Sivlji dom
Ne znam da li slušate podkast Breta Eastona Ellisa, ali ako ne, trebalo bi. Vrlo često on i njegovi gosti pričaju o filmovima i vrlo češće Bret vidi (gleda?) filmove na isti način kao i ja. I jedna od stvari koja se provlači u njegovim primedbama jeste "požrtvovljavanje" ("victimisation") glavnih junaka tj slavljenje filmova u kojima je do toga došlo. Fruitvale Station dobar primer. Short Term 12 još gori. U priču o toj sve snažnijoj američkoj potrebi da staje iza uniženog junaka (koji pri tome nije tragičan, još manje tragički, već samo jadan) upletena je priča i o sve snažnijem pozivu na neku vrstu PC-gledanja takvih filmova. Te ako iste osporavate vi ste zapravo otvorili sebe za različite vrste kvalifikacija- od nazivanja rasistom, seksistom, konzervativcem...
U Short Term 12 ima jako puno prostora za razlike u PC gledištima. To, nažalost, ne menja bitno stvar oko toga da je sam film dosadan, u najboljem slučaju solidnih desetak minuta nekog ozbiljnijeg filma, bez glumačkih i svih drugih bravura, mamblkoran u ambicijama i bolesno anemičan u pogledu bilo kakve originalne drame. "Short Term 12" je dakle neka vrsta prihvatilišta za tinejdžere (do 18) koji su pokušali neuspešno da dignu ruku na sebe i sad su prinuđeni da žive u domu, supervizovani od strane "tek nešto starijih redara" čiji je jedini zadatak da ovi ne obnove postupak, i to uspešno. Terapijom i svim ostalim bave se neki drugi.
Predvidljivo, prvo imamo dolazak novog redara, posredstvom koga saznajemo gde smo i šta smo. Još predvidljivije imamo dolazak novog polaznika (štatijeovotrebalo Kaitlyn Dever iz Last Man Standing) posredstvom koga ćemo saznati kako izgledaju "muke u praksi". Jošjoš predvidljivije imamo razvoj odnosa novog polaznika i stare redarke (Brie Larson iz United States of Tara) koji počinje da se raspliće baš u trenutku kada se i kod redarke stvari privatno zakomplikuju. Da li sam vam rekao da su svi redari neka vrsta ispisnika iz ove ili slične ustanove?
I šta mislite da će se u nastavku dogoditi? Tu i tamo neka sitna drama kao komentar na usahlu dušu Amerike? Tu i tamo još neki sitniji lom da pokaže kako smo svi krhki i prežedni pažnje i malo toplih reči? I jednom i drugom naročito pomaže kada se na kraju jedan od polaznika ogrne američkom zastavom i izjuri iz doma u želji da pobegne. Kao mnogo puta do sada.
Iako prethodni film Destina Crettona, I Am Not A Hipster, nije obećavao bog zna šta, postojala je nada da će makar glavni junaci uspeti da namaknu nešto od antipatične ambivalentnosti hipstera Brooka Hydea, i da neće biti samo tipske žrtve "američkog života kao takvog". Zbog tako jake potrebe da se žrtve liše bilo kakve odgovornosti ili saučesništva (pa makar i slučajnog) nemoguće je indentifikovati se sa njima ili prihvatiti radnju filma kao bilo šta više od predloška za još jedan NGO projekat ili fondaciju.
Film može da bude o nečemu. Ali onda nešto mora da se desi.
SELEKTAH: 1/ 10
Ne znam da li slušate podkast Breta Eastona Ellisa, ali ako ne, trebalo bi. Vrlo često on i njegovi gosti pričaju o filmovima i vrlo češće Bret vidi (gleda?) filmove na isti način kao i ja. I jedna od stvari koja se provlači u njegovim primedbama jeste "požrtvovljavanje" ("victimisation") glavnih junaka tj slavljenje filmova u kojima je do toga došlo. Fruitvale Station dobar primer. Short Term 12 još gori. U priču o toj sve snažnijoj američkoj potrebi da staje iza uniženog junaka (koji pri tome nije tragičan, još manje tragički, već samo jadan) upletena je priča i o sve snažnijem pozivu na neku vrstu PC-gledanja takvih filmova. Te ako iste osporavate vi ste zapravo otvorili sebe za različite vrste kvalifikacija- od nazivanja rasistom, seksistom, konzervativcem...
U Short Term 12 ima jako puno prostora za razlike u PC gledištima. To, nažalost, ne menja bitno stvar oko toga da je sam film dosadan, u najboljem slučaju solidnih desetak minuta nekog ozbiljnijeg filma, bez glumačkih i svih drugih bravura, mamblkoran u ambicijama i bolesno anemičan u pogledu bilo kakve originalne drame. "Short Term 12" je dakle neka vrsta prihvatilišta za tinejdžere (do 18) koji su pokušali neuspešno da dignu ruku na sebe i sad su prinuđeni da žive u domu, supervizovani od strane "tek nešto starijih redara" čiji je jedini zadatak da ovi ne obnove postupak, i to uspešno. Terapijom i svim ostalim bave se neki drugi.
Predvidljivo, prvo imamo dolazak novog redara, posredstvom koga saznajemo gde smo i šta smo. Još predvidljivije imamo dolazak novog polaznika (štatijeovotrebalo Kaitlyn Dever iz Last Man Standing) posredstvom koga ćemo saznati kako izgledaju "muke u praksi". Jošjoš predvidljivije imamo razvoj odnosa novog polaznika i stare redarke (Brie Larson iz United States of Tara) koji počinje da se raspliće baš u trenutku kada se i kod redarke stvari privatno zakomplikuju. Da li sam vam rekao da su svi redari neka vrsta ispisnika iz ove ili slične ustanove?
I šta mislite da će se u nastavku dogoditi? Tu i tamo neka sitna drama kao komentar na usahlu dušu Amerike? Tu i tamo još neki sitniji lom da pokaže kako smo svi krhki i prežedni pažnje i malo toplih reči? I jednom i drugom naročito pomaže kada se na kraju jedan od polaznika ogrne američkom zastavom i izjuri iz doma u želji da pobegne. Kao mnogo puta do sada.
Iako prethodni film Destina Crettona, I Am Not A Hipster, nije obećavao bog zna šta, postojala je nada da će makar glavni junaci uspeti da namaknu nešto od antipatične ambivalentnosti hipstera Brooka Hydea, i da neće biti samo tipske žrtve "američkog života kao takvog". Zbog tako jake potrebe da se žrtve liše bilo kakve odgovornosti ili saučesništva (pa makar i slučajnog) nemoguće je indentifikovati se sa njima ili prihvatiti radnju filma kao bilo šta više od predloška za još jedan NGO projekat ili fondaciju.
Film može da bude o nečemu. Ali onda nešto mora da se desi.
SELEKTAH: 1/ 10
Ja se ne razumem nesto u ta americka prihvatilista, ali zar ta deca ne treba da imaju neke obaveze? Ne kazem da treba da kopaju kanale, ali u filmu oni nista zivo ne rade, slusaju muziku, boje i crtaju tu nesto i neshvaceni su i buntovni ostatak vremena. Nista skola, ucenje, domaci, ovo ono... Reditelj gomilom psovki i tu kao nekim anegdotama unutar filma neuspesno izigrava Tarantina sa pocetka karijere, ali dzabe mu posao jer nijedan dijalog ne ostaje u pamcenju. A narocito mi se dopada kako glavni zenski lik razbija lampu i posle sa onom malo razbija kola, posto film deluje dosta niskobudzetno reditelj mora da je mislio ovim scenama "E da vidite kako ja mogu da se razmecem parama". Ali najgore je sto je film ubitcna dosada, i iako traje tek sat i po filmovi od skoro cetiri sata su mi brze proleteli, ovde sam samo jedva cekao da krene odjavna spica. 0/10
ReplyDelete