ABOUT ELLY

Po ovom filmu mi je dete dobilo ime, ali (kunem vam se, majke mi!) to nije jedini razlog zašto je ovo možda najbolji (iranski) film koji sam gledao u životu

Svi ste gledali A Separation, jel da? To je jedan odličan film.

About Elly, prethodno ostvarenje Asghara Farhadija, morate da gledate. TRUST ME! I nemojte da čitate šta ovde o njemu pišem, pre toga. Ne želim da vam išta pokvarim. TRUST ME.

About Elly je film po Čehovljevom komadu koji ovaj nikada nije napisao, ali bi umro od sreće da jeste. Tri para dolaze iz Teherana za vikend u neku vilu na moru. Zajedno sa njima kreće i brat jedne od supruga, koji gastarbajteriše u Nemačkoj, i devojka koja je vaspitačica njenoj deci. Vaspitačica se zove Elly. Supruga je namislila da brata i vaspitačicu smuva, i celo društvo uveliko iza leđa Elly navija za njihovo smuvavanje. Sve izgleda kao u odličnom francuskom filmu sa sličnom tematikom, i nema sumnje da je Farhadi veliki poklonik njihove kinematografije. Napominjem vam ovo samo iz razloga što sam i sam veliki fan "francuskih filmova sa sličnom tematikom".

(Ej, bre, vi što niste još gledali film, a čitate ovo- odustanite! Počinju ozbiljni spojleri!)

Drama počinje kada dete jednog od parova dođe i obznani da se njen brat davi u moru. Decu je ostala da čuva Elly. Ne znam kakve ste iranske filmove gledali do sada i ne znam kakve je filmove Farhadi gledao, ali čitava ta sekvenca sa davljenjem i spasavanjem vrhunski pumpa adrenalin i stavlja vas među same likove koji trče i viču i plivaju i paniče.

Nakon što je dete spaseno neko konstatuje da nema Elly.

Tu počinje komedija, utemeljena na vrhunskom nizu sporazuma i nesporazuma kojima je Farhadi pripremio teren u prvom delu filma iskusno nam nenajavljujući da će neki od detalja ili scena kasnije uopšte biti bitni. A i te kako hoće. Naročito za vrištanje od smeha.

Međutim, ono što ovaj film ukrcava u moj filmski partenon jeste jednostavnost kojom blesava situacija postaje prvo tragikomična, a potom sve gorčije i gorčije tragična kako postaje sve očiglednije da je Elly mrtva. No, do tog momenta Farhadi će uveliko gaziti preko leševa Woody Allena, Blakea Edwardsa i Todda Solondza u želji da pokaže kako je do pakla najsigurniji put onaj popločan dobrim namerama, kao i da su pakao drugi. Život u svoj svojoj konfuznoj dobroti skakutaće pred našim očima poput blesavog deteta.

Farhadijev rediteljski postupak mogao bi se opisati kao "oživljen život". Njegov glumački ansambl (neki od ovih glumaca pojaviće se u sasvim drugačijem svetlu u A Separation) vrhunski odrađuje posao u dočaravanju različitih nivoa moralnosti i lepog vaspitanja kod, pretpostavljam, predstavnika iranske više srednje klase. Pitkost i lakoća sa kojom se stvari promene i potom kontinuirano menjaju su zaista impresivni.

Ne dajte se zavarati- ovo je jeste crna komedija, ali su i ono crno i ono komedija moćni i podjednako jaki, i njihova borba je ono što ovom filmu daje šarm i magiju. Zar je život zaista samo to, upitaćete se na kraju. Zar život zaista sa toliko lakoće prolazi pored nas, upitaćete se na kraju.

Zar je tragičan trenutak zaista samo auto zaglavljen u blatu?

SELEKTAH: 10/ 10

NB Sad mi Žozefina kaže da ovaj brat nije od supruge, nego od njenog muža, što aktivnosti narečene čini još zanimljivijim, jer je niko nije bio po ušima da se bavi provodadžisanjem. Tako, da znate.

MOĆ VEŠTICA 28.02.2012. Hajde zajedno da sanjamo

via Twitter via b92.fm

alt-J – Matilda – Banquet - Matilda / Fitzpleasure 7”

Radiohead – All I Need – XL – In Rainbows

Gathered Ghosts - Hot, Hot, Hot – Bandcamp - The Holy Hour – A Tribute to The Cure

Lushlife - Hale-Bopp Was the Bedouins – Western Vinyl - Plateau Vision

Crybaby - I Cherish The Heartbreak More Than The Love That I Lost – Helium - 7”

Divorce – Meating – Night School - Love Attack 7''

Do Piano - Again (remix 90) – Musiques & Solutions – Again And Forever

Breton – The Commission – Hemlock – 7”

A Formal Sigh - Bleak Intrusion (Peel Session) - Bootleg

Matthew Herbert - November (Micachu Remix) – Accidental - One Pig MICACHU REMIX EP

Bigkids - Drum In Your Chest – Self-released – 7”

Trust - F.T.F – Arts & Crafts - TRST

Thee Silver Mt. Zion Memorial Orchestra - Psalm99 – Constellation - Ruined City Birdsong Combos

Lipstick Melodies feat Peter Doherty - Hired Gun - Whitelabel

Scuba - Flash Addict – Hot Flush - The Hope 12”

The Ravishing Beauties – Futility (Peel Session) - Bootleg

Traversable Wormhole – Tachyon - Traversable Wormhole - Traversable Wormhole Vol. 2

Dhanush - Why This Kolaveri Di – Sony - Tamli film 3

Dhanush - Why This Kolaveri Di – Sony - Tamli film 3

alt-J – Fitzpleasure – Banquet - Matilda / Fitzpleasure 7”

THREE MONKEYS

Pretpostavljam da bi ovako izgledao akcioni film Thea Angelopoulosa

Svi znate šta rade "tri majmuna". U ovom filmu glavni junaci su tata, mama i sin. A (spojler!) pojavljuje se i duh njihovog mrtvog, drugog sina, čisto da pojasni ponašanje ovih troje i pomogne kalibraciju atmosfere.

Drugi Nurijev film koji gledam još manje mi se svideo od onog prvog, ali mi interes za njegove ranije radove ne jenjava. Ima nešto tu... Možda nijanse u praznini nedešavanja, pokušaj da razumem zašto se likovi ponašaju kao u srpskim filmovima koje bi mogao da režira Oleg Novković. Možda sam mazohista. Ili snob.

U Three Monkeys neki sitan turski političar udari automobilom pešaka u noći. Kako su izbori blizu, on zamoli svog vozača da umesto njega prizna krivicu, i da za to dobije odgovarajuću nadoknadu kad izađe iz zatvora. Tako i bi. Za to vreme, vozačeva žena se smuva sa njegovim šefom, a sina počinje da izjeda savest kad to bude otkrio. U to, nakon devet meseci, stiže i otac... Kao i u Once Upon A Time In Anatolia događaja nema mnogo, ima sitnih dešavanja nabijenih simbolikom i što je još bitnije- posledicama. Sva tri člana porodice očigledno progoni smrt deteta i jasno je da je to nešto "o čemu se ne priča". To je nekako i razlog njihove inicjalne udaljenosti, a možda i poteza koje potom vuku.

Nurija, rekao bih, zanima naličje pragmatičnosti odnosno rastegljivost naše humanosti. Na mikro-planu, svaki od "tri majmuna" demonstrirao je malčice više pragmatičnosti nego što je trebalo da bi udovoljio sebi tj da bi umanjio sopstvenu muku, ali to je uvek imalo za posledicu neki momenat koji bi se obio o glavu nekom drugom članu. A o svemu se i dalje ništa ne priča, svi se tiho prave ludi... Do kraja, kad dolazi do obrta. Izmirenja. I nove pragmatičnosti. Jedino što i dalje nastavlja da se uvećava jeste krivica praćena grižom savesti.

Kad sve ovo ispišem deluje kao da je Kanski žiri s pravom dao Nuriju nagradu za režiju za ovaj film. Dok sam gledao film čudom sam se čudio toj odluci.

Ali sam i dalje zaintrigiran.

SELEKTAH: 4/10

ONCE UPON A TIME IN ANATOLIA

Volite li da čitate knjige? Moglo bi da vam pomogne u razumevanju i uživanju u ovom filmu


U trenutku dok ovo pišem ovo je prvi i jedini film turskog reditelja Nurija Bilgea Ceylana koji sam u životu gledao. Iako nisam odlepio, što ću pokušati da elaboriram, jedva čekam da gledam njegov prethodni, Three Monkeys. Ne znam zašto. To su, valjda, one misterije organizma o kojima je Makavejev govorio. Ili sam snob.

Ovaj film je na prošlom Kanu dobio veliku nagradu žirija za najbolji film. Ne znam koje filmove su do sada gledali članovi tog žirija, ali mi je teško da poverujem da su baš u ... Anatoliji videli nešto što do sada nisu. U izvesnoj meri, ovaj film je klišeklišea, ono kad se pomisli na predug, prespor, nedešavajući (sve pod navodnicima) festivalski film (i ovo isto). Priča jedva da bi zadovoljila potrebe kratke priče. U ostalom, i u samom filmu ima jedna slična "kratka priča" koja se provlači kao lajt-motiv, o ženi koja je rekla svom mužu da će da umre za pet meseci, nakon što rodi bebu, i to se i desilo. Ono što nam ... Anatolija kasnije pokaže jeste da je ta priča imala svoju predistoriju koja bitno menja sve ono što se u priči desilo, praktično i nju samu, i to iz temelja.

U tom mehanizmu reformatiranja onoga što se u priči desilo, samim tim i njenog značenja, i još više našeg odnosa prema njoj, krije se smisao Nurijevog filma. Ako pitate nekoga o čemu se u ovom filmu radi verovatno će vam reći sledeće- sudski tužitelj i grupa policajaca idu sa ubicom i njegovim bratom po brdima Anatolije i traže mesto na kome je ovaj, pijan, zakopao tipa koga je ubio. Kada nađu leš, vraćaju se u grad gde doktor koji je išao sa njima obavlja autopsiju. I to je zaista sve što se dešava.

Ali, kao što u kratkoj priči (znaju oni koji su je pisali) svaki detalj nešto znači za mozaik celine, tako i u Nurijevom filmu noć, prazna brda, auto koji neće da upali, istražitelj sa bolesnom prostatom, policajac sa problematičnim sinom, razvedeni doktor, seoski vođa i njegovo rastureno groblje, pas koji je raskopao leš, jabuka koja pliva u potoku... sve to ima neki razlog zašto nam "oduzima" pažnju. Ako je "originalni" Once Upon A Time In The West bio nabijen radnjom i vrveo od aktivne brutalnosti, ovo "bilo jednom" u Anatoliji je introvertna strana istog tog. Brutalnost je ovde potisnuta i u drugom planu, sve one odvratne stvari koje su okupile ove ljude i učinile ih takvim kakvim jesu su daleko do njih... Dah smrti je sveprisutan od početka do kraja filma, iako se za mrtvacem traga. Ovo je Čehov, ako je ono Tolstoj, ako me razumete.

Ja, nažalost, ne mislim da nam je Nuri ponudio "najbolje od Čehova". Mislim da su neke spoznaje previše mehaničke i previše u službi metafore, a premalo u službi priče. Nekim likovima (glavni policajac, recimo) falilo je malo dorade koja bi nam do kraja otkrila lik. Bez sumnje glavni junak ovog filma je doktor, koji je ključan za nekoliko bitnih stvari u filmu, kao i razjašnjavanje drugih junaka. Dah Anatolije je mogao biti autentičniji, brda jesu lepa, ali večera kod seoskog domaćina previše je odisala gogoljom, uprkos metafizičnoj domaćinovoj ćerki.

Put po Anatoliji je bio prijatan, ali mi nije oduzeo dah.

SELEKTAH: 6minus/ 10

PUNISHMENT PARK

Šta nam to govori o svetu (tj Americi) u kome živimo ako isti film i posle punih četrdeset godina deluje subverzivno, kontroverzno, levo i naivno kao kada je napravljen


Ja, naravno, ne mogu da se uživljavam u to kako je 1971. ovaj film mogao izgledati svetskoj, a naročito američkoj, javnosti, ali mogu da naslutim da je to bilo kao kada bi danas neki crni monolit pao među Srbe. Ovaj film, uprkos mom sudu, treba svakako da gledate, najviše zbog toga da biste se uverili da forma lažnog dokumentarca najbolje funkcioniše (kao i u slučaju serije Modern Family) kada je reditelj koristi samo i onda kada njemu odgovara, dok je sve ostalo vreme to "običan film".

Vreme je rata u Vijetnamu (baš kao što je i bilo). Nixon je na vlasti. Mnoge društvene grupe i organizacije, okupljene oko raznih ciljeva (crnci, žene, gejevi, levičari, intelektualci svih dimenzija i vrsta...), bore se sve burnije za sve ugroženija ljudska prava u Americi. U želji da suspregne "amoral", "nedostatak patriotizma", "dubiozne ideje" i sve ostale oblike ne-američkog ne-patriotskog načina razmišljanja američka vlada je oformila tribunal (nešto slično ovom haškom) koji po ubrzanom postupku (sličnije golootočkom, nego haškom modelu) donosi presude istaknutim liderima i članovima pomenutih grupa. Međutim, dobar kakav je uvek bio, američki pravdeni sistem nudi im opciju da se vrate sanjanju američkog sna- ako ne žele da idu u zatvor na kazne retko kraće od 7 godina zatvora, mogu da izaberu "Punishment Park". Tu počinje ona anti-utopijska idila.

"Punishment Park" je reon u Kaliforniji u kome američki žandari vežbaju i uče se zanatu. Tu zatvorenicima, američka vlada (a u zamisli reditelja i scenariste Petera Watkinsa) nudi sledeću opciju: da kroz golu pustinju po najvećem suncu stignu do američke zastave koja se nalazi nekih 50-ak kilometara iza nekih planina. Ako stignu, bivaju oslobođeni. Dva sata nakon što krenu, za njima kreću policajci koji treba da ih uhvate. Uz primenu sile koju primene sami "zatvorenici". Watkinsov film nam u paralelnom hodu daje dve priče: jednu koja prikazuje suđenje jednoj grupi, u šatoru ne mnogo većem od onoga gde je Miloševićeva vlada kapitulirala, i drugu u kojoj vidimo kako izgleda bekstvo i lov na zatvorenike.

Ako vam neverovatnih trenutaka u ovom filmu nije dosta, sve što se dešava, uz dopuštenje američke vlade, snimaju ekipe američke, engleske i nemačke televizije. Njihov angažman u najvećem delu filma je, kao i kod svakog medija, pasivan i beležnički. A u akciju se uključuju tek kada postane prekasno. Kao i obično.

Watkinsov film je suvi angažman. Nema tu mnogo filma. Sve što se govori i prikazuje služi samo i isključivo buđenju svesti i pozivanju na anti-američki angažman. Na račun američke vlade iznesene su najgnusnije osude i, što je najzanimljivije, KUNEM VAM SE!, sve one deluju sveže (i podjednako nemoćno) kao da su rečene danas. Verujem da je situacija onomad očiglednije bila fatalna i neizbežna, ali glas naroda glup je i nečujan koliko i pod Obamom. Watkins će vas, naročito ako imate anti-američkih sklonosti, lako navući na svoju stranu i verovatno ćete početi da pljujete na televizor i policajce zovete svinjama (što i jesu, svinjska glava našeg ministra najbolje govori o tome) užasnuti što se još "tada" znalo sve...

U isto vreme, levičarski zanos Watkinsa i ekipe deluje nekako prevaziđeno. Ni jedna borba koja želi da postigne neki cilj više ne puca svim oružjima. Bitke se više ne biju na barikadama (sem u Srbendiji). Sama metafora "Punishment Parka" kao Amerike iako, bez sumnje, utemeljena u realnosti, deluje jednodimenzionalno i svodi film na nešto sa čim ćete se složiti (i uživati u egzekuciji) ili dovesti u pitanje (i već znati o čemu se radi i kako će se završiti).

Ja sam bio negde između.

SELEKTAH: 5/ 10

KATHY'S CHOICE

In the words of Perry Como, welcome to my week - films are more my thing than music but films are crap now, but LOVE NOW for its documentaries. Armadillo. TT3D. They’re good. A friendly Swede lent us “Sound It Out”, it’s a documentary about “the last record shop in the north-east of England”. I loved it. Imagine some Hoxton place with youngsters in zany-frame spex smilelessly asking for the white-label pre-pre-pre-release dubplate dubstep wax mix of blah blah blah blah - this doc is the opposite of that - the shop is like a fairly good Oxfam Music thingy - it has the usual balding-ponytailed StatusQuo-completists dressed like it’s 1974. I’m not mocking. They’re all LOVELY people. Never met a record obsessive I didn’t love. There’ve been times when I’ve had thousands of LPs. And got sick of them and dumped them all and started again. If a life doesn’t have a few Year Zeroes in it then it’s ALL ZERO - and there’s one nice greybeard guy who comes into the shop about 7000 times in this 75-minute documentary and he asks for e.g. something mega-obscure by some weirdy underground band - Sultans Of Swing by Dire Straits. They’ve got NEU covers on the wall and they’re talking passionately about Meat Loaf. It’s all so low-key and unpretentious and nervy and makes you wonder how the English ever find the courage to fuck. I loved it when Saint Saviour came back to her hometown to play/sing in the shop. It was very moving. Especially her version of Love Will Tear Us Apart. A Crampsy WhiteStripesy band also plays - singer standing on the counter - these are the gigs I adore - wrong place, wrong time, wrong audience, everything casual and tiny. One punter says he loves his LPs so much he is going to have the vinyl melted down to become his coffin when he dies. Seriously. When the internet collapses we’ll go back to getting vinyl again. Not at record shops. I’ve always adored the total randomness of the car boot sale.

Pathetically, some of my happiest memories are driving hundreds of miles to do something fulfilling and boring on a Saturday evening and then coming home overnight and it getting light on the southbound motorways and at 5-30am near home going straight to a big car boot sale and it’s one of those sunny lucky Sundays that come one-in-eight and getting tons of fantastic old LPs for pennies and coming home and dumping them on the sofa and drinking all day and playing unknown vinyl stuff at random. Days like that - I adore vinyl. Bugger ebay and Discogs.

I loved the Yppah album. Coo - who knew ? - but who couldn’t ? Loud and joyous and rhythmic, it’s like the fun person in the thin-walled motel room above has come down on you. Sometimes I get soooo arsey sitting on the cutting-edge that I forget that cheap POP MUSIC is my first&biggest love. And the Beach Fossils single and the Wild Nothing single and loved the Susumu Yokata (?) album and its mix of ambient pan-pipe snake-charmer toilet noises and dub techno. I liked the Weekend and The Explorers Club and that Willis Earl Beal album is fantastic and Orcas was okay and I don’t know what to make of that Jah Wobble Keith Levene thingy which is all a bit like that Steel Leg Haile Unlikely Selassie dubby stuff from centuries ago, but worse, and undubby, and terrible. Maybe. No idea. Don’t think I’ve heard it yet.

The amazing Azure fixed the computer with a fantastic female singer-songer - Natascha Roth. I love Peggy Lee more for her music than her persona and I love kd Lang more for her person than her music and Natascha is somewhere in that confusion in my head - sorry to vanish up my arsehole, but she’s someone who veers around “nearly fucking brilliant” and you can’t focus on her. But she is worth a day’s obsessing. There’s an ambient album by “Brian” which is so beautiful I thought THIS IS IT there is NO NEED to EVER hear a new album EVER again. But I’ve quit music as often as I’ve quit smoking and I ADORED blowing my way through the best album I’ve heard so far this year - by Porya Hatami. It’s calm glitch. It’s like waking up drunk and untired and like the start of Under The Volcano and with all week ahead with no commitments ever again and all the drink on tap till the end. It is so beautiful that I did an irregular thing and followed through a bit and discovered that it’s an album limited to fifty copies. Fifty !!!!!!!!!!!! Something so hugely beautiful, in such a quiet undiscovered corner. I wasn’t tempted cos I never want to own anyTHING ever again. But god, I remembered what it was like …….. if I had to own one thing in the world, it would be a copy of that album. Beautiful.

MC had an old album by Aus which I had never heard before and which is also staggeringly beautiful - glitchy slow lazylady-swoon. Even better, a new album by Voices From The Lake. It’s dub techno, so that automatically means it’s brilliant. But it’s better than that because hardly anything happens. It’s hard to explain, but it’s so simple that many might be insulted. But I prefer music where too little is happening to too much. Fascinating. I never used to be so showy-offy. Usually the quiet one at noisy things. Chloe or Edgar in 24. That type.

For stupid/irrelevant/boring reasons I have never liked Julian Cope and never fallen for his I’m-mad-me U.S.P. and I’m sure he’s lost a lot of sleep over it all, but his new album was nearly my ROTW. I was shocked. About twenty years ago I wrote an atrocious book about early SPK and Chrome and TG and all that mob and Krautrocksampler had just come out and after a bit of awkwardness Julian said he wanted to see the manuscript and so I and my beloved(ish) and a couple of PGs got in the car and drove across to his house in Calne. I don’t know if he still lives there, but Calne is theeee most fucking depressing place on the planet. When Osama Bin Laden was killed and they showed pictures of where he’d been living, it instantly reminded me of a bigger version of Julian’s house - a gigantic hollowed-out breeze-block without any windows and a huge wall all round it. Someone was obviously in but no one answered the door. I don’t blame them. I’m very conventional, and we probably looked like Jehovah’s Witnesses. If we’d been dressed up like Boadiceas and Napoleons we’d have been welcomed as fellow wackoes. He never returned the MS and I didn’t care cos I’d written it in only about a week and was still on a speedy-high but later got depressed and realised it was complete shit and deserved oblivion. His new album doesn’t have any tunes or originality or good bits. It is after all a Julian Cope album.

But maybe he is going to become the next Osama bin Laden, cos the lyrics early on are very exciting - about suicide and killing and bombing and fighting back and the trolley-dash riots last summer - and when our beloved indie-kid-bands sing about revolution I just laugh cos they’re just obediently playing the rock’n’roll game, but somehow when Julian sings this stuff I do believe him, I really do. So I suddenly kinda admire him - he’s passionate and different and done his time and has oomph and he’s not just bitterly crying into his computer this Sunday evening, but he might have problems flying to America.

My ROTW should be one of those EPs by Wild Nothing or Beach Fossils but I can’t remember what either of them sounded like exactly, or which was the best one. So it’s the Kronos Quartet/Vladimir Martynov because as we always tell each other, “there is always classical music” - and one day we’ll grow up and grow out of pop and glitch and dub techno and croaky old punks singing about becoming suicide bombers, and then we’ll finally throw away the computer and have TIME to read all those boring books that are piling up and see all the boring films that are so worthy while all of Haydn’s string quartets repeat all month and I do love my ROTW very much, it is severe and starkly-beautiful and VERY 20th Century, which to-state-the-bleeding-obvious was the greatest century for music and wars and EVERYTHING EVER!!!!!!!! but I don’t want to ever grow up and I kinda hope I’ll be hanging off the Cenotaph next to international terrorist Julian Cope the next time it all kicks off. The End. I do try to keep this shit brief but it just gets out of control.

kathy

EXTREMELY LOUD INCREDIBLY CLOSE

Ekstremno nepodnošljivo i neverovatno patetično. Američki kandidat za Oskara, dakle


Extremely Loud Incredibly Close je, IAKO nisam pročitao istoimeni bestseler (treba li napominjati?) Jonathana Safrana Soera dobar primer za to kako se ne može svaka knjiga pretočiti u film tj kako se od nekih knjiga mogu snimiti samo loši filmovi. Stephen Daldry, iz čijeg opusa pokušavam da potisnem The Reader (koji, rekao bih, spada u istu ovu katergoriju knjiga/filmova), verovatno je bio dirnut mitskom temom odnosa oca i sina (eh, Zeffirelli) tj natčovečanskim naporima sina da nadoknadi očev gubitak. Ako u sve to ubacite Toma Hanksa put ka Oskaru skoro da je trasiran belim mermerom.

Međutim, teško je dočarati stvari svojstvene samo literaturi, verovatne samo u rečima i našim zamišljanjima, poput dečakove posvećenosti, vatre u njegovom srcu, poput tuge u tabanima, poput njegove ljutine na svet, osećaja bespomoćnosti. Iako je debitant Thomas Horn (kao sin Oscar Schell i verovatno buduća velika gej zvezda) dao sve od sebe da nas uvuče u intimnu magiju odnosa između njega i oca, filmska slika jednostavno ne ostavlja dovoljno vremena da se ušuškamo u ono što bi nam ponudila večito "pasivna" knjiga, koja čeka i čeka i čeka da okrenemo stranu kada mi to želimo.

A priča je za bljuganje. Hanks igra jevrejskog juvelira koji igrom slučaja strada u famoznom napadu na temelje američkih sloboda, jep- najnfakinileven. On i njegov sin imali su nežan odnos, baziran na ravnopravnosti i kontinuiranoj želji za istraživanjem i promišljanjem stvari. Nakon njegove smrti sin u nekoj vazni pronalazi kovertu sa ključem na kojoj piše "Black". On misli da je to poslednja tajna koju mu je otac poverio za istraživanje i počinje da posećuje sve ljude koji se prezivaju Black u Njujorku u nadi da će naći šta to oktljučava misteriozni ključ. Ta potraga zapravo je ono "ekstra vreme" koje je dobio sa ocem. Paralelno sa tim, u dom njegove bake stiže i neobični podstanar koji u bestseleru verovatno pasuje bizarnoj avanturi ("nadrkani čikica dobrog srca"), ali ovde deluje kao bizarno, istureno odeljenje jednog filma koje je pokušalo da spase bazični nedostatak radnje u glavnom toku.

Ah, da, i Sandra "forever 35" Bullock se pojavljuje u ulozi supruge i majke. Daldry je hrabar kada na kraju filma pokuša da čitavu priču obrne na to da sve što se desilo ne redefiniše samo odnose sa ocem (tj njegovim upokojavanjem), već i sa (preživelom) majkom. Možda bi to i moglo da sirota Sandra nije najveći deo filma bila zaključana u špajzu.

Svi ti Blackovi koje mali Oscar sreće zapravo predstavljaju Njujork/Ameriku/američki duh/nadu/"male priče", a film je (ne)očekivano zapravo priča o nacionalnom i ličnom prevazilaženju jedne tragedije i dokaz da veliko srce ništa ne može pobediti.

Čudi me da ovo ne otvara FEST. Mislim da bi oduševilo beogradsku publiku.

SELEKTAH: 1/ 10

MISS BALA

Meksički kandidat za Oskara, ako se ne varam


Miss Bala je, kao i većina oskarovskih kandidata koji se vozdignu u uži izbor, socijalno angažovana priča koja kod američkog gledaoca (u konkretnom slučaju- člana Akademije) gledanjem ili glasanjem za isti stvara osećaj koji svi mi imamo kada koristimo biorazgradive kese- osećaj da smo uradili nešto dobro. Ako ima onih koji ne znaju da u Meksiku maltene postoje dve zemlje, jedna pod vlašću narko-kartela i druga pod vlašću onih koji bi da dobiju rat protiv njih, ovaj film će na njih delovati "poput hladnog tuša na vrelom meksičkom suncu". Sijestu je odavno prekrio sumrak.

U filmu meni nepoznatog Gerarda Naranjoa dvadesetrogodišnja Laura Guerrero zajedno sa svojom prijateljicom pokušava da se prijavi na takmičenje za Miss Baja (oblast Meksika koja se graniči sa Kalifornijom- pišem kako mi se čini, a ne kako znam). Međutim, veče pre audicije njih dve se nalaze na pogrešnom mestu- policijskom balu koji napada narko-kartel izvesnog Linoa, i odatle sve kreće nizbrdo za našu junakinju. Njeni snovi se ostvaraju, ali po cenu koju sigurno nije bila voljna da plati (da je imala izbora). Nažalost, Naranji nije bilo dovoljno da ostane na nivou ove možda banalne, ali jasne metafore, već je morao da produži kraj i pokaže da sudbina naše Laure može da bude protkana sa još više gorke ironije. Tako da to na kraju ispada i smešno, iako nije za smejanje.

Laura je lepa, ali ovaj film je naivan. O meksičkim kartelima informisan čovek mogao je da pročita samo sve najgore, pa čak i to da im lokalni muzičari komponuju po narudžbi pesme u kojima veličaju njihove zločine. Međutim, ovaj Lino, ispada najemotivniji i najblaži od njih, iako duše crna kao zemlja. I dok amaterizam oko organizovanja izbora za Miss možemo da prihvatimo kao podsmeh lokalnom entuzijazmu, dočaravanje rada narko-kartela deluje nedopustivo naivno. Lino, koga na vestima optužuju da je maltene meksički Bin Laden, na terenu operiše sa 2-3 džipa, a već sitan gubitak mobilnog telefona dovodi do tektonskih poremećaja u njegovoj "firmi. Ali najneverovatniji je njegov odnos prema samoj Lauri.

Od njihovog fatalnog susreta tokom opsade policijskog bala, preko njegovog neočekivanog nastanjivanja u njenom domu tokom bekstva, preko njenog "angažovanja" u smutnim poslovima bande... sve je to prožeto Linovim nejasnim odnosom prema njoj. Da li on želi da je kresne (reditelj pravi dosta smutne aluzije na njegovu potentnost ili seksualne namere), da li je to bila ljubav na prvi pogled? Kako film odmiče ispostavlja se da je Laura zapravo zloupotrebljena za jednu znatno veću i isto toliko neverovatnu akciju ... Konačno, njena "sloboda" na kraju možda je kraj, a možda tek novi početak njenih (ljubavnih) muka. Kako dobar deo filma služi definisanju ovog odnosa koji na kraju ostaje nejasan, ali i nezanimljiv, gledaocu se čini da ovaj film ima jedno pedesetak minuta više nego što je trebalo.

Možda, ipak, bolje Miss Congeniality.

SELEKTAH: 3/ 10

MOĆ VEŠTICA 21.02.2012. Himna za večite studente

via Twitter via b92.fm

Burning Hearts - Modern Times – Solina - Extinctions

Pagan Future - Stružem Kosti, Kosti Srpske – NAUK - Crni Pek

Skinny Girl Diet - Insomnia - Whitelabel

Father John Misty - One of Us Cannot Be Wrong – Mojo - The Songs of Leonard Cohen Covered

The Congos & Sun Araw & M. Geddes Gengras - Happy Song - Whitelabel

Earth The Californian Love Dream - In The Garden (Peel Session) - Bootleg

Young Hunting - Entrance From The Carnal Mind – Blackest Ever Black – Night Of The Burning EP

Bonnie 'Prince' Billy - I'll See You Again (Roy Harper) – Spiritual Pajamas - Haggard Harper Bonnie

Damir Avdić - Budi žena – Free download - Mein Kapital

Coover Girl - Leeroy (demo) - Whitelabel

Alexander – Truth – Rough Trade - Alexander

The Angelus - Turned To Stone – Gutterth - On A Dark & Barren Land

Eyvind Kang – Mineralia – Ipecac - The Narrow Garden

Spleen United - My love (Justin Timberlake cover) - Bootleg

Benny Progane - Quickdraw McGraw Meets Dead-Ey (Peel Session) - Bootleg

School Of Seven Bells - Love From A Stone – Vagrant – Lafaye 7”

N.E.R.D. - Lapdance (Bo Cendars & Sandy Estrada Wobble Bootleg Remix) - Bootleg

Burning Hearts - Into The Wilderness – Solina - Extinctions

Gabriel Bruce - Sleep Paralysis - Whitelabel

Chairlift - Wrong Opinion – Young Turks - Something

J. EDGAR

Dobio sam neke možda neprimerene ideje gledajući ovaj film

Nakon nespornog Mendele Clint Eastwood se u svom novom filmu bavi nešto spornijim likom i delom J. Edgara Hoovera, čoveka koji je osnovao FBI i potom pedeset godina vladao njime isprativši čak osam predsednika za to vreme. Činjenica da se film zove J. Edgar mogla bi pogrešno da vas zavede da pomislite da je ovo film koji se isključivo bavi "privatnim" delom njegovog života, međutim meni deluje kao da su oba aspekta, tj i onaj profesionalni podjednako zastupljena. Ima jedna scena u filmu kada Hoover kupuje odelo u društvu svog odanog i voljenog posilnog Clydea Tolsona i prvi put potpisuje ček kao "J. Edgar"- iz nje se ime filma, odnosno Clintov ugao gledanja na stvar, može pročitati kao onaj deo Hooverovog života koji je iniciran, obogaćen i koji je bio u senci odnosa (da ne kažem veze) sa Tolsonom.

Iako bi me ličnost kao što je Hoover veoma zanimala, sem činjenice da je bio šef FBI-a, da je obilato koristio resurse službe za šijuniranje svih živih i da je bio gej nisam znao ništa drugo o njemu. U tom smislu ono što mi Clint otkriva ja držim kao "pažljivo probrano" i "lako moguće istinito". S tim u vezi nisam imao pojma da su pokušaji komunista u Americi da započnu neko svoje "proleće" bili tako radikalni, uporni i česti. Možda mi baš zato, a Clint je to dosta lukavo uradio, Hoover od samog početka deluje kao neko ko je više bio u pravu nego što nije. Nakon tog poprilično jasnog uvoda, stvari se komplikuju i to ne na najbolji način.

Izbor Dustina Lancea Blacka za scenaristu priče o Hooveru deluje čak pomalo komično. Mislim, tip je do sada uradio tri scenarija i u prvom od njih bavimo se homo zgodama devetnaestogodišnjeg momka, u drugom prvim HIV homoseksualcem u MTV-ijevom rijalitiju Real World, a u trećem Harvey Milkom. Iz toga nekako proizilazi da je Clint čitav film proveo obuzdavajući ovoga da mu u temelje jedne od najsvetijih američkih institucija ne ubaci brokeback mountain. I u tom kontekstu J. Edgar tretira odnos Hoovera i Tolstona kao viktorijanske drame seks- sve je u pogledu, tu i tamo ponekom dodiru, a stvar kulminira tek jednim, burnim poljupcem. Mnogo više toga je u prećutnoj odanosti i tijoj tuzi zbog nemogućnosti da se ljubav iskaže svim srcem. Pretpostavljam da liku kao što je Clint tako nešto može samo da prija.

No, kao što rekoh, probelm J. Edgara je u zlosrećno promišljenoj ambiciji da se pozabavi totalom njegove ličnosti i njegovog života. On sam možda jeste bio ambiciozni megaloman, ali bi film koji bi išao po samo jednoj tračnici njegovog života bio daleko zabavniji. I intimniji. Što Clintov sigurno nije. U pravom i uvek pogrešnom oskarovskom duhu J. Edgar je film o usponu i ceni ostanka na vrhu, o tajnoj ljubavnoj vezi, o "velikom slučaju" (kidnapovanje Linderberghove bebe), o stvaranju G-Mana, o velikom finalu (sa Kennedy-jevima na vlasti), o društvenim kontekstima i društvenoj relevantnosti. I ne zaboravimo Edgarovu vernu sekretaricu Helen Gandy, koja deluje kao lik koji je možda i izmišljen (javite mi šta kaže Wikipedia).

Upravo zbog toga svega, teško je reći koji je aspekt priče najviše zanimao Clinta. Najviše detalja i emocija posvećeno je skoro normanbejstsovskom odnosu Hoovera sa svojom majkom (tiha jeza Judy Dench) koja je verovatno znala "šta je i kakav je" njen sin i baš zato je od njega tražila sve drugo. Sa dosta šarma i nežnosti Clint se pozabavio i J.-om i Clydeom, ali ozbiljno zanemarujući naše čuđenje kako nikome nije palo na pamet da su njih dvojica zajedno. Iako je pričao o Linderberghovoj bebi deo američke istorije/histerije i fundamentalna je za rađanje modernog FBI-a mislim da je mogla da bude ili centralno mesto filma ili da je nema, a naročito da je nema u društvu sa ostalim bitnim javnim neprijateljima Amerike (a Clint ih traži čak i na holivudskom platnu). Nekoliko vremenskih zona u koje je priča smeštena, ilustrujući Edgarove memoare u nastanku, dodatno je opteretilo praćenje priče, baš kao i nepotrebni momenti očiglednog prezira prema Kennedy-jevima i Nixonu. U preko dva sata filma sve je to našlo "malo mesta" i nekako istrunilo jedan dobar fokus na Edgara.

Leo je bio pristojan i mislim da se svojski potrudio zbog Clinta. Zbog njegovog večitog bejbifejsa naročito je onaj aspekt priče koji se tiče odnosa sa njegovom majkom dobro profunkcionisao- Edgar je ostao večiti dečak kojim se da manipulisati i neko ko celog života pokušava da se nametne kao samostalni muškarac. Što se nikada nije desilo.

Na kraju dopustiću sam sebi da kažem da sam gledajući J. Edgar pomislio kako je on možda neka vrsta Clintovog auto-portreta, diskretni izlazak iz nekog ormana u kome onaj koji se celog života bavio "tvrdim, sirovim muškim stvarima" samog sebe demaskira otkrivajući naličje priče- jednu dominatnu majku i hiljadu nekih opasnih trenutaka koje je proživeo samo na filmu... Ne kažem da je Clint gej i da je iskoristio Hoovera kao priliku da to prizna, ali ne odbacujem mogućnost da u samom Clintu možda postoji mogućnost za jednu takvu osobu. Koliko filmova Clint koji ima 82 godine može još da snimi i da nam njima nešto kaže? Nadam se još mnogo, ali...

SELEKTAH: 6+/ 10

KLOVN. THE MOVIE

Klovn nad klovnovima. Not!

Kerovođa i ja ponekad volimo iste filmove, ali kako volimo da plivamo u istim vodama njegova lista najboljih filmova za 2011. mi je otvorila put ka par naslova koje nisam (još) gledao ili nisam ni znao da treba da ih gledam. Recimo da je baš žešći maler što sam se prvo uhvatio za dansku (hit?) komediju Klovn. The Movie koju je realizovala Lars Von Trierova produkcijska kuća Zentropa.

Klovn. The Movie istekao je iz (očigledno hit) TV serije (koju neću gledati), a koja se (verovatno. neću proveravati) bavi avanturama imbecila Franka i njegovog druga Caspera. U filmu, Frank saznaje da je njegova devojka trudna i da se dvoumi da li da zadrži dete- najviše zbog toga što nema baš naročitog poverenja u Frankov očinski potencijal. Da bi je ubedio u suprotno, on na kajakaški izlet sa Casperom vodi i njihovog nećaka Boa, desetogodišnjeg dečaka. Na putu se dešava baš svašta i to "svašta" u okvirma Fon Trierovskog "svašta".

Međutim, Mikkel Norgaard nije Lars i taman koliko je Šef nad šefovima (da ne kucam sad danski naziv) bio urnebesno smešan, toliko je Mikkelov film, baš kao neki neo-slepstik radovi Petera Bogdanovicha, nesmešan film sa jasno postavljenim i dobro napisanim smešnim scenama. Ali, kad neko nema tu neophodnu nijansicu blesavosti da baci magiju na odličnu postavku. U Klovnu zaista ima nepregledan broj scena u kojima vam je jasno šta bi sve moglo da bude ultra smešno, ali ja se nisam nasmejao nijednom. Zapravo, samo jednom- kada Frank pokušava da primeni Casperov metod flertovanja sa muškarcem u onoj fabrici. To je bilo smešno i Frank Hvam je tu uspeo da bude smešan, ali to je bilo i jedini put da mu je pošlo za rukom.

Voleo bih da vidim američku verziju.

SELEKTAH: 2/ 10

PROJECT NIM

All we need is love. A ne hipike

Project Nim je u ljudskim dramskim kategorijama jedna ozbiljna, skoro, epska drama. Ben Hur za čimpanze ako hoćete. Ili Benjamin Button, ako se šalite.

Nim je bila, ako se dobro sećam (Boan kaže da loše pamtim), šesta beba koja je oteta od svoje majke. Zamislite to. Otimači izgubljenog kovčega su mala deca za ove ljude. Nakon toga izvesni doktor James Mahoney sa Kolumbije došao je na ideju da malu Nim da na "usvajanje" u jednu porodicu i vidi da li čimpanze mogu da nauče nešto od ljudi, recimo jezik gluvih. Tako je Nim završila u hipi komuni koju su njeni članovi (mama, tata i deca) zvali porodicom. Tamo je ostala dok nije došla učiteljica jezika gluvonemih i konstatovala da mala Nim odrasta "kao da je u džungli" i da tu ništa ne uči. Potom je oteta i od druge majke (ova hipi mama ju je i dojila!) i odvedena u napuštenu predsednikovu rezidenciju...

Nisam ni sam siguran da li je to što sam vam ispričao samo početak njenih avantura, života ili muka. Kako je Project Nim bio ozbiljan eksperiment film obiluje sa jako puno živih snimaka i fotografija onoga što joj se dešavalo. Stvaran život je uhvaćen kamerom, to želim da vam kažem. I taj stvaran život vam često neće pasti lako, želećete da je sve to samo rediteljska nameštaljka.

James Marsh, koji je, verujem, već većinu nas uveselio dokumentarcem Man On Wire, priča priču o Nim od početka do kraja njenog života sa toliko kontrolisanom hladnokrvnošću, dodavajući nove i nove nivoe neminovnosti u njenom životu da je jedino vama ostavljeno da kuljate besom i postavljate pitanja (koja najčešća započinju sa "zašto?"). To poklapanje narativnog tona sa bezglasjem sirote Nim je vanserijski postignuto. Ničim, praktično. Sem lukavim nizanjem segmenata. Bez ikakve želje za pravljenjem poente. Jer ionako je sve gotovo. Spojler alert: Nim je umrla jo 2002. Džabe navijate.

Ne znam da li životinje treba žrtvovati da bi se spasli ljudi. Da sam ja u pitanju verovatno bih se dvoumio oko toga, ali da su u pitanju Žozefina ili Eli ne bih. Ali ono što se ovde eksperimentiše i nema nekog naročitog smisla, a nekako je najočigledniji rezultat da životinja oteta iz prirodnog okruženja samo najebava i najebava i najebava i onda umre. U nestravičnim mukama, ako je imala sreće. I sve mi je delovalo nekako hipi, u zamisli i egzekuciji, čovek i životinja, kao komuniciraju, o državnom trošku... Ima ljubavi, ali nije u tome poenta. Kome treba majmun koji zna jezik gluvonemih? Gluvonemima? NASI? Lokacijama na koje se ne šalju ljudi?

Ironično je da i ovde, kao i u Ben Huru, ima jedan isusoliki junak koji na izvestan način dođe i spasi Nim. Njegova veza sa njom greje srce.

SELEKTAH: 7+/10

NOVE SERIJE

The River

Nakon Falling Skies i Terra Nova, The River je treća TV produkcija u poslednjih godinu dana u kojoj se Steven Spielberg pojavljuje kao izvršni producent. Što se mene tiče, a sudeći po emitovane prve dve epizode, ova bi mogla i da bude najzanimljivija, što opet samo po sebi ne znači da se radi o nečemu naročito dobrom. Međutim, mislim da će u serviranju informacija koje bi vas eventualno više i bolje zainteresovale za gledanje ove serije biti daleko bitnije što se kao njeni autori pojavljuju Oren Peli, tvorac mega uspešne franšize Paranormal Activity, i Michael R. Perry, čovek koji ima poduži staž u sličnom TV sci-fi/horor žanru.

Naravno, gde je Oren Peli tu je i koncept "nađenog materijala" odnosno simulacija lažnog dokumentarca. A tu negde i počinju sve mane ove serije.

Dr. Emmet Cole više od dvadeset godina vodio je vrlo gledanu seriju tipa Opstanak u kojoj je putovao širom sveta, sa svojom suprugom i sinom. Zatim je bez traga nestao negde duž toka Amazona u džungli Brazila. Njegova producentska kuća voljna je da finansira potragu za njim ako u istu krenu njegova supruga i njegov sin (koji se u međuvremenu posvađao sa ocem) i ako dobiju "all access" pristup. Tim koji kreće u potragu, dakle, čine dvoje Coleovih, reditelj, dva kamermana, telohranitelj, mehaničar na brodu i njegova ćerka (koja govori samo španski!), a pridružuje im se i ćerka kamermana koji je nestao zajedno sa Coleom. Već nakon par dana potrage oni nailaze na Emmetov brod, na kome će se odvijati radnja većeg dela obe epizode. To što se ostatak radnje dešava na otvorenom, u džungli ne smanjuje sumanutost same premise- a to je da su, nekim čudom, kamere svuda postavljene i sve snimaju.

Na Emmetovom brodu ima više CCTV kamera nego u Beloj kući, a sa istom lakoćom tim od samo dvoje ljudi montira po nekoliko kamera gde god se ekipa zadesi. O tome da kamere rade i u najdramatičnijim trenucima kada bi svako normalan češao pete od dupe bežeći glavom bez obzira da i ne govorim. Mislim, razumete šta hoću da kažem- stvar je toliko nepotrebno neverovatno postavljena da umesto da se bavite vuduom, duhovima, lako moguće i elijenima koje je Emmet ostavio za sobom, vi ste prosto prinuđeni da se sve vreme branite od pitanja i primedbi kako baš u svim okolnostima snimanje tog lažnog dokumentarca besprekorno funkcioniše. Čak i kada jedan od kamermana pogine!

Ipak, tema nije neinteresantna, seting je odličan, a ono što je do sada bačeno pred nas obećava seriju od najmanje dva Losta. Ću pogledati još par epizoda sigurno.

MOĆ VEŠTICA 14.02.2012. Rimtutituki (Hey DJ I Can't Dance To That version)

via Twitter via b92.fm

Fences – School – Manimal - Gift Horse Project presents: Cool for School

Zbigniew Preisner - Dies Irae – Erato - Requiem dla mojego przyjaciela

Polica – Form - Totally Gross National Product - Give You the Ghost

Cover Girl - Paris Burns – Captured Tracks – 7”

Spare Snare - The Rattling Boy From Dublin (Peel Session) - Bootleg

Active Child - Sweet Dreams [Eurythmics cover] - Bootleg

Hardy Krüger – Blind Date (I'm A Lonely Man) – Trunk - Music From the Film: Blind Date

Stay+ - Young Luv – Ramp - Fuck Christian AIDS

Cursive - Double Dead – Saddle Creek - I Am Gemini

Islet - A Warrior Who Longs To Grow Herbs – Shape - Illuminated People

Rangleklods – Behaviour - Whitelabel

Bombay Bicycle Club ft Lucy Rose- Flaws – Island - Flaws

Xiu Xiu - I Luv Abortion – Bella Union - Always

Jai Paul – BTSTU – XL – 7”

The Other Tribe - Dont Need A Melody - Whitelabel

Hood - Track 12 – Domino - Hood Tapes

Perfume Genius - No Tear – Matador - Put Your Back N 2 It

Buy Off The Bar - No Progression (Peel Session) - Bootleg

Liars & Blonde Redhead – Drip – Asa Wa Kuru - We Are The Works In Progress

Bonnie "Prince" Billy - Time To Be Clear – Domino - Wolfroy Goes To Town

Cover Girl – Chemicals – Captured Tracks – 7”

Memoryhouse - Quiet America – Sub Pop - The Years EP

POLICA - Give You The Ghost (Totally Gross National Product)

Album koji je nastao pod jednakim uticajem Kanye Westa, Warpaint i Feist

Na njihovom sajtu inteligentno ne pise nista o njima. U jednoj recenziji ovog albuma pročitao sam da su poreklom iz Mineapolisa i da su grupa, kao i da su album zajednički ko-producirali Ryan Olson (Gayngs) i Jim Eno (Spoon). Prisustvo ova dva imena ne bi trebalo da vas plaši u slučaju da niste fanovi ova dva benda (Gayngs- šteta, Spoon- opravdano). Pretpostavljam da će vam, zapravo, najveće odbijanje prirediti autotjun na vokalima pevačice Channy Leneagh. Ali kao i u slučaju albuma 808 And Heartbreak ovaj autotjun je više od autotjuna, to je specijalni efekat koji definiše zvuk benda, kao zvuk gitare kod MBV ili basa kod New Order. Lagao bih da kažem da je to zarad ostvarivanja sličnog kvaliteta ili autentičnosti, ali da definiše njihov zvuk, definiše.

U izvesnoj meri Polica zvuči kao hipsterski klasik. Vokal je kao što rekoh autotjunovan i mene u najvećoj meri podseća na albume Cocteau Twins tj Elizabeth Fraiser, pevačicu koja je upala u kazan sa autotjunom kao mala. Nekakva hladna prozračnost prožima muziku, kao zimsko jutro, ili plaža u novembru. Vokal je Feist-ast, tugaljiv i nostalgičan, ali kao da prikog tuguje za prikogom. Naročita pažnja posvećena je perkusijama i oni od pesme do pesme taj "isti, monotoni, ne-humani" način pevanja podgrevaju žanrovski različitim vajbom što nekako savršeno (barem kod mene) odgovara našem defanzivnom i suspregnutom emocionalnom sistemu koji između sebe i sveta kontinuirano proširuje baru u kojoj plivaju ironija i cinizam. Give You The Ghost zvuči kao eho naše emocije, replika replike replike koja je stigla do sveta.

Druga nezanemarljiva vrlina ovog albuma, o čemu sada mogu samo da spekulišem, nikako i da tvrdim, jeste da mi se čini da se radi o idealnoj muzici za vožnju bajsa. Sjajne melodije i osećaj tog večitog proleća u glasu obezbediće dovoljno podstreka za maštanje, dok su perkusije zgodne dinamike tako da će konstantno osvežavati ritam vrtenja pedala. Hipsteri voze bajsove, kad beže od sveta, zar ne?

To što ja ne bih više od ovoga o ovom albumu nije nikakav minus. Ni njemu, ni meni.

SELEKTAH: 8minus/ 10

MARTHA MARCY MAY MARLENE

Toplo je samo ako je u srcu toplo

Kako samo ime filma naslućuje Martha Marcy May Marlene je film o gubljenju jednog identiteta, sticanju drugog, zatim trećeg, mešanju istih, konfuziji koja potom nastaje i potragom da bilo šta samo bude, kad već ne može da bude kao što je bilo.

Elizabeth Olsen (mhm, mlađa sestrica bliznakinja) igra devojku Marthu koja poput miliona tinjdžera širom sveta, odraslih bez roditelja, pokušava da nađe autoritet, toplinu porodičnog doma i nekakav smisao u hroničnom odsustvu svega toga. Put je nanosi na neku hipi farmu u kojoj mladići i devojke žive slobodno u komuni kojom rukovodi izvesni Patrick (fenomenalni John Hawkes). Film počinje njenim bekstvom iz te komune, a potom se nižu flešbekovi koji objašnjavaju razloge za isti prepliću sa njenim boravkom kod svoje sestre i njenog muža u luksuznoj kući pored jezera.

MMMM je bio popriličan hit na prošlogodišnjem Sundanceu i to je i najveći razlog zašto sam ga pogledao. Međutim, kao mnogo puta do sada, ispostavlja se da ispod silnog hajpa koji ovaj festival pruži leži jedna dramski tanka pričica, sumnjive ili nikakve poruke, čiji sav kapital leži u "kontroverznosti" teme kojom se bavi. Iako debitanta Seana Durkina treba pohvaliti na zavidnoj rediteljskoj kontroli nad materijalom, vizuelnoj i narativnoj odmerenosti, dobrom radu sa glumcima, osećaju za detalj, efektnoj atmosferi, opšti utisak je da MMMM nije ništa drugo do vrlo dobro prerađena gomila klišea koje smo već videli u sličnim filmovima. Izgubljena mlada tinejdžerka, bogata sestra koja "godinama" brine o njoj, kult sa psihotičnim alfamejlom na čelu, seksualno zlostavljanje kao vid zaposedanja ličnosti, tiha jeza ispranih mozgova... Iskreno ne želim da mislim da je paralelno portretišući život na farmi i život u luksuznoj kući pored jezera Durkin išta želeo da nam kaže. Martha (koju u kultu zovu Marcy May, a jedan od pajtosa je naziva svojom rođakom Marlene) će u nekom trenutku krenuti da proziva zeta i da dovodi u pitanje njegove slobode unutar karijere koju manijački gradi unutar kapitalističkog sistema, ali ja cenim da je bolje da to držimo kao ilustraciju Marthine naivnosti, pre nego rediteljskog agitovanja.

Martha (i ove druge dve) našla je na farmi, uprkos svemu, malo topline koju nije imala nigde. Ali neke druge stvari oterale su je odatle. S druge strane, u slobodnom svetu, manjka hrane za srce, ali joj je savest nešto mirnija. Ona ne zna kuda, ona ne zna šta bi, ona ne zna da li Martha, da li Marcy May, da li Marlene.

Sam kraj filma je možda malo više hororičan nego što je (nažalost) to ostatak filma bio, ali u kontekstu preuzimanja kontrole nad slobodom MMMM pokazuje da svi ostali izgleda imaju pravo na nju, sem nje same.

SELEKTAH: 6/ 10

THE IRON LADY

Jao, majko, pa ova Phyllida Lloyd nije režirala onaj užas Julia Julia kao što sam ja mislio već onu užasetinu (prema reči "prasetina") Mama Mia!

Zašto je ovo trebalo Meryl Streep? Zar najveća živa glumica (tvrdnja by me) nije mogla da prepozna da je Iron Lady u tumačenju jadne Phyllide samo hardkor Hallmark film na koji je dosta nedostojanstveno zalepljena biografija jedne od najkontroverznijih političarki XX veka? Zar je Meryl zaista bila pred Sofijinim izborom kada je trebalo da izabere da li da glumi ili da ne glumi u ovom, zovimo ga za potrebe ove recenzije, filmom?

Mislim da razumem šta je Phyllida želela da uradi. Ona je želela da sve ono zbog čega Morrissey mrzi Čeličnu lejdi manje-više izbaci iz filma i pokuša da se pozabavi ženom, a ne političarkom Margaret. Da bi otvorila put našim simpatijama ona nas u priču o MT pušta kroz vrata jedne bakutanerke koja je usled Alchajmera dobrano pogubila veze sa realnošću. Ali i tu je lukava Phyllida dodatno doradila svoj Hallmark pristup uvodeći Margaretinog mrtvog muža kao "živog duha" koji i dalje "živo" učestvuje u životu svoje supruge. Za potrebe tog staračkog igrokaza Meryl je preparirana u babu čiji visoki glas na momente testira i najdeblje živce. Phyllida je simbolično to alchajmerovsko maglovenje ograničila trenutkom u kome Margaret shvata da supruga više nema i da je ostala sama. Do tog trenutka ona pakuje i prepakuje njegove stvari i seda po stolicama svoga stana pored stolova sa slikama koje potom iniciraju flešbekove koji nam u hronološkom nizu pričaju o jednoj političkoj karijeri i jednoj ljubavnoj vezi.

Ovo na papiru možda deluje kao jedan do često korišćenih i samim tim legitimnih načina za ekranizaciju jedne biografije, ali Phyllida je poželela umetnost, još umetnosti! Pored toga što je poželela da nam Margaret dočara kao prototip feministkinje koju su surove okolnosti "muškog okruženja" pre svega učinile čeličnijom nego što je želela da bude. Što lako može biti istina, što lako može biti legitiman pravac, ali ovo nije film o čeličnoj lejdi, ovo je film o jednoj senilnoj babi sa čijom borbom za malo zdravog razuma saosećamo ljudski kao što bi i sa bilo kojom drugom, dok Phyllida flešbekovima paradira uporno izbegavajući da nas pusti da se dramski zaglibimo u to kako se kalio čelik. Momenti koji Margaret promovišu u femino-heroinu su toliko rutinski i bledi (večera sa nadmenim konzervativcima sa pedigreom "koji se ni za šta u životu nisu borili"), preko fascinacije njenog budućeg muža "oštrim umom" svoje dragane... Sve je to nekako pamfletski dato i tek toliko duboko da podmiri potrebe domaćica koje će ovo gleduckati na televiziji jednim okom (a drugim paziti da li su se kifle dovoljno digle za rernu).

Sva sadašnjojst Margaret Thatcher je sasvim nebitna. Jer u starosti smo/ ćemo biti svi isti. Dve banalne tirade u parlamentu ne mogu biti to što ju je učinilo prvom premijerkom u britanskoj istoriji, buljenju u mapu sa brodovima i naredba "Sink them!" ne može biti sav njen doprinos Folklandskom ratu. Konačno, sve ono zbog čega ju je Engleska mrzela, sav njen beskompromis sa radničkom klasom, sve je to dato u par dokumentarnih kolaža i par dvorskih cena u kojima joj ovi najbliži njoj savetuju da smanji doživljaj. Nije jasno da li je ona bila ohola, da li je radila pravu stvar ili nije imala pojma šta radi. Mislim, nije bilo jasno Phyllidi, pa nije ni nama.

Ali, ovaj film najviše mrzim zbog onoga što je urađeno Meryl i zbog onoga što je ona uradila sama sebi. Kunem vam se, Meryl kao Margaret kao baba je smešnija i grotesknija od Robina Williamsa u Mrs Doubtfire. Ne znam da li je do zadrigle maske ili do samog konteksta u kome bi svaka senilna baba izgledala groteskno, ali teško je ostati zainteresovan za besmisao njenih dana. Margaret je, kako sama kaže, bila žena od ideja i misli, i kada joj je to bolešću oduzeto, ona je umrla. Međutim, Meryl, nažalost, ne briljira ni kao Margaret u "najboljim danima". Za nekoga ko je dobio nadimak "čelična dama" Meryl je u Pradi izgledala deset puta čeličnije, ali samo zbog toga što joj Phyllida nije dala ni dve scene u kojima je mogla da se oseti čvrstina njenih stavova. A za sticanje takve percepcije o njoj naročito je bio poguban trenutak u kome se Margaret kao "čelična dama" konstituiše, svetijebem, na isti način kao Miss Congeniality!!! Konačno, insistiranje na Margaretinom pijukavom glasu predefinisalo je našu percepciju o njoj više nego što je trebalo. Iako je već nagrađena Zlatnim globusom Meryl Streep ozbiljno ljulja "svoju" Margaret držeći je na kursu jedne žene koja je nekako vladala sa onoliko slobode koliko su joj muškarci dopustili, sem kada su interesi bili "čisto muški" kao u Folklandskom ratu.

Manji mi je problem što Iron Lady ne daje portret Margaret Thatcher kakav sam očekivao ili želeo, a veći to što ovaj deluje i neverovatno i neuverljivo, a u Phyllidinoj režiji i skoro nepodnošljivo nezanimljivo.

This is not England.

SELEKTAH: 3minus/ 10

DOWNTON ABBEY

Ono što bi Montevideo trebalo da bude za Srbe, to je Downton Abbey za Engleze

Verovatno je najbizarnija stvar u vezi sa serijom (dve sezone + jedan božićni specijal) Downton Abbey njena ogromna popularnost. S druge strane, to, zapravo, i ne treba da čudi. U eri kada televizija igranim programom višestruko nadmašuje domete filmske industrije, jedan rasan primerak klasične kostimirane bibisijevske produkcije uspeva da potvrdi stare standarde i da se ultra-konzervativnom formom izdvoji iz ostatka TV ponude koja je debelo zagazila u sve moguće oblike postmoderne.

Downton Abbey je ime raskošnog imanja porodice Crowley čiji je gazda vojvoda od Granthama samo rentijer istog, kao "aktuelni" muški naslednik. Međutim, kako on nema muškog poroda, prvi sledeći u nizu je njegov rođak Matthew, "obični" doktor. Ovo testamentarna zavrzlama udružuje vojvodu, njegovu suprugu, tri ćerke i majku sa Matthewom i njegovom majkom na imanju, a kao drugi glavni ansambl imamo kompletnu poslugu Downton Abbeya. U maniru najnajnajklasičnije britanske kostimirane sapunice mi pratimo doživljaje, spletke, smrti, ženidbe i udadbe svih pobrojanih likova, dok se u pozadini (naročito u drugoj sezoni) izlistavaju istorijske prilike početka XX veka, pre svega I svetski rat. Autor serije je Julian Alexander Fellowes (rođen u Kairu 1949), glumac i scenarista serija i filmova od kojih su vam najpoznatiji i najbolje govore o kakvom autoru se radi: Little Lord Fauntleroy, Gosford Park, Vanity Fair, The Young Victoria...

Komentarisati domete engleskog kasta u ovakvom formatu je izlišno. Možda samo Rolex bolje radi svoj posao. Disciplina koja vlada na svim nivoima, od scenarija (mislim na dijaloge najviše), preko glume, režije, scenografije i kostima, muzike... Da zaista postoji kosmička pravda Zdravko Šotra je trebalo da se pretvori u pepeo istog trenutka kada je počeo pilot Downton Abbey. Ono što mi gledamo u "sličnom" (a i pod navodnicima ovo deluje kao nepravedno poređenje) formatu na nacionalnoj televiziji nakon gledanja DA postaje superbijedno i nepodnošljivo čak i po osećanja prema ovoj našoj jadnoj naciji.

A na primeru Downton Abbeya bi se dalo naučiti. Uostalom, Bjela nije baš toliko mnogo šutnuo loptu pored gola sa Montevideom. Početkom XX veka Britanija je živela poslednje i najraskošnije godine svoje imperije. Ako je ikada postojao trenutak da se Englez punim plućima oseća kao vladar sveta to je bilo tada. A kako nam Downton Abbey pokazuje biti Englez značilo je ispunjavati određene obaveze. Iako i aristokratija odbrojava svoje poslednje dane u snazi svoje uloge u životu imperije, kroz međuodnos njih i njihovih plaćenih sluga odslikava se sva ta "engleština". Distanca u govoru, kitnjasto, ali nikad isprazno, odmereno, odmereno, odmereno, svako zna svoje mesto, svako zna koliko sme, emocije na kašičicu, dovitljivost na kutlaču, i ta fascinantna odanost svojim gospodarima, svojoj ulozi u društvu, svom soju, svojoj otadžbini, svojim principima... Za svim tim žudi engleski narod danas, rekao bih, a srpski sasvim sigurno. Te možda neravnopravno raspoređene ljudske slobode davale su nekakav osećaj sigurnosti, a plebs je verovao svojim elitama, a elite su bile odane idealima kovanim stotinama godina pre. Danas je zemlja otišla na doboš, korupcija je drugo ime za pragmatičnost, oni koji su došli još uvek traže načina da se uklope sa onima koje su zatekli, ljudi se ne osećaju previše sigurno. Čeznu. Idealizuju. Romantizuju.

I tako je nastao Downton Abbey. Kao slika onoga kako je nekad bilo, kako nikada više neće biti i kako bi bilo lepo da jeste.

Pored vojvodine majke koju igra Maggie Smith, za koju se biraju najsočnije doskočice, moje simpatije ima šef posluge Carson, zatim pakosna vojvotkinjina sluškinja O'Brien, mišasta asistentica kuvarice Daisy, a mislim i da gotivim samog vojvodu. Nekako je naivan na dobar način. Najviše mi na živce ide njegov posilni Bates, koji je stalno sa izrazom nekoga ko treba da objasni zašto se ukenjao, vojvodine ćerke mi nisu naročito simpatične, a mislim i da je rođak Matthewu nekako tanak i isprazan.

Downton Abbey je takođe i prva serija koju sam gledao sa ćerkom pa će mi stoga zauvek ostati draga.

NAJBOLJE SERIJE 2011.

Kriterijum mi je bio da je serija započela sa emitovanjem sezone u 2011., ali sam napravio par izuzetaka

01 BOARDWALK EMPIRE (druga sezona)

Iako Steve Buscemiju još uvek nije pošlo za rukom da nas ubedi da je on glavno jelo u ovom šou o začecima onog “prvog miliona” u modernoj Americi, druga sezona bila je jedan visoko emotivan, nimalo plemenit i nemilosrdan prikaz uspona i pada Jimmy-ja Darmody-ja, kojim je, paradoksalno, postavljen prvi ozbiljan temelj liku i delu Nucky-ja Thompsona. S druge strane, galerija od jedno dvadesetak zanimljivih likova dala je ovoj seriji kompleksnost najvitalnijih literarnih remek-dela realizma. OK je i ako vas ovako nešto ne zanima, ali ovo je prvoligaško bavljenje materijom.

02 BOSS

Boss je u suštini isto što i Boardwalk Empire, samo je grad drugi i “prvi milion” je odavno za nama. U seriji su podjednako razvalili Kelsey Grammer koji igra gradonačelnika Čikaga, Toma Kanea, zatim Farhad Safinia koji je osmislio seriju i Gus Van Sant koji je postavio art-direkciju. Ko god ima milosti u ovoj seriji ili je zdravo najebao ili neće biti sa nama u drugoj sezoni.

03 HOMELAND

Za sve nas koji se i dalje nadamo filmu 24 o novim anti-srpskim avanturama Jacka Bauera (aka „Kosovskog koljača“), ovo je bila više nego pristojna zamena. Kao i hit šou Joela Surnowa i Homeland je akciona drama koja se bavi smislom, svrhom i rokom trajanja patriotizma. Claire Danes se neočekivano dobro snašla.

04 SUBURGATORY

Otac i njegova tinejdž ćerka iz srca Njujorka dolaze u srce predgrađa sasvim naliko Visteriji Lejn. Njih dvoje su manje-više kul u svom „domu bez majke“, ali pravi biseri ovog sitkoma su njihovi susedi, mama Dalas (Cheryl Hines) i ćerka Dalia (Carly Chaikin) Royce čija glupost ničim neometena u razvoju pleni svojom naivnošću i samopouzdanjem.

05 BREAKING BAD (četvrta sezona)

U četvrtoj sezoni bavili smo se Gusom, a kako se da zaključiti po kraju, jedinim preostalim Heisenbergom na putu pravom Heisenbergu. Taman kad smo pomislili da Bryan Cranston nema načina da nam dočara većeg badassa nego što je to bio u trećoj sezoni...

06 SHAMELESS

Prema britnaskom originalu kojim se nikada, očigledno, nisam pozabavio koliko je trebalo. Ali, za razliku od mnogih rimejka evropske produkcije Showtime je popalio sva zelena svetla za ovu američku ekranizaciju o verovatno najamoralnijem ocu na svetu, Franku Gallagheru i njegovom nakotu koji je prinuđen da se snalazi kako zna i ume. Ovako počinje svaki američki san.

06 THE MIDDLE (druga sezona)

Iako Modern Family i dalje kupi više hajpa u žanru porodičnog sitkoma, vreme će pokazati da su doživljaji porodice Heck daleko dublje grunuli u američku svakodnevicu. Ovo je verovatno jedini šou na televiziji u kome su roditelji ozbiljno pomireni sa činjenicom da su im, barem, dvoje od troje dece totalni debili. A šale na njihov račun ne prestaju. Politička nekorektnost počinje ovde.

07 ENLIGHTENED

Laura Dern igra naivnu, iritantnu, njuejdž radnicu koja pokušava da se izbori sa zlom korporacijom u kojoj je zaposlena, sa bivšim mužem džankijem i alkosom i majkom koja ima solidan nedostatak majčinskog. Ono što razlikuje ovaj šou od svih drugih je što se ta ista doza naivnosti i njuejdža oseća i u rediteljkom postupku.

07 HOW TO MAKE IT IN AMERICA (druga i poslednja sezona)

Dva obična momka pokušavaju da pokrenu sopstveni modni biznis. Nema glamura, ulice Njujorka nisu tako zle, a ljubavni jadi mafijaša Renea Calderona (Luis Guzman) su neodoljivi. Ipak, najveći adut ove serije bila je sposobnost da sa nama podeli svoje dobro raspoloženje.

08 GAME OF THRONES

Zato što samo HBO može ovako nešto.

08 TRUE BLOOD (četvrta sezona)

Zato što je ovo bila verovatno najzabavnija sezona i Alan Ball više nema ambicija da od ove serije pravi bilo šta više od pulpa koji jeste. Nadam se da ćemo u petoj sezoni naići i na nekog zmaja iz Game Of Thrones. Kao i da će neko konačno odjebati jebene vukodlake.

09 AWKWARD

My So-called Life naših dana. Lep primer da ne mora svaki čedan šou o tinejdžerima da bude na ABC Family kanalu.

09 2 BROKE GIRLS

Jedan od dva šoua Whitney Cummings koji treba da pratite. Priča o bivšoj bogatašici koja sticajem okolnosti završava kao cimerka/poslovna partnerka/konobarica koleginica prave njujorške cure odbacila je većinu klišea cimer sitkoma. Pored toga pravu poslasticu predstavljaju seks aluzije.

10 LOUIE (druga sezona)

Louie Louisa C.K.-a je kategorija za sebe. Nihilizam, depresija, crni humor i povremena isijavanja zaboravljenih ljudskih osećanja predstavljaju ogledalo svakog inteligentnog modernog čoveka. I svako u njemu vidi drugi odraz.

NOVE SERIJE

Smash, Unsupervised, Napoleon Dynamite

Nakon enormnog uspeha svih dokumentarnih i igranih serija u kojima ljudi pevaju (i/ili igraju) NBC je došao na genijalnu ideju da pravi dramski program o Brodveju, tačnije o nastanku mjuzikla o Marilyn Monroe. Ako ostavimo Anjelicu Houston po strani (jer to je polu-žena, polu-božanstvo i ne, ne znam odakle mi fascinacija), sve ostalo u pilotu mi je bilo superodvratno i izazivalo mi je gorušicu i stiskalo čir na želucu i pravilo gnojavi prišt na čmaru (hej, pa moram da testiram različite stilove pisanja!).

Smash nije najgora stvar na svetu, ali, hebitega, ja više ne mogu da podnesem da je mjuzikl postao sinonim za "priču o uspehu" i to naročito za "priču o uspehu dođoša ili dođošice u veliki grad koji pored koferčeta imaju samo velike snove". Zašto ti silni autori ne mogu da počnu od sredine? Zašto reditelj mjuzikla mora da bude megadrkadžija-genije, a ne neka druga glavna uloga? Ako već treba da poverujemo da je Debra Messing (i to vrlo, vrlo pristojna Debra Messing) spisateljica mjuzikla, zašto njen partner i kompozitor mora da bude suvonjavi i nesigurni pijanista, a ne neka bucmasta crnkinja koja je, eto, talentovana za "imitiranje" Andrewa Lloyd Webbera?

Dve cure koje se otimaju za ulogu Merlinke, obe vlasnice snova o uspehu i strahova od neuspeha, Debra koja je u toku usvajanje deteta što ozbiljno remeti njene planove da se non-stop bavi svojim poslom, Anjelica koja se razvodi od svog partnera i ko-producenta... Uobičajeni set ljubavne melodrame koja će se kiseliti tokom cele sezone, pretpostavljam. Ništa što bi mene zanimalo. Čak nema ni Sue Sylvester.

Unsupervised je animirana serija o dva tinejdžera/ srednješkolca koja su abnormalno dosadni. Nismo uspeli da prebacimo ni pola dvadesetominutne epizode prilikom gledanja. A.b.n.o.r.m.a.l.n.o., rekoh.

Pretpostavljam da ima dosta vas koji su mrzeli film Napoleon Dynamite. U svoje vreme (2004.) to je bio popriličan indi hit i činjenica da je neko osam godina kasnije došao na ideju da na bazi tog filma napravi animiranu seriju govori o besmrtnoj armadi njegovih fanova. Ono što je bilo iznenađenja za sve jeste da je ND animirana serija super zabavna i mnogo, mnogo bolja od filma!

Jon Heder ponovo pozajmljuje glas večito nadurenom imbecilu Dynamiteu, a između njega, njegovog brata, bake sa kojom žive i najboljeg prijatelja uspostavljena je sjajna hemija. Humor kombinuje tekovine Family Guy, King Of The Hill i Beavisa & Butthead i brutalno se sprda sa briljantno idiotskim idejama i stavovima svih aktera. Ću gledati više nego druge crtaće. Naročito sada kad su mi ubili Allena Gregory-ja.

MOĆ VEŠTICA 07.02.2012. Nešto dobro mora da se desi

via Twitter via b92.fm

Omar Souleyman - Intoduction - Sham Palace - Leh Jani

Pop. 1280 - Bodies in the Dunes – Sacred Bones - The Horror

Ian Chambers - Hump Back Blues – Transformed Dreams - Rituals and Pastimes

Shy, Low - Light Feet – Fluttery - Shy, Low

Wiley ft Flowdan Riko & Manga - F'Off – Free download

Lanterns On The Lake - Blanekts Of Leaves – Bella Union - Gracious Tide Take Me Home

The Cranebuilders - You're Song (Peel Session ) - Bootleg

Grimes – Skin – 4AD - Visions

Wildswim - Hard Life – Whitelabel

Autopark - Obala (akustic shoegazing) - Bootleg

Damir Avdić - La džigeracion – Samizdat - Mein Kapital

Smog - Cold Discovery (Peel Session) - Bootleg

The 2 Bears - Work (Maribou State Remix) – DFA – 12”

Sebadoh - Riding (Peel Session) - Bootleg

Nicolas Jaar ft Scout Larue & Will Epstein - And I Say – Whitelabel

King's Daughters And Sons - Arc of the Absentee – Chemikal Underground - If Then Not When

Friends - Friend Crush – Lucky Number – 7”

Shearwater - Open Your Houses (Basilisk) – Sub Pop - Animal Joy

Bogalji - Patuljak Patrljak – NAUK - Crni Pek

Noel Gallagher - Alone On The Rope – Big Brother - Noel Gallagher's High Flying Birds

A DANGEROUS METHOD

U ovom filmu Viggo Mortensen puši tompus

Ja ne znam da li ovaj film odgovara stvarnim istorijskim događajima. Znam da je rađen prema pozorišnoj predstavi rađenoj prema romanu. U filmu pratimo kako su našli i razišli Freud i Jung, i to, rečnikom narodne pesme rečeno, oko jedne žene. Freuda igra Viggo Mortensen, koji puši tompuse, i Michael Fassbender koji igra Junga. Fatalnu ženu dočarala je Keira Knightley, a u epizodnoj ulozi (i jedinoj upečatljivoj u ovom filmu, da napomenem već sada) Otta Grossa imamo Vincenta Cassela. Ukoliko ste gledali prethodna dva filma Davida Cronenberga, A History Of Violence i Eastern Promises, onda znate da Cronenberg obnavlja saradnju sa Martensenom i Casselom, što objašnjava njihovo učešće u ovoj (skoro srpskoj) TV drami, a ukoliko ste gledali Cronenbergov Spider i to vam je njegov omiljni film (valjda ima i takvih), za vas će A Dangerous Method biti "još jedno sjajno ostvarenje proverenog majstora". Ja, naravno ne spadam u tu grupu.

Ako zanemarimo par scena u kojima Keira Knightley izvodi gluposti (to je, verujem, PC izraz za delatnosti osoba sa psihičkim problemima) A Dangerous Method je film u kome ljudi koriste svaku priliku da porazgovaraju. Čak ima i jedna scena u kojoj Freud nonšalantno okrene časovnik ka Jungu i kaže mu- Jel ti shvataš da mi pričamo već 13 časova? Konverzacioni filmovi, zna Kevin Smith, ne moraju biti loši. Ako se složimo oko toga da bi Freud i Jung kod većine nas ušli, barem, u top 1000 ljudi koje bi pozvali na večeru, pretpostavljam da ono što oni imaju da kažu može biti zanimljivo. Dvadeseti vek je tek počeo, sa svih strana šibaju nove stvari, ova dvojica tek testiraju psiho-analizu, Keira je nevina...

A Dangerous Method je film u kome Mortensen puši tompus, Jung prolazi kroz Mir-Jamovsku dilemu da li da vara ženu i šta to, u "psiho-analitičkom smislu" znači za njega, dok Keira daje sve od sebe za nominaciju za Oskara. Jedino Vincent Cassel dođe sa nekom zanimljivom biografijom, uradi par stvari, bez mnogo reči, i ode. I njega ćete jedino pamtiti.

Čak i bez bebe na ramenu imaćete problem da zadržite pažnju na ovom filmu, jer će vam se stalno činiti da likovi na nezanimljiv način pričaju o nečemu za šta se potom ispostavlja i da vas ne zanima. A prečesto ta dijalog lista izgleda kao da verbalno opšte njihovi batleri, a ne ljudi od tolike nauke. Kažem vam- Mortensen puši tompuse!

Ako se pogleda Cronenbergov opus jasno je da ovde ima dosta toga što bi njega zanimalo, ali nažalost ništa od eventualnog kronenbergovskog ekspresionizma, koji bi ovde legao kao kec na jedanaest, krčeći put između jave i sna, uz obilje seksa, nije se pojavilo. Ovaj film je strejt kao nedeljni ručak kod Žike Šarenice. I, verovatno, isto toliko zanimljiv.

SELEKTAH: 2/ 10