ST. VINCENT - St. Vincent (Loma Vista)

Sv. Đule van Gog i Srba na vrbi (pu-pu) umesto Dejvida Birna

St. Vara: Pera II Subota

Kad sam bio brucoš u frci, slušao sam En Klark (Sleeper in Metropolis, Our Darkness, recitovanje Rilkea uz akustičnu gitaru Martina Bejtsa). Kad je trebalo da apsolviram i ubrzam dolazak-godina koji nikako da dođe, dopisao sam i njenom imenu i počeo da slušam i trudim se da čujem Eni Klark. Nije bilo lako, nisam ja Dilaver. Tako sam odustao od Tarnation, tako srećom nisam odustao od Nine Nastasije i do njenog gostovanja u Beogradu postao sam fanatičan slušalac. Još je bila izvela Bird of Cuzco, posvetu Džonu Pilu.

Tarnation mi je ostao odveć tradicionalan (mada nisam skoro proveravao), i nije mi bilo sasvim jasno otkud to da ih objavi 4AD. Još mi je nejasnije zašto oni dvadeset petog februara nisu objavili i album o kome izokola pišem, kad predstavlja krupniji korak iz tradicionalizma nego što je dosad postojano pravila.

Njen tradicionalizam nikad nije bio baš tradicionalan (poslednji put koristim te reči), reč koja bi ga najpre opisala bila bi kriptotradicija, artizam koji je oneobičavajuće izmešta. Sve naizgled decentno, a u stvari dekadentno.

Tri godine Berklija pretile su da od nje naprave Vasila Hadžimanova, ili, još gore, ostave je za prvu pratilju Sufjana Stivensa. Prekasno ga je napustila da bi postala Anja Plaschg (guglajući prezime saznajem o bebi).

Marry Me, Džone, radimo (imperativ) ono što zaručeni rade, pevala je na svom prvom albumu (Your Lips Are Red ostaje favorit odatle), da bi, albume Actor i Strange Mercy kasnije, propevala o običnom danu uz masturbaciju i izbacivanje đubreta. Mislim, ko još baca đubre (kad može da ga reciklira u recenziju).

Čuvši to (ili beše Digital Witness), obznanio sam da smo se bili odaljili, ali da ćemo se izgleda približiti. Priznajem, to se nije odmah desilo. To se dešava dok pišem i konačno pažljivije slušam. Čujem 20 jazz funk greats kojima nedostaje devet pesama Throbbing Gristle, ali ne nedostaje industrijski trip-hop i pop baladerija. Priznajem i to da su šavovi (tih[ih]) žanrova neprimetnije srasli kod one četiri losanđeleske žene, ali malo je ni četrdeset dana za dva takva albuma. Malo je i celi život, ali s tim sam već dosadio.

Princ Džoni ima moje srce ako mu je malo njeno, a budući da sam čovek sa srca dva, drugo ide Hjuiju Njutnu koji ga sledi (guglajući saznajem da je njegov prezimenjak Isak umro nevin - masturbirao i bacao đubre i jabuke?).

Krivo srasli albumi i te kako su potrebni. Ništa ne odlaže trenutak dosade kao krivo srastanje. Skoro ništa.

A za kraj bih, kao imenovani baštinik tradicije foto Perice i njegovog kanala za 21. vek (koji K 21 nije dočekao?), poželeo sretan 8. mArt žEni, ženama i ženstvenima, ako nije neukusno da čestitam sebi. Ništa nije više seksi od žene s gitarom osim žene s distorziranom gitarom u mrežastim čarapama. Skoro ništa.

SELEKTAH: 8,71/ 10