Када је сценариста крив за све
Артиљеро, слично филму Николе Лежаића Тилва Рош, не жели да буде само добар омладински (жанровски) филм, већ жели да користећи тај формат поручи нешто и оним старијима о њиховим животима и њиховој одговорности за стање ствари и наметне се филмској публици као озбиљно (или озбиљније) "ауторско"/ фестивалско остварење. У немогућности да помири то што може и то што жели он не успева да буде ни једно ни друго.
У овом филму један тинејџер, Мали, сморен над ситуацијом у фудбалу, држави и (што га највише боли) Звезди одлучује да у тим врати Немању Видића и на тај начин реанимира стварност на свим нивоима и пробуди угушени дух (фудбалске) нације. Да нам он сам, ово друго, не елаборира "својим речима" на фудбалском терену ова премиса би могла да буде интересантан предложак за поменути "омладински филм" или оно што у свету зову "coming of age". Додајте на све то да због те своје одлуке Мали изазива дивљење једне сасвим згодне цуре, која се потом и заљубљује у њега и жели да му помогне у том циљу, и више нам ништа не треба да би уживали у филму о ономе што смо једном имали. Једном кад смо били млади. И луди. И луђи. И најлуђи.
Међутим, притиснут "очекивањима средине" или својим сопственим амбицијама сценариста који по први пут режира, Срђа(н) Анђелић, уводи и брата Злају, некадашњег вођу Делија и ратног ветерана, затим друге навијаче који се сада враћају из разних луксембурга са сумњивим бизнисима и идејама како српски фудбал још може да се измузе, наслућују се полупани бракови између њих и полиције, да би се филм на крају из свог потенцијално Мекгафиновског "довођења Видића" свео на болно глупу реализацију идеје како да се то постигне. Са превише утрошеног простора на ове ствари, али без искреног интереса за њих Артиљеро тоне под теретом оправданих, али излизаних фраза и констатација о дотакнутом дну српског фудбала, а прича због тога трпи озбиљан, и можда фаталан, бочни судар. У осталом, о томе да фудбалска мечка има седам кожа говори и чињеница да јој ни Бранкица Станковић није могла ништа упркос озбиљном млаћењу.
Е, сад, да су само "озбиљне теме" проблем Артиљера, па и да зажмуримо (нешто што смо могли гледајући Тилва Рош, ако нисмо заспали). Ако сте гледали Клип и поверовали да је то најсвежија слика наше омладине онда ће вам ликови Јасниних и Ђолетових вршњака у овом филму у најмању руку деловати ретардирано, јер Анђелићеви тинејџери и кад су најљући (шибање Делија џуниора са Гробарима џуниорима) делују наивно, доброћудно, дечије, као пресељени из неког другог, племенитијег доба. Мали, иако му је брат водио Делије (кад се он додуше још није ни родио), ни по чему посебном није Делија. Он је пре слика и прилика тинејџера који воли фудбал, а можда и живот (што га чини врло атипичним Србином). У наставку Анђелићеве стилизације тинејџерског света имамо и Ану, његову цуру, која је вероватно гледала Клип па током целог филма не испушта мобилни телефон којим снима све што стигне до те мере, да велики Артиљеро на крају бива филм о снимању малог (њеног) "Артиљера" (реч одабрана да дочара ентузијазам Малог) и, парадоксално, оно што од тог филмића видимо представља најзанимљивији и најзабавнији део целог филма- нешто као да су Макавејев и ЕмТиВи имали добар секс. Дакле, свет те Ане и њене другарице свет је ајмекова, бављења неким опиченим дизајном мајица, посве чедним бављењем момцима, добрано неналик мојим очекивањима од српских тинејџера. Али свакако забавнији од онога приказаног у Клипу. Мој проблем са овом стилизацијом је што она, сем у бочним минијатурама са пензионисамим навијачима Цвијом и Бакочем који блеје испред локалног киоска, трпи озбиљно неслагање са остатком реалистично и прљаво приказане Србије (барем како нас је Олег навикао да је видимо). Уместо да буде упарена са стилизовано реалистичном и прљавом Србијом (нешто што се најчешће виђа код Драгојевића, рецимо).
Кошмар тог судара види се и у глуми главних актера. Небојша Глоговац од Потпалубља вуче ту, увек исту слику и прилику демолиране српске генерације (рођене средином и крајем шездесетих) која у јефтиној брљи или спонзорском пиву, у облаку дуванског или непрсканог дима, жали за пропуштеним, неспособна да изрони из српског муља и увек вољна да нас запљусне патетичним и просветљујућим поређењима на тему некад & сад. Кунем вам се, у овом филму, буквално има неколико сцена у којима нисте сигурни да ли Глоговца гледате у Артиљеру или у Небеској удици, Нормалним људима или Бурету барута. Овај тајпкастинг несумњиво је упропастио сјајног глумца. Насупрот њему Јован Коларић (Мали) и нарочито Ана Коњовић (Ана) делују свеже и вољно да кроје некакву другачију српску филмску реалност. Мислим да Ана има сјајну филмску присутност и добар инстинкт за то да је "пред камерама", нешто што њене школоване колегинице, упропаштене на ФДУ-у, не могу да постигну ни за паре. Честитке Срђи што ју је открио.
Као редитељ Анђелић не делује ништа лошије од оних који су у том послу дуже од њега. Са пар слоумоушна без којих се итекако могло Артиљеро изгледа као већина наших нешотријанских филмова и нажалост тек повремено се препушта неким смелијим, "ирационалнијим" решењима (тренутак заљубљивања Ане и Малог са вртењем у круг) која штрче из филма и, надам се, наслућују да би ово био далеко бољи филм да се Анђелић више препустио својим фикс-идејама, а не прописаним филмским пропозицијама. За разлику од Клипа, овде је употреба снимака мобилних телефоном смисленија, у естетском смислу доприноси идеји дочаравања њиховог љубавног заноса, а, коначно, на крају филма видимо и резултат свих тих снимања.
Артиљеро ни по чему није велики филм. Чак ни велики мали. Сем можда по чињеници да га је његов аутор сам са својих десет прстију подигао ни из чега и показао да је то могуће. Значи, без Чиваса, Даче и екипе. Управо зато и боли што филм не дочарава ту страст, ту вољу, ту будалстост. Што је некако умерен и примирен, уместо да дивља, срља, греши и погађа на све начине. Што није Мјехур Убица.
СЕЛЕКТА: 5минус/ 10
