Jeff Nichols je režirao: Take Shelter, Mud, Midnight Special i Loving. Ovo je njegov prvi film.
Sad kad imam sve Nicholsove filmove na gomili primećujem da je jedan od centralnih motiva u svima njima- očinska briga o detetu u neobičnim okolnostima. Čak i u Loving, koji jedini beži od te matrice, možemo da kažemo da Richard pojačano i zaštitnički brine o Mildred. Shotgun Stories u tom smislu možda otkriva jedan od mogućih korena tog "interesovanja".
Priča je vrlo jednostavna. Negde u Americi, gde je bog okrenuo leđa, međ' belim trešom i crvenim vratovima, žive tri sina, Son, Kid i Boy. Otac alkoholičar i napasnik ih je napustio kad su bili mali, a majka, deluje, nikada nije ni bila tu. Naročito srcem. Onda stigne vest da je otac umro. Vest, naravno, donese majka... Sinovi odu na sahranu, a mi tamo otkrijemo da je otac u međuvremenu postao Bornagain Christian i da ima još četiri sina. Tu se ova prva postava sinova pokaki po in memoriamu čime započinje sukob sinova...
Nicholsov film je lepo slikan i podseća na rasne nezavisne primerke američkog filma, iako manjka dubinom i dramskošću najboljih primeraka istih. S druge strane, njegova stanovita nemuštost i bazičnost skoro da kreiraju crnohumorni ili komični utisak o čitavoj priči, iako je ona teškometalno tragična.
Malo više od ličnih muka jedne i druge ekipe sinova (ova druga ima imena, što ih nekako prikazuje kao "privilegovanije" i "uspešnije"), bio sam više pod utiskom ekstremne skromnosti života svih njih, života koji su tako nemoćno fokusirani samo na preživljavanje i sitna, budalast zadovoljstva, na živote kako bez skoro ikakve materijalne, tako i duhovne imovine. U takvim okolnostima, možda je lakše zamisliti bitnost istine i pravde, važnost časti i svih mogućih oblika sukoba koje ona može da generiše, jer, realno, šta drugo ovi ljudi još imaju, a bez čega mogu da ostanu. A sve to omogućio im je otac, koga više nema, kao neku vrstu netestamentalizovane zaostavštine. Iako je ovaj film snimljen još daleke 2007. nije teško tretirati ga kao alegoriju današnje Trumpove Amerike i njegovih demagoških poziva na "njeno ponovno učinjenje velikom". Isto mlaćenje prazne slame i tamo i ovde traži svežu krv. Pa ko nasedne.
Michael Shannon je, kao i u većini uloga, poetski mističan i to ovom banalnom filmu prija, jer ga ukotvljuje malo dalje od svega što je tako preočigledno. Ima neke poezije u njegovom neburnom traženju, dobijanju i gubljenju pravde, u stvarima na koje pristaje i ne pristaje. Sva ostala braća su skoro karikaturalna spram njega i verovatno stvarnija slika tog sveta od njega. Ali u miksu dobijamo neku realističnu predstavu i ta vrsta kreirane autentičnosti je možda najveća vrednost ovoga filma.
S druge strane, možda bih sa istom dobromvoljom mogao da branim i neka zajednička ostvarenja Olega Novkovića i Milene Marković, pa to ne činim. Valjda je tuđe slađe, tj manje gadno.
Naravno da nije.
Nichols možda nije veliki autor, ali sigurno jeste autor. Pre će to biti.
SELEKTAH: 6plusplus/10
Sad kad imam sve Nicholsove filmove na gomili primećujem da je jedan od centralnih motiva u svima njima- očinska briga o detetu u neobičnim okolnostima. Čak i u Loving, koji jedini beži od te matrice, možemo da kažemo da Richard pojačano i zaštitnički brine o Mildred. Shotgun Stories u tom smislu možda otkriva jedan od mogućih korena tog "interesovanja".
Priča je vrlo jednostavna. Negde u Americi, gde je bog okrenuo leđa, međ' belim trešom i crvenim vratovima, žive tri sina, Son, Kid i Boy. Otac alkoholičar i napasnik ih je napustio kad su bili mali, a majka, deluje, nikada nije ni bila tu. Naročito srcem. Onda stigne vest da je otac umro. Vest, naravno, donese majka... Sinovi odu na sahranu, a mi tamo otkrijemo da je otac u međuvremenu postao Bornagain Christian i da ima još četiri sina. Tu se ova prva postava sinova pokaki po in memoriamu čime započinje sukob sinova...
Nicholsov film je lepo slikan i podseća na rasne nezavisne primerke američkog filma, iako manjka dubinom i dramskošću najboljih primeraka istih. S druge strane, njegova stanovita nemuštost i bazičnost skoro da kreiraju crnohumorni ili komični utisak o čitavoj priči, iako je ona teškometalno tragična.
Malo više od ličnih muka jedne i druge ekipe sinova (ova druga ima imena, što ih nekako prikazuje kao "privilegovanije" i "uspešnije"), bio sam više pod utiskom ekstremne skromnosti života svih njih, života koji su tako nemoćno fokusirani samo na preživljavanje i sitna, budalast zadovoljstva, na živote kako bez skoro ikakve materijalne, tako i duhovne imovine. U takvim okolnostima, možda je lakše zamisliti bitnost istine i pravde, važnost časti i svih mogućih oblika sukoba koje ona može da generiše, jer, realno, šta drugo ovi ljudi još imaju, a bez čega mogu da ostanu. A sve to omogućio im je otac, koga više nema, kao neku vrstu netestamentalizovane zaostavštine. Iako je ovaj film snimljen još daleke 2007. nije teško tretirati ga kao alegoriju današnje Trumpove Amerike i njegovih demagoških poziva na "njeno ponovno učinjenje velikom". Isto mlaćenje prazne slame i tamo i ovde traži svežu krv. Pa ko nasedne.
Michael Shannon je, kao i u većini uloga, poetski mističan i to ovom banalnom filmu prija, jer ga ukotvljuje malo dalje od svega što je tako preočigledno. Ima neke poezije u njegovom neburnom traženju, dobijanju i gubljenju pravde, u stvarima na koje pristaje i ne pristaje. Sva ostala braća su skoro karikaturalna spram njega i verovatno stvarnija slika tog sveta od njega. Ali u miksu dobijamo neku realističnu predstavu i ta vrsta kreirane autentičnosti je možda najveća vrednost ovoga filma.
S druge strane, možda bih sa istom dobromvoljom mogao da branim i neka zajednička ostvarenja Olega Novkovića i Milene Marković, pa to ne činim. Valjda je tuđe slađe, tj manje gadno.
Naravno da nije.
Nichols možda nije veliki autor, ali sigurno jeste autor. Pre će to biti.
SELEKTAH: 6plusplus/10
pored teme roditeljstva tu je neizbježni pick-up truck u svakom od filmova (loving nisam gledao)
ReplyDelete