Kafka? Lynch? Kubrick?
Ništa vas neće pripremiti za poslednju scenu. Zato se ni ne pripremajte.
Ovo je definitivno jedan od onih filmova za koje ćete se složiti sa 123598 komentara pre vas "da mora da se barem dvaput pogleda". Ali, ako mene pitate, nećete biti baš preterano srećni zbog toga.
Najveća mana novog filma Denisa Villeneuva (autora bijednog Incendies i solidnog Prisoners) je što se uplašio da mu film neće biti dovoljno "misteriozan" pa je poizbacivao par scena koje su mogle još po nešto da objasne i dodao par koje će i postojeće da zamrse. Mada, ako imate IQ 150 i više i koncentraciju kontrolora leta lako moguće da sve što treba pohvatate iz prve.
Na početku filma vidimo Jake Gyllenhaala kako ide kroz neki mračni hodnik, praćen osobom koja prvo izgleda kao badigard, a potom, shvatamo, kao gost tog mesta. Jer je Gyllenhaal pušta u klub. Koji izgleda kao neko ajzvajdšat okupljalište ljudi koji vole da gledaju bizaran striptiz u kome bitnu ulogu ima pauk crna udovica (ljubičaste boje?) koja se šeta oko vagine striptizete...
Nakon toga smo na univerzitetu na kome Jake Gyllenhaal, kao profesor istorije, priča o ustrojstvu totalitarnih društava (kao da priča o Srbendiji)...
Nešto kasnije on će na sugestiju svoga kolege iznajmiti (nepostojeći?) film "Where There's a Will, There's a Way" u kome će primetiti da jedan od statista/epizodista izgleda isto kao on. Ovo će otvoriti vrata potrazi za tim dvojnikom, uplitanje u njegov život, ukrštanje istih, sve u nadi da neko "racionalno" objašnjenje postoji.
Tempo spor, scene melodramatične i prozaične, dijalozi opskurniji nego što bi trebalo, a sve neobično samo usled postavljenog konteksta. Dakle, nije Lost Highway, Mulholland Drive ili Inland Empire. Više kao autejkovi istih.
A pred kraj filma radnja podivlja i otme se i sopstvenim dramskim propozicijama i neki junaci počnu da se ponašaju kako reditelju, a ne liku treba.
I onda ta poslednja scena. Ko je shvatio, shvatio...
Da li je Enemy metafizički ili sci-fi triler? Da li je ovo priča o indentitetu ili "badi-snečovanju"? Da li ponuđenom materijalu nedostaje pola sata? Šta nas u životu razlikuje tj čini onim što smo- toplina ili hladnoća kojom zračimo ili neki ožiljak na telu? Da li je ovo feministička kritika muškog društva u kome muškom egu nije dovoljno samo jedno telo?
Mislim da je Villeneuve ostavio prostora da bilo koje od tih tumačenja bude verovatno koliko i neko drugo.
A to nije trebalo da uradi.
SELEKTAH: 4/10
Ništa vas neće pripremiti za poslednju scenu. Zato se ni ne pripremajte.
Ovo je definitivno jedan od onih filmova za koje ćete se složiti sa 123598 komentara pre vas "da mora da se barem dvaput pogleda". Ali, ako mene pitate, nećete biti baš preterano srećni zbog toga.
Najveća mana novog filma Denisa Villeneuva (autora bijednog Incendies i solidnog Prisoners) je što se uplašio da mu film neće biti dovoljno "misteriozan" pa je poizbacivao par scena koje su mogle još po nešto da objasne i dodao par koje će i postojeće da zamrse. Mada, ako imate IQ 150 i više i koncentraciju kontrolora leta lako moguće da sve što treba pohvatate iz prve.
Na početku filma vidimo Jake Gyllenhaala kako ide kroz neki mračni hodnik, praćen osobom koja prvo izgleda kao badigard, a potom, shvatamo, kao gost tog mesta. Jer je Gyllenhaal pušta u klub. Koji izgleda kao neko ajzvajdšat okupljalište ljudi koji vole da gledaju bizaran striptiz u kome bitnu ulogu ima pauk crna udovica (ljubičaste boje?) koja se šeta oko vagine striptizete...
Nakon toga smo na univerzitetu na kome Jake Gyllenhaal, kao profesor istorije, priča o ustrojstvu totalitarnih društava (kao da priča o Srbendiji)...
Nešto kasnije on će na sugestiju svoga kolege iznajmiti (nepostojeći?) film "Where There's a Will, There's a Way" u kome će primetiti da jedan od statista/epizodista izgleda isto kao on. Ovo će otvoriti vrata potrazi za tim dvojnikom, uplitanje u njegov život, ukrštanje istih, sve u nadi da neko "racionalno" objašnjenje postoji.
Tempo spor, scene melodramatične i prozaične, dijalozi opskurniji nego što bi trebalo, a sve neobično samo usled postavljenog konteksta. Dakle, nije Lost Highway, Mulholland Drive ili Inland Empire. Više kao autejkovi istih.
A pred kraj filma radnja podivlja i otme se i sopstvenim dramskim propozicijama i neki junaci počnu da se ponašaju kako reditelju, a ne liku treba.
I onda ta poslednja scena. Ko je shvatio, shvatio...
Da li je Enemy metafizički ili sci-fi triler? Da li je ovo priča o indentitetu ili "badi-snečovanju"? Da li ponuđenom materijalu nedostaje pola sata? Šta nas u životu razlikuje tj čini onim što smo- toplina ili hladnoća kojom zračimo ili neki ožiljak na telu? Da li je ovo feministička kritika muškog društva u kome muškom egu nije dovoljno samo jedno telo?
Mislim da je Villeneuve ostavio prostora da bilo koje od tih tumačenja bude verovatno koliko i neko drugo.
A to nije trebalo da uradi.
SELEKTAH: 4/10
No comments:
Post a Comment