NOUN - Throw Your Body On the Gears and Stop the Machine with Your Blood (Don Giovanni 2015)

Da vam padne mrak na uši

Njeno ime je Marissa Paternoster.
Njeno ime je smešno.

Kada ne pravi fenomenalnu muziku ona predvodi sastav Screaming Females.
Ime benda je smešno.
Slušao sam ih, u doba kada su bili solidno hajpovani na Stereogumu i Pitchforku, ali nešto sam ostao uskraćen za uzbuđenje i radost koju mi obično donosi histerični (mislim, ženski) pank. Bilo mi je monotono i previše obično.

Noun je njen solo-projekat. Iako u njemu muzicira i Mark Bronzino (iz Iron Reagan).
Marissina mama je uradila omot. Morao sam to da vam kažem.

Noun iza sebe imaju nekoliko izdanja. Neka od njih su kasetna i imaju preko trideset pesama (Forgotten Grin).

Ovo je Marissa.

Sada imate dovoljno materijala da steknete neku sliku o njoj, pre nego što pritisnete "plej" i uronite u magičnu gotiku rasprostrtu po mnogim žanrovima na ovom izdanju.

Ekonomično naslovljeni Throw Your Body On The Gears and Stop The Machine With Your Blood otkriva romantičarsku Marissinu prirodu. Gubitničku, kao i kod svakog buntovnika.

Poslednja pesma, Feel The Darkness, možda najlepša na albumu i možda najelokventnija za ceo album, peva o tome kako je Marissa i kad je sama i kad je sama sa(tim)nekim, oseća tamu. Podloga je lo-fi, kao na nekom ranom Sebadoh, u aranžmanu kao dečija pesmica (pamti li neko Smoosh?), a Marissin glas sijuksast kao u Warpaint (ili kod JennyLee).

Ima ovakvih albuma, naročito polovičnih. Meni se čini da ih je najviše bilo početkom devedesetih (da, otuda simpatije), ali retko sa setom ovoliko solidnih pesama i nekom kurcoboljnom (feministički: pičkoboljnom) melanholijom, kakva me uvek osvaja. Čak i kada pretenduje na postpankdisko, a la Franz Ferdinand (lepo Žozefina primetila), kao u Loveblood, Marissa isijava arogancijom uvređene&povređene, a čitava stvar dostiže maestralne melodramske visine u Warpaint-kopiketu, Dirty Mind.

Da li bi ovaj album bio bolji da je ceo bio u elektropostpank fazonu ili suvlji i oporiji kao u rokerskijim Misery i Secret Death ili dum-folkerskijim Child Bride i Ithaca Falls, ne znam, ali i ovakav žanrovski roštilj uspeva da bude kompaktan i protkan snažnom Marissinom energijom. Tamo gde su Sleater-Kinney i The Gossip (u pre-elektro-Beth danima) tvrdoglavo želele da dokažu da umeju da rokaju, Noun, zapravo (?) daleko više povlađuje svojim osećanjima. Ženskim osećanjima.
A ja osećam da u prethodno rečenom ima doza sumnje usmerena ka tome da su SK i TG želele da muškim rokanjem pokažu da su žene i po, a baš to nisam želeo da kažem. Govorim o muzici. O čistom audiju.
Marissa me bocka kao čoveka, a ne kao muškarca.

SELEKTAH: 8plus/ 10

TURBO KID

Publika i dalje ceni entuzijazam

Sad, kad malo razmislim, obično se za lo-fi filmove ili filmove B-produkcije vezuje reč "entuzijazam", kao da oni koji spucavaju stotine miliona dolara u svoje filmove nemaju pravo na to osećanje, ili ono uvek nekako ostane skriveno. Sem možda kod Tarantina. Ili Rodrigueza. Što nas opet vraća na početak priče na neki način. 

Kada je u pitanju debi ostvarenje scenarista i reditelja (i vrlo verovatno mnogo toga drugog): Francois Simarda, Anouk Whissell i Yoann-Karla Whisella sasvim je sigurno da ne bi ni bilo ovog filma da nije bilo (njihovog) entuzijazma. Snimljen za troškove jednodnevnog kejteringa na snimanju prosečnog holivudskog blokbastera, Turbo Kid je itekako samosvestan toga, iako sebi traži put ka ostvarenju koje bi moglo da košta barem kao pola poslednjeg Mad Maxa.

Ne treba mnogo da se skapira zašto je apokaliptična budućnost Turbo Kida locirana u 1997. godinu. Sve ostalo u njemu izgleda kao da je uteklo iz esencijalnih "kid" filmova osamdesetih (Tron, Goonies, Back To The Future, BMX Bandits) pa "mračne devedesete" kreiraju sasvim odgovarajući seting.

Zemlja je, dakle, sjebana koliko se može. Nuklearni ratovi ostavili su za sobom nuklearni način života u kome degenerisani pacovi traže svoje mesto pod suncem koliko i ljudi koji, poput pacova, žive pod zemljom ili nekim drugim rupama. Junak ovog filma je tinejdžer koji je, kako u kasnijem flešbeku saznajemo, ostao bez roditelja u nasilnom napadu izvesnog Zeusa (koji pored toga što voli da se naziva kao vrhovni bog voli i da nosi masku istog, i, kako se i očekuje od svirepog zločinca- nema jedno oko). On živi sam, snalazi se skupljajući džank i menjajući ga za vodu i hranu u lokalnom salunu. Kada u njegov život ušeta devojčica Apple, njegov život neplanirano će zaživeti na sličan način kao i kod njegovog idola- strip junaka Turbo Ridera.

Sve ostalo je vestern. Mad Max. Pa opet vestern. Turbo Kid od klinca izrasta u borca, koji će sada poput svog idola nastaviti da se bori za pravdu.

Priča je simpatična i kombinuje sve moguće bajkolike arhetipe iz domena borbe dobra (dečak) protiv zla (Zeus), koji, treba reći, ipak ostaju nepopunjeni emocijama u onoj meri u kojoj bi to jedan "pravi" film zahtevao. Ali, zato su akcija, obračuni i "gore" efekti dali sve od sebe da nas zabave. Iako obilato koristi sve što može za džabe, Turbo Kid je maštom i dovijanjima najoriginalniji u dočaravanju obračuna unutar kojih udovi lete više i krvavije nego u prometnoj kasapnici. I tu stvari postaju urnebesne.

Mlađi od mene će imati više razumevanja, a kapiram da će se filmski entuzijasti osetiti više pozvanijim da nešto i sami urade nego da su odgledali neki "ozbiljniji" film. A to je valjda i sva poenta Turbo Kida.

SELEKTAH: 6/ 10

ADELE - 25 (XL)

800 žena. U jednoj.

O dosta stvari bih mogao.

Adelein 19 sam možda čuo dvaput u životu, 21 imam na vinilu, a 25 se već danima vrti i kod kuće i na poslu.
Someone Like You je bila pesma koja je probudila moje interesovanje i ženu u meni.
U Americi sve vrste umetnika maštaju da budu, pre svega, uspešne. Gledajući i slušajući Adele imam utisak da su "britanci" možda više namereni da se bave onim što žele kako žele, pa ako uspeju, super.
Adele možda jeste smršala, u želji da bude pop zvezda po volji miliona. Ali koja žena nije probala to isto.
Gledajući je u BBC-ijevom specijalu, u domaćinstvu Grahama Nortona, bio sam impresioniran njenom neposrednošću, voljnošću da se sprda na svoj način, intenzivnom auto-deglamurizacijom, iskrenošću, ne-PR-pripremljenošću, umerenim samopouzdanjem i "star" šarmom koji i dalje deluje komšijski.
Ne mogu da zamislim Beyonce na sličan način.

Adele je priča o uspehu obične devojke. Talentovane, bridžitdžonsaste fizionomije, ne baš prvog izbora zgodnih muškaraca, šarma koji kompenzuje fizičke nesavršenosti, stidljivosti, univerzalnog u običnom, svakodnevnom, najčešćem.
Kad gledate Adele i sve što je postigla, lakše vam je da poverujete u ono Novakovo da ako čvrsto verujete u svoje snove, oni možda mogu da se ostvare.
Adele je uspela. Našla momka. Rodila dete. Nije se promenila. Biće još uspešnija sa 25.
Lako mi je da poverujem da su milioni žena širom sveta našli utehu i nadu u njenim pesmama, jer nema velike razlike između lika i dela. Baš kao i najbolje narodne pevačice, Adele je ono o čemu peva. Iz srca. I tibe.

25 nije 21, baš kao što ni druga ljubav ne može nikada da bude kao prva ljubav, i ništa ne može da bude kao mladost. Adele je sada poprilično zadovoljna žena, voljena, fokusirana na svoje dete, zdravogospodareća svojim životom i, ne baš nebitno, distancirana od muzičkog biznisa kome je hebala majku samo jednim albumom (u TRIDESET MILIONA primeraka!).
I to se oseća. Nostalgija i reminiscencije, kao vazda menstruirajuće žaoke svih ljudi na ovom svetu.
Te teme možda nisu lične kao one na 21, i možda im neka vrsta novostečenog komfora odmaže da budu ličnije, da žacnu (kao pre), ali 25 je, koliko se moglo, iskrena ploča.
Onaj deo koji nije pokušava da kompenzuje prazininu koju je napravio odlazak Amy Winehouse, ponekad podseća na najberićetnije dane Phila Collinsa (... But Seriously), poseduje nešto od fejk euforije poslednjih albuma Coldplay ili efektno utabava put Adele da za Britaniju i svet izraste u novog Eltona Johna (kad (god) je ovaj bio dobar).

Hello je odličan singl, i miri ono odakle Adele dolazi (folk-soul) sa onim gde ovaj album pokušava da se pomeri (pompezniji i popičniji zvuk). Ne znam zašto, svaki put kad je čujem u sebi počnem da pevam Yellow od Coldplay. Send My Love (To Your New Lover) već radikalnije, naročito aranžmanski (španski vajb meets dubstep) razigrava Adele, možda čak i previše mladalački nego što bih ja preferirao (ipak je pesmi kumovao Max Martin koji je vozdigao Britney).

I Miss You je, ne zamerite mi (jer pesma je strava), totalni Phil Collins, sve sa In The Air Tonight bubnjanjem i Adelinim astralno-kristalizovanim glasom. Ali, ako ste se uplašili tu je Tobias Jesso Jr-ova, When We Were Young, koja Adele vraća u društvo Dusty Springfield na veličanstven način. Nešto slabija, ali sa pozamašno većim prostorom za Adelin glas dobija vapajna Love In The Dark. Remedy, baš kao i njena bliznakinja, All I Ask, je možda previše drvenasta Adele balada. Na bazi sličnih ideja mnogo bolje funkcioniše River Lea, sa nešto razigranijim i gotskijim aranžmanom, koji uvek pasuje Adelinoj melodrami. Water Under The Bridge, svakako najodvratnija pesma ovde, je pastiš osamdesetim, Gloria Estefan, Wilson Phillips, taj neki zon.

Million Years Ago, o danima nepovratnim, o uspomenama zarobljenim miluje strune, ali strepim da ne završi na istoj kompilaciji sa More Than Words od Extreme. Sweetest Devotion zatvara album (regularnu, non-Target verziju) sa mega-gospel vajbom, kao neka vrsta samo-čestitanja i trijumfalnog opraštanja. Možda bih bio zadovoljniji sa Gladys Knigtastom Lay Me Down koja se nalazi među bonusima, pa čak i sa snaškastom (od "snaša") Why Do You Love Me, koja na folk terenu (Fairground Attraction ili Beautiful South, recimo) tretira Adelin soul potencijal. Adele deluje srećnije.

Nema razloga da ne kupite u paketu sa novim novogodišnjim ukrasima ili novim setom tanjira.

SELEKTAH: 7/ 10

WHEN MARNIE WAS THERE

Ghibli meets Bronte sisters, pardon Joan G. Robinson

Žozefina je prihvatila samo jednu od moje dve "olake" opservacije na račun animiranih filmova studija Ghibli. Onu da u većini njihovih filmova radnja počinje tako što se glavna junakinja i/ili njena porodica iz grada preseli u neku seoskiju sredinu. Moju opasku da (makar recentni) radovi čuvenog studija u velikoj meri deluju kao da su mazohistički bolno inferiorni u odnosu na "belu, anglosaksonsku rasu" i njen način života odbacila je komentarom da "Japanci ne crtaju tako bele ljude". "Beli ljudi" su, inače, po meni aktuelni anima junaci u kojima ja ne vidim ničeg japanskog. A u ovom filmu to naročito dolazi do izraza s obzirom da je ekranizovan literarni predložak jedne engleske autorke.

Eli je pokušala da gleda film sa nama, ali je za razliku od njenog oca bila ni u kakvoj obavezi i da ga završi.

Junakinja našeg filma je devojčica Anna, sa najkomplikovanijom biografijom u istoriji filma. Kako ne mogu da vam spojlerišem kraj filma, reći ću vam da na početku saznajemo da je ona usvojena iz sirotišta i da njeni novi roditelji od države dobijaju naknadu za to. A onda joj zdravlje pobaci, pa je usvojiteljka šalje kod svojih rođaka na selo. Tamo Anna već druge večeri svoj kurtkobejnovski bol u grudima zamenjuje druženjem sa Marnie, očiglednim duhom devojčice koja "prebiva" u napuštenoj vili. Film je o njihovom druženju. Bolno dosadnom. I o dve istorije, Marnienoj i Anninoj, koje se lagano raspliću, sve sa svojim "ključnim" mestima, pre nego što se opet ukrste.

Sve je lepo i nežno kako to već kod Ghiblija obično biva. Joanin predložak povremeno stvara šum, jer se junaci zovu Anna i Marnie, a njima bliski ljudi Hisako i Yoriko, recimo. O "belim" navikama Marnienih roditelja da i ne govorim. Miyazaki možda jeste uvrstio ovaj roman među 50 najlepših knjiga za decu, ali reditelj Hiromasa Yonebayashi se previše pokorno odnosio prema takvom stavu velikog majstora, verovatno odbijajući da promeni i najmanju stvar, bez obzira na neslaganja do kojih je došlo u prebacivanju materijala iz Engleske u Japan.

Ali, ako ostavimo to po strani, When Marnie Was There je previše anemičan i pričom i vizuelnim rešenjima, pa tako podjednaku nepažnju drži i deci i odraslima. Verujem da će zaljubljenici pronaći emocionalnu nijansu sa kojom mogu da se poistovete i videti neku inovaciju u maloj misteriji koja se na kraju hipermelodramski razreši (za dva minuta), ali ja, nažalost, imam ograničen broj nervnih živaca.

SELEKTAH: 2/ 10

MOĆ VEŠTICA 24.11.2015: Prodajem identitet. Očuvan, prvi vlasnik. Hitno.

The Pains of Being Pure At Heart – Laid (Painbow) – Hell EP

Noun - Dirty Mind (Don Giovanni) - Throw Your Body On the Gears and Stop the Machine with Your Blood

Hugo Massien - All Night (XL) - Kontrol

Daughter - Numbers (4AD) - Not to Disappear

A Pleasure - The Order Of Things (Other People) - Jream House

Connan Mockasin & Dev Hynes - La Fat Fur (Mexican Summer) - Myths 001 EP

Murlo – Cascade (Mixpak) - Odyssey
Kurt Cobain - Sappy (Early Demo) (Geffen) - Montage of Heck - The Home Recordings

Ljubavnici – Strahojed (nažalost, još uvek neobjavljeno)

Justin Bieber - Love Yourself (Def Jam) - Purpose
DJ Khalab & Baba Sissoko – Kumu (Wonderwheel) – Khalal & Baba
Sara Lov - Rain up feat. Dustin O'halloran (Self-released) - Some Kind of Champion
Eyes of Others - When It Suits (Fandango) - Nightwalking EP

Addison Groove - Allaby (50 Weapons) - Allaby / Airbag EP
The Moonlandingz - Psych Ersatz (Chimera) - Expanded EP

Inspiral Carpets - It's Only A Paper Moon (Playtime) - Keep The Circle (B-Sides and Udder Stuff)
The Blues Busters - There's Always Sunshine (Soul Jazz) - Coxsone's Music
Consumer Electronics - Condition of a Hole (Harbinger Sound) - Dollhouse Songs

Kate Boy – Higher (Fiction) - One
Errorsmith - Airbag (50 Weapons) - Allaby / Airbag EP
Ash Walker - Bamboo Circus (Deep Heads) - Augmented 7th
Jonny Greenwood and the Rajasthan Express Shye Ben Tzur - Julus (Nonesuch) - Junun

M.I.A. – Borders (Interscope)
WENT – Westbound Lane (Samizdat)
Bobby Caldwell & Jack Splash - My Beloved (Fresh Young Minds) - Cool Uncle

Doof - Suck My Dick (Parlophone) – OST Kill Your Friends

BONE TOMAHAWK

Stari je imao pravo

Kad je Stari u svom prikazu napisao da se ovde radi o diletantskom uratku bio sam ubeđen da će film "o kome svi pričaju" sigurno da mi se dopadne, jer Stari i ja smo obično u raskoraku, naročito oko filmova koji su nam se ekstremno dopali, ili ne. Ima izuzetaka. I ovo je jedan od njih.

Bone Tomahawk je faličan film koliko i njegovi nadobudni, ćopavi, izranjavani i ostareli junaci kojima treba "ceo film" da stignu negde. Nažalost, ovo nije film o "putu". I šta god vi mislili o ovom filmu, molim vas, samo ne mislite to.

U ovom vesternu, preniskog budžeta i previsokih i neostvarenih (Tarantinovskih) ambicija, suočeni smo sa skoro rasističkom premisom- negde na Divljem zapadu u blizini gradića idilično nazvanog Bright Hope postoji misteriozno pleme "pećinskih indijanaca" za koje se sumnja da su kanibali. Nakon što dvojica lopova i ubica naruše njihovo sveto mesto (svaka sličnost sa pentagramom je, pretpostavljam, bila slučajna), jedan od njih u bekstvu uspe da se dokopa Bright Hopea. Međutim, pećinci u toku noći dolaze, otimaju ga, zajedno sa još dvoje ljudi. Crnca, "koje ne jedu", samo ubijaju. U poteru za njima kreću ćopavi suprug otete (Patrick Wilson sveden na ćopavu nogu), šerif (Kurt Russel ko mnog puta do sada), njegov još stariji pomoćnik (neprepoznatljivi i neiskorišteni Richard Jenkins) i zgodni i obrazovani revolveraš koji oseća obavezu da pomogne (skoro karikaturalni Matthew Fox).
Njihovo stizanje do pećine traje čitav film, bivajući neplanirano produženo kada im meksički lopovi otmu konje.
Sam obračun traje neočekivano kratko. U subjektivnom osećaju još kraće.

Ostavimo po strani da nije baš najjasnije kako je jedan od dvojice ubica s početka uspeo da pobegne vrlo sposobnim pećincima s obzirom da put od pećine do gradića traje bezmalo dva dana. Zbog vrlo skučenog budžetskog prostora i/ili preskromnog rediteljskog umeća (scenariste i reditelja) S. Craig Zahlera, geografija prostora i veličina gradića su potpuno nejasni. Revolveraš-bonvivan se hvali da je povalio 11 žena u tom gradiću. Utisak koji mi imamo je da čak i ako uključimo kobile i krave ta cifra deluje preterano. Kada sutradan u poteru krenu četiri čoveka, a vidimo samo još 2 ili 3 više od njih, otvara se i pitanje koliko ljudi stvarno živi u Bright Hopeu, tj zašto indijanci (odavno) nisu od istog napravili špajz.

Sama potera je monotona smena dnevnog jahanja i noćnog odmaranja uz po koju prozborenu, uglavnom na štetu onih koji čuju. Junaci ničim ne uspevaju da se izdiferenciraju. Zahlerov set deluje jadno, ali čak ne uspeva (a ni ne pokušava) da svet Divljeg Zapada predstavi (hiper)realistično kao Kelly Reichardt u svom anti-vesternu Meek's Cutoff. Zahlerov film prosto izgleda jadno. Na svakom nivou.

Kad konačno stignu do pećine i završe u nekoj vrsti "Ivica & Marica" situacije, naši junaci previše brzo, sa nešto malo eksploatacijskog gora, uspevaju da se oslobode i učine da mi počnemo da se pitamo- da li je moguće da je sva poenta (i lepota) ovog filma bila u njihovom stizanju do ovde? A lepo sam vas upozorio par pasusa ranije da baš to ne treba da mislite.

Dakle, na osnovnom nivou, onom na kome nas zanimaju junaci i njihove sudbine, ovaj film je čabar. Bez atmosfere, bez žanra, bez junaka i bez anti-junaka.

Na nivou alegorije, Bone Tomahawk, može da pruži izvesnu intelektualnu satisfakciju. U mom "tumačenju", ovaj film ilustruje sve vrline i mane aktuelnih američkih osvajanja na Bliskom Istoku. Taj Istok je, baš kao nekad Zapad, velika nepoznanica i teritorija potencijalno puna bogatstava. Tamo žive neki primitivni ljudi vrlo primitivnih navika i u propagandnom iživljavanju oni zaista mogu da budu i "kanibali". Neki vrlo amoralni ljudi ("kapitalisti" i bezbožnici) zamerili su se na mambo-džambo planu tamošnjem življu i uvredili njihove bogove. Ovi dolaze da se osvete, nakon čega dolazi do kontra-osvete.

Ta kontra-osveta ima dinamiku američkih "post-9/11" osvajanja. Naloženi pravednim osećajem, junaci su na terenu relativno nesposobni, nadobudni i neadekvatni. Njihovo napredovanje je sporo i konstantno izloženo preprekama. Potpuno su nepripremljeni za neprijatelja, izloženi brutalnom ubijanju i ranjavanju, ali "cavalry" stiže, u vidu najćopavijeg, ali i najsnalažljivijeg, od njih. Romantični "old American way"...

Čak i kada biste se oduševljeno prihvatili ovog tumačenja kao pijan plota, ne mislim da je ono što morate da odgledate vredno te žrtve.
Neki ljudi pominju i horor, mešanje žanrova, pomake... Nemojte da nasedate.

SELEKTAH: 2minus/ 10

JUSTIN BIEBER - Purpose (Def Jam)

My mama don't like you and she likes everyone...

Justin Timberlake imao je isto (21) godinu kao i Justin Bieber danas, kada je objavio svoj prvi solo album Justified.
Uprkos jednom od najboljih pop singlova svih vremena koji se zavrteo sa njega (nije Rock Your Body) i Timbalandovoj i Pharrellovoj produkciji (koji su (i) u to vreme bili best in the business) meni je Justified uvek bio nerealizovano i nehrabro bekstvo od boy-band zvuka koji je, zahvaljujući i Timberlakeovom bendu, demolirao devedesete.
Purpose je, iako ne mnogo hrabriji u domenu rizikovanja sa "Bieber brandom", kompaktnije i ujednačenije ostvarenje, sa većim brojem pesama koje su iznad aktuelnog pop standarda, ali, priznajem, bez pesme koja bi se iole približila apostrofiranoj Timberlakeovoj tugovanki.

Ja nisam ciljna grupa ili, barem, nisam među prvih 10 ciljnih grupa, ali svejedno bih Eli radije dao ovo da sluša nego novu Grimes. Da je desetak godina starija.

Purpose je prilično dobar pop album. A kad kažem "pop", mislim r'n'b, elektro, dubstepy. A kao reper mu držim poslednji (i odlični) The Weekndov. Jer Drakea ne podnosim, uprkos trudu.

U ovom osvrtu uzeću u obzir samo osnovnu verziju ovog albuma, sa 13 pesama, jer se slažem sa većinom recenzenata- što više pesama to lošiji i razvodnjeniji utisak. Ali to, nažalost, znači i da su neke bolje pesme (Been You, Hit The Ground) ostavljene za japanska, deluks, ajtjuns, volmart izdanja, a da su neke nepodnošljivije ovde neizbežne (ogavne balade tipa Life Is Worth Living ili ispovedni tonovi u naslovnoj Purpose).

Nikada pre nisam preslušao ceo album Justina Biebera, niti nameravam da to retroaktivno uradim. Jedini razlog zašto sam sada odlučio da se pozabavim njime, zapravo dva razloga, su: njegov "roasting" na Comedy Centralu tokom koga je stojički pustio da ga prozivaju na najpodmuklije moguće načine i uspeo da im se efektno revanšira (What do you get when you have a kid and 300 million dollars? A bunch of losers calling him a dyke). Drugi razlog je samo naoko bitniji- sa Purpose Bieber pokušava da postane odrastao izvođač ne samo za tinejdžerke i klinke, već da i sam odraste sa njima, ali i da uspe da se dopadne "elitnijem" tržištu odrasli(ji)h i probije "babyface" barijeru koja je za mnoge bila ozbiljna prepreka u bavljenju njegovom muzikom.

Drugi singl, Sorry, je fenomenalan. Skrillex, čiji mi je rad mahom nepoznat iz nepoznatih razloga, uspeo je da Justinovu prividnu naivnost zaodene u blago erotičnu elektro-soka (od "soca dance") pesmicu koja nam predstavlja Justina kao nekakvog emotivnog šmekera kome nije teško, a ni ne-kul, da se izvini. Što je OK. I ova vrsta škakljivog seksipila dominira svim pop pesmicama koje bi, da nisu ispresecane nekom baladom tu i tamo, mogle i da se uhvate u kolo.
The Feeling (u kojoj gostuje PiSiMjuzikasta Halsey) mi je drugi favorit, jer ima sjajnih vokalnih egzibicija razvučenih preko vrlo maštovito kreirane muzičke podloge unutar koje nešto stalno krcka, lupka i gradi ritam (nakon čitanja zaboravite kako sam ovo opisao).

Iako se kreće u pomenutom The Weeknd-Drake belkastom r'n'b-popu (uprkos njihovim putima), i iako je ovde Skrillexova produkcija jedna od najčešćih i najefektnijih, Bieber zvuči kao Bieber. Tj ne zvuči ni kao "novi Timberlake" ili "novi Jackson" ili kao "wanna-be-mlađi-The Weeknd" ili kao "Bieber feat. dubstep". I ta pravilna odmerenost sopstvenih (možda i tuđih) želja i mogućnosti je ono što materijal čini ubedljivim. Pročitao sam na Stereogumu da su očekivanja od ovog albuma bila, a s obzirom da izlazi istog dana kada i oproštajni album One Fuckin Direction, da Justina predstavi kao progresivnog pop izvođača, nešto kao Kanyea među tim teen trešom. Dobro je da se to nije desilo. Mislim da Justin (barem ne još uvek) nije autor koliko izvođač tj toliko zreo autor koliko je više nego solidan izvođač.

Ni gostiju nema neprijatno mnogo (Big Sean, Travis Scott, Halsey i Skrillex i Diplo) i baš kao ni povremeni autotjun oni ne uspevaju da promene Bieberovo "organsko" (već ću nekada otkriti i sebi i vama šta sam ovim hteo da kažem) prisustvo i dominaciju.

Ako ste probali Grimes, ne vidim zašto bi ovo iskulirali. Justin čak bolje od zemljakinje zna šta hoće i kako to da postigne. A i jedno i drugo bi da bude pop.

SELEKTAH: 7plus/ 10

U BIOSKOPIMA: IGRE GLADI: SJAJ SLOBODE 2. DEO (THE HUNGER GAMES: MOCKINGJAY - PART 2)

Više od dva sata buljenja u one seksi selfije Lawrenceove su daleko isplativija zabava

Dragi bogo, nakon 137 minuta sve je hvala penisu velikomučenom bilo gotovo!

Poslednja tri nastavka Hunger Games (drugi + 3a & 3b) učinila su da ozbiljno dovedem u pitanje svoje oduševljenje prvim delom, a (s)vratite se i na moju zabrinutost izrečenu u poslednjem pasusu recenzije drugog dela da vidite koliko sam, nažalost, bio u pravu anticipirajući dalji razvoj ove anti-tinejdžerske franšize.

Amerikanizacija "Battle Royale" ideje kroz anti-utopijski koncept, u prvom delu, delovala je veoma oldskul, veoma sirovo i surovo (dve reči koje se nekako same spajaju) i bez preteranog pardona prema sterilisanim fantazijama kakve su do tog trenutka isporučivane tinejdžerima. U Katniss Everdeen (Jennifer Lawrence) film je imao dovoljno seksipilnu, ali i taman muškobanjastu, junakinju koja može da iznese ratne igre i raspali mirnodopske fantazije. Sabijen u svet tinejdžera, uz (za)dah Lord Of The Flies, Hunger Games nije bio samo kritika (mladog) sveta koji odrasta bez elementarnog osećaja za empatiju, već anticipacija onoga što će doći if we tollerate this.

U drugom, pa trećem A, pa trećem B delu čitav taj zanimljivi setap u kome se one igre iz "hleba & igara" održavaju u formi televizijskog prenosa kontrolisanog ratovanja, zamenjene su još jednom borbom pobunjenog Davida protiv diktatorskog Golijata, borbom koju su potonje franšize poput Divergent i Maze Runner potpuno degenerisale u rutinsku sci-fi akciju "samo sa tinejdžerima". Provokativni aspekt da se Katniss u isto vreme koristi i kao materijalno i kao PR oružje protiv zlog Snowa (nažalost nije one hit wonder reper iz devedesetih) ovde i dalje funkcioniše, ali samo kao kozmetičko sredstvo kojim se primicanje Kapitolu povremeno osvežava. Borba medijima otišla je u sedmi plan, baš kao i sama Katniss.

Mockingjay - Part 2 deluje kao da ima tri žanrovski i stilski različita dela. U prvom, uvodnom i iznurujućem, film na sve načine pokušava da dramski počne. S jedne strane budimo Katniss kao Ripley, s druge tu je izludeli Pita koji misli da je Katniss podlo Snowovo sredstvo, a s treće tu su Alma Coin i pokojni Seymour Hoffman koji se, isto kao i mi, pitaju šta će sa Katnissovom.
Kad stvar konačno krene u nekom smeru, Katnissinim "bekstvom" iz Okruga 13 u predgrađe Kapitola, tu se, pravo niotkuda, oformljuje "TV tim", sačinjen od najomiljenijih pobunjeničkih likova (?!!), koji će u nastavku filma, a naročito na PR terenu imati tačno NULA smisla. Tim će se osuti već na samom početku, potom će kretanjem po tunelima i kanalizacijama (let's not get into it, please) da se prepolovi, kada ćemo i sasvim zaboraviti zbog čega su oni prvobitni bili spareni.
Ovaj segment će predstaviti mini-igre gladi unutar "Igri Gladi", s obzirom da će tim, baš kao u igrici, prelaziti i bukvalno s jednog nivoa na drugi, gde će ih očekivati drugi set neprijatelja. S tim što se ovaj put igraju Kapitol/Snow vs PR tim/Katniss.
Nakon toga dolazi imbecilno hodočašće ka Snowljevoj palati, samo slepima neočekivani obrt i tu negde počinje možda i najzanimljiviji deo filma.

Poslednja trećina filma izgleda kao da je neki evropski arthaus reditelj došao i krenuo da pravi scene koje ne samo da imaju neočekivane skokove u vremenu (što oneobičava čitavu stvar, naročito u poređenju sa nivoom retardiranosti kome smo prethodno bili izloženi), nego i koje poseduju potpuno atipične scenografske i režiserske postavke, koje, ako baš insistirate, povezuje samo neki osećaj egzistencijalističke uznemirenosti. Sve do poslednjeg scene (i sa izuetkom scene eliminsanja Snowa i Alme), mi smo neprekidno u asimetričnim kompozicijama, bez veštačkog osvetljenja, sa mahom osamljenom Katniss i sve više deluje kao ostvarenje Alice Rorhwacher (o čijem filmu sam vam juče pisao) nego kao holivudski blokbaster.
Nažalost (koliko puta sam već ovo ponovio?!), ova vrsta neobičnog pristupa karakteriše samo ovaj poslednji deo, u sumanuto koncipiranom pokušaju da nam dočara razočarenje i tragedije Katniss Everdeen, kao i njen pokušaj da to sama (a što?) prevaziđe.

Sam kraj treba videti da biste poverovali da za zamišljeno nisu korištene hologramske projekcije Jennifer Lawrence i Josha Hutchersona, već da su siroti glumci stvarno pristali da participiraju u onom pastoralnom užasu.

Pravda je pobedila u Panemu, ali tinejdžer koji je sa Catching Fire bio konfrontiran sa time da svi užasi ovog sveta lako mogu i njemu da se dese, mora biti razočaran da sve to, srećom, kao mnogu puta do sada, uvek može da pobedi samo jedan čovek, ako je američka sila dovoljno jaka u njemu.

SELEKTAH: 1/ 10

HUNGER GAMES: THE MOCKINGJAY PART 1

Igara više nema. A hleb je baš tanko namazan

Krenimo od najbitnije stvari i onoga što se ne može ignorisati- Jennifer Lawrence sa par pramenova preko obraščića ne može da sakrije da je nakon završetka prva dva dela "gladnovanja" nabacila par kila pre novih revolucionarnih dejstvovanja. Ali to može samo bezobraznicima da pokvari uživanje. U njoj, ne u filmu!

Predfinale borbe plebsa protiv zlog Kapitola dobilo je zaseban film, kreiran samo sa jednim jedinim ciljem- da pokupi par stotina miliona dolara više nego što bi se moglo muzeći nestrpljenje i radoznalost fanova ovog književnog i filmskog serijala. I to nije naivan cilj.

Nažalost, Mockingjay Part 1 trijumfuje u svemu što prva dva dela nisu uspela- izgleda i ponaša se debilno, Katniss ne cvrči seksipilom, iako se nikad više nije trudila, a radnja liči na sve klonove koji su iznikli nakon prvog Hunger Games.

U skladu sa dešavanjima u našem, "stvarnom" svetu gde se bitke dobijaju medijskim ratovima, neko je zamislio da pošalje ultra-hipstersku filmsku ekipu sa Katniss da šeta po ruševinama i govori u kameru, pošto je "propozal" sa insertovanom, "revolucionarnom" pozadinom delovao lažno. Lawrenceova nadima grudi i gubi glas dok poziva narod u borbu, ali sve ono što bi u tom pozivu trebalo da deluje stvarno i sirovo deluje kao toliko puta, nepotrebno, rečeno (i viđeno). I na tu vrstu produkcije odlazi dobar deo filma.

Sve one akcije u kojima je Katniss u prva dva dela dejstvovala kao post-apokaliptična Amazonka po šumama i gorama "Hunger Games", sada su se pretvorile u anemična pentranja po ruševinama (verovatno nekih rumunskih naselja) u kojima Katniss ne uspeva da objasni zašto je baš ona izabrana za ovu fazu. Statično i pseudo-božansko predstavljanje revolucionarnih vođa i načina na koji se oni obraćaju građanstvu ne uspeva ni na koji način da bude autentično što još više stvara utisak da ste se baš ovakvih filmova nagledali i previše. Iako ih je ovaj povampirio.

Gale ne uspeva da se nametne kao tvajlajtasta opozicija Peeta u Katnissinom srcu, pa se i na tom planu film traljavo vrzma od jednog do drugog, na kraju najviše uspevajući u tome da formira bratsko-sestrinski odnos i prema jednom i prema drugom. Tinejdžeri koji su došli zbog sevanja seksualnih varnica osetiće se dobrano uskraćenim.

Na kraju treba staviti ruku na srce i priznati da nije fer što je Philip Seymour Hoffman umro posle ovako nebitne i blede uloge.

SELEKTAH: 3plus/ 10

LE MERAVIGLIE (THE WONDERS)

Jedan od onih filmova koji mi se nije bogznakako dopao, ali koji sam iz bogznakojih razloga rado odabrao da gledam (pa bih čak i ponovo)

Pisao sam o prethodnom, isto takođe nagrađivanom, filmu Alice Rohrwacher, Corpo Celeste, a da sada u sećanju ne mogu da prizovem niti jednu jedinu scenu iz tog filma sem utiska da se radilo o vrlo Gomorrasto izgledajućem i prljavom filmu. Ali sam ime autorke zapamtio i uspeo da ga pročitam i u ovom ostvarenju.

Le Meraviglie nema filmsku dramaturgiju. On počinje, kao roman, daleko slobodonije, "u jednom trenutku", jedne noći, kada su se čuli pucnji lovaca na obližnjem imanju, koji su probudili hipi-farmera Wolfganga i njegovu mnogočlanu žensku porodicu (ženu, četiri ćerke i sestru mu). A nema ni kraj, više kao roman samo utiša svoj ton pre ili nakon eksplozije (u ovom filmu podjednako funkcionišu obe opcije). Između početka i kraja leži jedno Alicino pitanje- kako da se spasimo od kraja sveta?

Junakinja našeg filma je Gelsomina, "najstarija kći", čije odrastanje i spoznaju sveta pratimo ovde, baš kao što smo u Corpo Celeste to radili sa Martom. Ona je ta, koja za razliku od svog tvrdoglavog oca, vidi način kako da se stvari promene i sačuvaju. Pa makar to apsurdno značilo i da se "poslednjim primerima starih tradicija" (kakav je recimo način na koji Gelsominina porodica uzgaja pčele) bavi jeftini rijaliti serijal koji i na tom terenu, kroz "rivalstvo", traži pobednika. I dok njen otac ne zna šta da kaže i bulazni o kraju sveta, braneći "stare načine", Gelsomina zna da neki "šou" mora da se kreira "ako se kani pobjediti".

Gelsominu, za razliku od njenog oca, krasi nešto što ne krasi ni pčele koje uzgajaju i koje umru kad ih poprskaju otrovom- a to je sposobnost komunikacije i prilagođavanja. Ona ume da bude dopadljiva, ume da anticipira i reaguje na vreme, ona će pokupiti simpatije voditeljke rijalitija (Monica Bellucci) i u dva navrata dobiti poklončić od nje. Ona je jedina koja će uspostaviti kontakt sa "mutavim" nemačkim dečakom (koji će doći kod njih na institucionalno i plaćeno "dovaspitavanje") i od njega naučiti nešto, što će odmah zatim i umeti da primeni (scena sa kamilom na kraju). I to znanje, sa kojim će simbolično izaći iz pećine, je ono što u ledenom švenku na kraju filma iz jedne epohe života porodicu odvodi u neku drugu. Ne nužno bolju, ali sa manjom izvesnošću kraja. Stari način je, pod prikazanim uslovima, osuđen na propast. Nema sentimentalizacije tog ishoda kod Rohrwacherove. Ona je na strani ljudi, a ne pčela, a ne ljudi koji žive kao pčele, nesposbni da se prilagode.
Tu negde se krije i vrlo neobična ekološka poruka. Ako sam uopšte dobro shvatio.

Le Meraviglie nije dosadan, ali je tek nešto malo više nego "Dardenneovski šarmantan", i dodajte tome Alicinu "lepotu ružnog" (na skoro svim nivoima), i očekujem da nećete iz sveg srca želeti da ga gledate. Ne pomaže mnogo ni činjenica da je svaki detalj, koji se naoko slučajno nameće u skoro naturalističkom defileu scena, zapravo precizno postavljen šraf u konstrukciji koju Alice pravi. Fokusiranost na to uskratila nam je sočne emocije na koje nas je italijanski film navikao i odgurala junake filma malo dalje nego što bismo želeli, pa je opšti utisak da je Le Meraviglie uprkos neprekidnom prisustvu gomile ljudi u kadru hladan i distanciran film.

SELEKTAH: 6plus/ 10

ALLELUIA

Predrasude su čudo. Iz samo meni znanih razloga istripovao sam da je Fabrice Du Welz, reditelj ovog filma, žensko, i onda sam samo "iz tog ugla" gledao film i odgledao nešto sasvim drugo od onoga što je on želeo...

Alleluia je verovatno "onaj (drugi) Fabriceov film iz 2014. koji niste gledali". Onaj koji jeste je Colt 45. Koji ja nisam.

U ovom se jedna samohrana majka fatalno zaljubljuje u Michela, prevaranta koji smuvava žene samo da bi im oteo pare, i potom postaje njegova saradnica u sve brutalnijim prevarama drugih žena. Alleluia nam otkriva u kojoj meri je sve to više bila "njena ideja" kao i kolike su razmere onoga što se u psihologiji naziva "folie a deux".

Kako sam ja od početka mislio da je Fabrice žensko, nijednog trenutka nisam ispuštao iz vida osećaj da se ovde neko koristeći triler i/ili horor kao oruđe bavi promišljanjem feminizma i njegovim fatalnim dejstvom, pre svega "po svoje", kada on neplanirano završi u robovskim ljubavnim lancima "jednog muškarca".
A Fabrice je možda samo želeo da napravi jedan "neobičan" triler u kome, u zamenjenim ulogama, žena trijumfuje kao zlija, nošena nečim tako lepim, kao što je ljubav. Ili da se pozabavi ludilom iz ljubavi.

Kada shvati da je preverana, Gloria pronalazi Michela i uspeva da mu se snagom svoje ljubavne lojalnosti nametne kao partnerka u šibicarskoj šemi varanja žena. Međutim, već u drugom poglavlju (film je nepotrebno podeljen u pet poglavlja naslovljenih po ženama kojima se bavi) vidimo da Gloria neće moći da izdrži svoju ulogu Michelove sestre i mirno isprati njegova spanđavanja i opštenja sa drugim ženama. Pa stvari postaju malo krvavije.

Na planu priče, ovde nema neke naročite originalnosti- stvari se malčice variraju, ali zaplet je uvek isti- Michel žrtvu obori s nogu svojim seksipilom (vazda voljni da pokaže kitu Laurent Lucas), a Gloria u nekom trenutku istu obori s nogu, ali nekim oštrim predmetom.

Ono čime Fabriceov film pleni (a u mojoj glavi je to bilo još "upadljivije" dok sam mislio da je Fabrice "ona") jeste neobično naturalistički pristup scenama seksa i zločina. Njegova kamera je najveći deo filma na par centimentara od junaka, želudac će vam se dizati kada Michel počne da liže po licu sedamdesetogodišnju ženu, a možda još više kad mu ona uzvrati podjednako raspaljenim jezikom. Davljenja, klanja i sekiranja koja uslede delovaće isto toliko uznemirujuće. I u toj "telesnoj" bliskosti sa junacima tj samom pričom leži najveća privlačnost ovog filma. Od jedne, potencijalno propagandne priče (zaboravih da vam kažem, postavljene "prema stvarnim događajima"), Fabrice je napravio film koji vas pušta u intimni prostor svojih junaka i njihovih (zlo)dela nastavljajući post-Breillat-Noeovske varijacije na najmračnija stremljenja Novog talasa.

SELEKTAH: 7/ 10

MOĆ VEŠTICA 17.11.2015: Noćas je ko kroasan mjesec iznad Bosne

David Bowie - Heroes [French Version]

Tindersticks - Plus De Liaisons

Plastic Bertrand - Major Tom [French Version]

Francois Valery - Aimons Nous Vivants

Kim Wilde  - Tu me vas si bien (You Came,  French version)

Ash - Candy [French Version]

Amanda Lear - Lili Marleen [French Version]

Telex - Moskow Doskow [French 12" Version]

Tricky feat. Ajeya  - Nicotine Love (French Language Version)

Blur - To the End [French Version]

Maurice Chevalier - Le Sous-Marin Vert (Yellow Submarine, French version)

Ramona Lisa - Dominic (French Version)

Michael Jackson - Je Ne Veux Pas La Fin De Nous (I Just Can't Stop Loving You, French Version)

Portishead - Only You [French Version]

Einstürzende Neubauten - Blume (French Version)

François Feldman - Les Valses de Vienne

Thievery Corporation - Lebanese Blonde (French Version)

Calexico - Ballad of Cable Hogue [French Version]

The Experimental Pop Band - Life (French Version)

FR David - Il est plus facile (Strawberry Fields Forever, French version)

Blonde Redhead - Melody (French Version)

Cinerama - Lollobridga (French Version)

Debbie Harry - French Kissin' In The USA [French Version]

Kraftwerk -  Tour de France (French Version)

Début de Soirée - Nuit de Folie

Abba - Waterloo (French Version)

Tinie Tempah feat Seth Gueko - Pass Out [French Version]

Culture Club - The War Song (French Version)

Eighth Wonder - J'ai Pas Peur (I'm Not Scared, French Version)

LA FRENCH (THE CONNECTION)

Kakva je ovo filmčina mogla da bude!!!

La French je, manje-više, "francuska strana priče" koju nam je William Friedkin maltene uživo predstavio u The French Connection u kome se njujorška policija obračunava sa dilerima heroina pristiglog iz Francuske.

Ovde su junaci članovi mafijaškog klana nazvanog "French", prevođeni Tany-jem, kojima se, sa marsejskom policijom, suprostavlja sudija Pierre Michel.

Film koji je koštao 26 miliona dolara izgleda barem sto miliona dolara skuplje. Nedavno sam čitao intervju sa Paulom Thomasom Andersonom u kome on kaže da svi ti filmovi smešteni u epohu uvek imaju nepotrebne kran snimke koji treba da nas impresioniraju i koji su po njegovom mišljenju samo bespotrebno bacanje para i filmske trake. Cedric Jimenez, reditelj ovog filma, misli sve suprotno. La French ne samo da izgleda kao da se dešava sredinom sedamdesetih, već toliko bahato tretira totale da izgleda kao da je i snimljen sredinom sedamdesetih. I taj utisak, uz zaista maestralnu fotografiju i panorame francuskog Mediterana i Marseja, nažalost predstavlja jedino sjajno, da ne kažem dobro, u ovom filmu.

Potentnoj istoriji obračuna francuske policije i sudstva sa najvećim dilerima heroina u Evropi (i eksporterima istog u Ameriku) Jimenez je prišao sa zaista skromnim ambicijama i još skromnijim talentom.

Pođimo od glavnog junaka Pierra Michela koga tumači oskarovani Jean Dujardin. U scenario koji iovako pati od preterane prozaičnosti i tankih dramskih junaka Dujardin, koji nažalost nije glumac za ovakve filmove, uneo je dodatnu relaksiranost koja je lik sudije koji se uhvatio u koštac sa drugom najjačom mafijom u Evropi pretvorio u trenera koji ima problema sa igrom svog tima. Iako nam se čini da bi Pierrov život praktično nonstop trebalo da bude u opasnosti, mi istu skoro nikada ne osećamo, što za sobom povlači i osećaj (ne)ozbiljnosti čitave situacije. Način na koji je Jimenez dočarao borbu policije i mafije rasplinut je u seriji polu-situacija od kojih nijedna nije ni naročito trijumfalna, niti naročito pogubna.

Pored toga (a možda je to samo moj problem), Pierre i njegov "suparnik" Tany (Gilles Lellouche) namerno ili slučajno veoma liče, sa zalizanim "bilmaarovkama" i sakoima preko raskopčanih košulja. Toliko da sam ih u više navrata bukvalno mešao. Utisak naročito podržava i serija paralelnih montaža u kojima Jimenez stavlja porodične i lične navike jednog i drugog. Ali La French ne uspeva da bude film o bilo kakvom rivalstvu dva čoveka, a izostanak njihovog finalnog obračuna nekako, i to prilično nevešto, to rivalstvo čak i negira.

Klišeizirane i nerazrađene motivacije glavnih junaka uz skoro potpuni izostanak bilo kakvih specifičnosti kod epizodnih junaka čini da La French neprekidno izgleda kao sudar dva tima, malo na jednom, malo na drugom terenu, uz povremene reakcije marsejske publike. A izostala je i snaga iza pokušaja da se događaji iskoriste za kompromitaciju lokalno-državnog sistema i njihovog partnerstva sa "Konekcijom".

Ali bogatstvo epohe i moćne panorame Marseja vrede svaki franak.

SELEKTAH: 4/ 10

GRIMES - Art Angels (4AD)

Jovanka Ole!Ole!Oleanka

Možda ja živim u Srbiji, pa ne znam i ne razumem. Ali, odakle odjednom ove silne priče o potrebi za (novim?) feminizmom u (najšire shvaćeno) pop muzici. Odakle odjednom provala mišljenja da žena koja pokazuje sise i dupeta (i zarađuje milione dolara tako) to radi zato što mora, a ne sme da voli to da radi. Gleda li iko koja demografija kupuje ta silna dupeta i sise?! Mahom, tinejdžerke. Oduvek je tako bilo. "Momci", mahom, vole svoje, neoprane, neobrijane i "koji se bave samo muzikom". I odakle sada odjednom da je veći feminizam da kriješ sise i dupe, a pokazuješ pamet, nego da to ne radiš i "praviš se pametna"? Da li iko među vama misli da su Miley, Beyonce, Nicki, Jennifer itditditd stvarno ugrožene, a njihove pozicije isprojektovane i izsupervizovane od strane zapravo "moćnih" muškarca. Ili je aktuelna popularizacija "trans osoba" skrenula pažnju na to da lepota svake žene "u srcu spava, a ne u telu i ne u kosi".
I odakle sada odjednom Grimes kao promoterka svega toga?
Meni sve to nebitno.

Pop muzika je od početka pružala istu nefer šansu i muškarcima, i ženama, i pederima, i lezbejkama, i deci, i tinejdžerima, i trans osobama. A talenat i sreća su pre ili kasnije dolazili po svoje.

Grimes pratim od početka (sigurno neko od vas ima i plejlist fabuloznog tokšoua Moć veštica da o tome posvedoči). Njena dva albuma, Halfaxa i Geidi Primes (oba iz 2010.), su mi prijala svojim DIY pristupom elektronskom zvuku i estetici, miksovanjem 4AD elektro-erotike sa eksperimentalnim tradicijama Throbbing Gristle. Grimes je bila daleko anonimnija, ali potpuno prisutna u svojoj muzici. Tada su još The Knife bili (radio) aktivni, pa je mlađahnu Kanađanku bilo lako nadovezati i naći joj prosperitetno mesto.
Sad je vreme da kažem da je mene tuki boleo i za socijalni angažman (femino aspekte istog) i kod The Knife (valjda ima i o tome ovde).

O ulozi Planningtorock u ženskoj (r)evoluciji da i ne govorim.

Onda je došao Visions. Pop je postao nešto konvencionalniji (bolje čitajte to kao- mogao je da parira "švedskom"). Pitchfork je proglasio Oblivion za "trek godine", iako je Genesis (meni daleko) bolja. U međuvremenu Solange je počela da očijuka sa of Montreal i Blood Orange, koji je potom počeo i da piše pesme za nju, i Sky Ferreiru, i Carly Rae Jepsen... Kanye je postao prijatelj sa Bon Iverom. I sama Grimes se okušala u pisanju pesme (navodno) za Rihannu (i te pesme, Go, nema na ovom albumu). Mejnstrim je počeo modno da se češe sa marginom, u najozbiljnijem zanosu još od kada se Madonna pozivala na drugovanje sa Keithom Haringom.

Internet je lakom dostupnošću stvari učinio da danas svaka i svačija pesmica može da bude hit. Više nam ne treba mašinerija industrije i MTV-ija da nam nešto izbode oči i uši.

I mnogi danas popularni umetnici su (još više) shvatili važnost vizuelnog za uspeh zvučnog. Među njima i Grimes. Pevačica, umetnica, manekenka, modna zvezda. Pogledajte spotove, omote, fotografije, nastupe.
Komplet.
Indie Gwen Stefani, takoreći.

A sad je stigao i njen drugi album za 4AD, etiketu koja uvek voli da verifikuje da su njeni muzičari pre svega umetnici. I Pitchfork je zalegao da nam objasni da se radi o prototipu modernog popa koga modernim, pre svega, čini to što nije glup, već, naprotiv, "misleći".
Kao što rekoh, stvar koja me ne zanima. Ja i kod M.I.A. glumim da me zanima o čemu ona peva.

Jedina stvar koja na Art Angels fali je Grimes. Na omotu imamo rimejk čitave estetike voljenog, ali malo slušanog škotskog sastava bis! A na albumu su: Peaches (stav), Robyn (u Flesh Without Blood, Pin, Realiti), M.I.A. (Scream, Venus Fly), Cyndi Lauper (uzor), Wilson Phillips (Life In The Vivid Dream), Tiffany (Easily), Crystal Castles (Kill V. Maim), Rita Mitsuko (Artangels), Sleigh Bells (Kill V. Maim), Bangles (California), Annie (Belly Of the Beat, World Princess Pt.2, Butterfly), i Dust Brothers avanturizam u pogledu igranja sa semplovima i zvukovima. Grimes se poput junakinje iz X-Mena (eto, feminističkog paradoska), Chameleona, pažljivo pretvara u svakog od njih po potrebi i tek ako se pažljivo zagledate/ zaslušate primetićete je.

Ono što je nesporno jeste da je Grimes uspela da upakuje hiljadu idejica u pitke pop pesme i da će u adekvatnim okolnostima (traži sunca) dosta njih uspeti da pomeri guze od mesta A do mesta B, a možda i da ih zapita da li su tange zapravo samo bič muške modne industrije. Ali, ono čega na Art Angels nema, a na prva dva albuma Grimes je svakako bilo, jeste strast, individualnost, ženstvenost (pa makar i dlakava) i, možda nekima kao meni najvažnije od svega, daleko beskompromisniji stav.

SELEKTAH: 5minus/ 10

U BIOSKOPIMA: EJMI (AMY)

Film koji je dotakao dno života

Senna mi je bio prilično dobar dokumentarac, ali nakon gledanja Amy zamolio bih reditelja Asifa Kapadia da negde nekome što pre popuši što deblji i što duži kurac.

Amy je odvratan film. Jedan od onih koji radi baš ono što kritikuje, i čini to "u interesu rešavanja problema", dakle, našem interesu. MRŠ!!!

Jedina lepa stvar koju je ovaj film postigao, a u slučaju da ste bolje upoznati sa likom i delom Amy Winehouse od mene, nije ni to, bilo je što mi je Amy dočarao kao jednu duhovitu, pametnu i blesavu devojku. Barem dok je bila "sva svoja".
Sve ostalo je brutalno razvaljivanje nečije privatnosti.

U eri u kojoj su paparaci osvajači u ime žute štampe već izrovarili i isfotkali svaki pedalj Amy-nog života (a bogami i post-mortem), Kapadia je imao težak zadatak da ponudi nešto novo. Naravno, na pamet mu nije palo da svom filmu da neki ugao* (vratiću se na ovo) iz koga bi bilo (nedajbože, umetnički) zanimljivo sagledati ovaj kratki i burni život. Amy se, htedoh reći kao pijan plota, drži ustaljene hronološke matrice u kojoj je najviše vremena dato događajima koji su doveli do, deluje, svima očekivanog kraja. Onako mejnstrimski i žuto kao prljavština u ušima.

Kad kažem "ugao", on ovde u izvesnoj meri i postoji, i konceptualno i rediteljski- Kapadia nije koristio "talk head" format gde svedoci i "posmatrači" govore u kameru. Njihova svedočenja postoje, ali su isključivo prisutna u audio-formatu i vrlo često emitovana preko slika koje i nemaju direktne veze sa onim o čemu se govori. Na ovaj način potencira se to da je Amy-n život bio serija spekulacija, tračeva, neproverenih "glasina", iako ovde govore ljudi koji su je znali iz prve ruke. Ona je sve vreme u našem fokusu, a pričanje tj prepričavanje podstiče utisak da pored toga što gledamo film o Amy, zapravo i "slušamo priču o njoj". Te su neke stvari prepuštene našoj mašti. Naročito bolesnoj.
Naravno, simulirajući okoliš koji je postojao u Amy-ne slavne dane i sam film doprinosi daljoj prostituciji "glasina o njoj".

Ali, najgore je kada u potrazi za "nerečenim" i "neprikazanim" film "do lakata" zarije ruke u privatnost. U jedva (vidi se po njihovom kvalitetu) napabirčenim snimcima na kojima je devojčica i tinejdžerka Amy u druženju sa svojim drugaricama (koje su, sigurno, u "interesu istine" i za masne pare ustupile reditelju iste, ali nije ni bitno...), u snimcima ostavljenih telefonskih poruka, intimnim "selfie" trenucima... sagrebano je sa dna ono što široke mase već nisu zgutale sa različitim začinima. Jer to je jedino što u "priči o Amy" ne znamo.

Usputni snimci nastupa i TV gostovanja, poneka pesma, trema koju je imala prilikom snimanja dueta sa Tony-jem Benettom (a ko ne bi pred svojim uzorom?), to je sve danak hronologiji i apsolutnom odsustvu ikakvog ličnog/ autorskog odnosa prema ovoj priči. Amy, "d film", je isto ono što bi za vas napabirčio "Sun" u svom "specijalnom izdanju", sve sa kontroverznim snimcima ponašanja tate Winehousea koji je, tako ispada, gledao da otrgne koji minut od ćerkinih "petnajs".

Gledajući "malu Amy" nema šanse da se svakom ocu (u publici) ne otrgne suza na pomisao da je to nežno stvorenje, "nečija ćerka" završila tako brutalno, pred široko raširenim očima javnosti. Ne želim ni reč da potrošim na to da li je ona sama bila kriva za to kako je završila, jer nisam čovek koji bi na takvu osobu prvi bacio kamen. U filmu njena muzika deluje kao da ne igra ni drugu glavnu ulogu, već je nešto što se podrazumeva, što znamo i samim tim (da ne bi Mos Defa da kaže koju...) ona je samo "podvlačenje" priči koja nema veze sa njom. Baš tako- koja nema veze sa njom.

Na kraju filma ima i snimak kako Amy iznose u onom leš-džaku iz kuće. Nažalost, nema snimaka leša iz mrtvačnice, niti kadra iz donjeg ugla na sanduk koji se spušta u raku... Ali, za to smo kompenzovani snimcima uronzanih pre sahrane...

Ogavno, gadno, bespotrebno, nisko (najniže!) i tužno. Besan sam na sebe što sam gledao.

SELEKTAH: 1/ 10

JOANNA NEWSOM - Divers (Drag City)

Niko ne može da kaže da nisam duboko zaronio

Sve sam probao. Sa svih strana, u svko doba dana. S vinila i s ajpoda. Čak i uz asistenciju četiri strane "gusto kucane i još gušće hvalospevne" recenzije Loreal Madrida (nažalost, još uvek neobjavljene).
Divers nije album koji treba da volite koliko vam govore da treba da ga volite.
A imam i investiciju od 24.7 funti da dokažem da mi je teško što to tvrdim.

Iako vi niste čitali Lorealovu recenziju, ali se nadam da se on ne bi naljutio što se pozivam na njenu neobjavljenu verziju, sažeću vam zašto on misli da je Divers fenomenalan album koji će tek u godinama pred nama dobiti svoju punu valorizaciju. Joanna je na Ys probila prog-folk granice, naročito višeminutnim formatima pesmama. Na Have One On Me su sopstvene i žanrovske granice pomerene više brojem (18), nego trajanjem pesama tj lavinastim prisustvom Newsomove. Loreal kaže da je nakon takvih kreativnih "prostiranja" sasvim u redu da ona stiže sa albumom koji je "samo album" (samo 11 pesama, najduža tek 7 minuta), koncipiranim kao saundtrak jednog dana, od svitanja do sumraka. Album na kome treba ceniti načine na koje se Joanna "povinovala" konvencijama.

Divers će za one koji nikada naročito nisu simpatisali Joannu tek možžžžda biti lakše slušalačko iskustvo. Ako ne volite njen glas, niti njegovu presličnost mladoj Kate Bush (opasanoj daleko boljim setom pesama, let's be fair) teško da će vam ovih sat vremena trajati isto toliko, a ne triput duže.

Joanna brusi isti onaj (freak/ prog/ moderni) folk koji je patentirala na harfi još sa prvencem The Milk-Eyed Mender. Ja mogu da potenciram to da je aranžmanski Joannina ponuda sada bogatija instrumentima i da je njen "zvuk" u pozitivnom smislu sada konvencionalniji, ali odmah za tim (treba da) slede pitanja- da li sam zbog toga došao do Joanninog albuma? Za mene je ona simbol nekastriranog pristupa. I ne, nažalost ne, ne mogu da njen zakorak u konvencionalnije tretiram kao zapravo anti-očekivano-samim-tim-radikalno ostvarenje. I tu bih morao da pojasnim da muzika na Divers po nekim širim kriterijumima (koji važe za Adele, Siau ili Lanu Del Rey) i dalje nije nešto oko čega će se neudate tridesetogodišnjakinje otimati na božićnem popustu, ovo je i dalje pozamašno drugačije od mnogih drugih stvari. Ali premalo od onoga što nam je Joanna Newsom već pružila, naročito na Have One On Me, i u tom kontekstu meni Divers deluje (samo) kao editovana varijanta tog izdanja, te priče i tih namera.

Ali, najviše od svega, Divers me je izneverio pesmama. Uzmite The Kick Inside ili Never For Ever i tamo ćete čuti "pesme", folk-pop hitove, nezaboravne stvari. Na Joanninom albumu čućete jako puno pesama koje zvuče kao Joanna Newsom, sa povremeno mikro-avanturističkim aranžmanskim rešenjima, koji će se, skoro neprimetno, pretapati jedna u drugu i tek povremeno će emocionalnije otpevana melodija da vam preseče pažnju. Nije da očekujem da neku pesme Joanne Newsom stavite na kompilaciju posle Taylor Swift, ali za nameru da se sopstvena kreativnost stavi u službu konvencija i onda tako razinspiriše i osveži, ovo izdanje manjka i "singlovima" i "hitovima". Sa teškom mukom možda bi se mogle izvući neke pesme da glume te uloge (i to bi pre mogao da uradi Loreal, jer ja nikako).

Sve to vas ostavlja sa nešto izmenjenim društvom nešto neizmenjene Joanne Newsom. Nominalno prvi singl, Sapokanikan, da skočim sebi u usta samo dva reda kasnije, poneće vas ka refrenu koji nikada neće stići. Kao kada bi Kate nakon stihova "... They told me I was going to lose the fight/ Leave behind my wuthering, wuthering/ Wuthering Heights" preskočila deo sa "Oh, Heathcliff, it's me Cathy...". Zbog svega toga mi Divers deluje više promišljano, nego "izosećano", a tu mi onda samočelendžovanje "konvencijama" deluje kao lošiji izbor nego da je izabrana saradnja sa Sunn O))).

Ne znam koliko još vremena treba da slušam ovaj album nadajući se da će se ono što sam vam ispisao izmeniti u nešto afirmativnije u mom doživljaju, ali veći je problem što se meni to vreme ne poklanja Divers-u. Jer čak i 809. preslušavanje The Kick Inside deluje kao emocionalno uzbudljivije iskustvo.

Sorry, Loreal.

SELEKTAH: 5/ 10

MOĆ VEŠTICA 10.11.2015: Srbijo, □z□ini

Oscar And The Wolf feat. Tsar B - Back To Black (Film Black Version) - PIAS

Lo-Fang - You're The One That I Want (4AD) - Blue Film

Chromatics - Girls Just Wanna Have Fun (Italians Do It Better 12“)

Unloved – Guilty of Love (Unloved) - Guilty of Love EP

Bill Ryder-Jones – Satellites (Domino) - West Kirby County Primary

Special Request – Amnesia (XL) – Amnesiac EP

Jeffrey Lewis & Los Bolts - Avenue A, Shanghai, Hollywood (Rough Trade) - Manhattan

Powell – Insomniac (XL) - Insomniac / Should've Been A Drummer 12“

 Josefin Öhrn + The Liberation - Take Me Beyond (Rocket) - Horse Dance

 Vivians – Yabadoo (Stones Throw) - Vivians

Paul Heaton & Jacqui Abbott – Heatongrad (Virgin EMI) - Wisdom, Laughter and Lines

Aksak Maboul - A Modern Lesson  (Cherrystones) - Critical Mass (Splinters From The Worldwide New-Wave, Post-Punk And Industrial Underground 1978 - 1984)

Hodge – Renegades (Livity Sound) - Reverse, Vol. 1

Carla Morrison - Azucar Morena (Cosmica) - Amor Supremo

Hannah Diamond - Hi (PC Music)

Rolando Bruno - Fiesta Trashera (Voodoo Rhythm) - Bailazo

Savages - The Answer (Matador 7“)

Natalie Merchant - Beloved Wife (Nonesuch) - Paradise Is There: The New Tigerlily Recordings

OG Maco - Heat Ft Zuse  (Mixtape) - OG Maco EP

Rustie - Big Catzz (Warp) - EVENIFUDONTBELIEVE

Liam Bailey - Please Love Me (Tru Thoughts) - Fallin Off The Reel Vol.4

Mylène Farmer - À rebours (Polydor) - Interstellaires

Nirvana - Something in the way (BBC live) (Bootleg)

Vita Bergen – Disconnection (Woah Dad!) - Disconnection

Fiona Apple - Container

Sash! - Encore une fois (Future Breeze Edit) (Multiply)

Cornershop - What Did The Hippie Have In His Bag? [Feat. Castle Hill Primary] (Ample Play) - Urban Turban

NOVE SERIJE Sezona 2015-2016 (šesti deo)

Niste valjda odustali od najdužeg maratona novih pilota u novijoj istoriji Srbije?! U ovom poslednjem (o, da li?) izdanju imamo još više novih serija nego u ranijim nastavcima. A neke su čak i odlične! Zavirite i ostavite sve frustracije na ulazu. Before/After deo šesti.

ROOTS MANUVA - Bleeds (Big Dada)

OK je ako vas nešto ponese. I to ne potraje. Čak ni koliko ste se nadali da hoće (da ne govorimo o večnosti). Bitno je da vas je ponelo.

Roots Manuva je Tricky-jev sestrić. On je deo Outkast porodice koja nije napustila Englesku i preko okeana stigla do Atlante. On je unuk Gil Scott-Herona. On je engleska ispostava Disposable Heroes of Hiphoprisy.
Tako mi se čini. A nešto je možda i istina.

Bleeds je neveseo i nešaljiv. Bleeds krvari, ali sa unutrašnje strane. Ni samom mi nije jasno kako mogu da me obraduju i ponesu takve stvari. Ali, od prvog slušanja, od prvog slušanja ovo je bio album koji želim da u životu čujem još hiljadu puta. Jer to je taj neki bluz koji (glumim da) osećam.

Roots nikada nije bio ovako... kompaktan. Deset pesama u sličnom, "bristolski sunčanom" raspoloženju. Vrlo fit. Vrlo slojevito. Vrlo moderno. Vrlo melodično. Vrlo vrlo.

Roots ima 43 godine. Kako ono beše, to je 70 u reperskim godinama. Možda zato Bleeds zvuči kao moderan bluz, sa destiliranim čemerom i rezigniranošću. Skoro kao da obavlja neku vrstu auto-opela izgubljenim, bolje rečeno- nedobijenim, bitkama. Vrlo elegično. Jebote, skoro mi je preko usta preletelo ime Chris Reae!... Bleeds je monstruozno usamljeno izdanje. Vrlo moderno, ali nezainteresovano za trendove. I nekako nastavlja ono zbog čega sam Rootsa isprva i zavoleo- on se trka i nadmeće samo sa sobom.
Sad je trenutak da vi sve rečeno povežete sa Radiohead...

Pročitao sam da je Adrian Sherwood radio na tri pesme, Switch iz Major Lazer na jednoj, za Kierana i njegovu produkciju na Facety 2:11 znamo već mesecima (i ova stvar najviše štrči svojim nebeznadežnim mehaničkim fankom). Ne znam ko još. Ali to je manje bitno od utiska da Roots bez mnogo problema nameće sebe kao najupečatljiviji momenat, i jedino ćete možda u nekom trenutku (ja jesam!) pogledati da li sigurno Michael Franti ne gostuje na nekoj od pesama.

Od početka do kraja Rootsov duboki vokal vodi nas kroz svoj privatni vestern, mračnim ulicama, kasnim satima, uz po koju himnu polu ljudi. Me Up! se najdirektnije oslanja na Burialovu grobljansku atmosferu (pun intended), unakaženim glasom koji u refrenu deluje kao karaoke Čoveka Slona. Stepping Hard je tek za par nijansi manje mračna, plus sempl pokojnog (ili "novog") Barry Whitea u refrenu. Zona sumraka je domintna šetačka maršruta najboljih Rootsovih albuma i pesme poput Crying i Cargo zlehudim semplovima to samo potvrđuju. Don't Breathe Out je retko mesto kojim teče topla krv i skoro da bi mogli da pričamo o izvesnoj vedrini i soul muzici...

One Thing je najbolja Tricky-jeva stvar od kada je Tricky objavio poslednju dobru stvar. I Know Your Place mi se (kao) najmanje dopada, jer je nivo samo-mitologizacije najlažniji, a i sve sam nešto strepeo da čujem Chrisa Martina gde mu nikako nije mesto. Ali svejedno, atmosfera je tražila ovu vrstu kulminacije i skoro crkvenog, pafdedijevski overthetop ratosiljanja od greha.

Poslednja stvar, Fighting For, produbljuje taj novouspostavljeni borbeni duh, vozdizanje heroja koji je napaćen borbama i izboran ranama upravo prošao kroz božje zeleno. Kao i I Know Your Face, u nekim drugim okolnostima, ova stvar bi delovala malo više "čizi" nego što treba, ali na kraju albuma ona je konsolidujući zrak zalazećeg sunca.
Na koji izbijate iz mračnog tunela.

SELEKTAH: 8plusplus/ 10

U BIOSKOPIMA: PANAMA

Mnogo jebanja (skoro) ni oko čega

Prvo mi je moja draga @popkitchen tvitovala ovo.

A onda mi je moja draga Zw ispričala kako joj je u gostima bio (reditelj filma) Pavle Vučković kojom prilikom joj je rekao da je pesmu benda Lau Nau (koja se čuje na kraju filma) čuo u mojoj emisiji (fabulozni tokšou Moć veštica), kao i još neke lepe stvari glede naših, zajedničkih "bipolarnih" samopozicioniranja (prenosim po slabom sećanju).
Svi prijatelji Moć veštica su i moji prijatelji.

Ali ja imam obavezu prema svojoj ćerki da budem što je moguće subjektivnije objektivan u tretiranju pop kulture.

Panama je, nažalost, ona vrsta (srpskog) filma koja vas tera da ga branite frazama poput "u odnosu na ostale srpske filmove" ili "za srpski film je svakako bolje ovo nego..." ili "barem nije o mafijašama i delijama (malo "d")". Paradoksalno, Panama je, u isto vreme, osavremenjena verzija onog srpskog "konzervativno provokativnog" filma koji je, čini mi se @Moma_ludilo, nedavno definisao kao "u prvih deset minuta nema jebačine, da li je ovo srpski film" ili tako nešto. Ovo je film pun jebačine. Jedino su joj cilj i poenta druge, ali ona je tu.

Budući veliki srpski glumac, Slaven Došlo, (ako ga "šotrijanci" ne uhvate pod svoje) je perspektivni student arhitekture, Jovan, (a "opšte je poznato" da su svi studenti arhitekture gejevi, jus sayin...) koji ima pomalo neobični hobi sa svojim drugarom, zgubidanom Milanom- oni se na mesečnom nivou takmiče ko se više vatao, karao i kome je više pušeno (tim rečima). Drugim rečima, ovom neuverljivom aktivnošću pozicionirana je polazna osnova- slobodni, heteroseksualni Srbi tretiraju žene kao trofejni materijal.

Nakon jedne takve akcije, Jovan se spanđa sa Majom, "koja je upravo izašla iz duge veze", ali, začudo, ima razumevanja za Jovanov predlog da se "otvoreno" zabavljaju. Seks je ono što ih intenzivno veže. Seks, strastan, prljav i uverljivo i pametno prikazan.

I tu negde počinje ono o čemu je ovaj film- o jednom samouverenom momku kome ljubomora sve više pravi mesta za nesigurnost, što se potom negativno reflektuje na njihovu vezu. I cura pobegne. Kako gde?!

Možda bi neki francuski filmovi (posle devedesetih, iz opusa Catherine Breillat ili Patricea Lecontea) u kojima muškarci i žene kroz dosta seksa prolaze kroz trilerozne afere mogli da budu reper za ovo. Pre nego nešto od Rajka Grlića. Ali u tom, optimističkom slučaju, ovo bi bio tek početak puta ka takvom evropskom trileru.

Kao i svi interesantni srpski filmovi i ovaj pati od slabašnog scenarija. Panama je puna repetativnih trenutaka, nepotrebnih epizoda (ona sa roditeljima "side-dish" devojke i ocem nekretninarem, zatim Jovanovim profesorom i fakultetom) koje ne uspevaju da nađu dramsko mesto u priči, niti zažive kao uverljive i neusputne društvene kritike. Ali, najveći problem je taj što film nije detaljnije i lepše razvio Jovanovu paranoju tj što je bavljenje trilerom previše tanko i ambivalentno. Da li Maja ima ili nema "drugi život"? Da li ovaj film (moralno) problematizuje taj drugi život, ako ga ima ili ne? Da li je Panama feministička kritika "srpskog mačo hohštaplera", jer ako jeste, onda je, uprkos relativno mladim godinama aktera, naivna, možda i preoštra, i pomalo "ekskluzivno" tretira srpsku realnost. I jedino ovo poslednje pitanje bih možda isključio iz kritike Paname kao "wanna-be" žanrovskog ostvarenja.

Konačno, ako Panamu pohvalimo kao solidan srpski "žanr", onda moramo da priznamo da smo gledali i mnogo boljih i mnooogo bolje filmove na sličnu temu, što i ne bi bio problem kada bi se u ovom filmu videla makar namera da se takmiči na svetskom, a ne srpskom nivou. Priča o ljubomornom momku koji istripuje da njegova devojka ima tajni život i potom ljubomorom satre tu vezu, ne budi previše interesovanja ni ovako- "u jednoj rečenici", ali tek kad odgledate film vidite da on nije uspeo da ponudi mnogo više na takav "dramski predložak". Te,  moja poruka sprskim rediteljima ostaje neizmenjena- radite na tuđim scenarijima, pustite druge scenariste da rade na vašim idejama, više glava, manje problema pre nego što se uključi kamera.

Na kraju još jednom bih pohvalio Slavena i podržao njegov kurs prihvatanja dramski "zajebanijih" uloga, koliko god se to u srpskim uslovima može. Jovana Stojiljković (Maja) uspešno odgovara na "vajb" filma, ali, kao i mnoge dobre srpske glumice to bolje artikuliše višeslojnim, melanholičnim izrazima lica i pogledima, nego "kad progovori". Ali, sve to, valjda, može i treba da se otkloni glumačkom kilometražom. Moji komplimenti idu i prilično ekonomičnoj režiji koja se trudi da ispoštuje zahteve žanra, sa povremeno lepo postavljenim i fotografisanim kadrovima.

SELEKTAH: 5minus/ 10

U BIOSKOPIMA: SPEKTRA (SPECTRE)

Bond je mrtav. Ali, nažalost, novi nije rođen.

Stari je napisao odličnu analizu Bondovih ekranizacija sa kojom se u velikoj meri slažem. Pierce Brosnan i Roger Moore su moji omiljeni i po mom mišljenju "najbondovskiji" Bondovi, a odmah posle njih dolazi Sean Connery. Nisam bio fan preporoda koji je počeo sa Daniel Craigovim Bondom i zaokretom ka realističkijem i dramskijem tretmanu njegovog lika i njegovih zadataka. Više sam voleo kada je Bond bio ekscentrični vrhunac skoro naučno-fantastične akcije sa solidnom dozom sofisticiranog crnog humora. Casino Royale je sve to isušio iz njega i ostavio ga olinjalog, u ožiljcima, nepričljivog i sa nekom, moram da priznam, finom dozom "zloćudnosti" u interpretaciji Daniela Craiga.

Gledajući Spectre, a to je očiglednije nego u prethodnom Skyfall, shvatio sam koliko je Sam Mendes pogrešan reditelj za Bonda. Uprkos silnim parama i boljoj recepciji kritike. Nakon što je na izvestan način u Skyfall kreirao "definitivno" (ili prekretno) izdanje Bonda, ekstremizujući sve namere započete sa Casino Royale, Mendes nije mogao da opet proba nešto slično, već je morao da se vrati "običnoj" Bond epizodi. Ali je, ipak, probao. Tako da Spectre izgleda kao miks uobičajenog Bondovskog spasavanja sveta od zle organizacije i još zlijeg negativca sa nekim elementima iz Bondove biografije koje događajima treba da daju dublju, ličniju i tragičniju dimenziju. Kako to može da bude spojler samo za slepe, otkriću vam odmah o čemu se radi- megamind iza "Spectre" je Bondov "polu-brat", sin čoveka koji se o Bondu brinuo nakon smrti njegovih roditelja, i kako Mendes sugeriše u jednoj od poslednjih scena filma (onoj sa neprobojnim staklom)- on je Bondov "zli blizanac".

Mendes se vratio mat(r)ici. Fantastične lokacije (naročito uvodna u Meksiko Sitiju) su tu, malo je varirao Bondove "devojke" zamenjujući ih "ženama" (mada, spojler- Monica Bellucci se u filmu pojavljuje kraće od nabildovanog Aston Martina), čak je u nekoliko navrata rekreirao i "Bondovski humor" (već u uvodnoj sceni Bond nakon pada aterira na kauč u razrušenoj zgradi...). "Spectre" se nameće kao organizacija-nad-organizacijama koja povezuje sve prethodne Bondove neprijatelje, supervizovana od strane zlog Oberhausera koji je posvećeno i sistematski Bondu godinama uništavao "poslovni" i lični život. U neizgrađenoj i poprilično benastoj interpretaciji Christopha Waltza (bojim se da će ovaj put oskarovska nominacija izostati) imamo tip, skoro komično zanesenog, neprijatelja, sa kakvima se Bond i ranije susretao, ali i neuspele pokušaje da se on produbi nekakvom neljudskom mržnjom. Slično je neuspeo i njegov poslušnik, grmalj Bud Spencerovskih proporcija koji poput neuništive mašine prstima kopa oči i strpljivo podnosi sve moguće udarce. Kao dah starog, "palpastijeg" Bonda on funkcioniše, ali unutar Mendesove dramske dekonstrukcije on izgleda kao trenirani medved koji je zalutao u ovaj film. I potom ispadne iz njega kao iz voza, ups!...

Ali, ako ostavimo po strani psihoanalitičku intenciju Mendesove drame i generalno demoliranje Bondovog sveta (samo da bi iz istog izrastao jedan svežiji i jači), ono zbog čega smo došli da gledamo ovaj film- "over the top" akcione sekvence ovde su mahom skromnih i nekreativno raspirenih dometa. Fantastična postavka borbe u helikopteru iznad punog trga praktično je najbolja stvar ovde, dok docnije jurnjave avionom po austrijskim Alpima ili jurnjava Astonom po Rimu manjkaju suštinski novim idejama i pristupima koje nisu samo silovanje ili sprdanje sa dosadašnjim dostignućima. Posebno je bedan poslednji deo filma, inače, barem, sat vremena duži nego što je trebalo, u kome Bond dolazi na noge svom glavoseči (bez nekog naročitog plana za spas), a onda potom i njegovo oslobađanje u par lakih koraka koje je takvo, shvatamo, jer mnogo komplikovanije (o, neeeeeeeee!) tek treba da usledi. A to "mnogo komplikovanije" je zapravo mnogo ličnije, naivno i neinspirativno. A kad sam kod neinspirativnog da spomenem i bledu i drvenastu Leau Seydoux koja je svu neophodnu žensku vrelinu, izgleda, potrošila u Blue Is The Warmest Colour i njeno kastovanje, zapravo, deluje kao Mendesova zicer igra sa kritičarima.

Spectre je, dakle, u najboljem slučaju polovičan. Mendes Bonda, baš kao i Craiga, ispraća na zasluženi odmor, ostavljajući drugima da brinu kako se ovaj junak može učiniti zanimljivim publici u nekom narednom filmu. Najgore od svega će biti, ako se neko naredan prihvati Mendesovog učinka kao "zlatnog standarda".

SELEKTAH: 5minus/ 10

J'AI TUE MA MERE (I KILLED MY MOTHER)

Od momka koji je više puta dizao ruku na majku

Ispostavilo se kao ne toliko loše to što sam prvi film Xaviera Dolana pogledao kao poslednji. I dalje mi je Tom a la ferme najbolji, a Mommy je i dalje superiornije bavljenje odnosom majke i sina. Lawrence Anyways mi je i dalje bezveze, dok bih Les Amours Imaginaires mogao da repriziram uprkos prvom "boza" utisku.

Dolan, koji ima tek 26 godina (a ja 40), nesporno je talentovan autor koji se festivalskim krugovima nametnuo i profilisanim temama i profilisanim pristupom. U čak četiri njegova filma odnos majke i sina nije zaobiđen, a u dva on je jedino čime se film bavi.

J'ai tue ma mere mogao bi da se tumači kao ličnija, možda i biografskija verzija onoga što je kasnije i velelepnije postignuto sa Mommy- prikaz jedne love/ hate veze dve osobe koje se podjednako iscrpljuju i u jednom i u drugom.

Ovaj put Dolan igra Huberta koji živi sa svojom majkom Chantale. Otac ih je napustio kad je Hubert imao sedam godina, kada mu je došlo iz dupeta u glavu da roditeljstvo nije za njega. I sada sina viđa tek za Božić. Ili na slikama. Hubert je gej tinejdžer, koji ima momka, zahvaljujući kome je svakodnevno izložen harmoničnom odnosu sina i majke, kao i tome koooliko harmoničan taj odnos može da bude. To ga dodatno frustrira s obzirom da je svakodnevno upoznat i sa tim koliku kaznu bog upriliči nekim ljudima kada ih nerazdvojno spoji.

Hubert nije lako dete, a Chantale nije blesava majka. Ali u onome što nam od njihovog života Dolan pokazuje nema ničeg nepodnošljivog i ekskluzivnog, ali vrsta netrpeljivosti i ravnodušnosti (pomirenosti) kakva ovde povremeno bukne podseća me na situacije u kojima je jedan od aktera narkoman. Dolanov Hubert je jedan narcisoidni, iritantni, razmaženi, pametni i u suštini fini momak, kome najteže od svega pada to što zna da ne može sa rođenom majkom. A voli je. Chantale, s druge strane, ne može da parira svom sinu. Ona je jedna obična žena, prosečnih interesovanja i mogućnosti, koja kao i svaka majka voli svoje dete najviše na svetu, bolno svesna da joj nije uzvraćeno na isti način. I sve pomirenija sa tim.

Dolan dobro poznaje svoju priču i iz najbanalnijih situacija uspeva da izvuče emociju ili osvetli svoje junake na autentičan način. Film jedino trpi u nepotrebnim "početničkim" postmodernističkim režijskim rešenjima- od kadrova Hubertovog ispovedanja u kameru, koji se posle "objasne", do Hubertove pretenciozne poezije koja se ispisuje po ekranu u želji da izekonomiše ono što je film trebalo da nam dočara- da ni sin, ni majka ne mogu jedno drugom da kažu ono što ne osećaju. I/ ili da izartikulišu osećaj krivice koji spram toga osećaju (otuda i naslov filma).

Moja najveća primedba, kao i za Mommy, ide na račun kraja. Tamo je, doduše na početku, izmislio deus-ex-machina rešenje, a ovde film praktično (ne) završava, već se samo zaustavlja da nam kaže da ovaj odnos, baš kao i ova priča nemaju kraj, dok su fotografije detinjstva koje promiču tu da podignu emotivni nivo i skrenu pažnju sa bezobrazluka prvorečenog.

Ako volite Dolana, vi ste ovo već gledali.

SELEKTAH: 7/ 10

WAKOLDA aka THE GERMAN DOCTOR

Možda sam ja sve pogrešno skapirao (a bilo bi zanimljivo čuti šta Zoon misli i ovaj put)

Lucia Puenzo voli male devojčice. U XXY pozabavila se problemom devojčica sa pišom, u The Fish Child pozabavila se dvema devojčicama u neobičnom prijateljstvu, a u Wakoldi je Loliti ukrstila pute sa Mengeleom.

Doktor Helmut Gregor slučajno sklapa prijateljstvo sa malom Lilith (ime koje je po jevrejskoj mitologiji nosilo biće poreklom demon, jus' sayin...), a ubrzo postaje i njihov porodični lekar. Dok porodica obnavlja nasleđeni hotel na obali jezera negde u planinama Argentine, doktor servisira svojim uslugama obližnji sanatorijum u kome nacisti krišom menjaju lični opis pre nego što nastave dalje svoje bekstvo od Mosada. Iako inicijalno deluje da je Helmut nabokovski zainteresovan za malu Lilith nešto kasnije shvatamo da je njegovo interesovanje "čisto medicinskog tipa" tj da je on zainteresovan da pomogne devojčici (koja je rođena sa sedam meseci) i hormonskom terapijom ubrza njen rast kako bi stigla vršnjake, koji joj se non-stop rugaju. U trenutku kad već uveliko bude gost(-domaćin) porodičnog hotela, doktor će se pozabaviti i novom trudnoćom Lilithine majke, ali i razvijanjem biznisa sa lutkama koje Lilithin otac pravi (lutke imaju mehaničko srce, a doktor pomaže njihovu serijsku proizvodnju). Paralelno sa ovom pričom Lucia prikazuje i napore lokalnog agentskog življa da pridošlim nacistima dođe glave, kao i još organizovanije napore ovih da taj proces neutrališu.

OK, ja nemam dileme da Lucia nije pro-nacistkinja, kao i da njena sfera kreativnih interesovanja voli da čačka osetljiva pitanja i humanizuje ih tako da oni deluju kao nešto o šta smo mogli ili bi mogli da se očešemo i u svojim životima. Ali...
ALI!...

(slede spojleri, mada i nije neki spojler da Mengelea nisu uhvatili lovci na naciste, nego se navodno udavio u Brazilu)

Ako sudite ovim neljudima po njihovim delima u Argentini, dobijate neobičan rezultat, na kraju. Doktor Helmut je sve vreme bio vrlo ljubazan prema Lilith. Konstatovao je da devojčica ima problem u rastu, i onda je uz blagoslov majke (ali krišom od oca!) krenuo da joj daje (netestirane!) kravlje hormone. Devojčica jeste povremeno patila od temperature, ali pre nego se Helmut, u bekstvu, rastane sa njom, on će je još jednom prisloniti uz ragastal i pokazati nam da devojčica raste brže nego što bi i to progresijom koju je on predvideo.

Epizoda sa majčinim blizancima je mutna. Nije baš najjasnije da li je na kraju doktor nešto eksperimentisao i kako mu je to pošlo za rukom, s obzirom da bi pilule koje je majka gutala trebalo da deluju na oba blizanca podjednako. Kako god, po njihovom rođenju doktor Helmut će organizovati sestru i neophodna pomagala da blizance održi u životu (ostaje nejasno da li su oni loše usled eksperimentisanja ili su prosto "rođeni falični"). Ali, u trenutku kad doktor beži, oni su i dalje živi.

A Mengelov fetiš za savršenim, protegao se i na očeve lutke. Helmut u njima, baš kao i u Lilith, vidi nešto lepo i vredno investiranja. Ovo ne tripujem ja, već Lucia tako postavlja stvari. A onda nalazi i način kako bi to "savršenstvo" moglo da se multiplicira. Kao metaforična paralela njegovim eksperimentisanjima, čitava stvar deluje dramaturški usiljeno, ali samo po sebi- teško da se Helmutu može osporiti zdrav i/ili biznis razum. A ni otac ne deluje nesrećan tim rešenjem.

I to je otprilike viđeni učinak doktora Helmuta aka Josefa Mengelea, pre nego što je zapalio dalje i ostavio porodicu. To da je on za to isto vreme menjao lične opise eks-nacistima nije prikazano, to da je on bio najzliji od svih zločinaca nije sporno, ali nije ni zajašeno koliko se moglo. Kada pri kraju majka pretura po ostavljenom Helmutovom dnevniku, sa elaboracijama eksperimenata, mi tu ne vidimo jednog "bolesnog naučnika" koliko jednog "predanog i ambicioznog" naučnika koji je zaluđen naukom u svemu video priliku "da pomogne" ili unapredi postojeće.

Na kraju, telopi nas informišu da je aktivistkinja koja ga je potkazala pronađena mrtva, a da se doktor navodno udavio u Brazilu mnogo godina kasnije. Pre toga nismo bili informisani da prisustvujemo "istinitim događajima" ili romansiranju konkretnog "iventa", tako da u ponuđenom ja čitam sledeće- ko druka, popije metak tj bezobraznici uvek pobegnu i nikada ne budu uhvaćeni...

I meni je ovaj utisak "neočekivanih simpatija za nacističkog naučnika" pojeo sve ostale utiske. Delom i zbog toga što ovaj nenaročiti film ni ne uspeva da se bavi dublje bilo čim drugim. Sem odnosa doktora i devojčice, svi ostali odnosi su generički ili su suvoparno preuzeti iz žanra poratnih špijunskih trilera. Ova neobična "istorijska okolnost" jeste spuštena u sasvim običan život jedne porodice, ali u tom prikazu sem doktora (i devojčice) malo toga je ostalo da oživi takvu postavku, pa se u njoj umesto "uobičnjavanja vrlo neobičnog" desilo "štrčanje vrlo neobičnog iz preobičnog". Ali, kao što rekoh, svi ti utisci o filmu, pojedini su ovim sumnjivim utiskom o relativizaciji Mengeleovih "naučnih radova", skoro kao da je neko želeo da razdvoji žito od kukolja u tom nacističkom zlu.
Što je vrlo interesantno.
I vrlo opasno.
I nepromišljeno.
Ponegde i protivzakonito.
Ali, zapravo pažnju skreće s čoveka na dela i kao da želi da nam kaže da nemaju sva ona prefiks "zlo".

SELEKTAH: 3 plus sumnja/ 10