Iako mi se dopao, ovo nije film koji bih preporučio
Nicolas Winding Refn režirao je tri od "mnogo" filmova koje najjjjjjviše volim- Pusher, Pusher II i Valhalla Rising.
Njegovo parenje (znam da sam mogao da kažem "uparivanje") sa Ryanom Goslingom verovatno je najgora stvar koja je mogla da se desi i jednom i drugom. Ukoliko ste gledali Drive onda znate u kojoj meri su se oba umetnika okuražila da i jedan i drugi postanu ikonografski filmski umetnici koji stvaraju (dal je postmoderno ili ne, nije toliko bitno) ikonografsko delo. Iz svakog kadra filma i Goslingovog telećeg pogleda blinkala je poruka- ovo je "taj" kadar, ovo je "taj" pogled, ovo je samo ovako moglo i tako će se pamtiti i prenositi generacijama. Ono malo nasilja (bilo za standarde Refnovog filma ili evropskog R-rated materijala) nikako nije moglo da bude "taj" ikonografski sadržaj oko koga će izikonografisati i Gosling i Refnova režija. Drive je bio šupalj, rudimentarane i čak banalne radnje. Ali je lepo izgledao i imao je moćan saundtrak. I nije mi se naročito dopao (mislim da do samoobećane reprize nikada nije ni došlo). Only God Forgives mi se dopada zato što je radnja još banalnija (u svom posrnuću da bude "ikonografska"), film još lepše izgleda, a saundtrak je još moćniji. Sa ovim filmom Refn/Gosling su uspeli da koristeći film kao sredstvo zapravo kreiraju kolaž "pokretnih slika", hoću reći "pokretnih postera", do bola izdizajniranih, da ih okuju muzikom i naprave akcioni film koji je bolje definisati kao igrački teatar sa par filmskih snimaka koji povezuju pozorišne scene.
A između tolikih bivoljih muda kao najživopisniji lik (ne)planirano se izdvojio lik jedne žene.
Ryan Gosling ovaj put igra Juliana, brata, psihopatu, telećeg pogleda i izraza lica koji želi da nam poruči da je Raja tužan što se ukakio, koji zajedno sa svojim bratom, psihopatom, Billy-jem, vodi kikboksing vežbaonicu koja je zapravo legalna kulisa za dilovanje drogom u Bangkoku. (slede spojleri!) Kada Billy brutalno ubije šesnaestogodišnju prostituku, lokalni policajac Chang dovodi njenog oca da još brutalnije ubije Billy-ja, a potom ocu odseca ruku mačem (pravde) što nije štitio svoju kćer (tj što je dozvolio da se prostituiše...). Billy-jeva smrt potom inicira seriju loših, osvetničkih poteza od strane, iz Amerike sveže pristigle, majke Crystal (razvalila Kristin Scott Thomas) koji se potom obijaju o glavu i šake bratu Julianu. I to je sva radnja i ceo film.
Lynch, Tarantino, Kitano, Kar Wai, Chan-wook i B-filmovi sedamdesetih najverovatniji su uticaji na superstilizaciju koju je Refn sproveo. Iako u filmu ima filmski sprovedenih sekvenci (scena atentata na Chnga i potonjeg jurenja), najveći deo filma rešen je u kroz stilizovane, teatarske kretnje junaka, onirična muzička intermeca i "produžene" kadrove krupnih planova junaka u kojima verovatno možemo tražiti i naći i uticaje stripa na Refnov režijski rad. Ovakva postavka, pri tome dodatno opterećena psihodeličnim snoviđenjima glavnih junaka (Julian-Chang-Crystal) koji kao da komuniciraju na nekom astralnom nivou uz izvesne oblike vidovitosti odnosno anticipacije onoga što će se desiti, ozbiljno utiče na postojanje bilo kakvog saspensa koji bi karakterisao ovakav akcioni film.
Svi likovi su duboko tipski. Julian i Billy su dva brata čiji je moral i poštovanje za žene u potpunosti stradao u prisustvu istog takvog oca i iste takve majke. Kristin Scott Thomas je dočarala Crystal kao plavu kučku koja se kurči tuđim mudima, a onda na kraju krene da se izvlači kao pička (neka mi ne bude zamerena ova igra džender atributima) i ona je jedini lik koji prođe kakvu-takvu promenu i od svoje ikonografske pojave ("white Texan bitch") napravi osobu od krvi i mesa. Julian i Chang su dva principa, jin i jang koji se sukobljavaju oko toga šta je pravda, čast, moralna obaveza... Da li je Chang u svemu tome produžena ruka božje pravde? Možda. Da li Chang uopšte postoji ili je legenda koja hoda? Možda. Da li je Chang istočnjački princip, ideja koju zapadni doseljenici nisu razumeli i ispoštovali? Možda. Da li je Chang Refnov omaž seriji taktvih, "nemih pravednika" koji od japanskih samuraja do modernih južnokorejskih detektiva ne prezaju ni od čega u sprovođenju pravde? Možda.
Očekujem da ćete upotrebom prefiksa "pseudo" brzo i lako diskvalifikovati vrednosti Only God Forgives, ali u Refnovom opusu koji ne prestaje da se bavi emotivno i seksualno inhibiranim sociopatom koju za ljudskost drži jedino njegov uvrnuti osećaj tj potreba za pravdom ovaj film predstavlja još jedan korak dalje u sve bizarnijoj stilizaciji anti-junaka, koji nakon što je pobegao iz hiperrealnosti u Bronsonu, preko Valhalla Rising, Drive i sada Only God Forgives juri ka svom polu-božanskom (a u krajnjoj instanci i božanskom) postojanju. Nema većeg drkača na muškost od Refna. I lepo je što je čovek napravio umetnost od toga.
SELEKTAH: 8/ 10
Nicolas Winding Refn režirao je tri od "mnogo" filmova koje najjjjjjviše volim- Pusher, Pusher II i Valhalla Rising.
Njegovo parenje (znam da sam mogao da kažem "uparivanje") sa Ryanom Goslingom verovatno je najgora stvar koja je mogla da se desi i jednom i drugom. Ukoliko ste gledali Drive onda znate u kojoj meri su se oba umetnika okuražila da i jedan i drugi postanu ikonografski filmski umetnici koji stvaraju (dal je postmoderno ili ne, nije toliko bitno) ikonografsko delo. Iz svakog kadra filma i Goslingovog telećeg pogleda blinkala je poruka- ovo je "taj" kadar, ovo je "taj" pogled, ovo je samo ovako moglo i tako će se pamtiti i prenositi generacijama. Ono malo nasilja (bilo za standarde Refnovog filma ili evropskog R-rated materijala) nikako nije moglo da bude "taj" ikonografski sadržaj oko koga će izikonografisati i Gosling i Refnova režija. Drive je bio šupalj, rudimentarane i čak banalne radnje. Ali je lepo izgledao i imao je moćan saundtrak. I nije mi se naročito dopao (mislim da do samoobećane reprize nikada nije ni došlo). Only God Forgives mi se dopada zato što je radnja još banalnija (u svom posrnuću da bude "ikonografska"), film još lepše izgleda, a saundtrak je još moćniji. Sa ovim filmom Refn/Gosling su uspeli da koristeći film kao sredstvo zapravo kreiraju kolaž "pokretnih slika", hoću reći "pokretnih postera", do bola izdizajniranih, da ih okuju muzikom i naprave akcioni film koji je bolje definisati kao igrački teatar sa par filmskih snimaka koji povezuju pozorišne scene.
A između tolikih bivoljih muda kao najživopisniji lik (ne)planirano se izdvojio lik jedne žene.
Ryan Gosling ovaj put igra Juliana, brata, psihopatu, telećeg pogleda i izraza lica koji želi da nam poruči da je Raja tužan što se ukakio, koji zajedno sa svojim bratom, psihopatom, Billy-jem, vodi kikboksing vežbaonicu koja je zapravo legalna kulisa za dilovanje drogom u Bangkoku. (slede spojleri!) Kada Billy brutalno ubije šesnaestogodišnju prostituku, lokalni policajac Chang dovodi njenog oca da još brutalnije ubije Billy-ja, a potom ocu odseca ruku mačem (pravde) što nije štitio svoju kćer (tj što je dozvolio da se prostituiše...). Billy-jeva smrt potom inicira seriju loših, osvetničkih poteza od strane, iz Amerike sveže pristigle, majke Crystal (razvalila Kristin Scott Thomas) koji se potom obijaju o glavu i šake bratu Julianu. I to je sva radnja i ceo film.
Lynch, Tarantino, Kitano, Kar Wai, Chan-wook i B-filmovi sedamdesetih najverovatniji su uticaji na superstilizaciju koju je Refn sproveo. Iako u filmu ima filmski sprovedenih sekvenci (scena atentata na Chnga i potonjeg jurenja), najveći deo filma rešen je u kroz stilizovane, teatarske kretnje junaka, onirična muzička intermeca i "produžene" kadrove krupnih planova junaka u kojima verovatno možemo tražiti i naći i uticaje stripa na Refnov režijski rad. Ovakva postavka, pri tome dodatno opterećena psihodeličnim snoviđenjima glavnih junaka (Julian-Chang-Crystal) koji kao da komuniciraju na nekom astralnom nivou uz izvesne oblike vidovitosti odnosno anticipacije onoga što će se desiti, ozbiljno utiče na postojanje bilo kakvog saspensa koji bi karakterisao ovakav akcioni film.
Svi likovi su duboko tipski. Julian i Billy su dva brata čiji je moral i poštovanje za žene u potpunosti stradao u prisustvu istog takvog oca i iste takve majke. Kristin Scott Thomas je dočarala Crystal kao plavu kučku koja se kurči tuđim mudima, a onda na kraju krene da se izvlači kao pička (neka mi ne bude zamerena ova igra džender atributima) i ona je jedini lik koji prođe kakvu-takvu promenu i od svoje ikonografske pojave ("white Texan bitch") napravi osobu od krvi i mesa. Julian i Chang su dva principa, jin i jang koji se sukobljavaju oko toga šta je pravda, čast, moralna obaveza... Da li je Chang u svemu tome produžena ruka božje pravde? Možda. Da li Chang uopšte postoji ili je legenda koja hoda? Možda. Da li je Chang istočnjački princip, ideja koju zapadni doseljenici nisu razumeli i ispoštovali? Možda. Da li je Chang Refnov omaž seriji taktvih, "nemih pravednika" koji od japanskih samuraja do modernih južnokorejskih detektiva ne prezaju ni od čega u sprovođenju pravde? Možda.
Očekujem da ćete upotrebom prefiksa "pseudo" brzo i lako diskvalifikovati vrednosti Only God Forgives, ali u Refnovom opusu koji ne prestaje da se bavi emotivno i seksualno inhibiranim sociopatom koju za ljudskost drži jedino njegov uvrnuti osećaj tj potreba za pravdom ovaj film predstavlja još jedan korak dalje u sve bizarnijoj stilizaciji anti-junaka, koji nakon što je pobegao iz hiperrealnosti u Bronsonu, preko Valhalla Rising, Drive i sada Only God Forgives juri ka svom polu-božanskom (a u krajnjoj instanci i božanskom) postojanju. Nema većeg drkača na muškost od Refna. I lepo je što je čovek napravio umetnost od toga.
SELEKTAH: 8/ 10
"Iako mi se dopao, ovo nije film koji bih preporučio"
ReplyDeleteisto tako moj drug svetislaf kaže za ovaj film. dakle, apsolutna preporuka za mene.