WASP NETWORK

Assayas u još jednoj osrednjoj preporuci Holivudu

Pretpostavljam da bi u nekom svetu gde mu je tu pošlo za rukom, Wasp Network trebalo da bude šik namigivanje holivudskom filmu sedamdesetih s jakom političkom porukom, nešto poput Doug Limnovog American Made, barem. Jer i tamo i ovde civilni piloti bivaju uvučeni u smutne političke igre podno južnog dela Amerike, tamo u osamdesetim, ovde u devedesetim. Međutim, francuski "uvek na pola" reditelj Olivier Assayas nikako da ostvari harmoniju između želja i mogućnosti.

U prvoj polovini ovog filma, ako mene pitate, sasvim nepotrebno pratimo kako kubanski pilot Rene ostavlja ženu i ćerku na Kubi i emigrira u Ameriku, gde se stavlja u službu anti-kastrovskih kubanskih snaga koje na svaki način periodično uznemiravaju Kubu i tamošnji komunistički sistem, dodatno uzbuđeni time da je glavna podrška Castru, Sovjetski Savez, upravo kolabirao. Kada nas Assayas isprovoza solidno dočaranom Kubom i Floridom devedesetih, pokaže kako funkcionišu anti-kastrovske snage, kao i koliko je Reneu teško da zaradi pare u Majamiju uprkos obilju poslova, upoznajemo se sa još jednom, ako mene pitate, nepotrebnom pričom, ovaj put o Juanu (uvek sjajni Wagner Moura iz Narcos), koji je također pilot u kubanskoj armiji i koji beži sa Kube, jer režim nije pao slomom Rusa, kao što je on očekivao. Za to vreme Penelope Cruz, koja igra Reneovu ženu, radi u nekoj fabrici, jedva sastavlja kraj s krajem, dok njen muž u Americi o svemu tome govori kao o "karijeri koju njegova žena ne može da ostavi"...

Bukvalno na pola filma Assayas se seti o čemu mu je film i uvodi tajnu pro-kastrovsku mrežu "Wasp Network" (ne znam zašto i ime filma nije na španskom, jer i mreža se zvala na španskom), a sve, valjda, treba da deluje kao da nas je on prvim delom filma prevario svojom "tajnom igrom" i tu isplivava"dežurni Hispano", Gael Garcia Bernal, kao vođa "WN", koja se bavi sprečavanjem anti-kastroista u njihovim terorističkim dejstvima po Kubi, koja za cilj imaju slabljenje režima i ekonomsku destabiliaciju ionako slabe zemlje.

Assayas potom demonstrira šta rade kubanski pučasti i pokazuje kako su Rene i Juan, zapravo, infiltrirani špijuni koji protiv takvih treba da se bore i to čine, verujući u "svoju Kubu". Ovaj interesantan pristup, u relativno objektivnom tretmanu stvarnih događaja, pokazuje s koliko napora je pravedni/nepravedni sistem Kube morao da se odupire pravednim/nepravednim napadima anti-kastrovaca (a?!), koje je podržavala čak i Gloria Estefan!, uz svesrednu pomoć pravedne/(i daleko verovatnije)nepravedne Amerike. Za Assayasa su borci za Kubu očigledni heroji ili što je očiglednije- očigledno idealizovani heroji. Nažalost, film koji im je on priredio je drvenast, s nijansama izgubljenim u kastu koji ne govori jedan jezik, niti ima direktne veze sa tom sredinom i Assayasovim hroničnim nesnalažnjem da u svojim (istorijski utemeljenim) radovima pronađe i u prvi plan izvuče pravu dramu. O hendikepiranosti za akcione segmente da i ne govorim.

SELEKTAH: 4/10

APRES MAI (SOMETHING IN THE AIR)

OK, revolucija jede svoju decu i...?

Nameračio sam se na ovaj film Olivera Assayasa još davnih dana, jer prilično volim kada se evropski film bavi modernom evropskom istorijom. Assayas je pokupio moje simpatije sa Summer Hours i sa prilično elokventnom, ako dramski mršavijom nego što bih  voleo, TV serijom Carlos.
Međutim, Apres Mai je prilično razočarao.

Film prati nekoliko francuskih studenata i studentkinja koji su tokom majskih demonstracija u Parizu ("i ostalim civilizovanim delovima sveta") na različite načine bili involvirani sa revolucijom, kao i jedni sa drugima. Priča se u najvećoj meri vrti oko Gillesa, studenta slikarstva, koji će "zahvaljujući" revoluciji ostati bez dve velike ljubavi, a film će različite tipove odnosa prema (post-)revoluciji razviti i preko njegovih bliskih prijatelja Alaina i Jean-Pierrea.

Na početku filma vidimo da svi revolucionari puše, da vole da diskutuju, kao i da vole poeziju. Potom Assayas sa dosta naivne nostalgije prikazuje revolucionarnu borbu kao da se radi o drugoj generaciji Pokreta otpora. Preko Jean-Pierra sve do kraja filma pratićemo tu, "praktičnu" stranu revolucije sa njenim neočekivanim posledicama.

Za nas, salonske revolucionare, svakako će biti zanimljivije kada se borci povuku iz Pariza i krenu da razmišljaju kako da imperative revolucije prevale preko granica Francuske i sve dalje. Neke put odvodi u Italiju, neke u Nepal. Rudnik šezdesetih pored revolucionarnih aktivnosti aktivno nudi svim radoznalim akterima ideje kako mogu da prošire i mnoge druge slobode- seksualne, kreativne, mentalne... Sredstva za stizanje do cilja počeće sve više da se diferenciraju i da prave razlike čak i među onima koji streme ka istim ciljevima. Emocije pucaju pod naletima revolucije i ljudi se razdvajaju i razilaze. Neki nepovratno.

Ako bi Assayasu mogli da oprostimo da njegov film u suštini, a često i u detaljima, operiše sa opštim mestima teme kojom se bavi, najviše me je iznerviralo što u bavljenju ovim likovima i njegovim sudbinama nedostaje njegov lični pristup. Gilles i ekipa su možda ogledalo njegovog ličnog revolucionarenja (Assayas je '55. godište) ili, još bolje, pokušaja da se revolucija produži i na njegovu mladost, ali on za njih nema nikakve posebne ni simpatije, ni antipatije. Oni su mehanički razrađeni tipovi, pušteni kroz prepoznatljivu matricu, a povremena preterivanja u dočaravanju boemskih i "poetskih" trenutaka ne pomažu mnogo da stvori stvarne, uverljive, zanimljive junake. Koliko je njihovo petljanje sa revolucijom generičko i suvoparno toliko su i njihova potonja razočarenja i prerana emocionalna sazrevanja data sa podjednako nerazrađenim detaljima, i večito u dve od tri tačke elipse..

Mislim da je Assayas previše kalkulantski rasporedio junake po različitim trasama (post-)revolucionarnih puteva, a potom rutinski odradio njihov put od incijalnog entuzijazma i "rađanja smisla" do razvodnjavanja istog, razočaranja i "rađanja besmisla". Posmatrani uvek sa iste, mlake distance oni su prvo revoluciju proživeli kao seriju "ozbiljnih nestašluka" da bi potom njenu ozbiljnost nastavili da traže u sve daljim (i daljim...) ciljevima od sebe. Ali čak i kad vam ovo ovako napišem to zvuči fokusiranije nego što je Assayas uradio. A mislim i da su glumci bili obamrliji nego što su uloge to tražile od njih, što je samo pojačalo utisak razvlačenja po prašini koju je revolucija podigla za sobom.

SELEKTAH: 3plus/ 10

DOUBLES VIES aka NON-FICTION

Mešam Oliviera Assayasa sa Aranudom Desplechinom pa onda gledam njegove filmove s većim očekivanjima. Iako ih on posebnije nije ispunio još od L'heure d'ete.

Mislim da je u našem, dužem i prijateljskom razgovoru povodom serija i filmova iz prve polovine 2019, Svetlanica pomenula ovaj film i pomenula Woody Allena. Što nije bilo u redu s njene strane, jer Allen, čak i kada je najgori, ima više šarma nego što ovde mogu da ga namaknu Assayas, Binoche i ekipa.

Doubles Vies je jedan od onih, "tipičnih", francuskih festivalskih filmova u kojima francuska intelektualna elita kroz nekakvu radnjicu (ili ne) promišlja ozbiljne probleme koji pretenduju da izmene njen, let's face it!, ipak, konzervativni život. U ovom slučaju to su pošasti digitalizacije i svih promena koje ona neminovno (već!) donosi.

U prvom planu priče su dva para- jedan koji čine knjiški izdavač Alain i njegova supruga Selena, pozorišna glumica koja je neplanirano slavu pronašla u "jeftinoj" hit TV seriji u kojoj igra "stručnjakinju za krizne situacije". Drugi par čine pisac Leonard i njegova devojka Valerie, koja radi u kampanji za jednog (deluje, progresivnog) političara.

Leonard vara Valerie sa Selenom, a Alain vara Selenu sa šeficom njegovog digitalnog odeljenja. Ako ovaj frikombinat u tražićima i obećava nešto od alenovskih bračnih peripetija, budite bez brige- ničega od svega toga nema. Assayas i njegova ekipa, uz čašu vinu, provode skoro ceo film (koji, srećom, nije duži od sat i četrdeset minuta) ćaskajući o tome šta će biti sa izdavaštvom i čitalačkim navikama, šta ako se sasvim pređe na "digitalni format", šta će biti sa starim čitaocima, i kakvi su to ovi novi. Assayas paralelno s tim debatama razvija tezu da skoro u svakom aspektu života ljudi imaju nekakav avatar koji je isturen prema javnosti, dok iza njega stojih neshvaćeni privatni život- Selena igra policajku čijim karakterom se niko ne bavi, bračni partneri kriju svoje afere, pisac ne ume da piše o životu ako ga blago ne zakamuflira drugim imenima i lokacijama, političar ima kompromitujući tajni seksualni život, malo ko insistira na razgolićivanju istine, pred svima.

Sve je grdno dosadno, ne zato što ljudi pričaju, već zato što, iako se dijalozi vode 2018, niko nema nikakvih svežih uvida u teme, polarizacije su staromodne i okoštale, koliko i stavovi koji ih zastupaju. Assayas deluje kao očajnik koji želi da se uključi u diskusiju za kojom kaska, barem, jednu dekadu, ali njegovi junaci, nažalost, ne deluju kao da je on toga svestan. Prilike da se "namerno" prikaže jedna elita koja je izgubila korak s vremenom, što nadoknađuje "besmrtnim" van-bračnim aktivnostima, pa da kroz to upoznajemo komične granice "ljudskog" nije bilo ni u najavi.

Čak je i poslednji Woody bolje gubljenje vremena.

SELEKTAH: 2/10

OSKAR/ FEST/ WHATEVER: CLOUDS OF SILS MARIA

Kada umereno netalentovan student režije na FDU poraste u snoba, on je u stanju da nam isporuči isti ovakav film (sa Karanovićkom i Žutićkom u naslovnim ulogama, plus mala Konjovićka u epizodi, recimo)

Sa izuzetkom predivnih švajcarskih Alpa i prirodnog fenomena (u filmu) nazvanog "Maloja Snake" sve ostalo u ovom filmu, uzduž i popreko, me samo nerviralo.

Prvo (Oliver) Assayasov scenario deluje kao da je pisan pre sto godina ili pre sto dana, ali za kostimiranu dramu situiranu pre sto godina. Staromodno postavljeni likovi i odnosi još tragičnije deluju u savremenom okruženju. Senzibilitet aktera je u najvećoj meri klišeiziran i/ili estetiziran sa junakinjama i tipom ponašanja i psihologije na umu kakav je možda karakterisao džetset od pre sto godina. Razmestite to na večito čarobni breg švajcarskih Alpa, koji ionako stoje u vremenu već vekovima, i opisani utisak još će vas snažnije gušiti svojom užeglošću.

Mali Assayas postavlja svoju dramu  kao da imitira Strindberga ili Krležu. Poznata evropska glumica (Juliettte Binoche) sa svojom ličnom asistenticom (nema objašnjenja zašto je ova importovana iz Amerike i koje njene kvalifikacije opravdavaju što je duplo mlađa od glumice, a igra je Kristen Stewart) putuje u švajcarski gradić Sils Maria u kome će joj biti predata specijalna nagrada koja nosi ime čuvenog pozorišnog i filmskog reditelja, sa kojim je ova u mladosti intenzivno sarađivala. Pre nego što njih dve stignu tamo, pisac umire (ima implikacija i da se samo-eutanazirao) i u senci tog događaja promiče ceremonija. I to je manje više prvi deo, skoro sasvim nepotreban za ono što se dešava u ostatku filma (drugom delu i epilogu). Jer da se glumica razvodi i da poznati evropski reditelj želi da sanjom postavi novu verziju kultne predstave pokojnog pisca (al sam ovo složio!) samo što bi sada ona trebalo da igra drugu glavnu ulogu- sve to smo mogli da saznamo ili saznajemo i u drugom delu. Sve ostalo je skoro debelo nebitno.

Famozni komad, čija fama je možda bila fama pre sto godina (a ono što o komadu saznajemo u filmu, bolje da nismo!) bazira se na odnosu uspešne naslednice korporacije i njene mlade asistentice. U ljubavnoj vezi, sirota naslednica biće i emocionalno i ekonomski iskorištena, i ambivalentni kraj drame, sa otvorenim pitanjem šta se sa njom stvarno desilo, ostavlja je kako luta baš u planinama Sils Marije, među oblacima.

Taj komad renomirani evropski reditelj ima nameru da postavi tako što će glumica, koja je nekad igrala asistenticu, sada igrati naslednicu, a mlada i problematična holivudska glumica (Chloe Grave Moretz) igraće njenu asistenticu. Možda ste vi okej sa tim, ali postavka u kojoj tek komercijalno zapupela holivudska lindzi lohen odlučuje da njen sledeći projekat bude- pozorišna predstava u Evropi! - vređa moju inteligenciju. I podseća me na trešerozne drame koje sam mislio da sam zaboravio.

U svojoj psihološkoj studiji "proticanja vremena" (što simbolizuje zmijoliko promicanje oblaka između Alpa, iznad Sils Marije) Assayas pokušava da se bavi mnogim stvarima: starenjem, starenjem slave, kontriranjem stare Evrope i novog Holivuda, ljudskošću, a sve to pokušava da prelomi ne toliko diskretnim insistiranjem da je odnos naslednice i asistentice u drami sličan odnosu glumice i njene asistentice, što naročito sugerišu scene u kojima njih dve prolaze kroz tekst (što mi je kao potez tek delovalo debilno- da neko skoro režijski prolazi kroz scene i pre nego što su probe počele i koncept rimejka postavljena). Dolazak holivudske glumice dodatno kontrira senzibilitete, naročito "starog" i "novog", i on simplifikovano i sa simbolikom ubuđalog ekspresionizma stoji i u pozorišnom komadu. Assayasov naivni pokušaj da holivudsku glumicu prikaže kao "praktično bezosećajniju" u odnosu na "nepotrebno ljudskiju" stariju glumicu ne deluje samo arhaično i dramski tanko, već i konceptualno retardirano. Ali tome valjda služi snobovština.

Tri žene tako pokušavaju da mentalno masturbiraju po scenariju i režiji dva muškarca, te uprkos njihovom prisustvu ja ne bih govorio o ikakvom "ženskom" filmu ovde. A ni o kulturološkom, jer su propozicije kao iz FDU udžbenika za prvu poratnu generaciju.

Clouds Of Sils Maria je najbolji tamo gde je najprisutniji- u odnosu dve žene, asistentice i glumice koje su neprekidno zajedno, i koje upravo to provedeno vreme tera da izlaze iz poverenih im "uloga". Većina njihovih tenzija deluje prirodno, ali su ostale nerazrađene usled vremena koje su pojele ostale gluposti i dosta pojednostavljeno napisani likovi, naročito asistenticin. Prihvatanje jedne glumice da kroz poverenu joj ulogu prihvati i mnoge druge stvari u svom životu trebalo je da bude jedina tema ovog filma. Uz asistenciju asistentice.

SELEKTAH: 2/ 10

L’HEURE D’ETE

Šta će biti s kućom?

Francuzi, velika porodica, porodični susreti, dosta priče, mon tasse du thé, dakle. Ali, L'heure d'été ne spada među najbolje filmove iz te sorte.

Zaplet je veoma jednostavan- majka umire, iza nje ostaje kuća i brojna umetnička dela koja je ili izradio ili dobio na poklon njen slavni ujak. Iza nje ostaje i troje dece, dva sina i ćerka, koji treba da odluče šta će sa imovinom. Priča se odigrava, od jednog do drugog leta, u nekoliko poglavlja staromodno odvojenih sporim zatamnjenjima.

Najstariji sin, ekonomski esejista Frédéric, kome je majka za života dala instrukcije šta da uradi sa stvarima, najmanje je voljan da proda kuću i preostale umetničke vrednosti. Mlađi sin, Jérémie, se zbog posla seli u Kinu i treba mu novac za novi početak. Ćerka Adrienne odavno živi u Njujorku i sem par predmeta na koje je odavno bacila oko nije zainteresovana ni za šta drugo. Naravno, da bi se uvećao čehovljevski tj. Višnjikovski momenat „rastanka sa prošlošću“ tu je i matora sluškinja Eloise koja je sa majkom provela ceo svoj vek.

L'heure d'été je film o tome kako su iste stvari, da ne kažem predmeti, za neke ljude uspomene, a za druge objekti manje, veće, ili nikakve materijalne ili istorijske vrednosti. Jednoga dana kada naše stvari (p)ostanu pošteđene našeg prisustva na njima će ostati samo prašina i naša nada da bi još nekome mogle da znače koliko su nama. Međutim, reditelj Olivier Assayas previše pažnje i efektnih detalja (prodaja stvari muzeju i njihovo izlaganje) posvećuje intelektualnoj strani ovog procesa, dok ona „ljudska“ ostaje uskraćena za emocijama nabijene trenutke tokom kojih ćemo se sa suzama u očima osvrtati ka predmetima koje smo nasledili i koji tek treba da postanu deo nečijih uspomena. U par navrata on će pokazati ’ladnokrvu dizajnerku Adrienne (uvek dobra Juliette Binoche) kako skoro gramzivim pokretima po kući skuplja escajg koji joj je odavno namenjen. Ili kako Eloise obilazi napuštenu/prodatu kuću, u koju više ne može da uđe, i kroz prozor viri u prostor u kome je provela čitav život. Iako je Eloise žena sa staračkim brkovima vaše srce će odraditi set sklekova nad tim prizorom.

U isto vreme, čini mi se da uspelijoj emotivnijoj poenti smeta i to što film nije snimljen nekom arhaičnijom tehnikom sa raskošnijom fotografijom, nego izgleda kao neki bolji televizijski film. Čak i ako je to urađeno namerno- ne bi li ispalo kao da se parodira neka od onih (britanskih?) serija u kojima antikvari rovare po tuđim kućama sa njihovim domaćinima u potrazi za vrednim stvarima- i na taj način se pravi emotivni komentar, čini mi se da taj postupak pre u nama budi revolt nego saosećanje.

L'heure d'été počinje poslednjim porodičnim skupom, za 75. rođendan „velike mame“. Deca jure naokolo i uz pomoć mape traže „skriveno blago“. Završava se žurkom koju prave deca najstarijeg sina, u praznoj kući koja je „zaposednuta“ po poslednji put i to aktivnostima na koje nije navikla (duvanje, glasna muzika, ležanje po podu...). Ćerka se šeta sa svojim momkom po vrtu i kaže kako joj je baka rekla da će se jednog dana tuda juriti njena deca. Bake više nema, a kuća je prodata.

C’est la vie.

selektah: 6 /10