikad ne dođe do pomućenja razuma, sirup je taman toliko razvodnjen da bude po čaša soka za svako čeljade. Već na drugu, na terenu na ostaje ama baš ništa osim malkice krvi i nešto više znoja. Presuda: Kvelertak je bend bez supstance, i što se više trudi, dosada usled zjapeće idejne promaje je sve veća. Kao i u slučaju recimo grupe Meshuggah, i pored najbolje volje ne mogu da zamislim da neko ovo može sebi non-stop da vrti, deca se ne računaju (tako sam i ja u tim godinama slušao prvi Korn; ne baš sjajan izbor, ali svakako bolje nego npr. Oasis). A tržišno posmatrajući, i Hulk Hogan je zaradio više od, na primer, Brucea Leeja.

Čitava scena podseća kao kad dođete u goste na slavu – i ako vam preterano uslužni domaćini prepune tanjir, niste u obavezi da jedete. Na trpezi pank/metal hibrida odvajkada je bolje funkcionisao švedski sto: što bi ti iko išta servirao & nutkao te ako možeš sam da se poslužiš (tu se negde kriju nerdolike veze hipstera i metal geekova, kojih se obe strane deklarativno groze više nego crkva Nečastivog). U tome i jeste poenta (a ujedno i principijelno objašnjenje zašto su onomad braća Gallagher izvisila mnogo mnogo pre nego što su se međ' sobom raskantali).

Umesto pseudo-ekstravagantnog keteringa, založite se uz ledeno predjelo Hateful Abandon, produžite uz Vhol i stoner-punk delikates sa ovogodišnjeg debija čupavih Bay Area skejtera Hot Lunch. Može da prođe i sludgy Wolvhammer, crust odeljak Darkthrone opusa i završni LP legendi Amebix (Sonic Mass, 2011) se podrazumevaju kao tiha obaveza u jelovniku. Sve to zalijte I Am Not What I Am (2011) benzinom grupe Young and in the Way. Potpuno čađavi, u prašini i dimu, najslađe ostavljamo za kraj – japanski bend Parasite, čije ime EP albuma iz 2011. Metal Punk Massacre ne ostavlja ni mrvu sumnje da je na njemu poslužen isključivo trijumfalni karasevdah. 

SLKTH: 5/ 10