Kao i obično satiremo neodgledane blokbastere i Holivud-an-ženeral.
Svratite i narednih dana, dopunjavaću ovu listu novim naslovima kako se praznična atmosfera bude topila sa napadanim snegom podno našeg doma...
GODZILLA KING OF MONSTERS
Svet verovatno nikada nije preživeo veću apokalipsku na filmskom ekranu nego tokom rata Godzille i razbuđenih pra-čudovišta.
(U jednoj sceni)
Eric Taylor, trener školskog ragbi tima u Friday Night Lights, tim povodom kaže - Oh my God!
A Josh Lyman, zamenik predsednikovog šefa kabineta u West Wing, na to dodaje - ... Zilla.
Eto, to vam je takav film.
SELEKTAH: 1/10
HUSTLERS
Pravda za žene!
Pravda za striptizete!
Ua, (muške) pizde, pardon, kurčići sa Vol Strita i sve im najgore!
Ali nemojte, molim vas, da se zavaravamo da ovo all-women ostvarenjce predstavlja ikakav, a nekmoli, ozbiljan film, za diskusiju, zlatne globuse i zlatne muške statue (samo kažem...). Lorene Scafaria pravi film po članku novinarke Jessice Pressler u kome Jennifer Lopez predvodi tim žena šta žena?! striptizetina! koje nakon što je ekonomska kriza 2008. pogodila Vol Strit, a samim tim i bahate posetioce striptiz klubova, odlučuju da budu malo pro-aktivnije u svom poslu i da svoju bogatu klijentelu mame, a potom drogiraju, a potom sa njihovim kreditnim karticama prave ogroman trošak u klubu od čega dobijaju mastan procenat.
Lorene nam prvo crta koliko je težak život striptizeta (toliko da im je i seks s muškarcima zgađen!) Potom nam crta kako se postaje striptizeta. Potom nam crta na koje su sve načine muškarci bahati. Potom nam crta koliko je Usher bahat. Zatim kako kriza pogađa Vol Strit, pa striptizete. Pa kako je život samohrane striptizete težak. Potom kako su muškarci željni provoda zaslužili da budu opljačkani. Potom nam crta da je ovaj ceo film zapravo o odnosu dve prijateljice. A na kraju pusti Jenniferku aka "Marijanu Mateus američke estrade" da nam nacrta da je cela Amerika jedan striptiz podijum na kome Ameri đuskaju kada im se i koliko plati.
Bukvalno me od trećeg minuta filma boleo moj mačo penis da li će ceo striptiz klub da izgori i da li će ovo biti topla (vrela?) ljudska priča o striptizetama koje se sa 70% (i više) opekotina na telu vraćaju biznisu, s dosta muka... (što je priznaćete već ovako "skicirano" daleko zanimljiviji film!).
I sad nam se pamfletni, tanušni, nezanimljivi, gologuzi, sumnjivo feministički i nesumnjivo mizandristički (bukvalno nema nijednog muškarca vrednog pozitivnog pomena!) potura kao second coming #meToo pokreta, a Jenniferka kao karakterna glumica (bukvalno nema nijednog kadra u filmu u kome ona nije našminkana kao za naslovnicu Voguea!).
Jedina hvale vredna stvar je Constance Wu koja je impresionirala kao striptizetica Destiny.
SELEKTAH: 1/10
IT CHAPTER TWO
Neočekivani uspeh prvog dela It, u realizaciji jedva poznatog Andy-ja Muschiettija (koji iza sebe u tom trenutku ima tek solidni hororčić Mama), rezultirao je time da mu je studio, očigledno, dao još odrešenije ruke s drugim delom... Tako smo dobili film koji traje pola sata duže nego ionako predugi prethodni film, koji pokušava da pomiri hvalospeve za "prestižni" pristup u prvom delu sa rediteljevom očiglednom ljubavlju prema Tim Burtonovom Beetlejuice i Stephen Kingova sufliranja (koji ima epizodu ovde kao prodavac u antikvarnici) da je sve ovo priča o tome da detinjstvo nije ništa drugo već teren na kome se skupljaju svi naši strahovi koji nas potom guraju ka odrastanju. It Chapter Two stoga ozbiljno pati od žanrovske neusklađenosti, oscilujući između satirično tretirane melodrame o traumama iz detinjstva sa vrlo stilizovanim i skoro komičnim tretmanima horor scena, sve do kolosalnog obrušavanja u sci-fi ekstravagancu koju još jednom inspirišu verovanja (Kingovih omiljenih) "američkih indijanaca". Dramaturgija filma neprekidno se svodi na cikluse ređanja separatnih horor susreta članova (skraćene) ekipe sa Pennywiseom i razrešavanje ličnih trauma, što zapravo postaje jedina radnja filma, dok ih Pennywise strpljivo čeka u staroj kući, koja je tu bila od prvog minuta filma. Nepodnošljivo iz svih pogrešnih razloga.
SELEKTAH: 1plus/10
YESTERDAY
Yesterday, po scenariju Richarda Four Weddings... Curtisa, u režiji Danny-ja Boylea, i ideji par srpskih advertajzing trudbenika (ako je verovati jednoj "beogradskoj priči") je dobar primer toga kako je komedija "pod Milenijalsima" stradala i koliko jadno i neiskorišteno njen proto-model izgleda.
Sada bi bio dobar trenutak da ponovim da ja pod "Milenijalsi" (u nepotrebnom dvostrukom pluralu, više puta zamerenom od dr Ivana Pjotora Klajna-Krsteva) ne mislim nužno na "generaciju Milenijalsa", koliko na prisilni duh inkluzije koji je zarad džender i socijalne pravde (bijene skoro isključivo na socijalnim mrežama) voljan da odrekne svakoj umetnosti autentičnost, stav, radikalnost, pa čak i smisao, dok god ona, pa čak i mehanički, deluje u hiper-inkluzivnim NGO-zonama zarad formalno bolje budućnosti.
Premisu znate- folk-pop kantautor probudi se nakon saobraćajne nesreće i otkrije da se niko sem njega ne seća Beatlesa, što mu otvara prostor da započne karijeru kao "najbolji songrajter svih vremena" rabeći najvoljeniji muzički katalog na svetu. Ispod te premise, krije se klasična Curtisovska priča o momku koji je isprva trapav, nesnalažljiv i neodlučan oko toga šta mu je jedino bitno u životu- a to je da devojci koju voli izjavi ljubav i ostane sa njom do kraja sveta i vremena.
Problemi počinju već inkluzivnim izborom abnormalno prosečnog Himesha Patela za ulogu glavnog junaka. Koliko je on abnormalno nezanimljiv shvatate već letimičnim poređenjem sa ultimativnim izborom za "kurtisovskog junaka", Hughom Grantom. Himesh Hugh nije, niti će ikada biti. Nije čak ni petina Hugha. Nije čak ni Dev Patel, koga je Boyle mogao da vrati "pod svoje". Ali, s druge strane on je idealan "Milenijalski junak"- nemoguće ga je upamtiti, a ni zavoleti, iako vam je sve vreme pred očima i objektivno "nikome ne smeta". S druge strane, iako je Curtis svoje ženske junakinje neumereno romantizovao i dopuštao im da "budu spasene" od strane svog trapavog princa (njegovom konačnom spoznajom da su one "žene njihovog života"), Lily James, kao prototip "Milenijalske heroine", nema nikakve harizme, ali zato svetu i voljenom Himeshu, može da ponudi svoju beskrajnu dobrotu i požrtvovanost, a njih dvoje zajedno, ujedinjeni u ljubavi, realizovaće idealni "Milenijalski cilj"- nešto dobro za svet, priznaće da pesme nisu njihove i besplatno će ih pokloniti svetu. Kroz sve to provlačiće se ultimativna "Milenijalska zvezda", Ed Sheeran, benigan i atraktivan kao bubuljica na licu tinejdžera, čisto da još malo uveže ovaj film s publikom kojoj je on primarno namenjen.
Potencijalna diskusija na temu kako su "Milenijalsi", u interesu pravde i istine, odustali od revanšističke re-kolonizacije belog nasleđa zarad svojih privatnih interesa, rasplamsaće se odmah nakon projekcije reče niko nikada i ne desi se nigde nikada.
SELEKTAH: 4minusminus/ 10 (ali ga privatno mrzim još više!)
MALEFICENT: MISTRESS OF EVIL
Najtužnija stvar u vezi sa ovim filmom je što uprkos bombastičnom podnaslovu on zapravo još više revalorizuje anoreksičnu Trnoružicinu kumu kao primadonu dobra i eko-harmonije u svetu. Iako sam mentalno prespavao prvi nastavak (ili mi iz perspektive 2019. tako deluje), ovaj drugi deo protekao je relativno brzo, podnošljivo i daleko od mene kao boravak na proslavi rođendana nekog od prijatelja moje dece, na kome ni njihovi roditelji (srećom) nisu pokazivali previše interesa za mene. Vizuelno, stvar je i dalje obilato ostala u domenu genetskimodifikovane dohrane jalove i neavanturistične holivudske mašte.
SELEKTAH: 4minus/10
MORTAL ENGINES
Mortal Engines je trebalo da bude još jedna velika distopijska franšiza za tinejdžere u produkciji Petera Jacksona, a po (pretpostavljam uspešnom) književnom serijalu Philipa Reevea. Međutim, stvar je poverena početniku, Christianu Riversu, koji ima više iskustva u vizuelnoj produkciji filma, nego u vođenju priče, zbog čega Mortal Engines izgleda impresivno sa svojim džinovskim gradovima na točkovima koji krstare razorenom zemljom kao poslednji mamuti, ali zato njegova priča o devojčici za ožiljkom koja želi da osveti smrt svoje majke rovari po znanim arhetipskim narativima sa glumcima koji nisu imali dovoljno materijala da prevaziđu sve žanrovske klopke i potencijalnu dramsku i emocionalnu drvenost istih. Film se kotrlja (pun intended) tačno tamo gde očekujete, tačno kako očekujete (ako nemate manje od 7 godina) i vizuelno je uspešan šareniš čak i za starije od 7 godina.
SELEKTAH: 4/10
47 METERS DOWN UNCAGED
Ovo je nastavak simpatičnog survival horora od pre par godina u kome su dve sestre zaglavljene u metalnom kavezu za posmatranje ajkula na dnu mora morale da se bore i sa opakim predatorom, ali i sa činjenicom da ubrzano ostaju bez kiseonika. Johannes Roberts prilično je solidno iskoristio minimalistički seting svoje priče i dobro ga protkao dramom koja protiče iz sestrinskog odnosa. Ovaj put, očekivano, seting je zanimljiviji, ali, iako imamo sestre (dobro, polu-sestre) prepušteni smo dramski poprilično nemaštovitom podvodnom slešeru. Novootkriveno groblje Maja ("or something") u pećinama pod vodom i neposredno i metaforično pojačava prisustvo smrti, dok četiri prijateljice slučajno zarobljene sa slepim (pra-)ajkulama u lavirintu hodnika i prolaza nemaju previše izbora nego da završe u prosečnom nastavku. Nikakav poseban trud nije uložen u ljudski arsenal, a verujem da se Roberts više bavio i mučio podzemljem u koje se zavukao.
SELEKTAH: 4/10
MEN IN BLACK: INTERNATIONAL
Moram da priznam da kad sam video ovu odrednicu "international" u pričama o povampirenju čuvene franšize da mi je prva asocijacija bila "idemo u Kinu!". Srećom, stigli smo samo do Londona. Gde nas sačekuju Bondovski satkani (nažalost ne i parodirani) Thor i vestvrldovka Tessa Thompson u još jednom tipičnom MIB zadatku spasavanja sveta, što i ovaj put znači malo više od planete Zemlje. Međutim, ono što F. Gary Gary nije shvatio, uprkos svom rediteljskom iskustvu, jeste da MIB franšiza isključivo zavisi od svoja dva glavna čoveka, a oni su ovde- ispod očekivanja. Chris Hemsworth koji je briljirao u "feminiziranim" Ghostbustersima, nije uspeo da iskreira ni trunku komedije, dok je Tessa T, koja je u Westworld, zasijala kao negativac, ostala potpuno jalova na poziciji koju je prethodno zauzimao Will Smith kao mladi i entuzijastični lovac na vanzemaljce. S obzirom da je Tessa primljena da se izbalansira muško-ženski odnos snaga, rasplamsavanje njihovog odnosa ka romansi bilo bi pucanje u sopstvena stopala i dokaz neubijene "mačoizacije" franšize, ali, nažalost, ni ništa drugo nije kreirano. Epizoda, sama po sebi, solidno funkcioniše i nahranjena boljim timom mogla je da rezultira solidnim filmom.
SELEKTAH: 4plus/10
ALITA: BATTLE ANGEL
Alita je još jedan od tih distopijskih tinejdž akcija u kome devojčica nadljudskih moći diže svoje hormone protivu sistema, obično oličenog u jednom ili više ludih naučnika ili entreprenura budućnosti. Ono što Robert Rodriguez ovde donosi, a po "ko-scenariju" Jamesa Camerona, jeste sajborg junakinja koja je CGI generisana po liku glumice Rose Salazar. Ako vas devojčica krupnih očiju koja ne krije svoje bespolno metalno međunožje još možda i uspali (da se borite protiv nepravde, naravno!) sve ostalo u ovom filmu pati od staromodno postavljene i realizovane arhetipnosti koja uopšte ne konstatuje da 1982 (i Conan) i 2019 (i Alita) nikako ne mogu biti jedno te isto, kao i da razlike ne može biti samo u formalnoj smeni polova tj suštinskom odsustvu istog, već i u detaljima. Mojoj deci je pristojno držalo pažnju, a ja sam, ipak, maštao o nešto više dženiferlorensastoj jovankiorleanki za kojom bih radije krenuo (u borbu za pravdu, naravno).
SELEKTAH: 5minus/10
POKEMON DETECTIVE PICACHU
Rasizam na stranu, ali ovo je film koji pokušava da nas ubedi da bi Ryan Reynolds u mešovitoj vezi prošao sa tamnoputim sinom tj da bi geni najegocentričnijeg holivudskog glumca (u pozitivnom smislu te procene) izgubili na tako važnom terenu. Međutim, ova vrsta dramske neverovatnosti nije razlog zašto simpatični, nedovoljno spilbergovasti film za decu (i roditelje) nije posebno zanimljiv. Ne, on je sahranjen još jednom osrednje postavljenom žanrovskom pričom sa malim, ali neprimetnim varijacijama (nije zli sin, nego zli tata) koje inovativno zamišljenu priču o duhovnoj simbiozi čoveka i pokemona, koji "slobodno" žive u gradu Rymeu, vodi utabanim električnim stepenicama na naredni sprat holivudske samoposluge. Jutice Smith, koji i dalje obećava rasnog glumca, nema previše materijala koji bi učinio svojim, i sva atraktivnost filma uglavnom dolazi od simpatičnih Pokemona, koji jedan deo radnje obitavaju u premisi koja varira Mogvaj vs Gremlini transformaciju. Sve neophodne emocije za porodičnu bajkoliku fantastiku su tu. Baš kako biste očekivali.
SELEKTAH: 5/10
TRIPPLE FRONTIER
Ne znam zašto sam ja mislio da je ovo Netflixovo čedo zapravo neka sci-fi akcija sa Benom Affleckom, a ne novo izdanje "intelektualnog Holivuda", J.C. Chandora, po ideji Marka Boala, koji je kao scenarista The Hurt Locker, Zero Dark Thirty i Detroit, praktično ko-redefinisao kreativno-politički diskurs postmilenijumske Kathryn Bigelow.
Tripple Frontier je solidno uzbudljiva i avanturistička priča o grupi modernih američkih veterana kojima se Amerika nije adekvatno odužila za godine verne službe, i koji na incijativu jednog od njih, prihvataju da odu duboko u džnuglu Južne Amerike i otmu blago tamošnjeg narko-bosa iz njegove kuće "koja je praktično sef". Film ima nepotrebno dugačak uvod koji nas informiše o socijalnim prilikama veterana, ali ne čini previše na karakterizaciji junaka i našem vezivanju za njih, što ostaje i njegova najveća mana. Nakon toga sve iz "posla u Kolumbiji" prerasta u "Posao u Italiji" sa sve ozbiljnijim fizičkim preprekama (za šta držim da je najduhovitiji deo filma) da se ukradene pare prenesu u "bolje sutra". Affleck, Isaac, Hunnam, Hedlund i Pascal, kao predstavnici "modernog mačoa" uspevaju da ostanu ubedljivi kao pravi prijatelji i stvarni promoteri "pravednijeg sveta", ali autori su potpuno ostali nezainteresovani za potencijalnu dramu među njima ili unutar filma, usled čega ovaj samo formalno diže uzbuđenje, dok smo "iznutra" sigurni i nezainteresovani kao u "Marvelovom filmu".
Otprilike da film poseduje mane kao i bilo koja druga Netflixova produkcija kojoj je zamerena polovična realizacije i odsustvo bilo kakvog autentičnog momenta koju donosi komfor ili podrška nove, striming produkcije.
SELEKTAH: 6/10
ZOMBIELAND: DOUBLE TAP
Verovatno sam vam već pričao kako me je prvi Zombieland ostavio relativno namirenim zabavom, da bih par godina kasnije u repriznom gledanju odlepio na njega i kanonisao ga u jednu od najboljih postmilenijumskih postmoderni. Postoje šanse da se nešto tako desi i sa ovim "jubilarnim" nastavkom. Ali, sumnjam. Zombieland: Double Tap, koji u suštini funkcioniše kao duhoviti obračun tzv "hilbili" Amerike sa onom "Berkeley", ipak silovitije pokazuje srušene ikone ove prve i na kraju trijumfuje nad "stvarnim neprijateljem" udruživanjem "zaraćenh" snaga. Usput nas čeka malo ruganja na račun obe strane, par isforsiranih ljubavnih turbulencija, nastup "vajt/pink treš" Madison koja je ukrala šou, uspon T-800 zombija (neuspešni) i sasvim nepotrebni meta-filmski epilog o tome šta se zapravo desilo Billu Murray-u (koji je nepotreban, jer nije naročito duhovit i Murray deluje kao neko ko svoju nezahvalnost fanovima ne ume da uzvrati ni šarmantnom nezahvalnošću). "Zombieland" duh je tu, šale su okej, ritam filma je dobar, komedija i akcija su pojednako tinejdžerski površni, ali sve više deluje kao repriza, nego kao nastavak. Naročito ne u nekom novom smeru.
SELEKTAH: 6plus/10
ALADDIN
Kada sam prevazišao najslabiju tačku ovog filma, a to je sam Aladdin (u "prinudnoj", inkluzivnoj interpretaciji Mene Massouda koja se sastojala iz tačno dve grimase koliko imaju i jeftino animirani junaci u dijaboličnim i jezivo ispraznim drugim i trećim straight-to-video nastavcima velikih Disney hitova), moram da priznam da sam poprilično uživao u tome koliko je Guy Ritchie ublažio moju hroničnu odvratnost prema mjuziklu (za decu), kao i u kojoj meri je raspirio gej flembojantnost Willa Smitha kao "Duha". Songovi i nastup i stav samog duha ponudili su duhovite modernizacije orijentalnog/srednjevekovnog setinga, a priča o usponu prve, "marksističke" sultanke došla je nekako spontano kao kruna anti-klasne ljubavne priče i oslobađanja "robova". CGI nije neukusno divljao, a "živa interpretacija" animiranog hita nekako je ispravno našla smisao u humanizaciji kroz humor, kao pouzdanom, i još uvek neotetom, blagu "živih glumaca".
SELEKTAH: 7plusplus/10
GOOD BOYS
Good Boys je "još jedna" od onih, (vrlo) nestašnih komedija u čijem srcu leži nostalgični omaž odrastanju, prvim prijateljstvima "koja će trajati zauvek", avanturama koje će se pamtiti celog života i prvim, traljavim pokušajima zaljubljivanja. U isto vreme, ona je smeo i bezobrazan dah svežine unutar učmale PC atmosfere koja je, praktično, paralisala sve moguće oblike zajebancije u Holivudu. U ovom filmu ima neverovatna scena u kojoj tri dečaka pretrčavaju autoput kojoj čak ni ja nisam našao opravdanje, iako se urnebesno završi. U nasstavku: dve devojčice odu na koncert Kendricka Lamara i urade ekstazi, prva ljubav jednog od dečaka traje samo nedelju dana, i bude prva od tri u mesec dana. Sva tri glavna dečaka su vrlo simpatični i vrlo posebni i njihovi životni putevi prete da će se razići mnogo pre nego što bismo očekivali. Gene Stupnitsky i Lee Eisenberg su ispekli zanat na nekim vrlo atipičnim komedijama (The Office, Hello Ladies, Bad Teacher, Trophy Wife) i otuda Good Boys stiže kao vrlo promišljeno ostvarenje koje tačno zna čime želi (namerno) da provocira, a čime želi da zabavlja. Film je pitak, veseo, zabavan i predstavlja skoro idealnu prazničnu zabavu za porodicu.
SELEKTAH: 8plus/10
FAST & FURIOUS PRESENTS: HOBBS & SHAW
Nisam nikakav fan F&F franšize, čak šta, držim da mi Vin Diesel ni tu nije simpatičan. Nemam pojma ko su Hobbs i Shaw unutar tog (spin-of) univerzuma i ovaj film sam gledao kao zasebnu celinu.
Zamenite Rocka i Stathama sa Tom Cruiseom u ovom filmu i dobićete jednu od zabavnijih epizoda M:I, zamenite ih sa Bondom i odgledaćete jedan urnebesan nastavak 007 franšize koji stiže iz njenih najluđih dana (devedesetih) kada još uvek niko nije koristio britanskog agenta kao meta-komentar kulturnih, a ne političkih svetskih tokova. Zamenite ih sa Hardy-jem i Theron i dobićete podjednako moćan Fury Road sa skoro istim brojem ćelavih glavnih junaka.
Hobbs & Shaw je priča o dvojici akcionih heroja kakvih su bili puni filmovi osmadesetih i početkom devedesetih, nabijenih mišićima i lošim humorom, koji ne bez razloga (ovaj film je jedan od retkih holivudskih hitova u Kini) podsećaju na Jackie Chana, i njegove avanture sa Chrisom Tuckerom u Rush Hour. Oni su tvrdoglavi ljudi pre svega. A bore se protiv mašine, oličene u bio-sajborgu Idrisu Elbi. Na meta nivou H&S predstavlja borbu starovremenskog blokbaster akcijaša sa ovim novim, podojenim CGI-em i oličenim u Marvelovim i sličnim proto-ostvarenjima. Rock i Statham se na ultimativni oldskool način bore za čast akcionog filma utemeljenog u tvrdom mačo ponašanju i neprekidnom "1:1" batinjanju. I ta borba kulminira u vanserijski komponovanoj finalnoj sceni u kojoj Idrisovi "kiborzi" dolaze na Rockovo rodno ostrvo i bore se sa njima lišeni modernih tehnoloških pomagala. Mišićima, i s ono malo mozga.
Pre toga moraćete da progutate dva sata skoro neprekidne akcije sa sekvencama čija orkestracija oduzima dah i u nekim trenucima (uvodna jurnjava po Londonu) je bolja i od svega što smo videli u filmovima koje gledamo sa daleko manje blama i daleko više očekivanja. Hobbs & Shaw predstavlja trijumf (možda i poslednji) jedne stare i izakane formule čiji sjaj dolazi od činjenice da mnogi misle da je prevaziđena. Ili prosto ne umeju da uz pomoć nje kreiraju magiju.
SELEKTAH: 9minus/10
Svratite i narednih dana, dopunjavaću ovu listu novim naslovima kako se praznična atmosfera bude topila sa napadanim snegom podno našeg doma...
GODZILLA KING OF MONSTERS
Svet verovatno nikada nije preživeo veću apokalipsku na filmskom ekranu nego tokom rata Godzille i razbuđenih pra-čudovišta.
(U jednoj sceni)
Eric Taylor, trener školskog ragbi tima u Friday Night Lights, tim povodom kaže - Oh my God!
A Josh Lyman, zamenik predsednikovog šefa kabineta u West Wing, na to dodaje - ... Zilla.
Eto, to vam je takav film.
SELEKTAH: 1/10
HUSTLERS
Pravda za žene!
Pravda za striptizete!
Ua, (muške) pizde, pardon, kurčići sa Vol Strita i sve im najgore!
Ali nemojte, molim vas, da se zavaravamo da ovo all-women ostvarenjce predstavlja ikakav, a nekmoli, ozbiljan film, za diskusiju, zlatne globuse i zlatne muške statue (samo kažem...). Lorene Scafaria pravi film po članku novinarke Jessice Pressler u kome Jennifer Lopez predvodi tim žena šta žena?! striptizetina! koje nakon što je ekonomska kriza 2008. pogodila Vol Strit, a samim tim i bahate posetioce striptiz klubova, odlučuju da budu malo pro-aktivnije u svom poslu i da svoju bogatu klijentelu mame, a potom drogiraju, a potom sa njihovim kreditnim karticama prave ogroman trošak u klubu od čega dobijaju mastan procenat.
Lorene nam prvo crta koliko je težak život striptizeta (toliko da im je i seks s muškarcima zgađen!) Potom nam crta kako se postaje striptizeta. Potom nam crta na koje su sve načine muškarci bahati. Potom nam crta koliko je Usher bahat. Zatim kako kriza pogađa Vol Strit, pa striptizete. Pa kako je život samohrane striptizete težak. Potom kako su muškarci željni provoda zaslužili da budu opljačkani. Potom nam crta da je ovaj ceo film zapravo o odnosu dve prijateljice. A na kraju pusti Jenniferku aka "Marijanu Mateus američke estrade" da nam nacrta da je cela Amerika jedan striptiz podijum na kome Ameri đuskaju kada im se i koliko plati.
Bukvalno me od trećeg minuta filma boleo moj mačo penis da li će ceo striptiz klub da izgori i da li će ovo biti topla (vrela?) ljudska priča o striptizetama koje se sa 70% (i više) opekotina na telu vraćaju biznisu, s dosta muka... (što je priznaćete već ovako "skicirano" daleko zanimljiviji film!).
I sad nam se pamfletni, tanušni, nezanimljivi, gologuzi, sumnjivo feministički i nesumnjivo mizandristički (bukvalno nema nijednog muškarca vrednog pozitivnog pomena!) potura kao second coming #meToo pokreta, a Jenniferka kao karakterna glumica (bukvalno nema nijednog kadra u filmu u kome ona nije našminkana kao za naslovnicu Voguea!).
Jedina hvale vredna stvar je Constance Wu koja je impresionirala kao striptizetica Destiny.
SELEKTAH: 1/10
IT CHAPTER TWO
Neočekivani uspeh prvog dela It, u realizaciji jedva poznatog Andy-ja Muschiettija (koji iza sebe u tom trenutku ima tek solidni hororčić Mama), rezultirao je time da mu je studio, očigledno, dao još odrešenije ruke s drugim delom... Tako smo dobili film koji traje pola sata duže nego ionako predugi prethodni film, koji pokušava da pomiri hvalospeve za "prestižni" pristup u prvom delu sa rediteljevom očiglednom ljubavlju prema Tim Burtonovom Beetlejuice i Stephen Kingova sufliranja (koji ima epizodu ovde kao prodavac u antikvarnici) da je sve ovo priča o tome da detinjstvo nije ništa drugo već teren na kome se skupljaju svi naši strahovi koji nas potom guraju ka odrastanju. It Chapter Two stoga ozbiljno pati od žanrovske neusklađenosti, oscilujući između satirično tretirane melodrame o traumama iz detinjstva sa vrlo stilizovanim i skoro komičnim tretmanima horor scena, sve do kolosalnog obrušavanja u sci-fi ekstravagancu koju još jednom inspirišu verovanja (Kingovih omiljenih) "američkih indijanaca". Dramaturgija filma neprekidno se svodi na cikluse ređanja separatnih horor susreta članova (skraćene) ekipe sa Pennywiseom i razrešavanje ličnih trauma, što zapravo postaje jedina radnja filma, dok ih Pennywise strpljivo čeka u staroj kući, koja je tu bila od prvog minuta filma. Nepodnošljivo iz svih pogrešnih razloga.
SELEKTAH: 1plus/10
YESTERDAY
Yesterday, po scenariju Richarda Four Weddings... Curtisa, u režiji Danny-ja Boylea, i ideji par srpskih advertajzing trudbenika (ako je verovati jednoj "beogradskoj priči") je dobar primer toga kako je komedija "pod Milenijalsima" stradala i koliko jadno i neiskorišteno njen proto-model izgleda.
Sada bi bio dobar trenutak da ponovim da ja pod "Milenijalsi" (u nepotrebnom dvostrukom pluralu, više puta zamerenom od dr Ivana Pjotora Klajna-Krsteva) ne mislim nužno na "generaciju Milenijalsa", koliko na prisilni duh inkluzije koji je zarad džender i socijalne pravde (bijene skoro isključivo na socijalnim mrežama) voljan da odrekne svakoj umetnosti autentičnost, stav, radikalnost, pa čak i smisao, dok god ona, pa čak i mehanički, deluje u hiper-inkluzivnim NGO-zonama zarad formalno bolje budućnosti.
Premisu znate- folk-pop kantautor probudi se nakon saobraćajne nesreće i otkrije da se niko sem njega ne seća Beatlesa, što mu otvara prostor da započne karijeru kao "najbolji songrajter svih vremena" rabeći najvoljeniji muzički katalog na svetu. Ispod te premise, krije se klasična Curtisovska priča o momku koji je isprva trapav, nesnalažljiv i neodlučan oko toga šta mu je jedino bitno u životu- a to je da devojci koju voli izjavi ljubav i ostane sa njom do kraja sveta i vremena.
Problemi počinju već inkluzivnim izborom abnormalno prosečnog Himesha Patela za ulogu glavnog junaka. Koliko je on abnormalno nezanimljiv shvatate već letimičnim poređenjem sa ultimativnim izborom za "kurtisovskog junaka", Hughom Grantom. Himesh Hugh nije, niti će ikada biti. Nije čak ni petina Hugha. Nije čak ni Dev Patel, koga je Boyle mogao da vrati "pod svoje". Ali, s druge strane on je idealan "Milenijalski junak"- nemoguće ga je upamtiti, a ni zavoleti, iako vam je sve vreme pred očima i objektivno "nikome ne smeta". S druge strane, iako je Curtis svoje ženske junakinje neumereno romantizovao i dopuštao im da "budu spasene" od strane svog trapavog princa (njegovom konačnom spoznajom da su one "žene njihovog života"), Lily James, kao prototip "Milenijalske heroine", nema nikakve harizme, ali zato svetu i voljenom Himeshu, može da ponudi svoju beskrajnu dobrotu i požrtvovanost, a njih dvoje zajedno, ujedinjeni u ljubavi, realizovaće idealni "Milenijalski cilj"- nešto dobro za svet, priznaće da pesme nisu njihove i besplatno će ih pokloniti svetu. Kroz sve to provlačiće se ultimativna "Milenijalska zvezda", Ed Sheeran, benigan i atraktivan kao bubuljica na licu tinejdžera, čisto da još malo uveže ovaj film s publikom kojoj je on primarno namenjen.
Potencijalna diskusija na temu kako su "Milenijalsi", u interesu pravde i istine, odustali od revanšističke re-kolonizacije belog nasleđa zarad svojih privatnih interesa, rasplamsaće se odmah nakon projekcije reče niko nikada i ne desi se nigde nikada.
SELEKTAH: 4minusminus/ 10 (ali ga privatno mrzim još više!)
Najtužnija stvar u vezi sa ovim filmom je što uprkos bombastičnom podnaslovu on zapravo još više revalorizuje anoreksičnu Trnoružicinu kumu kao primadonu dobra i eko-harmonije u svetu. Iako sam mentalno prespavao prvi nastavak (ili mi iz perspektive 2019. tako deluje), ovaj drugi deo protekao je relativno brzo, podnošljivo i daleko od mene kao boravak na proslavi rođendana nekog od prijatelja moje dece, na kome ni njihovi roditelji (srećom) nisu pokazivali previše interesa za mene. Vizuelno, stvar je i dalje obilato ostala u domenu genetskimodifikovane dohrane jalove i neavanturistične holivudske mašte.
SELEKTAH: 4minus/10
MORTAL ENGINES
Mortal Engines je trebalo da bude još jedna velika distopijska franšiza za tinejdžere u produkciji Petera Jacksona, a po (pretpostavljam uspešnom) književnom serijalu Philipa Reevea. Međutim, stvar je poverena početniku, Christianu Riversu, koji ima više iskustva u vizuelnoj produkciji filma, nego u vođenju priče, zbog čega Mortal Engines izgleda impresivno sa svojim džinovskim gradovima na točkovima koji krstare razorenom zemljom kao poslednji mamuti, ali zato njegova priča o devojčici za ožiljkom koja želi da osveti smrt svoje majke rovari po znanim arhetipskim narativima sa glumcima koji nisu imali dovoljno materijala da prevaziđu sve žanrovske klopke i potencijalnu dramsku i emocionalnu drvenost istih. Film se kotrlja (pun intended) tačno tamo gde očekujete, tačno kako očekujete (ako nemate manje od 7 godina) i vizuelno je uspešan šareniš čak i za starije od 7 godina.
SELEKTAH: 4/10
47 METERS DOWN UNCAGED
Ovo je nastavak simpatičnog survival horora od pre par godina u kome su dve sestre zaglavljene u metalnom kavezu za posmatranje ajkula na dnu mora morale da se bore i sa opakim predatorom, ali i sa činjenicom da ubrzano ostaju bez kiseonika. Johannes Roberts prilično je solidno iskoristio minimalistički seting svoje priče i dobro ga protkao dramom koja protiče iz sestrinskog odnosa. Ovaj put, očekivano, seting je zanimljiviji, ali, iako imamo sestre (dobro, polu-sestre) prepušteni smo dramski poprilično nemaštovitom podvodnom slešeru. Novootkriveno groblje Maja ("or something") u pećinama pod vodom i neposredno i metaforično pojačava prisustvo smrti, dok četiri prijateljice slučajno zarobljene sa slepim (pra-)ajkulama u lavirintu hodnika i prolaza nemaju previše izbora nego da završe u prosečnom nastavku. Nikakav poseban trud nije uložen u ljudski arsenal, a verujem da se Roberts više bavio i mučio podzemljem u koje se zavukao.
SELEKTAH: 4/10
MEN IN BLACK: INTERNATIONAL
Moram da priznam da kad sam video ovu odrednicu "international" u pričama o povampirenju čuvene franšize da mi je prva asocijacija bila "idemo u Kinu!". Srećom, stigli smo samo do Londona. Gde nas sačekuju Bondovski satkani (nažalost ne i parodirani) Thor i vestvrldovka Tessa Thompson u još jednom tipičnom MIB zadatku spasavanja sveta, što i ovaj put znači malo više od planete Zemlje. Međutim, ono što F. Gary Gary nije shvatio, uprkos svom rediteljskom iskustvu, jeste da MIB franšiza isključivo zavisi od svoja dva glavna čoveka, a oni su ovde- ispod očekivanja. Chris Hemsworth koji je briljirao u "feminiziranim" Ghostbustersima, nije uspeo da iskreira ni trunku komedije, dok je Tessa T, koja je u Westworld, zasijala kao negativac, ostala potpuno jalova na poziciji koju je prethodno zauzimao Will Smith kao mladi i entuzijastični lovac na vanzemaljce. S obzirom da je Tessa primljena da se izbalansira muško-ženski odnos snaga, rasplamsavanje njihovog odnosa ka romansi bilo bi pucanje u sopstvena stopala i dokaz neubijene "mačoizacije" franšize, ali, nažalost, ni ništa drugo nije kreirano. Epizoda, sama po sebi, solidno funkcioniše i nahranjena boljim timom mogla je da rezultira solidnim filmom.
SELEKTAH: 4plus/10
ALITA: BATTLE ANGEL
Alita je još jedan od tih distopijskih tinejdž akcija u kome devojčica nadljudskih moći diže svoje hormone protivu sistema, obično oličenog u jednom ili više ludih naučnika ili entreprenura budućnosti. Ono što Robert Rodriguez ovde donosi, a po "ko-scenariju" Jamesa Camerona, jeste sajborg junakinja koja je CGI generisana po liku glumice Rose Salazar. Ako vas devojčica krupnih očiju koja ne krije svoje bespolno metalno međunožje još možda i uspali (da se borite protiv nepravde, naravno!) sve ostalo u ovom filmu pati od staromodno postavljene i realizovane arhetipnosti koja uopšte ne konstatuje da 1982 (i Conan) i 2019 (i Alita) nikako ne mogu biti jedno te isto, kao i da razlike ne može biti samo u formalnoj smeni polova tj suštinskom odsustvu istog, već i u detaljima. Mojoj deci je pristojno držalo pažnju, a ja sam, ipak, maštao o nešto više dženiferlorensastoj jovankiorleanki za kojom bih radije krenuo (u borbu za pravdu, naravno).
SELEKTAH: 5minus/10
POKEMON DETECTIVE PICACHU
Rasizam na stranu, ali ovo je film koji pokušava da nas ubedi da bi Ryan Reynolds u mešovitoj vezi prošao sa tamnoputim sinom tj da bi geni najegocentričnijeg holivudskog glumca (u pozitivnom smislu te procene) izgubili na tako važnom terenu. Međutim, ova vrsta dramske neverovatnosti nije razlog zašto simpatični, nedovoljno spilbergovasti film za decu (i roditelje) nije posebno zanimljiv. Ne, on je sahranjen još jednom osrednje postavljenom žanrovskom pričom sa malim, ali neprimetnim varijacijama (nije zli sin, nego zli tata) koje inovativno zamišljenu priču o duhovnoj simbiozi čoveka i pokemona, koji "slobodno" žive u gradu Rymeu, vodi utabanim električnim stepenicama na naredni sprat holivudske samoposluge. Jutice Smith, koji i dalje obećava rasnog glumca, nema previše materijala koji bi učinio svojim, i sva atraktivnost filma uglavnom dolazi od simpatičnih Pokemona, koji jedan deo radnje obitavaju u premisi koja varira Mogvaj vs Gremlini transformaciju. Sve neophodne emocije za porodičnu bajkoliku fantastiku su tu. Baš kako biste očekivali.
SELEKTAH: 5/10
TRIPPLE FRONTIER
Ne znam zašto sam ja mislio da je ovo Netflixovo čedo zapravo neka sci-fi akcija sa Benom Affleckom, a ne novo izdanje "intelektualnog Holivuda", J.C. Chandora, po ideji Marka Boala, koji je kao scenarista The Hurt Locker, Zero Dark Thirty i Detroit, praktično ko-redefinisao kreativno-politički diskurs postmilenijumske Kathryn Bigelow.
Tripple Frontier je solidno uzbudljiva i avanturistička priča o grupi modernih američkih veterana kojima se Amerika nije adekvatno odužila za godine verne službe, i koji na incijativu jednog od njih, prihvataju da odu duboko u džnuglu Južne Amerike i otmu blago tamošnjeg narko-bosa iz njegove kuće "koja je praktično sef". Film ima nepotrebno dugačak uvod koji nas informiše o socijalnim prilikama veterana, ali ne čini previše na karakterizaciji junaka i našem vezivanju za njih, što ostaje i njegova najveća mana. Nakon toga sve iz "posla u Kolumbiji" prerasta u "Posao u Italiji" sa sve ozbiljnijim fizičkim preprekama (za šta držim da je najduhovitiji deo filma) da se ukradene pare prenesu u "bolje sutra". Affleck, Isaac, Hunnam, Hedlund i Pascal, kao predstavnici "modernog mačoa" uspevaju da ostanu ubedljivi kao pravi prijatelji i stvarni promoteri "pravednijeg sveta", ali autori su potpuno ostali nezainteresovani za potencijalnu dramu među njima ili unutar filma, usled čega ovaj samo formalno diže uzbuđenje, dok smo "iznutra" sigurni i nezainteresovani kao u "Marvelovom filmu".
Otprilike da film poseduje mane kao i bilo koja druga Netflixova produkcija kojoj je zamerena polovična realizacije i odsustvo bilo kakvog autentičnog momenta koju donosi komfor ili podrška nove, striming produkcije.
SELEKTAH: 6/10
ZOMBIELAND: DOUBLE TAP
Verovatno sam vam već pričao kako me je prvi Zombieland ostavio relativno namirenim zabavom, da bih par godina kasnije u repriznom gledanju odlepio na njega i kanonisao ga u jednu od najboljih postmilenijumskih postmoderni. Postoje šanse da se nešto tako desi i sa ovim "jubilarnim" nastavkom. Ali, sumnjam. Zombieland: Double Tap, koji u suštini funkcioniše kao duhoviti obračun tzv "hilbili" Amerike sa onom "Berkeley", ipak silovitije pokazuje srušene ikone ove prve i na kraju trijumfuje nad "stvarnim neprijateljem" udruživanjem "zaraćenh" snaga. Usput nas čeka malo ruganja na račun obe strane, par isforsiranih ljubavnih turbulencija, nastup "vajt/pink treš" Madison koja je ukrala šou, uspon T-800 zombija (neuspešni) i sasvim nepotrebni meta-filmski epilog o tome šta se zapravo desilo Billu Murray-u (koji je nepotreban, jer nije naročito duhovit i Murray deluje kao neko ko svoju nezahvalnost fanovima ne ume da uzvrati ni šarmantnom nezahvalnošću). "Zombieland" duh je tu, šale su okej, ritam filma je dobar, komedija i akcija su pojednako tinejdžerski površni, ali sve više deluje kao repriza, nego kao nastavak. Naročito ne u nekom novom smeru.
SELEKTAH: 6plus/10
ALADDIN
Kada sam prevazišao najslabiju tačku ovog filma, a to je sam Aladdin (u "prinudnoj", inkluzivnoj interpretaciji Mene Massouda koja se sastojala iz tačno dve grimase koliko imaju i jeftino animirani junaci u dijaboličnim i jezivo ispraznim drugim i trećim straight-to-video nastavcima velikih Disney hitova), moram da priznam da sam poprilično uživao u tome koliko je Guy Ritchie ublažio moju hroničnu odvratnost prema mjuziklu (za decu), kao i u kojoj meri je raspirio gej flembojantnost Willa Smitha kao "Duha". Songovi i nastup i stav samog duha ponudili su duhovite modernizacije orijentalnog/srednjevekovnog setinga, a priča o usponu prve, "marksističke" sultanke došla je nekako spontano kao kruna anti-klasne ljubavne priče i oslobađanja "robova". CGI nije neukusno divljao, a "živa interpretacija" animiranog hita nekako je ispravno našla smisao u humanizaciji kroz humor, kao pouzdanom, i još uvek neotetom, blagu "živih glumaca".
SELEKTAH: 7plusplus/10
GOOD BOYS
Good Boys je "još jedna" od onih, (vrlo) nestašnih komedija u čijem srcu leži nostalgični omaž odrastanju, prvim prijateljstvima "koja će trajati zauvek", avanturama koje će se pamtiti celog života i prvim, traljavim pokušajima zaljubljivanja. U isto vreme, ona je smeo i bezobrazan dah svežine unutar učmale PC atmosfere koja je, praktično, paralisala sve moguće oblike zajebancije u Holivudu. U ovom filmu ima neverovatna scena u kojoj tri dečaka pretrčavaju autoput kojoj čak ni ja nisam našao opravdanje, iako se urnebesno završi. U nasstavku: dve devojčice odu na koncert Kendricka Lamara i urade ekstazi, prva ljubav jednog od dečaka traje samo nedelju dana, i bude prva od tri u mesec dana. Sva tri glavna dečaka su vrlo simpatični i vrlo posebni i njihovi životni putevi prete da će se razići mnogo pre nego što bismo očekivali. Gene Stupnitsky i Lee Eisenberg su ispekli zanat na nekim vrlo atipičnim komedijama (The Office, Hello Ladies, Bad Teacher, Trophy Wife) i otuda Good Boys stiže kao vrlo promišljeno ostvarenje koje tačno zna čime želi (namerno) da provocira, a čime želi da zabavlja. Film je pitak, veseo, zabavan i predstavlja skoro idealnu prazničnu zabavu za porodicu.
SELEKTAH: 8plus/10
FAST & FURIOUS PRESENTS: HOBBS & SHAW
Nisam nikakav fan F&F franšize, čak šta, držim da mi Vin Diesel ni tu nije simpatičan. Nemam pojma ko su Hobbs i Shaw unutar tog (spin-of) univerzuma i ovaj film sam gledao kao zasebnu celinu.
Zamenite Rocka i Stathama sa Tom Cruiseom u ovom filmu i dobićete jednu od zabavnijih epizoda M:I, zamenite ih sa Bondom i odgledaćete jedan urnebesan nastavak 007 franšize koji stiže iz njenih najluđih dana (devedesetih) kada još uvek niko nije koristio britanskog agenta kao meta-komentar kulturnih, a ne političkih svetskih tokova. Zamenite ih sa Hardy-jem i Theron i dobićete podjednako moćan Fury Road sa skoro istim brojem ćelavih glavnih junaka.
Hobbs & Shaw je priča o dvojici akcionih heroja kakvih su bili puni filmovi osmadesetih i početkom devedesetih, nabijenih mišićima i lošim humorom, koji ne bez razloga (ovaj film je jedan od retkih holivudskih hitova u Kini) podsećaju na Jackie Chana, i njegove avanture sa Chrisom Tuckerom u Rush Hour. Oni su tvrdoglavi ljudi pre svega. A bore se protiv mašine, oličene u bio-sajborgu Idrisu Elbi. Na meta nivou H&S predstavlja borbu starovremenskog blokbaster akcijaša sa ovim novim, podojenim CGI-em i oličenim u Marvelovim i sličnim proto-ostvarenjima. Rock i Statham se na ultimativni oldskool način bore za čast akcionog filma utemeljenog u tvrdom mačo ponašanju i neprekidnom "1:1" batinjanju. I ta borba kulminira u vanserijski komponovanoj finalnoj sceni u kojoj Idrisovi "kiborzi" dolaze na Rockovo rodno ostrvo i bore se sa njima lišeni modernih tehnoloških pomagala. Mišićima, i s ono malo mozga.
Pre toga moraćete da progutate dva sata skoro neprekidne akcije sa sekvencama čija orkestracija oduzima dah i u nekim trenucima (uvodna jurnjava po Londonu) je bolja i od svega što smo videli u filmovima koje gledamo sa daleko manje blama i daleko više očekivanja. Hobbs & Shaw predstavlja trijumf (možda i poslednji) jedne stare i izakane formule čiji sjaj dolazi od činjenice da mnogi misle da je prevaziđena. Ili prosto ne umeju da uz pomoć nje kreiraju magiju.
SELEKTAH: 9minus/10
No comments:
Post a Comment