Postovani Slobodane,
Jako mi se dopadaju vasa kritike masovne i alternativne kulture iako su cak i za moj ukus malo stroge ali pravedne. Na vasem blogu nisam mogao pronaci analizu prve sezone serije True Detective (jer je nema ili je nisam mogao naci). U svakom slucaju ukoliko pronadjete vremena
voleo bih da ju ocenite (ima 8 epizoda koje traju 1h (kada ste mogli da utrosite vreme na ovu trakavicu od GOT kao sto sam uostalom i ja, vasu kritiku podpisujem od reci do reci , ova ce vam dosta lakse pasti). Sve ono sto zamerate GOT i sto trazite od kvalitetne serije
nacicete ovde, bar po mom misljenju . Po meni ova prva sezona ulazi u rang sa Sopranos, Rome, Deadwood, Six feet under i The Wire. Rec je o antologijskoj seriji (tj. svaka sezona ce imati nove likove i novu radnju ali istog pisca i zavrsetak ove price je na kraju ove sezone) u cijoj prvoj sezoni glume Vudi Harelson i Metju Mekonaki. Prica ce vas uvuci od samog pocetka u radnju medjutim jedino sto vam mogu reci da vam ne pokvarim gledanje je da je prica viseslojna i da je potrebno da obratite paznju na svaki detalj tj. pozadinu price. I da, serija je izazvala masovna analiziranje dosta gledalaca na internetu o smislu stvari koje se u njoj pojavljuju, nemojte ih citati jer su u 95% slucajeva netacni. Nadam se buducoj kritici TD,
S postovanjem Xxxx Xxxxxxx (ime i prezime poznato redakciji - prim. aut.)
dragi xxxx,
prvo da ne persiramo jedan drugom. ja sam SIGURNO mlađi.
hvala na dopisu, vidim da volimo iste serije. nažalost, bojim se da će te moje mišljenje o true detective silno razočarati.
true detective je, ako mene pitaš, bila jedna velika prevara. a sad kada sam odgledao kompletnu sezonu fargo (ako nisi, preporučujem) još sam više siguran u to.
čudi me da se tebi dopala s obzirom na serije koje si naveo. moja je teza (jedna od) da je true detective prevashodno namenjen ljudima koji "vole da pogledaju dobru seriju", a da je to u njihovom slučaju bila samo jedna od pomenutih (tipujem na sopranos), dok ostale "nikako da stignu", ali "umeju da prepoznaju". znam da ta vrsta stava zvuči seljački s moje strane, ali poenta teze nije da krivim te ljude (što bih?), već da napomenem da mi true detective i s te strane deluje kalkulantski i promišljeno.
imaš dakle, HBO, imaš dva parekselans odlična holivduska glumca, imaš priču staru kao vreme ("hajde da uhvatimo ubicu") i imaš pristup priči koji treba da stvori utisak da gledalac gleda nešto mnogo 1) ozbiljno 2) dobro 3) pametno i najbitnije- 4) da ne gubi vreme.
kako je ovih ljudi ("prosečnih gledalaca") najviše, true detective je relativno lako uspeo da postane tema za razgovor na poslu i da zahvaljujući svojim pseudo-misterijama (to je to obilje "znakovitih" detalja koje je otvorilo put milion i jednoj teoriji) postane lako štivo za još lakše debatovanje (pamtimo lost, ali po dobru).
ne pretendujem da raskrinka(va)m true detective, iako će tako izgledati.
u osnovi to je jedan običan triler. poput mystic river, midnight in the garden of good and evil ili angel heart (ako se neko seća još nekog "južnjačkog trilera" neka ga slobodno doda, jer verovatno odgovara profilu). možda bi se nešeto slično moglo reći i za neke druge serije, ali ovde to baš i nije kompliment. pre svega jer su glavne zvezde direktno preuzete iz holivuda, pa bi očekivali da budu reformatirane u nešto drugo na teveu (pa još HBO-u!), a ne da samo promene lokaciju snimanja. pored toga, ozbiljna je stvar i to što je true detective u osnovi mini-serija, više nego slični formati (koji u poslednje vreme postaju neprijatno popularni poput american horror show ili pomenutog fargo), jer kod nje čak ne postoji ni tendencija da se bilo šta od ključnih elemenata (seting, glumci, stil) zadrži u narednoj sezoni. dakle, to je jedan film koji traje kao jedna sezona serije, zar ne? i kad se završi, gotov je.
pored toga što je true detective "film" od osam sati, daleko je veći problem što on nije naročito dobar i, što još više iritira (a autori su baš na to bili jako ponosni)- originalan. borba dobra i zla, njen prikaz, pre nego njeno finale, odavno su predmet dobrih i loših filmova. to što ćemo mi celu seriju potrošiti na to da vidimo "kako je bilo" tragačima za zločincem, a onda usput shvatiti i da hvatanje zločinca uopšte nije bitno, samo u očima nenagledanog gledaoca može da izazove divljenje. i to pišem bez ruganja ikome. u ostalom, dosta je ljudi i gledalo i voli precenjeni film davida finchera zodiac, koji bez problema možete uzeti kao direktnog parnjaka ovoj seriji. ako ništa, onda zbog toga što je i on par sati duži nego što je trebalo.
međutim, stvar koja me daleko više nervirala jeste koliko true detective želi da bude "nešto više" i nikako ne uspeva. jedina epizoda koja mi je malčice zatitrala TV strune bila je, mislim 5. ili 6., kad za trenutak zaliči da bi rust mogao da ima nekakve neprijatne veze sa zločinima, možda i da je on sam počinilac. to mi je delovalo kao dobar i neočekivan tvist i odjednom mi je sav bildap imao smisla. ali svi znamo da se to nije desilo.
američki jug, koketiranje sa vuduom (kultovima, "đavoljim religijama"), rednek serijske ubice, izopačene ("teksaški masakrirane") porodice, "ljudi iz vrha" kao skriveni gospodari i iniciatori zla... šta od toga pojedinačno ili kombinovano u bilo kojoj varijanti izaberete već ste bar negde (ili "sto puta") videli. a s druge strane- dva detektiva! buddy-buddy couple disfunkcionalan zbog sukoba svojih osnovnih uverenja i poimanja života- preteškog i olakog. rust, kao ranjeni orao, čovek koji je dotakao srce nesreće (ja ne mogu da zamislim ništa strašnije) i koji na svet gleda sa dušom u komi, i jebač marty kao prototip (a zapravo najstrašniji kliše) murkana koji je osećaj morala odavno zamenio insistiranjem na pravdi. zamislite samo koliko bi true detective autentičnije prodisao da je marty bio taj koji je izgubio dete, i ostao sa ženom i starijom (goth, eto još jednog klišea!) ćerkom, a da je rust bio (i ostao) nihilista koji uhlebljenje smisla vidi u 24/7 jebačini. ali, mučeni nic pizzolatto (autor serije) po svaku cenu je želeo arhetipe ne bi li i sebe i nas uverio da njegova serijica predstavlja ne samo temeljac nove televizije, već i poimanja sveta. buahafakinha.
naravno, kao postmodernisti, pizzolattu se učinilo prejednostavnim (prejeftinim) da svoju priču ispriča (hronološki) linearno. pre svega, jer i njemu tako ograničenog talenta, bilo je jasno da bi u tom slučaju bilo još očiglednije koja količina promaje zvrndači kroz TV ekrane. ne, ne, moralo se tu nešto pretumbati, da drži tenziju, kao u filmu usual suspects koji mu se očigledno veoma dopao, ali nije znao šta da pokrade iz njega. dakle, događaji iz prošlosti ispričani su nam kroz formu ultra besmislenih informativnih razgovora sa oba aktera. prvo, iako ih pratimo paralelno, mi ne pratimo dve verzije priče, već priču naizmenično, što nekako ukida smisao dva sagovornika, ako oba pričaju istu priču. a kad je već tako, jasno je i da su njihove pozicije iste, iako nas autor navodi da mislimo da nisu, jer oni se šatro "suočavaju sa istinom", a zapravo joj obojica drže stranu. teško mi je da poverujem da je to bio jedini način da pizzolatto pokrene flešbekove.
a kakvi su sami zločini? jedna epizoda hanibala jede sve što se u true detective desilo u celoj sezoni. i na nivou scenografisanja istog i na nivou mistifikacije razloga i reperkusija zločina, kako po svet, tako i po naše junake. pizzolatto ne objašnjava zašto su rust i marty fiksirani toliko na ovaj slučaj. on polazi od toga da je to tako, i onda samo to produbljuje. jer u tom zločinu nema ničega posebnog što čini podskup koji njih dvojicu povezuje. sem ako nećete da natežete da rust rešavajući zločin spasava mrtvu ćerku, a marty tako nešto predupređuje. vizuelna kićenja (poput zlokobnog jata ptica) kojima pizzolatto krpi te rupe pretvarajući spolja slučaj u nešto "sudbinsko" za njih dvojicu povlači čitavu konstrukciju u neku vrstu "močvarnog palpa", ali ni to ne biva realizovano. true detective čak nije ni pokušaj da se b-film izvrne u poeziju zločina. a misli da jeste.
tokom godina, junaci se menjaju. ali kako saznajemo za to nije baš naročito kriv sam slučaj, koliko pređašnje (situacija pre slučaja) i druge (slučajevi koji su usledili nakon) okolnosti. povratak ovom "sudbinskom" slučaju je pokušaj da se krivina na životu ispravi povratkom na mesto na kome je počela (a to mesto odjednom postaje mesto prvog zločina). ali i to je traljavo sugerisano. čak šta, te poslednje epizode u egzekuciji opasno počinju da liče na holivudski film s obzirom na vrstu "preduzetnosti" koji junaci pokazuju kad se vrate slučaju, a onda potom i "akcionom" sekvencom zauzimanja ranča i ubijanja ubice. ukazivanje svemira rustu jeste mi delovalo kao lep i poetičan momenat, ali bih ga primio k srcu da se serija tu završila, njegovom tragičnom smrću. međutim, potcenjivanje (TV) gledaoca koje potom sledi, sa bolnicom, razgovorom o smislu borbe, pa i samog života, pod nebom punim zvezda, buddy-buddy tapšanjem po ramenu da je jedno zlo pobeđeno (with 666 more to go!) i nekom vrstom popravljenih ili rehabilitovanih psihologija glavnih junaka... nepodnošljivo!
a onda sam odgledao fargo. satiričnu inspiraciju (pre nego rimejk) istoimenim filmom braće coen, u kojoj su dobro i zlo na sličan način suočeni. samo je sve što je kod pizzolattoa "svemirsko", "sudbinsko", a zapravo bolno pseudo, ovde rešeno sa osmehom, ponekad uznemirujuće ciničnim. i ovde imamo "znake sudbine" samo što se oni rugaju čoveku na način tragičniji nego što je to bilo rustu, imamo ljude, i dobre i zle, zarobljene u svoje male živote koji ih (cock-)blokiraju. zašto je ultimativni negativac koga igra bill bob "namignuo" martinu freemanu, zašto je baš njega odabrao da mu oprosti, da ga poštedi, da li zato što je ovaj isti "kov" zla kao i on sam, samo to ne zna... fargo postavlja slična pitanja, samo na pametniji i originalniji način. u isto vreme fargo promoviše "true detektive", pre svega u formi fenomenalne policajke allison tolman, uspevajući da lepše i zabavnije dočara šta to pokreće čoveka "iznutra" na rešavanje slučaja, na dosezanje pravde, na zaustavljanje zla.
true detective je lepo upakovan, ali u njemu je isto "fabričko" sranje koje nam isporučuju i holivud i njegovi TV sateliti. fargo je napravljen od strane stvarnih majstora, sa osnovnim sastojcima i iskustvom koliko tačno šta treba da odcvrči u rerni. ako nisi pogledao, učini to, pa uporedi. radi se o apsolutno identičnim "isterivanjima đavola".
toliko do mene
šalomS
