OSKAR/ FEST/ WHATEVER: BIRDMAN (OR THE UNEXPECTED VIRTUE OF IGNORANCE)

Ptice koje ne polete (morao sam)

Nisam se nameračio, majke mi. A neko će možda imati takav utisak- da namerno tražim stidne dlake u jajetu svim kandidatima ovogodišnje Oskar/ Fest/ Whatever sezone. A baš naprotiv. Ja najviše na svetu volim da pogledam odličan film i najnesrećniji sam kada po odjavnoj špici shvatim da to nisam učinio. Ali, nešto me neće ove godine, mada- dosta je još filmova preda mnom.

Birdman je veliki kritičarski favorit. Gledajući ga nije mi bilo teško da shvatim zašto- to je film vrlo snažne i direktne anti-holivudske poruke holivudskim studijima koji su u bioskopima pobili mid-badžet filmove "za odrasle" i mesto ustupili megabilionskom ispiranju mozga superherojima, robotima i drugim tehno božanstvima. Dobar deo prethodne formulacije nije moj stav već pokušaj da naslutim kako bi ti, Birdmanom zadovoljni kritičari, to formulisali.

Birdman je priča o Rigganu Thompsonu, popularnom holivudskom glumcu, koji je svetsku slavu doživeo u superherojskoj trilogiji o "Birdmanu". Ali to je bilo pre mnogo dekada. Riggan danas, u Njujorku (koji treba da funkcioniše kao "druga i drugačija strana sveta od Holivuda"), na Brodveju, pokušava da postavi predstavu baziranu na kratkim pričama Raymonda Carvera What We Talk When We Talk About Love. (pauziram ovde)

Mislim da mi je narečnu zbirku priča poklonila Olja L. pre jedno 20 i više godina. Bio je to moj prvi susret sa Carverom, ne i naročito srdačan, a s obzirom da se posle nismo susretali, rekao bih da mi njegov suvoparni stil o još suvoparnijim životima svojih junaka nije bio naročito blizak. Nešto kasnije, Maja U. mi je poklonila Ask The Dust, Johna Fantea. To me podsetilo na Carvera, ali mi podjednako nije prijalo. Ne volim američke realiste koji nisu staroromantični. (kraj pauze)

Alejandro Gonzalez Inarritu se rediteljski razmahao ovde više nego na bilo kom svom projektu, a za razliku od prethodnih (i čini se da ta tendencija raste od Amores Perros na ovamo) deluje da je koncept skoro u potpunosti pojeo priču. To jest njeno krvavo i sočno mesto. Ceo film je snimljen "u jednom kadru" što stvara utisak naše neprekidne, "neodvojive" prisutnosti od života Riggana Thompsona. Fenomenalna, fridžezi muzika Antonija Sancheza (i najbolji momenat ovog filma) sve vreme prati dešavanje u filmu i čak povremeno meta-filmski uključuje izvođača (najveći i najbolji deo saundtraka su solaže na bubnjevima) u radnju. Inarritu neprekidno kreira i razbija realnosti tražeći za našeg junaka onu pravu. "Birdman" koga je Riggan igrao i dalje je u njegovom životu, prvo kao glas, a potom i telom i kostimom, sve dok se na kraju njihovi životi i moći ne izmešaju, u jedno, recimo. Riggan je možda šizofreničan, a možda je to svirepa igra u Inarrituovom eseju.

I sve to prija, čini film dinamičnim, u najvećoj meri drži našu pažnju. Nema puno ovakvih filmova. Ali nije da ih nije bilo. I to relativno skoro. Najinteresantniji (scenaristički i rediteljski) radovi Charlieja Kaufmana imaju baš ovakvog junaka u centru pažnje i vrlo, vrlo slično mu rasturaju postojeći svet, gradeći nove, i oslanjajući se pri tome meta-filmski na druge umetničke (predstavljačke) medije. Ali, ako ostavimo po strani tu šizofrenu teatralizaciju sveta junaka (Being John Malkovich, Adaptation, Synecdoche, New York), i brojni drugi filmovi prethodnih godina prikazivali su nam junaka u poznom midlife crisis periodu (Apatowljev Funny People kao jedan od najboljih, ili American Beauty) koji rezimira svoj razbijeni život i traži mu novi smisao.

Razbijenim životom bavi se skoro ceo Inarrituov film (bilo na pozorišnoj Rigganovoj sceni, filmskoj Rigganovoj sceni ili metafilmskoj sceni Michaela Keatona koji igra Riggana), ali vrlo tanko i kroz seriju opštih mesta: došli su novi, mladi i bolji glumci, ćerki nije bio dobar tata, drugarski odnos sa bivšom ženom, nesređen sa ljubavnicom, krize, preispitivanja... I sve to u pozorištu, mahom iza kulisa, tokom proba i predpremijera. Pre stupanja na veliku scenu.

Na kraju filma, Inarritu nije odoleo religioznom zanosu koji prožima većinu njegovih filmova obećavajući junacima bolje sutra nakon poslednjeg danas. "Birdman" se konačno vinuo. Osmeh Emme Stone (koja neinspirativno igra njegovu eks-džanki ćerku) tom prilikom pamtiću kao najiritantniju stvar u ovom filmu. Stradanje Riggana Thompsona svakako ne može biti poslednja najlepša stvar koja mu se dogodila. Bedno, čak i ako pomislimo da većina Carverovih junaka u životu prođe slično, pa čak i onaj koga (je) Riggan (trebalo da) igra na sceni.

Priča o tragičnom (nemogućem?) bekstvu iz Holivuda, koja nije razvila ni jedinu zanimljivu stvar koje se dotakla (naša sumanuta potreba da budemo relevantni u društvu koji čini sve da to postane jedino merilo svih stvari), kontrira Holivudu patetičnom i dosadnjikavom pričom, koja bi, valjda, trebalo da bude primer "kako treba". To što Inarrituov junak neminovno i očekivano strada nije opravdanje za seriju banalnosti koju nam je pre toga priredio. Jer tome služe Holivudski filmovi.

A da ne govorim da u filmu postoji i scena u kojoj je nekoj famoznoj pozorišnoj kritičarki pripisana skoro polu-božanska uloga u životu pozorišnog Njujorka, a tom prilikom ona, i dalje nisam siguran da li Inarritu to radi ironično ili ozbiljno, saopštava Rigganu da Holivud "no pasaran" u njenom gradu. Ako se ruga njoj, onda se ruga i Rigganu, ako se ne ruga, nego je ozbiljan, Inarritu je naivniji nego što sam mislio. Mada, Ameri kad im nešto smeta izađu na ulicu i protestuju zbog toga. Ili pobacaju bombe. Jer jednostavno je američki način.

Birdman je lepo razigrani kliše koji se bori protiv klišea. Svim perjem.

SELEKTAH: 5minus/ 10

SINGL GODINE 2018/96

AUTOPARK - Poslednja pesma (Samizdat)

Olja con dios.

INTERPOL - El Pintor (Matador)

Da, ja sam autor ovog tvita:

Ja kao volim Interpol. Ja kao obožavam Interpol. Malo pre sam "na suvo" (dakle, Google-free) pokušavao da se setim koliko Interpol imaju albuma, jer ja onaj "četvrti" najviše volim, a nikako ne mogu da se setim koja su tri pre njega bila. Tačnije, ne mogu da se setim Our Love To Admire. A taj album mi je čak i drag, imam i majicu (fala, Olja?).

Poenta onoga što želim da vam kažem je da "najviše volim" ne znači "znam svaki trek u sekund, upoznat sam sa verzijama, obradama i remiksima, znam tačno sa kog albuma i koja po redu je ta pesma i naravno da znam devojačko prezime žene producenta". Jer ne znam. A, ipak, "najviše volim", sa ili bez navodnika. Jer da najviše ne volim ne bih bio tu, sa ušima velikim kao u afričkog slona i srcem sa više otvorenih vrata nego dupe Naprednjaka, tu ispred El Pintora.

Kao i uvek, ako vas zanima ozbiljno mišljenje (sa ili bez navodnika, zavisi od vas) uvek možete da odete da pročitate šta Pitchfork misli. Što se mene tiče, jedino zanimljivo je poređenje zvuka Interpol sa nošenjem naočara za sunce u zatvorenom prostoru. To razumem. I kad god mogu radim.
A moje, ionako nejako, mišljenje o ovoj publikaciji dodatno je srozano njihovom konstatacijom da je "Četvorka" najgori album u opusu benda, jer je "lišen hukova, refrena i svih onih elemenata koje slušanje muzike čine prijatnim", smećući (er to reč?) s uma da su upravo tim metodom Interpol prvi i jedini put u karijeri probali nešto drugačije (i ako mene pitate uspeli, samo potražite onaj prvoliknuti "mutt rip" koji je još više doomy and gloomy od originalnog izdanja).

Interpol voliš i slušaš zato što zvuče kao Interpol. I zato što je fizički i psihički nemoguće istu količinu vremena posvetiti Joy Division. Plus, šta god vi mislili ili u komentarima rekli, Interpol izgledaju jebeno kulje. Odelo čini čoveka u ovom slučaju.

Nažalost, bojim se da se ništa od prethodno rečenog ne može preneti i primeniti i na El Pintor. Krenimo od blesave ideje da se još jedan album (jer "Četvrti" album zapravo nosi ime benda) nazove Interpol samo u anagramskoj varijanti (nećemo valjda o tome da "el pintor" znači slikar). To bi trebalo da znači da su stvari pretumbane, zakamuflirane, da liče, podsećaju i kriju "stari dobri zvuk". A pred nama je, zapravo, album koji može biti više "Interpol" samo da je nazvan I.N.T.E.R.P.O.L. Kako je i trebalo da bude nazvan, pa da sve shvatimo kao teško svarljivu, ali, ipak podnošljivu, sprdnju na sopstveni račun.

Jedan ceo dan na odmoru posvetio sam slušanju samo El Pintor. Jedan ceo dan pre toga pripremao sam se i terao sebe na to. Onih prvih, "preliminarnih" desetak slušanja (kod kuće), kao nikad do sada (a naročito za jedan album koji bi trebalo da mi se sviđa!) odgovarali su me od toga.

More, sunce, Eli, Žozefina, plaža. I ja. I El Pintor.

Sve što volim na ovom svetu na jednom mestu.

Osam sati kasnije noćna mora je konačno bila gotova. Ja sam mogao da isključim ajpod, spakujem stvari i krenem put sobe-pa-na-večeru, srećan što više ne moram da slušam El Pintor.

All The Rage Back Home je (skoro) odličan i "klasičan" Interpol singl. Trebalo mi je više od petnaest slušanja da to shvatim, i to mi je dalo nadu da ću slične sreće biti i sa albumom. Nažalost (NAŽALOST!!!), nije bilo tako. El Pintor je proizvod benda koji se trudi da bude Interpol i skorrrro to i jeste. I baš to skorrrro ruži i uništava čitavu stvar. Na El Pintoru, što je i za prethodna izdanja benda bio oridžinal trejdmark (da se razumemo...), nema trunke iskrene emocije. Ali nema ni iskrene želje za fejkovanjem, već se i fejkovanje fejkuje. I to loše. I to je mana.

Pesme kao da je krojio kompjuter kome su pre toga puštena tri prva albuma (i naravno, ne "četvrti"!). Glas Ian Curtisovog plejbojevski zgodnog brata je tu. Mehanički precizni očaj, takođe. Oproštajne poruke nesrećnih tinejdžerki praktično se same pišu. Ali, u životu je i inače strašno kad nešto nepodnošljivo liči, a nije. A ako se radi o "zvuku Interpol" to je tek tragedija za sebe.
Nije mi jasno zašto se bend uplašio za sebe i "đokovićevski neobjašnjivo" (moderna psihologija je skoro usvojila taj termin) krenuo u defanzivnu samo-imitaciju, zaboravljajući da je i pre toga sadržaj zapravo bio smela i zeitegeistna "imitacija sadržaja" (vi ubacite emociju koju ste osećali po sopstvenoj želji).

Međ' skromnih deset pesama tek tri bih izdvojio, ali ne zato što se radi o predlošcima za Interpol antologiju, već zato što i nije bilo potrebno mnogo da se bude drugačiji od refleksije refleksije refleksije... Everything Is Wrong, jer uprkos odsustvu basiste Carlosa D-ija, bas postoji, gitarica ide u falseto, a pesma je u klasičnom srednje-lažnotrileroznom tempu. I zvuči kao da je ljubavna, što je izdvojilo. Tidal Wave je svakako najbolja stvar ovde, jer sebi krči put atipičnijim Interpol pomagalima. Melodija je mekša, nostalgičnija, cela stvar iako nije ambijentalna, pre deluje kao neki oblak magle (tidal wave?) kroz koji sporo prolazimo. Bend deluje opuštenije, kao da pesmu nije napravio sa gore konstatovanim ciljem, već iz iskrene i lažne letargije. Završna Twice As Hard nije loša. Pre svega jer za razliku od prethodnih devet manjka ritmom, a i dobrim delom deluje kao da je Paul Banks davi, i davi, i davi. Zvuči smešno, ali pesmi je pomoglo.

Jedna jedina stvar kojom me El Pintor zaintrigirao, a što mi pre nije bilo toliko očigledno, jeste koliko Interpol (a samim tim i svi njihovi klovnovi) zvuče kao R.E.M., a ne Joy Division i svi njima slični got bendovi koji im se obično spočitavaju. El Pintor je prepun Buckovskih gitara, R.E.M. ritmova, Stipeovskog "jecaja u dobroj kondiciji". Document, Green, New Adventures in Hi-Fi, Monster. Obratite pažnju. Čini mi se da ne lupam. A možda sam u pravu još od kad su R.E.M. obradili NYC. Naravno, ni ovde nema traga želji da se rekreira akutna kriza svih/srednjih godina koja prožima karijeru R.E.M., već se radi o pukoj audiofiolskoj naklonosti i osećaju da tamo nečega ima, čega ovde nema.

Slušajući El Pintor zaboravićemo da i replikanti imaju dušu.


SELEKTAH: No Vog/ 10

KING KRULE - 6 Feet Beneath The Moon (XL/ True Panther)

piše: Olja Lakićević

---------- Forwarded message ----------
From: Ognjenka Lakicevic
Date: 2013/12/15
Subject: KING KRULE
To: Slobodan Vujanovic


dragi moj s,

skoro ce 4 izjutra. pokusavala sam da pisem, ali nije to tako lako. setih se onda da bih mogla da poslusam taj album king krule-a.
on je presladak! slaba sam na dzindzere, kao neka ugrozena vrsta su. arci, iliti king krule je mali dzindzer sa prozirnim usima, starmalim glasom i pritom lici na tildu svinton. ima nesto u toj starmalosti, verovatno najvise mojih projekcija, ali uvek me je opsedala ta nadsvest starmalosti, to odricanje (od) mladosti, valjda jer sam uvek prezirala nesvest mladosti. poslednji put kad sam razmisljala o necijim godinama u kontekstu neke pesme je bilo na temu konora obersta, koji je sa 19 napisao perfect sonnet, a tome ima bas dosta. samo sam se pitala sta jebeno moze da ti se desi pa sa 19 godina da napises takvu pesmu.
u svakom slucaju, prvo mogu da se ponadam da ovog malog king krulea nece hajpovati po medijima, jer ce ga to mozda drzati 5 godina a onda ga sahraniti. dobro bi bilo ni da ga ne sahrane odmah, nego onako, da dobije dovoljno motivacije da nastavi da radi. nema niceg goreg od stalnih pohvala u tako neznim godinama. svest ti se nepovratno poremeti a ti ni ne znas. dakle, hocu da ti kazem da nisam citala sta kazu mediji o njemu. retko citam recenzije, pre slusanja albuma nikad, nekad procitam naknadno, kad vec imam svoje misljenje pa da vidim gde smo.
da se ja vratim na ovog malog dzindzera. moj prvi susret s njim je bila pesma out getting ribs u vreme kad se jos nazivao kid zoo (promenio ime da sa 50 ne bi i dalje bio kid, dobro je skontao na vreme). taj spot i njegova pojava me je ostavila izmedju dirnutosti zbog tog STARMALOG glasa (sine ne ocekujes onaj glas i onaj dusevni gnev od jedva punoletnog momka!) i s druge strane mini-prezira prema onome sta naslucujem da je poza. da se razumemo, bili breg JEBENO nikada nije imao ni cesticu pozerizma u sebi i zato mu se vecno klanjam. ali vecno. to je tip i po. (e nego jel si video kako sada izgleda bili breg? ludilo! u 55. godini je postao najbolji frajer, WTF)

u medjuvremenu, una je smarala sa kruleom po fejsu koliko ja sa moli nilson, a unin ukus, iako se nekad mimoilazimo, cenim jer je spontan, ima dusu, osecaj.
e i pustim ti ja album malog dzindzera, i krece easy easy.
pazi prvu asocijaciju. uvod pesme je jako, jako slican bili bregovom melemu za moje srce 'new england'. samo poslusaj, bas uvod sam.
i, znas sta, poza je poza, ta kao prevelika odelca i kao njegov marginalizam i lancici oko vrata, i akcenat (odakle je jebeno on?!), ali postoji nesto jace od toga. king krule u svom glasu ima ono nesto sto podseca na ono nesto zbog cega sam se ja kao klinka zaljubila u dzo stramera. ima i necega sta sam u tragovima naslutila kod pita doertija (nisam fan ali umem da osecam), ali kod njega je to sabotirano od strane lajfstajla i koketiranja sa  dzetsetom (stagod to znacilo). to je taj neki romanticno-melodicni bunt i bol, nepredavanje, nesto sto takodje u tragovima prepoznam u talentu alexa turnera (takodje nisam fan, ali nesumnjivo ima briljantne momente).
easy easy nije nista novo u smislu (socijalne) tematike, sve su to vec rekli i the clash i billy bragg, pa cak i smitsi, ali koga zabole, i o ljubavi je sve receno, ali kad god neko novi prica, uvek je autenticno, uvek je kao prvi put. dok postoje sve one mtv fufe koje sprzavaju mozgove, meni je ovakvo nesto neophodno. on malo proziva tesco (ko mi o maksiju da pisemo), prica o smorenim zivotima koji ne idu nikuda. cinjenica je da je on odvec mlad da bi bas spoznao, iskusio i osvestio svu katastrofu praznine tih zivota, ali ono sto ne zna, nadoknadjuje osecajem. taj njegov dubok glas isporucuje neagresivni gnev kao povrede duse, i sve u svemu, zavrsih ja sa jedno 40ak repeat-a ove jedne jedine pesme. tako ja slusam kad se posvetim. kao nekad, ono kad smo isli na berzu, kupovali ploce i slusali album ceo mesec.sto mi je drago sto smo se druzili i kao deca. imam utisak da smo bili isti kao sada. malo si me vise nervirao, ali to je to.(nastavicu posto prespavam i poslusam ostatak albuma)
evo me opet.
e sad, ostatak albuma sam delom cula ranije (jutjub), a deo eto preslusah danas...koliko je easy easy konkretna pesma, deo preostalih pesama su nekako bliza the streets (nadam se da mislim na tog izvodjaca) negoli biliju bregu, narativne, razvucene, negde i monotone, delom zahvaljujuci programiranom bubnju koji negde denfuje taj njegov gnev. e sad, ispade da je easy easy zapravo jedina pesma koja se razlikuje od ostatka albuma, ali ne i jedina koja mi se dopada, iako mi se najvise dopada. has this hit laska mom senzibilitetu, kao i boarder line, a ocean bed i out getting ribs su minijature koje na neki lep nacin asociraju na minijature vinija rajlija i morisijeve b-strane singlova u periodu njegovih ranih solo albuma. najvise me nervira kad neko pise o nekoj muzici tako sto stalno poredi sa necim drugim da bismo mi skontali kako je naslusan. a i nije bitno da se muzika stavi u neki folder. ipak, nas um radi tako, vezuje novo iskustvo za neko staro, sam pravi asocijacije.kod mene su one uglavnom pozitivne, tako da ne moze da mi se uzme za zlo, a i ovo pisem tebi a ne za roling stoun.
sto se mene tice, easy easy mi je dovoljna. to je pesma za mene. sve preko toga ide ispod jelke. kad bi ljudi znali koliko sam ja srecna kad pronadjem pesmu za repeat, cesce bi ih pravili.
nadam se da ti dobro zivis. ja fino, jedino bih spalila zimu, cekam 1. mart, tada postaje lakse. ima oko 75 dana do tada, to me muci.
sine, mislila sam da ce ovo pismo imati maksimum 5 recenice.

Well, easy easy
There's no need to take that tone
Well easy
I'm on the telephone
Man just leave us alone

Ow no I should've kept my receipts
Cause the sandwich I bought
Yeah it's been off for a week
And Tesco's stealing my money
When positivity seems hard to reach
I keep my head down and my mouth shut
Cause if you going through hell
We just keep going


drzi se, cmok

THE KINDERGARTEN TEACHER

Odlučio sam da pogledam i propišem o nekim svežim filmovima koji imaju hvalospevnije kritike.

Metacritic: 76/100

The Guardian: *****/*****

Sinoć smo krenuli da gledamo A Star Is Born u Ušće. BRATE!!! Kad nas tamo nisu zatekli, ali apsolutno S.V.I. koji u Srbiji ne gladuju! Nikad veća gužva. Čestitke Južnom Vetru i Zaspanki za vojnike (šta god da je to)!

Vratili smo se kući. Jer smo imali samo dva mesta u prvom redu neke majušne sale. Neka hvala.

Ja da gledam The Kindergarten Teacher. Jelena da spava. Jer život.

The Kindergarten Teacher je mali film, o veoma velikim i bitnim stvarima. Kakva je recimo poezija, i to ne samo poezija naših života, već poezija kao poezija, nizanje stihova zarad čačkanja večnosti.

Verovatno većina od vas nikada ne bi pomislila da sam ja neki naročiti poštovalac poezije. I jedno takvo viđenje situacije bilo bi opravdano utemeljeno u činjenici da ja praktično nikada ne čitam poeziju (sem kad mi je kuma ili Olja ne dostave u nekom obliku), ali to ne znači da ne razumem i ne cenim značaj, pa i praktičnost, tih zgusnutih misli u ovom svetu sve manje sposobnom za pažnju. Od skora duboko verujem da bi poezija, kad bi je bilo svuda oko nas, mogla da dajdžestno i relativno lako podiže naše duhovne nivoe, jer može da se gustira po potrebi i meri okolnosti, a u percepciji korisnika stiže kao malo "zaguljeniji" niz tvitera, ili postova. Stvarno verujem u to.

I izgleda nisam jedini.

The Kindergarten Teacher je drugi film mlade Sare Colangelo u kome glavnu ulogu igra, "standardno sjajna", Maggie Gyllenhaal. Ona je vaspitačica u jednom neštosrednjeklasnijem vrtiću u Njujorku, koja živi sa debeljuškastim mužem u solidnom braku sa dvoje dece, tinejdžera, koje su već skoro pojeli mentalno retardirani društveni trendovi, poput instagrama ili regrutacije. Sebi za dušu (bukvalno), ona ide na časove poezije, koje ne drži Oljica, već Gael Garcia Bernal (i to iako nisu na španskom). 

Ona jednog dana slučajno otkriva da njen "đačić", Jimmy, u napadima nekakvih kvazi-autističnih ponašanja recituje poeziju. Koja je divna. I stvarno jeste. Ona je impresionirana njegovim talentom. Do te mere da njegove pesmice potura kao svoje na časovima poezije, na radost okupljenih, ali ovo nije film o "velikoj poetskoj prevari"... Sara Colangelo je daleko pametnija od toga.

The Kindergarten Teacher skoro besprekoro uspeva da do samog kraja bude paralelna studija o duhovnoj praznini sveta u kome živimo, u kome se poezija neguje nešto malo posvećenije od brige za bele nosoroge. Ali u isto vreme to je psihološka studija jedinke koja zarad opravdanih ciljeva poteže za sve nerazumnijim sredstvima, u svojoj donkihotovskoj borbi za nadahnutije sutra.

Colangelo režira baš kako treba tj baš kao da je "mali američki indi film" kome ne treba naročitog stilskog guranja, jer je priča dovoljno lepa, autentična i "pričljiva" da će sama držati pažnju. Svi glumci su odmereni i sjajni, uključujući i malog Jimmy-ja i vazda toplo-hladnog Bernala, a najbolja je Gyllenhaal koja ovde ima još jednu priliku da sumira sve svoje talente za igranje "u žudnji izgubljene žene". Svi epizodni likovi su naročito mudro dozirani i vrlo efektno dolivaju vatru na tinjajuće konverzacije sa smislenim argumentima, koji, ipak, dolaze od njihovih ljudskih priroda. A ne od rediteljkinih stavova (iako i to).

Na kraju moram da pomenem i da je dobra poezija u filmu stvarno dobra, i da čak i najnezainteresovaniji gledalac neće imati problem da je razlikuje od loše i isfabrikovane.

Ovakvi filmovi nedostaju filmovima i ne mogu se videti u serijama.

SELEKTAH: 10/10

apdejt: https://www.imdb.com/title/tt3709678/?ref_=nm_flmg_dr_5 tako mi i treba kad ne čitam druge recenzije pre pisanja. Ostajem impresioniran, ali i impresioniran da Ameri (izgleda) nisu upropastili originalni materijal. Proveriću.

MOLLY NILSSON (KC DRAGSTOR, 30.11.2013)

piše: Olja Lakićević (tj ona mi je ovo poslala kao privatni mejl (otuda odsustvo velikih slova, interpunkcije etc), a meni je bilo žao da ne podelim sa MMG-narodom prikaz koji može da služi kao templejt kako svi treba da pišu recenzije koncerata- sasvim privatnoprivatno, dakle. fala, kraljice. i foto je njen)

bila sam na moli nilson i zaljubila sam se u nju, obozavam je.
mislila sam da ce to biti kako su mi svi rekli, lakrdija, njen laptop i ona. to vec u najavi deluje smesno. bojala sam se da odem prosli put, da mi se ne bi desilo kao sa chinawoman. secam se posle proslog certa svi koje znam su mi rekli da je to najgori cert ikad i odgovarali me da sad odem. iako su sve prepreke moguce iskrsnule, cak i to da sam cekala ispred kafica u kojem su kartu prodavali (samo tu) i kao pola sata se niko nije pojavio, xxxxxxx neorganizovani hipsteri, do toga da je cert kasnio 2 sata (odnosno ja nisam videla satnicu) i bila neka predgrupa, pa onda u dragstoru LEDARA, nije bilo nikog cuku i po, samo nas recimo pet u sali, pice preskupo, ma uzas...i izlazi ona sa svojim kompjutercicem, kao ono karaoke da je ukljucila, samo su njene pesme. ona onako izgleda staromodno, tako se i krece, i sve je kao tvin piks, sve s tim kliktanjem po kompu kao, koja je sledeca pesma.na matrici i bek vokali. ovako kad pricam deluje glupo, ali meni je bilo carobno. uprkos moronima koji su pricali koje sam napusavala svako malo. a mjuza, sve isto kao na snimku. ali meni je snimak strava tako da je mogla i na plejbek, ali samo tu da stoji tako glomazna u crnoj haljini i nekim paklenim cipelicama ortopedskim, neverovatno decentna, ozbiljna, starmala ali nimalo stroga ni cinicna.
onaj njen glas, nekome zvuci hladan, a meni savrsen, distanciran na nacin na koji je bolnije saostiti stvari nego praviti histeriju neku. koliko mi je vazno da izvodjac ne bude i zabavljac, vec osoba ciju usamljenost osetim na tom stejdzu, neka pristojna nenakurcena nespretna osoba (kao lojd kol, koliko nas je sve odusevio). ne zanima me prenemaganje, glumljenje strava ribe i frajera, bivanje kul, jer to me inace u zivotu ne zanima. ona je tamo stajala kao da je u tvin piksu, pogledom sam trazila damu sa kladom.
do tada sam mislila da bi bilo bolje da ima bend, sad mi je jasno sto nije bolje. jer ta usamljenost kojom su njene pesme natopljene, ona je i konceptualna i fizicka. ona stoji sama na stejdzu, tako usamljena. hevi je, ali nema tragedije, vise ti se place zbog lepote, prolaznosti. kaze, ovu pesmu sam posvetila bratu, i krece philadelphia, pa ja ne mogu, meni suze idu sve vreme koliko je lepo i kako sam srecna. ''i hope we will never be domesticated'' ''we dont have to be so complicated, i wanna be a sister to you, do things normal sibilings don;t do, i want you to be like a brother to me'' ''at night they call you on your phone, but that's allright cause i'm your ringtone''...
bila je i 'in real life' - online you never feel alone, i never feel alive, call it what you like in real life...'' i hotel home...im never at home so call on skype...
dear life je isto bio...''Dear Life, you know I love you secretly
even when you're talking dirty to me
And I'm not only saying this cause I'm drunk
(though I am) I should tell you more often
if I think that I can
I really mean it, I really mean it
I really really mean it tonight''
nije izvodila moje jos 4 omiljene i cert je bio prekratak, ni sat vremena, ali sam otisla presrecna. bozanstvena muzika. to sto ona radi TOLIKO komunicira sa necim sto zivi u meni iznutra, taj neki optimizam melanholije, kao, nikad nije tragedija i hevijana, sve posmatras i prihvatas i volis zivot. i tako s tim laptopom, i tim ozbiljnim glasom, delovala je realnije nego vecina izvodjaca koje sam videla. mozda je to jer me, sem ljudi, nista nije ometalo da cujem sve te pesme kako one inace zvuce na snimku, i nisam imala problem s njenim konceptom, sa njenim malim kabareom, ne treba mi performans, te pesme su dovoljne.

MOĆ VEŠTICA 29.03.2020. KUP MAARE 2020 - 20 NAJBITNIJIH SINGLOVA SVIH VREMENA po izboru Olje Lakićević (Autopark)

Plejliste neće biti. Morate da slušate. I da uživate.

KUP MAARE je osmišljen u čast Marka Nikolića, mog nekadašnjeg sagovornika na teme pop kulture. I šire.

Premisa je jednostavna- kojih 20 singlova bi moglo/trebalo da izgradi novu pop kulturu nakon (ove?) apokalipse da je tebi poveren taj zadatak da ih izabereš?

Na ovaj zadatak odgovara Olja Lakićević, frontvumen Autopark, objavljivana pesnikinja, amaterska bokserka i osnivačica prvog jugoslovenskog fan kluba Vaye Con Dios. Njen izbor je antologija "Garažnog Geta" o kojoj ste sanjali, naročito ovih besanih korona noći.

Ako želite da čitate interesantne tekstove i studije o pop kulturi, Maaretovi tekstovi su uvek zgodno mesto da to počnete:

o srpskom hip hopu, burna diskusija sa članovima Beogradskog sindikata

"... Ovde još uvek postoji ta autocenzura koja je nasleđena iz nekih ranijih vremena da se kaže svoje mišljenje iz raznih egzistencijalnih razloga, što su momci iz Sindikata pomenuli, i hip-hop vrši tu neku emancipatorsku ulogu, da jednostavno ne treba se stideti nečega ako nešto misliš. Naravno, postoji i drugo mišljenje. U svakom slučaju ono bolje je da iskažeš svoje, kakvo god da je, pa da bude rat mišljenja, a ne kao što smo imali priliku da vidimo pre 15 godina, da ništa niko nije mislio, svi su bili srećni i odjedanput su lepa sela počela lepo da gore." (Maare)

pt1 https://www.popboks.com/article/4959
pt2 https://www.popboks.com/article/4975

o tome kakva se muzika pravi u spornim vremenima u Srbiji? i zašto se ne pravi.

"... Odbacujući svoju zastarelu ljušturu na klaviru TV Pinka, smisleno muziciranje u Srba već deceniju luta i traži svoj dah, gušeći se u sporednim detaljima, zadovoljavajući kreativni poriv u lamentiranju nad manjkom medijskog prostora, ograničavajući sebe u ionako tesnoj vremenskoj kapsuli kojoj je odavno istekao rok trajanja."

https://www.popboks.com/article/6397

o kojinom dvd-u

"VHS šmek oličen u titrajućoj beloj štrafti pri dnu platna i agitpropovski slogani (talenat + iskustvo = poverenje) zaokružuje poetiku ovog filma koja se u najvećoj meri bazira na simbolizmu (pop)kulturne arheologije."

https://www.popboks.com/article/7776

TOM A LA FERME

Gej filmovi kakvi su nam potrebni

Kao što je to, nažalost, i ova "Gej parada" pokazala, biće potrebno još mnogo vremena, vojske i policije pre nego što gej junaci iz mraka FEST-ovih i "autorskih" premijera izađu na svetlo beogradskih i drugih ulica i zažive neke od srećno-tužnih života, ali života, kakve žive van četiri zida u filmovima koji nam stižu iz sveta.

Isprva, "filmovi sa gej tematikom" (od kojih je, recimo Dallas Buyers Club jedan od poslednjih takvih) mahom su bili usmereni na to da budu angažovani, da pokažu da gej populacija postoji i da ima ozbiljnih problema da takvo stanje održi. Poslednjih godina (uslovno rečeno od Brokeback Mountain na ovamo) intenzivno smo zauzeti velikim brojem filmova u kojima su gej akteri zaokupljeni sopstvenim odnosima, ali više iz ugla "normalnih" ljubavnih problema i psiholoških reperkusija koje isti ostavljaju. Kill Your Darlings i Behind The Candelabra su "celebrity" verzije takvih priča, dok je običan svet bio zastupljen u Weekend, North Sea Texas, Keep The Lights On, XXY, da pomenem samo neke koje sam gledao ili su i dalje na mom spisku za gledanje. U izvesnoj meri i ovi filmovi su angažovani, s tim što je njihova agenda (namerno ili slučajno) skrivena u pokušaju da se njihovi odnosi tretiraju na načine na kojima je to bio slučaj u "heteroseksualnim filmovima". Dakle, neretko jedina zabavna stvar u njima je što to rade "dvojica čika" ili "dve tete".

Sa izuzetkom jednog od prošlogodišnjih Kanskih favorita, L'inconnu du lac, četvrti film Xaviera Dolana (istotakođe gej), Tom a la ferme prvi je, a svakako najnoviji, film u kome je "gej tematika" stavljena u službu žanra. Deluje da je nebitna za priču koju pratimo, tj da od nje ima bitnijih faktora, a u isto vreme ona je u srži ovog filma i neotuđiva od njega. Uz Brokeback Mountain, čija je melodrama nemilosrdna čak i prema ciničnijim dušama, Tom a la ferme je verovatno najbolji "gej film" koji sam gledao u životu.

Dolan igra Toma, mladića koji nakon samoubistva svog momka, dolazi u jednu od onih "prepoznatljivih zabiti" (a takvih ima i u Kanadi!), na njegovu sahranu. Tamo ga sačekuju momkova majka i brat. Jedini problem? Majka ne zna da je sin bio gej i misli da je Tom bio njegov najbolji prijatelj, a brat je to provalio i nije mu nimalo drago zbog toga. I ako sad očekujete film o tome kako se jedna "vrlo konzervativna zajednica" (što je eufemizam) odnosi prema "urbanom problemu" koji je došao i do njihovih kapija, to ćete i dobiti. Ali ne na način na koji su vam to do sada, "festivalski" upriličavali filmovi čiji su većinski producenti bili "nadležni" NGO-ovi.

Dolanov film je skoro masterklas u (očigledno svežoj) fasciniranosti Hitchcockom. U ovom filmu, u plavo ofarbani Dolan/ Tom, sa kosicom do ramena je ona "Hičkokova plavuša" koja ne planirano biva uvučena u trilerozni zaplet. Momkova majka je dominantna majka koja, uprkos povremenim slabostima, upravlja životom i životima na farmi. A momkov brat, Francis, jedan je od onih "čvrstih muškaraca" koji su kičma Hitchcockovih najpoznatijih filmova, a za koje nikada nije jasno u kojoj meri je njihovo povremeno ponašanje "dečačko" ili "psihopatsko". A unutar svega toga čuči svet neotkrivene tajne, neprekidno golican još mračnijim koje čuče u prošlosti.

Tomovo opredeljenje ne stoji mu kao bedž na grudima. On dolazi kao momčić koji još uvek nije načisto sa tim kako je ostao "udovac", a potom biva fasciniran i zaveden homoerotskom patologijom starijeg brata, za koga do kraja filma nije jasno da li u Tomu traži ljubavnika, (novog) brata ili oba u jednom. I kada pred kraj filma, slušajući priču lokalnog barmena, zamislimo užas koji je Francis priredio nekom  nesrećniku zato što je očijukao sa njegovim bratom, ta spoznaja do nas pre svega stiže kao ključna crta Francisove ličnosti, potom kao poslednja opomena Tomu da se mane ćorova posla, i tek onda kao crna-hronika-u-malom koja svedoči "o odnosu sredine prema problemu".

Da li je i Francis homo ili bi-seksualac koji u toj hladnoj, blatnjavoj i sivoj pustoši zvanoj "farmerski život" ne ume ili ne sme da pronađe svoj život, ili partnera? Jedna od najupečatljivijih scena filma, koju će nam Dolan reprizirati kad zatreba, jeste ona koja prikazuje kako Francis sedi sam na bratovoj sahrani, sa nogama na stolu (!) i niko ne (želi da) razgovara sa njim. Dolan nas pušta da kroz vizuru jedinog "lošeg momka" u filmu proživimo najpotresnije momente ovog filma. Jer iako je Tom taj koji je ostao bez ljubav(n)i(ka), Francis je taj koji u besu i očaju kuka za Tomom. Njega, tako psihopatski nastrojenog, doživljavamo kao nekoga ko je sve izgubio. Ko je sam.

U svim Dolanovim filmovima gej i/ili transdžender momenti imaju manju ili veću ulogu, ali ovim filmom on je prevazišao onaj prvi korak "opsednutosti" specifičnošću ugla gledanja (i ovo je trebalo pod navodnicima, ali da ne preteram), već je ključne momente gej tematike i gej života utkao u čisto filmsko tkivo, i pri tome ih nadgradio omažima Hitchcocku.

Možda se varam, ali to je ono kad se Olja B. (i mnogi drugi) pita- a koga je to (uspešna/ realizovana/ jedva izvedena) "Gej parada" učinila tolerantnijim. Možda problem (tj one koji od toga prave problem) treba napasti na što više mesta, sitnijim angažmanima. Možda gej ljudi treba da se ljube i vataju po pekarama, tržnim centrima i svim onim prostorima gde ih "svetla velegrada" štite od mraka budala i predrasuda. Znam, zvuči romantično. Kao da sam im rekao idite i budite to što ste dok vas neko ne izbristatonizira. Ali, s druge strane, zar vi zaista mislite da ćete dobiti to na šta imate pravo na neki drugi način? Jer niko pre vas nije. Niti će, da ostanem optimističan.

Zato bi na kraju bilo lepo od mene da korigujem uvodnu misao- Tom a la ferme spada u gej filmove koji su nam potrebni, jer NIJE potrebno napominjati da su gej. Tom a la ferme je jednostavno ODLIČAN film. I koji homofobni filmofil je spreman da kaže da nam takvi nisu potrebni?
O tome vam pričam.

SELEKTAH: 9/ 10