Usamljenost je ludilo u dvoje
Mislim da sam veoma i ozbiljno depresivan.
Ne znam zašto.
And it's none of your goddamn business!
Ali bojim se da u suprotnom ne bi razumeli moju recenziju. Odnosno voljenje ovog albuma.
Prvi Davidov album možda je i bio remekdelično teranje šege sa sopstvenim imidžom i konačno uobličavanje hobija koji traje koliko i ona njegova druga, daleko poznatija, karijera. I sve mu se moglo oprostiti zbog toga, iako zapravo nije imalo šta da se oprašta. Sa The Big Dream, "zajebanim drugim albumom", Lynch treba da se pokaže kao autor i izvođač, da se (mal)tretira samo na osnovu tog uratka, potvrdi ili diskvalifikuje za sva vremena. Čitam i čitam da fanovi i poštovaoci nisu oduševljeni. Zameraju mu da se ponavlja (tj da nije makao od ideja i estetike prvog albuma), a zatim i da se ponavlja (tj da iz pesme u pesmu istim sredstvima realizuje manje-više slične stvari). Stoji. Ali koliko i ono da svako ima pravo na svoje mišljenje.
The Big Dream nije album za srećnog čoveka.
Ne može biti, ispravljam se.
Njime od početka putuje jedna te ista emocija. Sanjareća, melanholična, teška kao neizvesnost, prolaznost ili usamljenost. Manje-više ona je provučena kroz isti set filtera i autotjunova koji distorziraju Lynchov glas da zvuči kao da dolazi iz radijatora. I taj glas tek povremeno razmrda svoj hiljadama godina formirani duhovni mir. Lynch na ovom albumu zvuči kao piramida koja se obraća. Kao zid ili hrast koji je tu od samo on zna kada. Ali taj glas, taj stil su tu kao Shieldsove gitare na albumima MBV- da ga tvore. Ja mogu da ga slušam satima (samo danas već šest sati non-stop). Ko ne može, ne može.
I produkcija je ista. Bluz kakav je Moby svirao, tek povremeno drugačiji, elegantniji, emotivniji, magičniji, honeyI'vejustkilledamanforyou, oporiji, tvinpiksastiji, sasvim, sasvim drugačiji. Ublažite distorziju, uklonite Lyncha i pitaćete se gde je Julee Cruise. Lynch je samo zauzeo mesto koje mu pripada. Ali, ovo nije album koji se trka sa trendovima, baš kao ni što Floating Into The Night ili Crazy Clown Time nije. To su hip ostvarenja u sopstvenim kategorijama.
Mogu da zamislim da ovaj album sebi pristavite posle poslednjeg Buriala, da ga uparite sa Yorkeovim prvencem, da njime nastavite nakon poslednjeg Tom Waitsa, da ga udenete između Shackletona i Chelsea Wolfe, da sa Morriconea preko njega pređete na odabrane radove Mike Pattona na etiketi Ipecac. Bogato aranžirana atmosfera, downtempo ritam i spokenwordovski (radijski!) vokal omogućuju mu da se brzo i lako veže. Usamljenost to ume. Da proguta.
Ovo je na sve rečeno i jedan vrlo nenametljiv album. Poput crvene draperije ili crne mačke on može satima da leži u vašoj sobi i da ne skrene pažnju na sebe, a da ga, ipak, osećate. Ali kad počne(najduža tema na albumu) The Line It Curves, sa svojim blagousporenim himničnim tempom i kada Lynch, u refrenu, pusti glas kao Burroughs kada je čuo da je Ginsberg mrtav, bespomoćno, jecajući, setim se kosmosa iz onih pesama Flaming Lips koliko je to prostranstvo pa se, ipak, dva srca sretnu, zavole i izgube jedno drugo zauvek. Baš kao kod nas, ovde, na Zemlji.
Davide, s tobom bih i na jogu išao!
SELEKTAH: 8/ 10
Mislim da sam veoma i ozbiljno depresivan.
Ne znam zašto.
And it's none of your goddamn business!
Ali bojim se da u suprotnom ne bi razumeli moju recenziju. Odnosno voljenje ovog albuma.
Prvi Davidov album možda je i bio remekdelično teranje šege sa sopstvenim imidžom i konačno uobličavanje hobija koji traje koliko i ona njegova druga, daleko poznatija, karijera. I sve mu se moglo oprostiti zbog toga, iako zapravo nije imalo šta da se oprašta. Sa The Big Dream, "zajebanim drugim albumom", Lynch treba da se pokaže kao autor i izvođač, da se (mal)tretira samo na osnovu tog uratka, potvrdi ili diskvalifikuje za sva vremena. Čitam i čitam da fanovi i poštovaoci nisu oduševljeni. Zameraju mu da se ponavlja (tj da nije makao od ideja i estetike prvog albuma), a zatim i da se ponavlja (tj da iz pesme u pesmu istim sredstvima realizuje manje-više slične stvari). Stoji. Ali koliko i ono da svako ima pravo na svoje mišljenje.
The Big Dream nije album za srećnog čoveka.
Ne može biti, ispravljam se.
Njime od početka putuje jedna te ista emocija. Sanjareća, melanholična, teška kao neizvesnost, prolaznost ili usamljenost. Manje-više ona je provučena kroz isti set filtera i autotjunova koji distorziraju Lynchov glas da zvuči kao da dolazi iz radijatora. I taj glas tek povremeno razmrda svoj hiljadama godina formirani duhovni mir. Lynch na ovom albumu zvuči kao piramida koja se obraća. Kao zid ili hrast koji je tu od samo on zna kada. Ali taj glas, taj stil su tu kao Shieldsove gitare na albumima MBV- da ga tvore. Ja mogu da ga slušam satima (samo danas već šest sati non-stop). Ko ne može, ne može.
I produkcija je ista. Bluz kakav je Moby svirao, tek povremeno drugačiji, elegantniji, emotivniji, magičniji, honeyI'vejustkilledamanforyou, oporiji, tvinpiksastiji, sasvim, sasvim drugačiji. Ublažite distorziju, uklonite Lyncha i pitaćete se gde je Julee Cruise. Lynch je samo zauzeo mesto koje mu pripada. Ali, ovo nije album koji se trka sa trendovima, baš kao ni što Floating Into The Night ili Crazy Clown Time nije. To su hip ostvarenja u sopstvenim kategorijama.
Mogu da zamislim da ovaj album sebi pristavite posle poslednjeg Buriala, da ga uparite sa Yorkeovim prvencem, da njime nastavite nakon poslednjeg Tom Waitsa, da ga udenete između Shackletona i Chelsea Wolfe, da sa Morriconea preko njega pređete na odabrane radove Mike Pattona na etiketi Ipecac. Bogato aranžirana atmosfera, downtempo ritam i spokenwordovski (radijski!) vokal omogućuju mu da se brzo i lako veže. Usamljenost to ume. Da proguta.
Ovo je na sve rečeno i jedan vrlo nenametljiv album. Poput crvene draperije ili crne mačke on može satima da leži u vašoj sobi i da ne skrene pažnju na sebe, a da ga, ipak, osećate. Ali kad počne(najduža tema na albumu) The Line It Curves, sa svojim blagousporenim himničnim tempom i kada Lynch, u refrenu, pusti glas kao Burroughs kada je čuo da je Ginsberg mrtav, bespomoćno, jecajući, setim se kosmosa iz onih pesama Flaming Lips koliko je to prostranstvo pa se, ipak, dva srca sretnu, zavole i izgube jedno drugo zauvek. Baš kao kod nas, ovde, na Zemlji.
Davide, s tobom bih i na jogu išao!
SELEKTAH: 8/ 10
legao dobro izmedju slasanja poslednjeg King Krule i Willis Earl Beala
ReplyDeleteThe line it curves, to je ta traka, a pošto sam juče počeo da je izražavam trakama, evo http://youtu.be/Unfsk-kDA8k iako večeras ne dolaze /daleko je, daleko je Rumunija/, što mi je na neki način drago, jer ni ja ne dolazim /daleko je, daleko je Jagodina/, ali dobro ide uz Lanča, kako ga je moja koleginica nazvala u Kanu, ma šta lajući pas moga ujaka mislio o tome...
ReplyDelete>>kako je teško biti slab, kako je teško biti sam, i biti star, a biti mlad!<<
ReplyDelete