RADIO GAYBA VOL. 4

Još jedno špartanje diljem otadžbine i okolo u potrazi za prijatnim i neprijatnim, fantastičnim i magičnim, trulim i smorenim... zvucima

piše: powerty

WILD PIGS & HORSES – Noise * Noisy * Noism (Urbazona Trotorock, 1995)

Odmah da se razumemo, gosn Fleka je (bio) veliki car, i sama činjenica da je njegovo pismo iz 2000. za sve ove godine pročitalo manje ljudi nego ono koje je nedavno napisao njegov radijski kolega Mašić, govori o nastavljajućem ambijentu u kome kovinski Wild Pigs & Horses prosto nisu imali šanse. I čitavo punoletstvo kasnije, nji'ov debi za mitsku etiketu Urbazona Trotorock praši, kidiše i raznosi sve pred sobom.

Bend u postavi sa dva vokala, stilski nesvodiv, a zvukom najbliži Amphetamine Reptile/Touch & Go katalogu s repa prošlog veka, pruža Noise * Noisy * Noism kao dragoceno svedočanstvo šta se dešava kada instrumente u šake uzmu ljudi koji znaju šta će s njima a da ne budu samo štreberi-muzičari, i tako se prikazuje u najboljem svetlu, u punoj kreativnoj snazi, ne izostavljajući teatralnu zabavu u svom angažmanu/poučnosti. Ovo je muzika koju na radiju slušaju junaci američkih B filmova dok su “on the run”,  u nadrealnoj 666 atmosferi natopljenoj seksom, crnim humorom, smrtonosnim drogama i pandurskim bitangama, u fluoroscentno-drečavom svetu u kome je sve moguće, i to magično-fantastičnim postupkom izobličavanja smorene svakodnevice po svojoj meri, u kojoj ona postaje vredna i življenja a ne samo ispraznog moralisanja.

Dakle, Wild Pigs & Horses muzički nisu pop, ali slažu prvorazredni pop-kulturni kolaž u kome mesta ima za sve – i za trash, i za afro-redhot-rap izlete, i za nagle promene tempa kojima testerišu porodično stablo “slušača” za najmanje deset kolena unazad. Surfin' on a Big Black Wave, Oh, To Be a Cop i Woody su mi bili najjači favoriti u prošlom veku, kada mi je ovu kasetu pozajmio profesor informatike koji mi uopšte nije ni predavao, ali smo se brzo našli na talasnim dužinama tokom nekog od bezbrojnih prosvetarskih štrajkova. Nakon svežeg slušanja, naviranje vrele krvi u mozak obezbeđuju i uvodna Wanna, ubistvena Burn in Hell, te “najkabaretskija” Really Good Horse, cementirajući od ranije uobličen stav da su Kovinci (Kovinjani?) uz beogradski Svarog i rumske Gymnastics najreprezentativniji srpski bendovi devedesetih za globalno selo (a Overdose i Fake Madona's Underwear?! - prim. MMG-a, posetioca KST-a). Lokalna kasaba i palanka naravno da nisu znali šta će s tim, ali Fleka jeste, i zato neka mu je večna slava.

SLKTH: 9/10

PULLOVER – Saundtrek za labambu (Samizdat, 2013)

Cover bendovi su odavno ispušena lula, a melodični hardcore punk još ispušenija, ali osiječkim Pullover se uprkos ovim nemalim polaznim hendikepima mora priznati i jedan plus – odabir. Saundtrek za labambu dobrim delom se oslanja na bogatu riznicu hrvatskog eurodance trasha devedesetih/ranih nultih, sa zaguljenim hitčinama iz kategorije “da-l'-je-moguće-da-je-ovo-iko-ikad-snimio?”.

Polovina Saundtreka otpada na kanon – tu su Magazinov Kokolo i Perazićkini Kolačići, koju je svojevremeno, u pauzama kenjanja ptice po dlanu, napisao provereni režimski hitmejker MLAĐANi Lesendrić zvani Kiki. Boje starih kajli brani i evrovizijski trio u sastavu Tajči, Emilija Kokić i Srebrna krila, od kojih su “ćapnuti” manje poznati komadi, ali šou definitivno kradu sada zaboravljene ikone tamošnje dens scene – Minea, Ella, Kasandra te najumobolniji Senna M (pesma Tuc tuc!) i najmlađi u ovoj plejadi, al' zato ništa manje “atraktivni” Luka Nižetić (Robot).

Zvučna slika je dodatno osvežena isečcima iz plodnog opusa legendarnog Slobodana Stankovića, srpskog porno pionira. Produkcija je ispeglana, a svirka prevežbana i “ne diše” baš najbolje iako je tehnička egzekucija sasvim korektna. Ipak, Pullover se i pored jasnih zamerki žanru u kome pliva izdvaja svojom dobrodošlom ekscentričnošću.

http://pullover.bandcamp.com/album/saundtrek-za-labambu

SLKTH: 4/10

NEŽNI DALIBOR – S/T (Samizdat, 2013)

Nakon korektnog debija Sredstva i veštine (2008) i skoro pa sjajnog drugog albuma Normalan život (2011), Vranjanci u Beogradu su za novi bezimeni album, pretrpeli neke rokade u postavi (prinove iz grupa Bitipatibi i ŽeneKese) i usput postali kvartet. Ono što je bilo jasno i na prethodniku, ovde je i potvrđeno – Nežni Dalibor se kao retko živahan organizam konstantno menja  i već je opisao pun krug od poletnog power popa do zamišljenog psihodeličnog roka, što je već ostavilo traga na brojnost “poperske” fan baze nekadašnje perjanice zlosrećne “Nove srpske scene”, bazirane na divinizaciji osamdesetih, kojoj bend, čvrsto ušančen u devedesetim, duhom istinski nikad nije ni pripadao.

Na novom besplatnom radu, Dalibora zatičemo u raskoraku. Muzika je zrela i hipnotička (što bi mladi rekli “istripovana”), i oslanja se na odmetnički rok vitalizam podjednako raspoložen za vožnju, prštanje i laganicu – kao da u zvučnom obliku predstavlja oslobođeni um pred vratima novih svetova. Doduše, kad se već krenulo u tom pravcu, produkcija je mogla biti i “svemirskija”, a intervencije te prirode - suptilnije (proverite kako je npr. upropašćena potencijalno monumentalna Jurim sunce), na stranu vizuelno posve neprijatan omot. Tekstualna konfuzija i beznađe poništavaju ovaj utisak, tako da u ovom slučaju nažalost ne važi ona “treća sreća”. Čini se da Nežni Dalibor svoju “rokerštinu” tretira kao neku vrstu utešne nagrade, rame za plakanje usled nemilosrdnosti života u večitoj tranziciji ka boljem “malo sutra”, a ne kao slobodan izbor i svesno prihvaćenu marginu, skrivenu snagu Davida koji se cereka u lice Golijatu. Drugim rečima, na delu su bolno frazirana čežnja usled težnje za normom, a ne prevazilaženje i poništavanje iste u mitskom savezu sa strujom, ono što nam muzički segment zvučne slike svojom raspojasanošću gotovo neprestano sugeriše. Na novom terenu, melanholični pop vokal Ivice Markovića ne uspeva da iznese gnev i razočaranost koju želi da podeli – to nije gnev koji hrabri, raspaljuje ili prkosi, već gnev koji se najpre stidi sebe samog i najradije bi ušuškan čitao knjigu u spavaćoj sobi nego što bi izlazio pred mikrofon. Ostaje misterija utemeljenosti ovog eksponiranja koji u srcu ostavlja trag velik poput prava žena u Saudijskoj Arabiji.

Ovo brkanje po(r)uka, koje svoje korene ima u dugovečnoj nemasovnosti i preovlađujućoj jalovoj snobovštini rok muzike na ovim prostorima je bilo primetno i na Normalnom životu (naslov koji sugeriše sve ono što rok(enrol) - nije), koji je srećom imao dovoljno drugih kvaliteta, a ova zamerka još je jače izražena u slučaju novog albuma. Voleo bih da mi se ovo izdanje više sviđa jer je inicijalno hrabro, samo se u toj hrabrosti nije išlo “rokerski” - do kraja.

https://neznidalibor.bandcamp.com/

SLKTH: 5.5/10