„ВЕЋЕ ЗЛО“ ЈЕ БОЉЕ ЗА СРБЕ

Шта не пише у новом НИН-у

Србијанка нас исправно позива да на гласачким листићима уместо заокруживања свог омиљеног полног органа заправо нацртамо исти и на тај начин упутимо актуелној власти једну личнију изјаву своје захвалности.

А паралелно са тим практичним саветом „Како изаћи на изборе“ у медијима се све гласније репризира прича о „мањем злу“ које је сада на снази, пардон- власти, наспрам „већег“ које би могло наступити нереизбором садашњих актера.

БУЛФАКИНШИТ!

Ево зашто је „веће зло“ боље за садашњи тренутак.

Пре свега, док је „веће зло“ било на власти ми нисмо толико осећали последице „мањег зла“. Напротив, нисмо га ни доживљавли као „зло“. Ти неки људи за нас су представљали наду, спас, будућност и тријумф добра. Њихов боравак на власти показао је да смо и ми и они преценили њихове могућности.

Друго, и битније, је да је наш дух био снажнији када се опирао „већем злу“, него када је, као сада, у непрекидном стању љубавног раскида са „мањим злом“. А са јачим духом била је јача и културна сцена, а боље смо и играли баскет. Више смо се трудили. Бес је био смисленији. Будућност није деловала као нешто што ће се надовезати на садашњост. Знало се ко су „они“ и знало се ко смо „ми“. Знало се шта повезује „нас“ као и каквог кодекса и каквих стандарда треба да се придржавамо да задржимо „наше“ и придобијемо „њихове“. Б92 је био најбољи радио на свету. У „Времену“ је већина текстова писана оловком која пише срцем. Идеализовали смо оно и оне које волимо.

„Веће зло“ нам је потребно да би га коначно победили. Да би исправили све оне ствари које нисмо урадили након прве победе. Па било да то значи да овај пут стварно неко виси на Теразијама (за шта сам сигуран да би негативно утицало на развој зла) или да се неки актери сумњиве оданости "злу“ коначно искључе из даљег учествовања у политичком и сваком другом јавном животу.

Отказивање гостопримства „мањем злу“ наша је прилика да ресетујемо дух нације, да елиминишемо осећај немоћи и огорчености који нам је населио срца, да признамо своју грешку и откријемо начине на које ћемо следећи пут предусредити појаву и угнежђивање било каквог зла. И не би требало да се тога плашимо. Шта год да буде. Јер ово је једини начин да сопствену судбину поново вратимо у своје руке.

Стога, пушите га, демократе! Хоћемо развод!

LA PRINCESSE DE MONTPENSIER

Neočekivana tinejdž romantična komedija smeštena u okvir klasične kostimirane drame

Oprezno sam prišao novom ostvarenju Bertranda Taverniera nakon njegovog prethodnog (američkog) pobačaja In The Electric Mist. Ljubavna kostimirana drama u doba katoličko-protestanstskih ratova u Francuskoj krajem XVI veka nije baš predmet mojih najintenzivnijih interesa, ali ponesen entuzijazmom The Mill And The Cross pomislio sam da možda neće biti loše da još malo ostanem u eposi.

Rat vernika i jeretika daje samo istorijski kontekst, kroz njega ulazimo i iz njega izlazimo iz priče, ali zapravo- film fokusom na svoju centralnu priču odnosno zaobilaženjem rata pravi dosta posprdan komentar na "važnost istorije" za "afere srca".

U priču ulazimo kroz dezertiranje grofa de Šabana (morao sam transkribovano) koji napušta jeretike nakon ražolašćivanja prekrvavim procesom ratovanja. Igrom slučaja završava kod princa Montepensiera, kome je u mladosti bio mentor. Ovaj se uskoro ženi prelepom princezom, koja postaje, princeza de Montepensier. Njen problem je što je ona bila zaljubljena u Henrija Guisea, ali i to što svaki muškarac koji prođe pored nje oseti potrebu da joj poveri svoje srce. Pa bio on kraljev brat ili sam grof de Šaban, koji u ratnom odsustvu princa Montpensiera postaje i njen mentor.

Ako vam sve ovo zvuči kao uobičajeni set dvorskih spletki i baroknih dijaloga, ne dajte se prevariti. Skinite im kostime i ono što ostaje jeste skoro kao tinejdž romantična komedija sa nešto promišljenijom tematikom. Ljubav je, naravno, u fokusu, tj pokušaji sirote princeze Montpensier da u okovima braka koji joj je nametnut, sa mladićem koji nije loš, ali nije izbor njenog srca, pokuša da nađe odgovore na pitanja koja je uvode u "zrelu fazu". Melanie Thierry, kao princeza, je očaravajuća u svom iskrenom, devojčakom neznanju šta će sa srcem, ushićena onim što može da nauči ("konstelacije zvezda trebalo bi da poruče ljudima da smo svi isti, ali da svako ima svoje mesto u sistemu", recimo). Slično njoj, i njen mladi muž pokušava da na sve razumne načine privoli sebi svoju lepu ljubu, baš kao što i ljubavnik Henri verujući u strast neprekidno opseda princezu. A imun na njeno prisustvo nije ni stari Šaban koji se, svestan svoje pozicije i godina, zadovoljava očinskom ulogom vernog pratioca koja mu barem garantuje princezino vreme i poverenje. Svi oni neprekidno izgovaraju krupne reči koje ništa ne znače, prolaze kroz intenzivne i burne drame, čak skaču i u dvoboje, ali sve je to nekako naivno i nevino, kao neka igra, u senci brutalnog i krvavog rata.

La Princesse pleni tom lakoćom postojanja "nebitnih" stvari koje, na izvestan način, imaju i tragičan ishod po jednog do glavnih aktera. I, naravno, po samu princezu.

SELEKTAH: 8minus/ 10

MOĆ VEŠTICA 28.12.2011. Naaajbolje pesme 2011. (Top 30)

What am I, but merely an instrument of my Lord

best.of.2011 TOP30

1. Elbow - Ticker Tape

2. Bon Iver - Calgary

3. Trust - Bulbform

4. PJ Harvey - On Battleship Hill

5. Austra - Beat And The Pulse (Edit)

6. Jamie Woon - Shoulda

7. Active Child - Hanging On

8. Autopark – Majami

9. Copia Doble Systema - One Day, Revolution (Schlachthofbronx Remix)

10. Katy B - Easy Please Me (Caspa Remix)

11. Beth Ditto - I Wrote The Book

12. The Dears - 5 Chords

13. Gil Scott-Heron & Jamie XX – I’ll Take Care Of You

14. Zomby - Black Orchid

15. John Maus - Quantum Leap

16. Bullion - Magic Was Ruler

17. Mogwai – Rano Pano

18. Burial & Four Tet & Thom Yorke - Mirror

19. Exitmusic - The Modern Age

20. Friends - I'm His Girl

21. Christian AIDS - Stay +

22. Vivian Girls - I Heard You Say

23. Esben & The Witch - Chorea (Christian AIDS Remix)

24. Kimya Dawson - Same Shit / Complicated

25. Tyler the Creator – Radicals

26. Mark Ernestus - Mark Ernestus Meets BBC

27. Jonathan Wilson - Desert Raven

28. R.E.M. - Oh My Heart

29. The Weeknd - The Morning

30. Ante Perry & Kolombo - God's Gift

THE MILL AND THE CROSS

Jedan lepo zamišljen koncept vrhunski realizovan

Reditelj je Poljak (Lech Majewski). Produkcija je poljsko-švedska. Glumci kojima je ukazana prilika da u filmu prozbore su holandski (Rutger Hauer) i engleski (Michael York i Charlotte Rampling). Znam. I mene je ova kombinacija uplašila. Međutim, ovo je lako moguće jedan od najboljih filmova godine.

Prva scena će vam ili oduzeti dah ili ćete prezrivo coknuti i prekinuti film. A prva scena prikazuje ljudsku postavku Pieter Bruegelove slike "Nošenje krsta" (to je ova dole). Kombinujući posebne objektive sa stvarnom scenografijom i kompjuterskom animacijom (to ja samo nagađam kako je do svega došlo) Majewski pred nama razvija "ljudski total" ove slike i taj prizor deluje zaista hebeno impresivno.

Nakon toga odlazimo u Bruegelov dom i otkrivamo kako je izgledalo buđenje u to doba, a potom, znatno duhovitije prikazanom, buđenju prisustvujemo i u mlinu ugrađenom u planinu (pa, vidi sliku!). Sva scenografija je evidentno napravljena za potrebe filma, tako da uobičajene antikvarne patine koju imaju stvarni predmeti korišćeni u ovakvim ekranizacijama nema. Deluje vrlo neobično, ali još je neobičnije je da je za aktere "tog doba" to sve tako i izgledalo- novo.

Lagano otkrivamo nameru Majewskog da zaviri u sudbine svih aktera Bruegelove slike i tako nas upozna sa društvenim i onim sitnijim okolnostima koje su sliku formirale. Španska opsada, inkvizicija koja zakopava živu ženu, napaljeni muškarci, "točak smrti", nenametljive žanr scene lokalnog života... Sve maestralno slikano sa večito prisutnim perspektivama koje kadar vuku u nedoglednu dubinu. Pretpostavljam da će likovno edukativniji gledaoci od mene prepoznavati i konkretne radove renesansnih umetnika koji su poslužili montiranju određenih kadrova. Ja sam se radovao samoj činjenici da su mi neki od njih delovali poznato.

Kadrovi su uglavnom kratki i ritam filma je fenomenalno odrađen, tako da zapravo imate utisak kao da okom lutate po slici i u tih par sekundi koliko vam je pogled na nekom od brojnih likova vi zamišljate kako li je izgledao njegov život. Kako dijaloga jedva i da ima, baš kao i muzike, taj protestantski minimalizam osećaćete i kao sam žanrovski format filma.

Filmu se, nažalost, može prebaciti nekoliko stvari koje ga ne ruže toliko, koliko bi on bio bolji da ih nije bilo tj da je koncept još tvrđe sproveden.

Ona manja mana je sam kraj. Majewski sa slike izlazi u prostor muzeja u kome nema nikoga, sem "mrtvih" slika. Nepotrebno duplo poentiranje da mi kroz konzumaciju umetnosti nemamo mogućnost da zaista zavirimo u život iza nje nekako je bilo jasno i iz same premise filma. Nije bilo potrebe da nam to gura pod nos.

Isto tako, angažman usahlih veterana nepotrebno je narušio "anonimnost" glumaca, statista i likova koje tumače. Pored toga, njihove replike muče se sa banalnom patetikom, a povremeno čak stvaraju utisak "funkcionalnih konverzacija" skoro kao da gledamo nekakav školski program na temu flamanskih majstora. Ipak, toga nema toliko da bi narušilo nemu lepotu prizora.

The Mill And The Cross nije samo drugačiji od svega što sam gledao ove godine, nego je i drugačije bolji.

SELEKTAH: 9plus/ 10

NOSTALGIA DE LA LUZ

Jedan lepo zamišljen koncept osrednje realizovan

U čileanskoj pustinji Atakama nalazi se jedan od najvećih astronomskih kampova. Zbog svoje konstantno suve i sunčane klime pustinja je idealna i za geološka istraživanja. Zbog toga što tamo već dugo niko (dobrovoljno) ne ide general Pinochet je baš tamo, u bivši rudarski kamp, postavio svoj koncentracioni logor u kome je između 30 i 60 HILJADA ljudi maltretirano i/ili ubijeno tokom njegove vladavine.

Veteran Patricio Guzman koji se tokom čitave karijere bavi utvrđivanjem istine, odgovornosti i nepomirenja sa Pinochetovom vladavinom lepo je zamislio da kroz ideju potrage za prošlošću (objasniću) ispreplete tri, naoko, potpuno suprotne aktivnosti.

Vidite, sadašnjost ne postoji. Barem tako kaže jedan čilenaski astronom. Dok se svetlost odbije od onoga što percipiramo i stigne do nas neko vreme je već prošlo i taj objekat je već u prošlosti. Čak i ako je sasvim blizu, uvek treba neko mršavo vreme da signal od naših čula stigne do mozga. Radi se o milijarditim delovima sekunde (ili šta već), ali formalno sve oko nas je već prošlost. Naviknite se.

E, sad pustinjom Akatama pored geologa i arheologa šetaju i žene iz raznoraznih NGO-ova koje, ali BUKVALNO, šetaju sa lopaticama i skupljaju posmrtne ostatke žrtava koje je Pinochet razbacao i zakopao širom pustinje. Ono što stvar čini posebno bizarnom jeste da zbog specifične klime Atakame zakopani ostaci mogu da se nađu u skoro mumificiranom stanju.

I tako, dok jedni pokušavaju da shvate kako su izgledale najudaljenije galaksije, neki pokušavaju da otkriju kako je izgledala čileanska prošlost u poslednjih sto, a naročito poslednjih tridesetak godina.

Međutim, Guzmanov dokumentarac nije naročito lep. Prizore kosmosa smo već videli, povremeni rediteljski zahvati u dočaravanju geografije astronomskog kampa deluju studentski, a na planu vođenja priče gubi se emotivna poenta, jer sve deluje nekako "nabacano". Očigledno da ni budžet nije bio veći od ambicija.

SELEKTAH: 6/ 10

NAJBOLJI ALBUMI 2011

Ne, ovo nisu albumi koji su se na mojoj listi Najboljih albuma 2011. našli na mestima od 33. do 53. Ovo su Najbolji albumi 2011. Slušao sam ih rado, bio sam iznenađen svežinom i blesavošću nekih od njih. Drugi su se, pak, podvlačili pod kožu, sporo i tiho. Neki su kucali više puta na moja vrata, ali su uprkos neotvaranju nastavili da se vraćaju. Neki su došli tek na kraju, samouvereni kao Sunčev sistem. Neki su ostali u sećanjima sećanja. Ne bih se razdvajao od njih. I kajem se što nema Zole Jesus. O novom Vladislavu Delayu da i ne govorim.

(Budućnost se smeje*)

1. Part Time - What Would You Say (Mexican Summer)

Like so many of their generation, Part Time wear their soft-focus '80s influences on their (rolled-up) sleeve with debut album 'What Would You Say'. Following in the footsteps of John Maus, Ariel Pink, or the Ducktails, their sound is drenched in all the memes of that era, from the haze of warm and woozy synths on 'Living In Pretend' to the neon backlit guitars of 'She's Got The Right' and the montage ambience of 'Riots In The Street'. (Boomkat)

2. Molly Nilsson - History (Dark Skies Association)

Like Maus, she creates dreamy, sometimes nostalgic synth-pop with simple/perfect melodies, as evidenced on bittersweet album opener “In Real Life.” (Gorilla Vs Bear)

3. Primordial - Redemption At The Puritans Hand (Metal Blade)

You won't hear many things as demanding of lighters (or armor) as the pagan Irish group Primordial's seventh album. Charismatic vocalist A.A. Nemtheanga-- sort of the bald, heavy metal Daniel Higgs-- could make a shopping list feel like an battle cry about a huge, bloody war. (Pitchfork)

4. Water Borders - Harboured Mantras (Tri Angle)

The incorporation of analogue synthesizers and electronic elements connects them to the early works of Coil and Throbbing Gristle specifically. The way the group's vocals trail off and bend into unnatural chord sequences recalls the primal anxiety of early Nick Cave and Birthday Party, and when the vocals get caught up in the processors they sound like the eeriest moments of The Knife ("Antechamber," "Bad Ethos"). (Resident Advisor)

5. Oliver Huntemann - Paranoia (Ideal Audio)

This album will certainly appeal to any listeners who are familiar with his famously deep and powerful sound. However as the album features guest vocals from Ane Troll Linquist and Robert Owens it is equally likely to captivate those who like things a little bit lighter. As expected, every track is expertly crafted, resulting in a brilliant and memorable album that sounds just as good at home as it does on the dance floor. (Drowned In Sound)

6. Future Islands - On The Water (Thrill Jockey)

Baltimore's Future Islands obviously were born with their ears pointed eastward to the theatrically heartbroken land of New Order, the Cure, and David Bowie. On this much-improved third album, synths swell, beats throb, and oceanic drones creep. Wye Oak's Jenn Wasner wafts through like a specter on "The Great Fire," but Sam Herring is the true phantom of this synth-pop opera… (Spin)

7. Richard Swift - Walt Wolfman (Secretly Canadian)

The EP finds Swift as a soul-pop troubadour, another new role but one that fits him well. Lead-off track “Whitman” is the least-clouded of the songs, pushing Swift’s rich vocals to the front of a ‘60s-inflected swoon. The songs that follow mostly hide his voice, sounding like weird demos that some local soul label never got around to mastering. “MG 333” and “Laugh It Up” prominently feature Swift’s impressive drumming, slightly distorted around the edges to lend some menace to the murky melodies that float on top. (Prefix)

8. HTRK - Work (Work, Work) (Ghost International)

HTRK's Ghostly International debut Work (work, work) is a flat-lined study of desire and submission, sentimentality and dysphoria. The London by way of Berlin and Melbourne art-rock duo (pronounced "Hate Rock") finished the album's production while grieving the sudden loss of founding member and bassist Sean Stewart to suicide in March '10. And while that tragedy has certainly found its way into the music's bottomless sonic void, Work (work, work), written from 2006-10 in Berlin and London, is about much more than abject darkness. (Insound)

9. Carlos Forster - Family Trees (Hush)

Perhaps the greatest charm of Family Trees is that it never attempts to be The Great American Singer-Songwriter Record and, as a result, is all the more enjoyable and closer to being exactly that. It’s a great reminder of the power of a simple song, of simple emotions, of how good it feels to touch the fertile and familiar grass of home. (PopMatters)

10. John Maus - We Must Become the Pitiless Censors of Ourselves (Upset The Rhythm)

"Its atemporal feel and overall state of being – a queasy type of dyschromia – communicates eternity and infinity," wrote one reviewer. Which means the thoroughly servicable synthpop it actually offers, sung by a man whose baritone sounds uncannily like the Sisters of Mercy's Andrew Eldritch, might seem an anti-climax. In fact it's hugely enjoyable, even without any theoretical justification. (Guardian)

(Budućnost gleda u prošlost*)

11. Rwake - Rest (Relapse)

Rwake certainly draws from the basics of sludge, but it’s progressed to a point where any basic descriptor does a real disservice to the kind of forward-thinking and dynamic craftsmanship displayed on Rest. While the band’s southern credentials are secured with a sizeable wall of crushing harmonics, it also incorporates a wide set of influences to build on that swampy foundation. (PopMatters)

12. Emika - Emika (Ninja Tune)

Listen on headphones and you'll get an uncomfortably absent 48 minutes; listen on a good system and you'll be entrapped and immersed. The effect is a record that feels like it lives in a vacuum of permanent blackness, a gothic sensibility that extends itself to the album's baroque instrumental flourishes. (Resident Advisor)

13. Martyn - Ghost People (Brainfeeder)

With 'Ghost People' he cements well-nurtured ties to Flying Lotus' Brainfeeder camp, pooling his blend of UK Bass, US House & European Techno with the label's kaleidoscopic vision of electronic beat music, one which already spans the sounds of Lorn, The Gaslamp Killer, Teebs and Samiyam among others. (Boomkat)

14. Pat Jordache - Future Songs (Constellation)

Gregoire is obsessed with jangly guitar pop of all kinds, and this obsession manifests itself in the genre bending jumps from track to track that seem to span pop music from the 1950s to the mid 1980s. It's almost like a more lucid Daniel Johnson playing Joy Division covers in an empty warehouse, and as I'm sure you'll realize there's no way that can be anything else than gripping. (Boomkat)

15. Other Lives - Tamer Animals (TBD)

File under Pastoral Americana alongside Fleet Foxes and Midlake (you could bet your house on at least three members sporting beards), but there is a major difference: Tabish worships instrumental music, and classical minimalists Steve Reich and Philip Glass, which accounts for the album’s pulsating orchestrations. (BBC.co.uk)

16. Morne - Asylum (Profound Lore)

Drawing influences from across the board, Morne has taken elements of doom and post-rock and created a unique atmosphere that’s both depressing and aggressive. (Metal Review)

17. Emmylou Harris - Hard Bargain (Nonesuch)

Hard Bargain is an example of world-class woodshedding and features log cabin music of the highest order. As ever, the spotlight is on Harris’ still -transcendent voice. (Paste)

18. VA - Red Hot + Rio 2 (eOne)

The 33 cuts on this sprawling collection offer so many fine and unusual moments, Red Hot + Rio 2 is every bit as unique and groundbreaking, puzzling and dazzling, as its predecessor; only more so. (AllMusic)

19. DRC Music - Kinshasa One Two (Warp)

The results are as entertainingly varied as the participants, ranging from the burly Afro party-funk of "K-Town" to the sci-fi electro crossovers of "Customs" and "Hallo" – the latter featuring Albarn and Nelly Liyemge duetting on a theme of connection – to less easily definable blends of mbira thumb-piano, synthesiser noise, found-sounds and spindly, cyclical guitar lines. (Independent)

20. Cerebral Ballzy - ST (Cooking Vinyl)

They certainly favour the high-speed visceral assault of Minor Threat and early Black Flag across this brief, hungry album, and past comparisons to Bad Brains aren’t wholly off the mark if a little glib, considering ‘Cerebral Ballzy’ doesn’t attempt any sort of dub crossover and frontman Honor Titus stops short of indulging in those bands’ political rhetoric. (NME)

*naslovi fotografija moji

MMG na B92

O najgledanijem filmu 2011. u Srbiji

Trista hiljada gledalaca ušlo je u bioskope pre mene. Ali sam na kraju stigao i ja.

BEGINNERS

Larry David bi rekao: BOY, DID I HATE THIS MOVIE!

Majka umire od raka. Mesec dana nakon toga sedamdesetoosmogodišnji tata (Christopher Plummer) saopštava njihovom sinu jedincu (Ewan McGregor) da je gej i da je to oduvek bio. Dva meseca nakon toga nalazi momka, trideset godina mlađeg Gorana Višnjića (koji sve više izgleda kao gej retard). Četiri godine nakon toga i tata umire od raka. Ubrzo potom sin se smuvava sa francuskom glumicom s kojom ima konfuzan odnos. Ah, da, tata je imao neko preslatko kuče koje posle toga ostaje sa sinom i vrzma se tu ceo film i spasava stvar od ispadanja očiju i potpunog pomora moždanih ćelija.

To je ceo film.

Režirao ga je reditelj solidnog Thumbsucker, Mike Mills, za koga do sada nisam držao da je totalni retard.

Ima dosta razloga zbog kojih mi se ovaj film nije dopao. Pokušaću da nabrojim samo one za koje mi se čini da su dovoljno objektivni:

kada je starija osoba u filmu gej najgora stvar koju možete da joj uradite jeste da joj stavite svilenu maramu oko vrata

ako ima mlađeg momka, on ne mora nužno da bude zgodan

Ewan McGregor je retard

na gej partiju ne mora nužno da svira haus, čak i ako je to predmet sprdnje sa starijim čovekom

ako želite da vam lik u filmu umre odnosno umire, on ne mora nužno da ima rak

ako želite da vam u filmu umru dva lika, oni ne moraju nužno da oboje umru od raka

ako se neko nekome dopada, kao Ewan francuskinji, bilo bi zgodno da i mi znamo zašto je to tako

ako ljubavni par ima problema onda je uvek bolje da to ne bude posledica postpostpostadolescentske krize

ako pričate priču onda je najjednostavnije da ona ima početak, sredinu i kraj, a ne samo početke početka, sredine sredine i krajeve kraja

hronologija je lepa stvar, i ako želite da je narušavate bolje je da to uradite nekim drugim metodom od "promešaću"

ako ne znate šta biste, najbolje je da probate sa humorom, a ne da budete iskreni

uverljivost je dosta zgodan momenat u naraciji (re: zgodni sedamdesetoosmogodišnji gej, fresh out of closet)

ako u filmu imate jedan zanimljiv lik (mama u izvedbi Mary Page Keller) onda bi nekako najefektivnije bilo da se sve vrti oko nje, a ne oko ostalih daveža

ako likovi u filmu nešto govore, super je da i nešto kažu. Ali ako sam reditelj fejduje njihov dijalog znate koliko je sati

ne, ovo nije topla mučna priča koja će kod vas pobuditi radost za životom, ovo je topla mučna priča koja će vas podsetiti da je život previše kratak da biste ga trošili na sranja poput ovoga.

SELEKTAH: 0 /10

SATANTANGO

Koliko ljudi znate koji su gledali ovaj sedam i po sati dug film? E, pa Žozi i ja smo u tom elitnom društvu

(mačka na ovom posteru nije živa. samo da znate)

Biće ovo jedan dugačak tekst. Osećam.

Kada film traje sedam i po sati čini mi se da je prvo pitanje koje sebi treba da postavite nakon gledanja (a možda i pre): da li je bilo neophodno (da ovoliko traje)?

U slučaju filma Satantango, a sad- kad malo bolje razmislim, to važi i za većinu drugih slične minutaže, upravo je ta dužina ono što otuđuje ove filmove od miliona drugih i postaje njihova ključna estetska karakteristika.

Ali, svejedno, da li je vredelo potrošiti sedam i po sati na ovaj film? Pa, u mom slučaju jeste. Žozefina i ja smo iz sata u sat, kao da gledamo mađarski film bez titla, pokušavali da shvatimo WTF?! ovog ostvarenja. I sad, ne bih da pomislite da jeftino privatizujem ovu recenziju, naprotiv- baš pokušavam da vam kažem da provedenih sedam i po sati sa nekim ispred ekrana jeste jedno gledalačko iskustvo koje se ne može porediti sa sitnijim minutažama. U ova dva dana mi smo praktično imali u gostima Satantango.

Druga stvar koju moram da vam kažem u vezi sa ovim filmom jeste da ne znam tj nemam osećaj da li je Bela Tarr računao na "neidealne" uslove gledanja svog filma. Mi smo ga gledali iz dva dana u otprilke četiri navrata. S obzirom da film ima obeležena mesta za pauze, pretpostavljam da u najboljem slučaju možete da ga pogledate u jednom danu iz tri cuga. Kako god. To što ovaj film traje sedam i po sati ne znači da je količina detalja i simbola i uobičajene "Tarrštine" manja. Naprotiv. Satantango možda treba pogledati dvaput radi potpunog razjašnjavanja. Sumnjam da će to iko uraditi. Neke stvari ćete jednostavno zaboraviti od početka do kraja priče, neke ćete propustiti, jer vam se u tom trenutku neće činiti bitnim, o popuštanju koncentracije da i ne govorim. Možda je baš zbog toga zgodnije prepustiti se ovom filmu kao intuitivnom iskustvu.

Kako tek upoznajem Tarrov opus i dalje ne bih umeo da vam kažem koliko "kapitalno" Satantango stoji unutar istog, ali beda je tu, patina crno-bele fotografije je tu, glumci koji kao "engleski glumci" skoro da igraju sami sebe su tu, vreme je oblačno, realizam je podređen poeziji, statični kadrovi unutar kojih se nešto jedva dešava su tu, traju vekovima i često će vas terati na razmišljanje šta bi se promenilo da su bili upola kraći. Ili da ih nije ni bilo.

Ako mene pitate, Satantango je jedna ružna bajka, pripovetka čak (iako je rađena prema istoimenom romanu) o grupi ljudi koja iz pakla stiže na neko bolje mesto. Lako moguće da i iz mrtvih dolaze među žive, preko čistilišta. Ne bez razloga mogu da tvrdim i da Tarr gorko parodira rutinsko komunističko baratanje ljudskim sudbinama (radnja filma smeštena je u osamdesete). Opet, indikacija ima i da je Tarr hrišćansku hijerarhiju čistilišnog pranja grehova prikazao kao arthaus satiru u kojoj tajne službe u sprezi sa raznoraznim aparatčicima gospodare sudbinom običnog i bijednog čoveka. Nemojte samo da pomislite da je bilo šta od toga preterano očigledno.

Vrlo je bitno, pak, da film odgledate do kraja. Jer na samom kraju je "tvist" (ništa vam nisam spojlovao, majke mi) koji pomaže hronološkom situiranju događaja, što potom znatno doprinosi izvlačenju poruke. Recimo, zbog samog kraja može da se zaključi da zvona zvone kao naznaka nekih novih (ne nužno i boljih) vremena, i to tek nakon što je mesto očišćeno od svojih stanovnika. Na početku filma ćete, pak, imati utisak da su upravo zvona inicirala sve što potom sledi.

O čemu se radi? Na nekoj farmi, uvaljanoj u blato i svaki drugi oblik bede i zapuštenosti, slobodno šetaju krave, svinje i par ljudi. Bez mnogo želje da nam objasni, Tarr nas upućuje da nekih troje ljudi od njih desetak koji žive na toj farmi (komuni) žele da ukradu neke pare i pobegnu. Međutim događaji se komplikuju dolaskom, zapravo povratkom, izvesnog Irmiasa za koga su svi oni mislili da je mrtav (iz par replika može se steći utisak da su ga oni i ubili).

Ovi ljudi žive svoje dozlaboga bedne živote čiji je hajlajt odlazak u lokalnu gostionu u kojoj najradosniji trenuci izgledaju tek malo manje jadno nego veselje u našem filmu Život je lep. Alkohol je hleb nasušni. Jedna od žena vara svog muža sa čak tri muškarca, lokalni doktor sate provodi buljeći kroz prozor i teftereći aktivnosti svojih suseda, dok dve, mlađe devojke i sestre moraju da prodaju svoja tela da bi prehranjivale najmlađu sestru i majku. Prelomni trenutak ove kolotečine, pored Irmiasovog dolaska, je smrt te najmlađe devojčice, koja se samoubila jedenjem otrova za pacove (njena psihopatologija je tek priča za sebe).

Nakon ovog događaja Irmias od stanovnika uzima pare (one koje su hteli da ukradu) i obećava im novi život negde dalje. Međutim na tom putu njihova prva, privremena, stanica je neka napuštena vila, također u nedođiji, u kojoj su ostali samo goli zidovi...

To bi bila glavna osovina priče. Paralelno sa njom mi otkrivamo da su Irmias i njegov sajdkik Petrina nekakvi saradnici neke službe, ali i da su lopovi ili sitni krimosi. Solidan deo radnje otpada na priču o devojčici i njenoj mački (ni jedno ni drugo nema hepiend), dok u finalu filma iznenada lik doktora otvara neku vrstu rašomonskog pogleda na događaje koje smo već videli, koji kao što rekoh utiče na formiranje tajmlajna. A ponekad Irmias padne na kolena pred kućom koju obavija magla, na šta mu Petrina kaže- Šta? Nikad nisi video maglu?! Pa potom produže put...

Glumci su sjajni. Gledajući ih vi zaista imate dilemu da li su to zaista neki supertalentovani naturščici koje je Tarr, verovatno alkoholom, potplatio da luduju sa njim i još češće kisnu do gole kože. Autentičnost lokacije, scenografije, likova, kostima je važna i superbitna odlika Tarrovog filma (estetike). "Stvarnost" njihovog postojanja najveći je "protivnik" poeziji, "ukletoj dramaturgiji" njegovog narativa. Ovo su ljudi toliko stvarni da vam bazde, ali ih ono što im se dešava pretvara u simbole i traži od vas da u retkim trenucima (od kojih je jedan obraćanje naratora) tražite ključ za razumevanje.

Za mene je jedan od takvih bio trenutak kada jedan od aktera zapeva neku pesmu u kojoj se pominje "Satantango", kao metafora za život koji oni (svi mi?) žive. U tom smislu, akteri su žrtve sopstvenih slabosti i grehova i nepopustljivosti istih, barem, kada su u pitanju sile koje ih vode kroz život. Ali, s druge strane, i najbolji od nas bi, ako bi im život počeo u onom svinjcu, popustili pred blagotvornim dejstvom rakije i jebanja čega god nam se nađe na putu. A možda je "Satantango" baš dobar naziv za taj paradoks, za tu nemogućnost promene. Ples sa sopstvenom mukom.

Možda ima prostora i baviti se pitanjem slobode koju ovi ljudi nemaju ili je zloupotrebljavaju. S druge strane, oni su stalno pod nekakvim nadzorom. Neko stalno ima uvid u njihove živote. Neko drugi stalno donosi odluke. Njima je dopušteno samo s kim će se i koliko valjati u blatu. Dok ovo pišem (a sa svežim vladinim cenovnikom za vozače za 2012. u mislima) pitam se koliko će nama još trebati pre nego što shvatimo da smo i mi u sličnom plesu.

SELEKTAH: 6/10

KILL LIST

Interesantan spin na wicker tematiku

Prvo i najbitnije: NEMOJTE da čitajte ovaj tekst dok ne odgledate film! OK?

Drugo: ODGLEDAJTE ovaj film!

Treće: VRATITE SE da pročitate tekst.

Četvrto: RADITE kako hoćete. Zabole me.

Reditelj Ben (Down Terrace) Wheatley je uradio jednu pravu stvar u Kill List. Zapravo nije uradio jednu pravu stvar- nije pokušao da nam objasni šta se zapravo dogodilo. Što je za ovu vrstu filma, koji začudnost u najvećoj meri duguje iskrojenoj atmosferi i našoj razgnevljenoj radoznalosti da sebi sve što pre objasnimo, nekako najbitnije. Zar ne?

Kill List je u osnovi priča o konstituisanju "novog lidera". A da bi se uspeo na presto, novi kralj mora da izvrši određene zadatke. Mora da simbolično raskine sa starom verom (čak i ako nije pobožan), mora da kazni grešne (čak i ako sam greši), mora da kazni protivnike (nadam se da sam ovo dobro razumeo) i, konačno- mora da raskine sa svojim starim životom. Svaki raskid je preliven krvlju.

Novi kralj, u ovoj priči, je plaćeni ubica koji zbog "problema sa kičmom" (ili grižom savesti, ostaje otvoreno) mora da se vrati u biznis sa svojim ortakom. Intenzivne svađe sa suprugom (bivšim marincem) oko para za život znatno su doprinele donošenju odluke o pristajanju na "još jedan posao". Sve deluje kao uvod u uobičajenu britansku krimi priču. S tom razlikom, što ortakova cura ima neobičnu naviku da na poleđini ogledala u tuđim kućama crta neki vudu simbol...

U bivšem ubici zadaci koji bude obavljao budiće frustrirajuću radoznalost zbog neobične voljnosti žrtava da sarađuju sa njim, a mi ćemo uživati u par zaista eksplicitinih prizora šta sve čovek može da uradi sa čekićem kad se naljuti.

Wheatley svoju arthausindidrama režiju filuje zvučnim akrobacijama kojima se samo intuitivno može uhvatiti svrha, ali građenje jeze odnosno transfer iz krimi filma u horor sprovedeno je uverljivo, efektno i čak bih rekao- vrlo emotivno.

U oštroj konkurenciji odličnih britanskih filmova u poslednjih godinu dana (Attack The Block, Another Year, Skeletons, The Guard) i Kill List pokazuje da Britanci traže i nalaze načina da svoje filmske tradicije smisleno oplemene aktuelnim trendovima.

SELEKTAH: 8/ 10

13 ASSASSINS

Jedno dugačko uživanje u pravdi

Ja ne poznajem samurajski film toliko dobro (ako i uopšte) da bih mogao da vam poredim ovo ostvarenje unutar žanra.

Ja ne poznajem dovoljno obimni opus Takeshi Miikea da bih mogao da o ovom delu pišem bilo šta u tom kontekstu.

Ali, ovo je jedan do jaja film!

Premisa je bajkoliko-istorijskispektaklična koliko samo može biti. Zli polu brat Šoguna koji je na vlasti, jezivi Lord Naritsugu, seje krv i spermu gde god se pojavi. Protiv njega okuplja se mala, ali odabrana ekipa od 13 ratnika, sačinjena od samuraja, ronina i jednog šumskog vilenjaka.

U prvom delu filma, koji na načine kojima smo već vični, okuplja ekipu ima jedna scena koja je potpuno Miikeovska i verujte mi da na reč da ćete je prepoznati. Dok se vaš mozak bude borio da zapamti barem jedno od spomenutih imena uglavnom ćete sa simpatijama gledati na one koji u potencijalnom zaustavljanju Naritsugua vide obavezu sprečavanja ustoličenja mnogo većeg zla. Dodajte tome i još par apsurdno sočnih demonstracija Naritsuguovog zla i to vam je prvih sat vremena filma.

Nakon toga Lord i njegovih 200 telohranitelja stižu u napušteno selo gde ih sačekuje 13 "ubica". Tu počinje druga polovina filma od skoro punih sat vremena. I ako ste kao ja pomislili- šta, neću valjda sada do kraja filma da gledam kako se njih 13 šiba sa ovih 200 kretena?!! - spremite se, kao ja, na pokajanje i divljenje Miikeovom geniju.

Jer, tog trenutka počinje jedno dugačko uživanje u pravdi.

Naravno da je (ne)moguće da je 13-oro ljudi pobedilo 200 naoružanih plaćenika! Ali, kakva je to borba bila. Miike je razigrao kulise, iskoristio bikove kao nikad do sada, pokazao šta se može sa lukom i strelama, i dinamitom! Čojstvo i junaštvo kakvo je nepoznato modernom svetu demonstrirano je u svoj svojoj krvavoj lepoti, a sa svakim napravljenim korakom bliže Naritsuguu (koji je obično išao preko kamare leševa njegovih badigardova) sve jače ćete osećati slast pravde u ustima.

Paralelno sa ovom telesnom fantastikom Miike raspliće i Naritsuguov psihološki portret, tako da i on, i oni koji su protiv njega, i mi koji sve to gledamo, zapravo lagano razaznajemo finese njegove psihopatije i taj lažni, uzvišeni osećaj apsolutne bezosećajnosti koji se raspršuje sa prvim probadanjem mača. Šibanje u ovom seocetu zbog jednog narcisoidnog sajkoa - pet godina Drugog svetskog rata. Nema razlike.

Kompleksnosti Miikeovog dela dodatno doprinosi, očigledno besmrtni, vilenjak (lutalica? autsajder? duh?...) koji "strada" u trenutku dok sa "objektivnim prezirom" pljuje kodeks samuraja i čitavog ustrojstva japanskog društva. Koliko je isti bio dobar, toliko je bio i fatalan po običan japanski živalj. I zato je vilenjak nekako ostao izvan svega toga. I preživeo. Njegovo prisustvo legitimiše događaje kao legendu i daje im onaj sumnjivi osećaj istinitosti. Koji im garantuje besmrtnost.

SELEKTAH: 8plus/ 10

THE ARBOR

Pseudo kitchen sink drama

Početkom osamdesetih u, od Morrissey-a voljenom Bradfordu, živela je spisateljica Andrea Dunbar. Ona je kao vrlo mlada napisala brojne komade (i filmske scenarije) od kojih je jedan od poznatijih i cenjenijih "The Arbor", polu-autobiografska priča o životu u jednom od najgorih krajeva Bradforda.

Rediteljka Clio Barnard koristi živopisnu tematiku ćorsokačenja radničke klase pod Thatcher Margaretom na nekoliko nivoa pokušavajući da je predstavi i kao biografiju njene autorke, biografiju autorkine nesrećne ćerke, ali i jednog doba u britanskoj istoriji.

Andrea Dunbar bila je notorni alkos i pillpopper. Umrla je u pabu. Njena ćerka, iz braka sa Pakistancem (što je i tada bilo veliki No!No!), završila je kao narkomanka čije je dvogodišnje dete (ostatak čitate na sopstvenu odgovornost) praktično overilo od metadona kojih se samo nagutalo u pokušaju da ublaži sopstvenu adikciju nasleđenu od majke koja se drogirala dok je bila trudna. Da, dvogodišnje dete! Ostatak ekipe, mahom oličen u rođacima i prijateljima pokojnice trpi posledice svih tih stvari odajući duh "te Britanije".

Za svoj rediteljski postupak Barnard citira metod koji je korišten u jednoj ekranizaciji Dunbarinog komada, u kome glumci, ako sam dobro razumeo, samo otvaraju usta na prethodno snimljene matrice razgovora sa stvarnim ljudima koje igraju. Međutim, u svom igrokazu Barnard je izmešala glumce sa stvarnim akterima (koji svi govore u kameru), a same događaje iz tagičnih života dočarala je kroz improvizovanu predstavu "The Arbor" koju glumci igraju na ulici, u famoznom naselju Arbor u Bradford. Na taj način ova opora istina do nas dolazi posredovana na nekoliko načina. Što je ne čini ništa manje ubitačnom, ali ni ovaj film posebno zanimljivim.

Nekako se to "pseudo" šiba od samog početka sa onim šta "stvarno" opisuje i ja ostajem sa osećajem da mi je mnogo više od (moguće) priče uskraćeno, nego što sam ovako dobio.

Pretpostavljam da će nekim intelektualcima i posetiocima BITEF-a ovo biti vrlo, vrlo zanimljiv eksperiment.

SELEKTAH: 4/ 10

MMG na B92

O tome gde je bio i šta je radio Ethan Hunt nakon što su mu "Srbi" navodno ubili ženu...

(NAPOMENA: ovo nije Tom Cruise sa maskom)

... čitajte ovde. Suze brišite uobičajenim sredstvima za uklanjanje fleka.

AMINTIRI DIN EPOCA DE AUR

Bled i neinspirativan omnibus scenariste i jednog od reditelja, četvoromesečnog, Cristiana Mungiua

Amintiri Din Epoca De Aur (Priče iz Zlatnog doba) je omnibus iz šest priča podeljen u dve zasebne celine- Priče o vlastima i Priče o ljubavi. Ovaj dosta neobičan format (rumunski grindhouse?) nema nikakvo estetsko uporište i pre deluje kao sticajem okolnosti sklepan koncept kojim Mungiu, na talasu svoje Kanske slave, pred publiku izvodi još neke nove rumunske autore (čin koji je, recimo, u Srbendiji zakonom zabranjen). Mungiu je napisao scenario za svih šest filmova i kao reditelj je obradio samo jedan od njih.

Same priče bazirane su na tzv "urbanim legendama" odn. anegdotama koje su kružile u "Zlatno doba" (to je ono pod Čaušeskim (nema šanse da mu pišem ime u originalu, sorry!)) i koje su prikaz raznoraznih snalaženja sirotih Rumuna u životu koji je bio pod budnim okom partijskih i drugih službi.

Ono što je kvalitet (ili mana, sad se i ja pitam) ovog koncepta jeste što svih šest priča i scenaristički i rediteljski deluju kompaktno, čvrsto se oslanjajući na realistički prosede i satirični ton modernog rumunskog filma. Pa, uprkos činjenici da pratite više priča zapravo imate utisak da zaista virite u jedno doba. Ono što je mana jeste što van upoznavanja sa sumanutošću premise koja čini osnov priče (uspavati svinju plinom u svom stanu, recimo) svaka od njih uglavnom manjka bilo kakvom dramom, obrtom, transformacijom junaka i uglavnom se zadovoljava autentičnim i detaljnim dočaravanjem setinga i okolnosti anegdote.

Prva priča o (ne)dolasku partijskih zvaničnika u malo mesto je možda je i najbolja, jer ima najbolje osmišljene junake, nešto malo tvista i sočnu poentu, što se za ostale ne bi moglo reći. U najboljem slučaju to su studentski promišljeni skečevi sa zavidnim budžetom.

Ako vas Rumunija pod Čaušeskim intrigira radije bih vam preporučio dokumentarac Autobiografia lui Nicolaes Ceausescu.

SELEKTAH: 4minus/ 10

PART TIME – What Would You Say? (Mexican Summer)

Trebalo je da se ovo nađe u Top 20 za 2011. A da sam ga slušao u kolima, ko zna... možda i među prvih deset najboljih albuma godine

Sećate se kako smo nakon prvog albuma Phoenix čekali da oni snime isti takav samo bolji album i to se nikada nije desilo?

Sećate li se spota za Don Henley-evu The Boys Of Summer?

Sećate li se kako su Air jednom davno bili kuuuuuuuuul bend?

Sećate li se kako su u osamdesetim majice kratkih rukava bilo nešto sasvim drugo?

Ako je verovati Guglu ovaj album nije ni recenziran na Pitchforku (ne znam šta bi na to rekla Gillian Welch).

Ovo je sint-pop u duhu, zapravo u našoj idealizovanoj predstavi o osamdesetim, seksi, lukav, taman toliko lo-fi da kad ga hipsteri puste boje postaju intenzivnije. Ovo je Casio avantura Golf kabrioletom po Azurnoj obali. Tako puno sete, setice, taman da nasekira nas depresivne.

Evo šta kaže njegov lejbl (šugejzu i dekadi osamdesetim skloni) Mexican Summer: Captivating bedroom pop with a karaoke video/soft haze filter on it that collapses the textural dimensions of music to an appealing, shiny finish. The music of Part Time owes a debt to ‘80s movie scores, neon lights, fog machines and nightlife, a generous sampling of New Romance in a post-capitalist world, its heart going out to everyone who hasn’t abandoned their silk shirts in favor of more practical attire.

Nema informacija o autoru. Da ih potražim? Ili da svako od nas zamisli ko je i kakav je dugokosi momak u kožnoj jakni (sa nezavrnutim rukavima do lakata).

Stereogum otkriva da je u pitanju Sanfranciskanin (ovo ne zvuči kako treba?!) David Speck. Oni kažu da Part Time zvuči kao Ric Ocasek koji obrađuje Haunted Graffiti. Tu mi je nekako premalo seksa, pa se ne bih oslanjao baš na njihov sud.

Zašto baš ovaj album? Zato što mi je jedini odnos koji imam prema njemu (pored toga što ga danas slušam ceo dan) taj- da ga se sećam. On kao da je svirao negde nekad u danima mog detinjstva (možda u selu kod moje babe kada sam preko tranzistora slušao hitove italo-diska na Radio Osijeku?!) ili je bio saundtrak svih onih najčizi komedija koje smo zajedno gledali kao deca, od Police Academy do Top Secret.

Kažem vam, uspomene nemaju alternativu. Jedino je ono čega se sećamo uvek onako kako mi to želimo. Zato je prošlost nepromenljiva.

SELEKTAH: 9/ 10

A TORINOI LO

Jedan od onih filmova u kojima kadrovi traju i traju i traju i traju i traju i traju i traju i traju i traju... Ali tako da ostajete zaintrigirani zašto zašto zašto zašto zašto zašto zašto zašto zašto je to tako

Znam dve stvari o mađarskom reditelju Beli Tarru. Da pravi uglavnom (samo?) crno-bele filmove i da već dve godine pokušavam da nađem vremena za njegov sedam i po sati dugačak film Satantango (Žozi, šta ono radimo za vikend?).

A Torino Lo ili Konj iz Torina je njegov poslednji film i ovogodišnji dobitnik Srebrnog lava u Berlinu. Tarr kao inspiraciju za film koristi anegdotu iz života Friedricha Nietzschea koja kaže da je 1889. čuveni filozof video kako neki kočijaš bije konja koji neće da krene. Nietzsche je pritrčao konju, obgrlio ga i počeo da plače. Nakon toga odveden je kući gde mu je posle mesec dana konstatovana mentalna bolest, koja ga je vezala za krevet i učinila da preostalih 11 godina do smrti ne progovari ni reč. Mada je prema Tarrovoj priči, par dana nakon incidenta sa konjem, stigao da kaže svojoj mami- Mutter, ich bin dumm!

Tarrov film demistifikuje konja iz te priče. Ko je, odakle je i šta je s njim posle bilo.

A Torinoi Lo izgleda savršeno. Crno-bela fotografija magično je dočarala život ostarelog oca (kočijaš) i njegove ćerke u nekoj peščanoj zabiti u kojoj vetar duva danima. Besprekorna scenografija i kostim imaju svoj (bedni) život na filmu baš kao i dvoje aktera, bilo da se radi o drvenim tanjirima, masivnom stolu, jedinom prozoru ili kamenom bunaru. Naravno, tu je i konj, ni siv ni crn, ni star ni mlad, čudne neke dlake, kao da ima dredove svuda po telu. Film je podeljen u šest delova (šest dana) i slično filmu White Ribbon narator se povremeno javlja da u nekom polu-objašnjavajućem tonu rasvetli mrak u junacima ili mrak oko njih.

Radnju celog filma čine reprize rutine života oca i ćerke, okoštale, uvek u istim potezima i od strane Tarra neumoljivo prikazane u svom totalu. One sitne promene koje uslede su pokazatelji pukotina na životu koji se više ne da živeti. Ah, da, pa sve počinje da se menja onog trenutka kada konj isteran iz štale ne bude hteo da krene.

Cenim da dobar deo gledališča neće ni završiti ovaj film do kraja. Imam razumevanja za to. Mi, ostali, imaćemo dovoljno različitih mišljenja o tome šta se dogodilo. Evo moga.

Bitno je da znate da oca i ćerku u nekom trenutku posećuje neki komšija koji dok čeka da pozajmi bocu Palinke održi poduži i "nerealistički" monolog (koji je možda istrgnut iz nekog Nietzscheovog dela) na temu promene koja ne može da se desi, jer se već desila, tj činjenice da oni na vlasti ne žele promenu... Na šta matori kaže- ma sve je to glupost!

Možda je konj kapitulirao pred životom koji živi, za razliku od oca i ćerke koji ni za milimetar ne odstupaju od uobičajene rutine, toliko da čak i vruć krompir trpaju u usta iako bi znatno bolje prošli ako bi sačekali da se isti ohladi. I kad konj prvo odbije da krene, pa potom i da jede, to neminovno ostavlja posledice na njihov životni tok tj isti se raspada. Već nakon tri dana njih dvoje su u panici, bunar je presušio i oni pokušavaju da pobegnu, ali ni to ne mogu. Potom nestaje svetla (i tu je već odavno kraj pokušajima da se radnja filma shvati na realističkom nivou)... Njih dvoje ostaju u mraku.

Kraj je blizu. Apokalipsa je blizu. Prvi svetski rat je blizu. Njih dvoje nisu prhvatili poziv Cigana prolaznika da idu sa njima u Ameriku. Da se spasu.

Konj je to sve naslutio.

Sa njim i Nietzsche.

Zašto ljudi nisu? Zašto ljudi neće?

Jedan vrlo aktuelan film, rekao bih.

SELEKTAH: 7plus /10

MOĆ VEŠTICA 21.12.2011. Samo zovi, svi će fanovi...

Ovu emisiju uredili ste vi, dragi slušaoci i fanovi emisije MOĆ VEŠTICA. Vi koji ste se odazvali mom apelu. HVALA VAM!

1. Secretly_Ca: John Maus – Believer

2. Lotreamaunt: Cika Iga – Divni ljudi

3. rd_plissken: David Lynch – I Know

4. kerovodja: Covenant – The Beauty And The Grace

5. MimiKraljMamba: Friends – I’m His Girl

6. Designfabrica: Moby – Lacrimae

7. radomirzvoncek: Weeknd – Wicked Games

8. Jugoazbest AKA: John Maus – Head For The Country

9. Madzo: Lykke Li – I Follow Rivers

10. Rope: Deafheaven – Violet

11. LI: Dumbo Gets Mad – Plumy Tale

12. Danilo: Fools Gold – Tel Aviv

13. Ivan P: Sara Lov – La Bambola

14. neko_drugi: Autopark – Orvel Dzorzd

15. bbkov: Allo Darlin’ – Wu Tang Clan

16. wait for steady light: Austra – Lose It

17. olinad: Dengue Fever – Uku

18. pticoubicinmuz: Baptist – Good Parenting

19. SaceCharms: PJ Harvey – The Words That Maketh Murder

20. Irena: Crystal Stilts – Flying Into The sun

21. bb: Beirut – Goshen

22. Marija: Moon Duo – Horror Tour

23. Dnevni Hajvan: Black Lips – Raw Meat

24. MOZA: Cass McCombs – Hermit’s Cave

25. variola: The Kills – Satellite (Mad Professor RMX)

26. Marija: Tropic Of Cancer – A Color

27. Arduana Kuric: Corrupted – Garten

28. Lulezim Xhafaj: Jonathan Wilson – Valley Of The Silver Moon

29. Lepi Brenko: Belong – Perfect Life

30. Ivan T: Electro Dance Robot 2011 – Kraftwerk

31. uknowwho: King Krule – The Noose Of Jah City

KATHY'S CHOICE

Ona sluša ona misli ona piše. Baš kako ja volim. Zašto ne bi i vi?

Kathy je web-poznanica koja ove tekstove piše za jedan zatvoreni blog koji drži moj drugi web-poznanik Yotal. Mislim da bi bila prava šteta da ova pisanja ostanu samo za nas par.

Our ISP forced us onto a 3-week Bill Drummondy “No New Music” strike and for the first week my stomach was jittery with worry at Getting Left Behind. But then for two weeks it was okay. And afterwards you’ve got to to either catch up or pretend those three weeks never existed. We decided to catch up. It was stupid. 28GB of music files piled up in Mipony on a planet where people are starving.

Adore the Violens “nine songs” thing. Adore the “Requiem” by Gregory Spears - it’s spot on. It’s a bit old-fashio ned. It’s like evolved Vaughan Williams or tangled-up Part. Maybe my favourite thing is that skuztztzy single by Crushed Beaks. Almost as brilliant is the one by New Manhattan.

There’s a thing over at MC by Jefre Cantu Ledesma which is absolutely beautiful - like Victorialand-era Cocteau Twins, my favourite era ever. Also brilliant is that thing by Nujabes. It start

s like some sleazy blissy easy-listening for a porno video. But then some bloke starts rapping on it. I’ve never had sex to rap music. I don’t believe it is humanly possible. But it’s a good album.

Adore the album by Bernacchi (?) and Budd and Guthrie. Liked that old thing by Wives too. Sometimes you get bored of calculating boys with guitars pretending they don’t know what they’re doing and you just CRAVE the sound of people who genuinely clearly haven’t got a bloody clue. Maybe my true favourite thing all week (month) is something by Koss/Henriksson/Mullaert called the Moellan Sessions. It’s

very long, quarter ambient, half stunning dub techno that actually manages to sound different, and a quarter a bit crap too. The crapness makes you love the brilliance.

For most of our time back online it was obvious that my ROTW had to be the VA Peel Sessions 1977-79 double CD thing. But the world doesn’t need another geriatric survivor of the punk war and New Wave national service blah’ing on about blah blah blah. It was the only time when gig-going was pure lusted-for joy, with no hint of duty or box-ticking. If you were there you’ll know. If you weren’t then you’re right not to give a damn. But dear god, listen to disc one - the mainly “punky” one. It is awful. Punk dated appallingly. Except the Jam. Disc 2 is more new wavey and when the Magazine track kicks in you are suddenly hearing music that is eternal. Joy Division, Simple Minds, Killing Joke, even the Psychedelic Furs - come out

unzipped and powdered for action. To say the unsayable truth, very few John Peel Sessions were brilliant. I heard decades of them. Only three people did sessions that are IMHO superbly better than anything elsewhere - Tim Buckley, This Heat, The Smiths.

John Peel died too late. He died while music was going through a doldrums era, and he was also doing embarrassing family shows on Radio 4 and writing duff columns in the Radio Times and reading out cringey random dull emails from the new internetty technology and always smacking his lips in his home studio as he ate a cake. And after he died everyone thought new music would die. But the opposite happened.

My ROTW is Richard Youngs’ “Long White Cloud”. It is maybe less sweet than anything mentioned above. But I’m biased, and love it for reasons other than just the music. 5 tracks. Just under forty minutes. It starts with an a cappella thing. This is always embarrassing for the listener. Then four lean NEUfolk bludgeoning tracks repetitive almost to the point of annoyance. Him. An instrument. Sometimes something else. Even for me, in the same area of the autistic spectrum, it’s not enough. But you need to know where he came from. In his early years he messed around with half-busted cassette recorders, doing the same as everyone else, making clacking noises and speeding them up using high-speed-dubbing on double-cassette decks, and speeding the result up too, and again and so on - making huge great 3- and 4- and 8-C90 albums of this same track going at various speeds. These things are a delight to hear if you made them yourself. They are unbearable if you didn’t. If you’re crazy and rich then go to Discogs and buy everything you can by him and hear it all in chronological order and if you don’t die of old age first you’ll hear someone turn from a dud noise musician into almost Roy Harper or Peter Hammill.

I love him for his work ethic. He really can churn them out. He makes you wonder why most musicians need a year or two to write ten little poems and slap a tune/riff on each one and sing them into a microphone. I love him for being a rubbish musician early on but that he just kept on keeping on and learning. I love him for his lack of quality control. Do something fast, chuck it out for the public, let them decide. This album wrongfooted me. In the Comments bit I said it was very immediate but not as good as his “biggie” of a few months ago - Amplifying Host. Wrong. It is immediate, but already it’s grown bigger than A.H. Bizarrely, by starting out on a carpet with a Hoover and a cassette recorder, he’s accidentally ended up sounding like Bert Jansch. But better. Listen to that second track. Isn’t it beautiful. It took me three days to realise. I’m not normally so slow. This is the joy of following people who travel so fast and never look back.

.

(thanks, Kathy, thanks, Yotal)

DREAM HOUSE

Rutinska Jim Sheridanova režija predstavlja najbolji momenat ovog filma

Kada nemate skoro ništa na raspologanju (pa ni prevelika očekivanja) dobijete beživotni, bezlični hororčić Don't Be Afraid Of The Dark. Sa scenarijom koji ima pola odličnog tvista, dve, za horor, atipične A-zvezde i jednu koja nije, i reditelja koji uprkos renomeu jeste voljan da se proda (Get Rich Or Die Tryin) možete da dobijete pristojan videoklupski film.

Prepričavati radnju značilo bi otkriti tvist, tako da ću se ustegnuti od toga (obožavam ovakve filmove), ali recimo da ovo nije podžanr "ukleta kuća" koliko vam naslov možda naslućuje. Dream House je jedan post-moderni triler (jer ima taj Usual Suspects tvist) koji je Sheridan tretirao na neki, skoro Straw Dogs, način trilera iz sedamdesetih. Počevši od snežne idile koja predbožićno krasi prvi deo filma i koja se potom, kako radnja odmiče, topi u blatnjavu i suvu zimu. Zatim, tu je topli dom na koji nasrće nepoznati uljez, melodrama koja uzima maha nakon tvista i tokom koje fokus pada na Daniela Craiga kao očajnika i osvetnika... Sve mi je to mirisalo na sedamdesete, na svedenu i jednostavnu priču, sa jednim, zakasnelim, herojem.

Ono od čega Dream House pati su uobičajene mane reditelja-u-godinama, a to je previše nezakrpljenih scenarističkih rupa koje su mlohavim rediteljskim hendlovanjem ostale kao trn u našem oku. Pre svega, pravi negativci su traljavo uvedeni u priču i čitav rasplet deluje malo kao deus ex machina, komšinica Naomi Watts je mogla da bude malo više od dobre komšinice Danielu Craigu, što bi onda delovalo kao još bolje potkovan okidač za... Možda je bilo previše situacija koje nakon tvista ne deluju baš toliko verovatno i tu je trebalo malo više štrihovanja... Konačno, Sheridan je morao da uloži malo više truda u rad sa glumcima (Rachel Weisz i Daniel Craig, pre svega) koji su nevični ovom žanru nastupili sa premalo želje da ponude nešto autentično.

Zbog svega toga, Dream House, uprkos star postavi, ostaje samo TV zanimacija za subotnje veče.

SELEKTAH: 5/ 10

LISTA ALBUMA KOJE NE KAPIRAM

Uprkos trudu i uprkos trudu medija da mi svoje mišljenje nametnu ovi albumi su i dalje za mene LDP

Jeste, sve mora kao lista. I da- čista je slučajnost što se većina ovih albuma nalazi na Pitchforkovoj godišnjoj listi.

01. Bon Iver - Bon Iver

Taman kolika je razlika između kolibe i kampkućice tolika je i razlika između prvog i ovog Bon Iverovog albuma. Volim Calgary. U preostalom prepoznajem Donalda Fagena.

02. Iceage - New Brigade

Ovi danski pankeri su kao izmislili postpank za generaciju rođenu kad i Coke Zero. Mislim da više (kontroverznih) pesama ima na poslednjem albumu Bad Religion.

03. Drake - Take Care

Pre bih radio subotom nego slušao ovo.

04. St Vincent - Strange Mercy

Kad izađe novi Garbage album mnogi će se postideti što su na ovo bacili pare. Ali to i dalje ne znači da treba da im budemo prijatelji.

05. Fucked Up - David Comes To Life

Za bend koji od početka karijere uglavnom preglasno svira kurcu komponovana hard-core opera čini da na Princeovu Džehova Vitnes fazu (1996-2003) gledamo kao na Second Purple Rain.

06. Girls - Father, Son, Holy Ghost

Obično u sukobima novo vs staro izmeđ' drage mi Sesilije i mene ona zastupa vrednosti (rok) tradicije, ali ako nakon preslušavanja FSHG sebe ne upitate- what's the point?, možda je bolje da sebe poštedite bilo kakvog razmišljanja pre povlačenja oroza. Hipsteri koji ovo slušaju verovatno misle da je najveći crni muzičar pre Drakea bio Andre 3000.

07. Atlas Sound - Parallax

Pored toga što me ovaj čovek plaši svojom anoreksičnom pojavom preslušavanje njegovog novog solo-projekta podsetilo me je na Throwing Muses. Iako njegova muzika pre zvuči kao drugi album Belly.

08. War On Drug - Slave Ambient

Pročitao sam dosta recenzija ovog albuma i nijedna ne glasi ovako: Bob Dylan Bob Dylan Bob Dylan Bob Dylan Bob Dylan Bob Dylan Bob Dylan Bob Dylan Bob Dylan Bob Dylan Bob Dylan Bob Dylan Bob Dylan Bob Dylan Bob Dylan.

09. Kurt Vile - Smoke Ring For My Halo

Možda ovo i nije tako loše (Žozefina kaže da nije), ali kad da čovek nađe vremena za taj sedmi album Mercury Rev? Stvarno, kada? I to onaj što nije elektro!

10. Cut Copy - Zonoscope

Nema ničeg posebno lošeg u/na ovom albumu. Ali nema ni u ulošcima za patike.