OSKAR/ FEST/ WHATEVER: BUZZARD

Mamblkor horor?!

Retko imam priliku da gledam stvarno niskobudžetne američke filmove u kojima zaista možete da osetite svu "nizinu" budžeta. Iz nužde ili iz stila (sumnjam) ovo je film u kome glumci deluju kao talentovani rođaci ili komšije, od rasvete nije korišteno ništa što se ne pali na prekidač na zidu, a sirovost nekih kadrova duguje se isključivo nemogućnosti njihovog dubliranja. Na sreću, koncept i ideja nisu siromašni.

Glavni junak Buzzard je Marty Jackitansky, buljavi, neugledni, postpostgrandž dvadesetogodišnjak koji volontira u jednoj banci, a zapravo svoj prezir prema uposlenju i instituciji koristi samo da bi na sve moguće načine eksploatisao resurse banke- poručuje nepotrebne i nepotrebno skupe stvari za kancelariju koje potom vraća u prodavnicu, praveći se da ih je greškom poručio preko neta, i pare uzima za sebe. Pored toga ništa ne radi i nije naročito ljubazan prema kolegama. U nekom trenutku će čak izsimulirati povredu na radu u nadi da i iz toga može da izvuče neku korist, a prisvojiće i pregršt nerealizovanih čekova.
Kada zadeluje da bi nadležni mogli da otkriju prevaru počinje drugi deo filma. Njegova paranoja i bekstvo.

Marty se prvo skriva kod kolege, koji i sam živi kod roditelja, i brutalno ga iskorištava i nipodaštava tom prilikom, a potom zaista kreće u bekstvo, po sumnjivim hotelima...

U duhu mamblkor žanra (a u ovom filmu se isti "oseća") Marty je potpuno nesimpatičan junak. Čak odvratan. I to je ono sa čim ovaj film računa- našim osećajem odvratnosti spram njega. Sem majke sa kojom se povremeno čuje, Marty ne ostvaruje nijedan drugi ljudski kontakt. Njegova upućenost samo na sebe mešavina je duhovne bede, moralne nule, sile prilika, ali i arogancije i narcisizma. Marty vreme provodi slušajući ekstremni metal (da ne preciziram) i u igri sa Freddy Krueger rukavicom sa oštricama koju je sam napravio. Ista će mu na kraju poslužiti i za (prvi) zločin...

Buzzard je film o genezi "horor junaka", ali pravog. Koji će vas sresti u javi, a ne u snovima. Paralela sa Wes Cravenovom tvorevinom je duboko cinična- Marty lako može da bude naša noćna mora, kao što praktično i jeste za sve sa kojima dođe u susret, ali u isto vreme on je stvaran. proizveden u društvu čija glupost tako nešto dopušta. Kada na kraju filma počne da juri ulicom sa svojom bednom kandža-rukavicom možda sam samo ja imao osećaj da gledam kreaturu nalik (Lynchovom) Čoveku-slonu. A možda ćete imati i vi. Pitanje veličine srca.

SELEKTAH: 7minus/ 10

OSKAR/ FEST/ WHATEVER: SONG OF THE SEA

Eli odgledala ceo film sa nama (ja interpretirao)

Na početku, mama, koja je trudna, mora da ode iz kuće, jer mora. Zatim nestane. Kuća je na vrhu litice, ostrvca u okviru "irskih kariba". Mama za sobom ostavlja malog dečaka, kome je poklonila školjku kroz koju se čuje more. Tata je ogroman i bradat. Kao džin, čiju ćemo legendu nešto kasnije čuti.

Potom film skoči par godina unapred sa radnjom. Svi su porasli. Od trudne mame ostala je samo mala devojčica, koja ne govori. Veliki dečak. I tužni tata.

Legenda o džinu kaže da je ovaj bio mnogo tužan (zaboravio sam koga je i šta izgubio), i njegova mama, vila-sova, nije mogla da podnese njegov bol, pa ga je isisila u teglu, a džin se pretvorio u ogromno kameno ostrvo. Pa ostrvo liči na skamenjenog, sklupčanog džina.

Jedne noći, mala devojčica nađe mamin magični kaput i obučena u njega siđe do mora i uđe u more i pretvori se u malu, belu foku.

Tu mama Žozefina objasni da u Irskoj ima puno sličnih priča i legendi o devojci koja se pretvara u foku. Tomm Moore, autor ovog filma, za sobom već ima jedan uradak po irskoj legendi, The Secret Of Kells. Isto ovoliko lep film.

Crtež je kao ilustracija za uvijač za sveske za decu u prvom razredu. Krupne oči. Devojčice kao fokice, bradati čarobnjaci, opasne sove, kuca kojoj se ne vide oči od kose.

Brat mora da spase sestru. I ta avantura ih odvodi do kuće bola u kojoj je stara vila-sova...

Song Of The Sea je ekranizovana slikovnica. Računa sa limitima najmlađe populacije i nostalgijom one starije. Kalkuliše, ali nije bezobrazan. 2D za 3D osećanja, a ne obrnuto.

Nisam naročita publika. Ali volim svoje dete najviše na svetu.

SELEKTAH: 7plus/ 10

OSKAR/ FEST/ WHATEVER: GEMMA BOVERY

Na kraju se revizija jednog od ključnih pro-feminističkih ostvarenja (napisao muškarac) svela na vic. Ili vi, feministkinje, ne mislite tako?

Sve izgleda umiveno, simpatično i sa pantomimskim izrazima glavnog junaka, kao i u većini francuskih komercijalnih komedija. Ali Anne Fontaine (rediteljka koja voli ženske junakinje) želi da se pozbavi nečim mnogo ozbiljnijim- mogućnošću mlade, moderne žene da se otrgne muškom uticaju i pobedi "madam Bovari" u sebi.

Neke stvari su baš "in your face". Glavna glumica zove se Gemma Arterton i igra ženu koja se zove Gemma Bovary, što je skoro isto kao "Madame (Emma) Bovary". Da ne bi bilo dileme oko toga čime se Fontaine ovde bavi, glavni junak, koji "kumuje" većini dešavanja zove se Martin Joubert što i nije tako daleko od Gustave Flaubert. Naročito kada radnju smestite u neko selo u Normandiji, a čamotinju mlade udate žene prekratite seksualnom avanturom.

Ali, ako nemate pojma ili vas ne interesuju sve te literarne reference, Gemma Bovery će vam u najvećem delu izgledati (i završiti) kao neki od onih francuskih (ili italijanskih) filmova u kome se neka od junakinja zove "Malena" ili glumi Juliette Binoche koja veći deo filma pravi nešto od čokolade. To su oni idiličnjikavi filmovi, namenjeni za žene previše lenje da čitaju romane po kojima su filmovi napravljeni. Za "drugarice", pre nego za "tetke". Romantični.

Gemma Bovery nije nimalo romantičan film da budem iskren. Martin Joubert je radio u nekoj izdavačkoj kući u Parizu, i došao je u ovo selo da nastavi rad u očevoj pekari. Već njegova uvodna priča izliva prezir prema monotoniji "vangradske idile". On je "Mr. Bovary". On je taj koji svoju dosadu pretvara u interesovanje, pa simpatiju, pa ljubav ili brigu (teško je reći) za komšinicu Gemmu, koja se sa mužem, iz Londona doselila u kuću preko puta njegove.

Osnovna radnja filma manje-više odgovara na Flaubertov roman, Gemma vara muža sa mladim naslednikom lokalne aristokratije, potom se u njen život vraća i ljubavnik koji joj je već polomio srce, a Martin (ne) planirano postaje generator svih bitnijih dramskih kretanja. Za sve to vreme, da stvari imaju i miris i ukus, neprekidno kruže peciva iz Martinove pekare.

Na kraju (ćemo spojlere?!) relativno neinventivna drama jakih ambicija završava u crnohumornoj minijaturi, gde nekoliko muškaraca (bukvalno!) ne uspeva da spase jednu ženu. Što je vrlo ciničan komentar. Ali i apsurdan za ponuđeni feministički materijal. Jer šta će ženi muškarci da je spasavaju.

Međutim, film pojede najveći deo sebe kroz (ultra nepotrebni) epilog u kome Martinu stiže nova komšinica, navodno iz Rusije, sličnog imena kao Karenina. Da, ona... Da se nazreti da Martin i u njoj vidi testo koje treba obraditi i sačuvati od propasti. Da je film bio samo o nepromenljivosti smera u koji vodi put popločan dobrim namerama, ovo bi bio solidan žanrovski kliše za kraj. Ali, kao što rekoh, nije.

SELEKTAH: 3plus/ 10

OSKAR/ FEST/ WHATEVER: ESCOBAR: PARADISE LOST

Život. Kao na filmu

Zamišljam nemoguće: seo sam ispred televizora i pustio televizijski program da odluči o filmu koji ću gledati. Kao nekad davno, subotom uveče. I počinje film. O Escobaru. Iako ne piše da je "prema istinitoj priči" ja podsvesno stičem takav utisak, jer piše vreme i mesto dešavanja radnje. Dva brata, Kanađanina, početkom devedesetih dolaze u Kolumbiju i na obali mora počinju da grade svoj "raj", školu surfinga. Post- Beach hipi život u senci siromaštva i kriminala. To vrlo brzo shvataju. I tad počinjem da naslućujem kakav će ovo film biti i koliko "televizijski (a sve hoću da kažem "televizičan"). Jedan od onih koji drži pažnju i posle se zaboravi, i možda vaš ćale (kao što bi moj) na kraju kaže "strašan film!". Nenametljiv ambicijama, bogat sadržajem. Dinamičan.

I bez obzira što ga je režirao glumac Andrea Di Stefano, kome je ovo prvi film, Escobar: Paradise Lost je zanatski skoro perfektan. Iako deluje kao da se bavi mogućim (ili verovatnim) događajima i da mu je to, zapravo, najveća vrednost i draž za gledaoca, on nezavisno od atraktivnosti svojih aktera funkcioniše kao odličan triler sa neverovatnim ritmom. Da se neko kojim slučajem potrudio da fotografiji da miris i ukus filmova sedamdesetih ovo bi bio jedan od esencijalnih biografskih filmova ove dekade.

Da nastavim gde sam stao o tome o čemu je film- mlađi brat se smuva sa zgodnom Kolumbijkom Marijom koja endžioovski pomaže izgradnju klinike u malom mestu, čiji je patron, njen uja- Pablo Escobar, u zajebanoj interpretaciji Benicia Del Toroa. Inicijalna fasciniranost Escobarom i familijom, kao i činjenicom da čovek na svom imanju ima privatnu izložbu dinosaurusa u prirodnoj veličini, kao i zoološki vrt, vrlo brzo počinje da pokazuje svoje naličje. Film iskusno počinje najavom kraja, a potom nas pušta u flešbek koji vodi do tog trenutka. Jeste sve deluje kao kliše, osim što uspeva da ne bude. Mlađani Josh Hutcherson (koga znamo kao gladnog Peetu) ima dovoljno dečačke oči da kontrastira zaleđenom Beniciovom okeanu.

Di Stefano nikada ne dopušta da njegov film previše pobegne od mladog Hutchersona koji je pravi junak ovog filma, uprkos Escobarovoj besmrtnosti i Beniciovom gabaritu. On nosi refleksiju Escobarovog pada, na njemu se najbolje vidi kako galantni psihopata izrasta u surovog bednika. Di Stefanovo insistiranje da obojica kod istog boga traže spas čini ram ovog neobično i neočekivano pesimističkog i depresivnog filma. Ključna rečenica "No one escapes Escobar" koju izgovara jedan od njegovih pomoćnika na samrti ovde rezonuje trijumfom mnogo moćnijeg i unverzalnijeg zla, kome je Escobar bio samo privremeno sredstvo za ostvarenje cilja.

Osećanja sa kojima vas ostavlja Escobar: Paradise Lost nisu ona koja ste planirali da aktivirate tokom gledanja ovog "filmića" (naročito na teveu, subotom uveče). Di Stefanov film vešto plasiranim i neeksploatacijski postavljenim prikazima "trijumfa zla" na kraju ostavlja utisak metaforičnog bavljenja biografijom jednog od onih lidera koji su sve u životu postigli "trijumfom volje", recimo. I u tom trijumfu dobro je odigralo svoju ulogu prvo naivnošću, a potom glupošću. Iako je sve  vreme bilo dobro i radilo u interesu dobra. I poverovalo da u svakom zlu ima trunka dobra.
Bog, nažalost, nije naročito odgovorio ni jednima, ni drugima.

SELEKTAH: 9minus/ 10

U BIOSKOPIMA: THE GUNMAN

Ako ništa, ovaj film je pokazao zašto je Liam Neeson odličan u filmovima koje pravi poslednjih godina

Očajan rezultat ovog filma na boksofisu u prvoj nedelji (gore od Mortdecai) dosta me je sneveselio. Ja volim "gerijatrijski herojski akcioni film" koji je (baš ovaj) reditelj, Pierre Morel, kreirao (ili nastavio, ako poštujete lik i delo Mela Gibsona) sa prvim delom trilogije Taken. Nažalost, neuspelo lanisiranje Johna Travolte na istoj poziciji (u From Paris With Love) ovde se nastavlja sa još tragičnije sprovedenim kastovanjem Seana Penna u ulozi poznog šibadžije.

Sve u ovom filmu je pogrešno.

Sean Penn, iako izgleda kao da bi mogao, nije glumac za ovaj tip filmova. Suhomesnati mišići su tu, baš kao i lice sa ožiljcima, ali Penn ne ume da pliva u ovako plitkom materijalu. Imbecilne replike kakvih je ovaj film pun odzvanjaju kada ih Penn izgovori. On čovek traži okean drame u barici, i ispada smešan.
Za razliku od Neesona koji baš u takvom materijalu ume da nađe adekvatan patetično-predramatični diskurs kojim jednostavno postavljenim akcionim sekvencama udahnjuje neophodnu emociju.

Priča je društveno-politički aktuelizovana (pretpostavljam da je to Pennov scenaristički doprinos) prizemljenjem klišea o "belom čoveku koji uništava nebele delove planete svojim dejstvom", a kroz dešavanja u DR Kongo gde bivši operativci za pare multikorporacija kroje živote nemoćnih država i još nemoćnijih ljudi. Pa je tako Sean zajedno sa još trojicom drugara sproveo atentat na ministra rudarstva koji je pokušao da blokira inostranu eksploataciju. Čak osam neverovatnih godina kasnije ta operacija vraća se da ga ujede za sada pokajano, NGO dupe.

Sean mora da otkrije ko mu radi o glavi, što ga vraća u društvo bivših saradnika i bivšeg posla koga se odrekao razočaran sopstvenim učinkom. A vraća ga i u društvo bivše ljubavi koju je morao da ostavi nakon događaja u Kongu.

Morel je osećao koliko mu postavka landara, a glavni junak izgleda kao 45 fotokopija neke od aktuelnih Bondovih avantura, pa mu je na svu muku nakačio i nekakav medicinski problem usled koga ima napade mučnine i gubitka svesti, koji nisu postigli ništa sem da iovako neverovatnu gerijatriju učine još neverovatnijom.

The Gunman nema snagu osvete ili akutnost "ne gubljenja vremena" (kakvu ima Taken) koja je osnovni pokretač sličnih filmova. Penn se nikome ne sveti, on nikoga ne spasava. Njegova trka je mehanička i bez saspensa, dok je sakrivanje i otkrivanje identiteta ljudi koji mu rade o glavi, iako predstavljena kao ključna potraga ovog filma, sprovedena traljavo i deluje nakalemljeno. Finalni obračun sa njima ima naivnih obrta, a nešto što je trebalo da bude spektakl finale na tribinama i stadionu matadorske arene realizovano je kao u prosećnoj epizodi CSI. Pretpostavljam.

Morel i Neeson (i dobar deo nastavljača njihovog dela) uspeo je da u klimi tehno-trilera povrati film koji se oslanja na harizmu i telo junaka, a ne na (CGI) akciju i neverovatne zaplete. U tom smislu oni su radili isto što i slični filmovi sedamdesetih, ali su delovali uverljivo u dekadama novog milenijuma. The Gunman deluje kao materijal koji sav sadržaj duguje razmišljanju i kombinatorici akcionog trilera sedamdesetih, ali bez pronađenog rešenja kako da sve to prebaci u aktuelno doba ili, da se makar, prikaže kao odumiranje "čojstva i junaštva" takvih junaka. Pennov greh je vremenski preblizu sa njegovom kaznom. U ovoj drugoj varijanti, on možda jeste arhetip ratnika koji je mislio da je ostavio rat za sobom, ali ništa oko njega ne podržava taj arhetipski doživljaj. Naprotiv.

Javier Bardem je bedan i pogrešan, takođe.

SELEKTAH: 2minus/ 10

MADONNA - Rebel Heart (Interscope)

Umesto pomeranja granica, srećom, imamo povratak unutar granica

Gledao sam Madonnu i kod Jonathana Rossa i kod Ellen. Manje-više isti autfit, nastup i priča. Čudno mi je da gledam intervjue sa njom. Nisam navikao da je imam tako "up, close & personal". A možda se pre i nije toliko seljačila po tim tokšouovima. Jer nije bilo potrebe.

Madonna puni 57 ovog augusta.
Trinaesti album.
Najstarije dete ima 18 godina.
25 pesama na extrasuperdeluxe izdanju.

Skoro se rasplakala kod Jonathana na priču o tome kako je Lourdes otišla na fakultet (kod Ellen sam čuo da je otišla da studira u Mičigen, WTF?!). U oba slučaja je s majčinskim ponosom pričala o deci i o tome koliko ima ogromna potrebu da oni budu prisutni u njenom životu. I dalje je delovala "bitchy" i provocirala, ali je to bila prigušeno snažnim osećajem da je sve super "dok su nam deca i mi sami živi i zdravi". Delovala je kao neko ko želi da podeli svoju jednostavnost, a ne da komplikuje. Delovala je kao da mora da se seti da je Madonna, a ne mama Lujza. I, ako joj je verovati, trenutno je "singl".

Mnogo sam razmišljao o Madonni. Rebel Heart sam od liknute demo verzije do ove deluksne preslušao sigurno više od 50 puta. Kao i za sve odlične albume i za njega važi da što ga više slušate postaje sve bolji. Favoriti mi se neprekidno menjaju. Što se mene tiče, naći će svoje  mesto na mojoj godišnjoj listi najboljih albuma. Osećaj je kao kad se Morrissey vratio sa Quarry. Iako je Madonna bila tu više nego on, poslednji put pre tri godine sa novim albumom. A možda je samo osećaj da se sa njom nismo "čuli", a ni naslušali još od Confessions On The Dance Floor, koji i dalje važi za jedan od njenih najboljih kambeka.

Madonna kaže da je Rebel Heart originalno bio zamišljen autkastovski kao simbioza dva albuma, od kojih bi se jedan bavio življim pesmama buntovništvom, a drugi bi imao baladastiji ton i ispovedniji materijal. Srećom, Interscope i Live Nation su je odjebali za ideju, pa je na kraju stvar smiješanija i lakša za konzumaciju.

Razmišljao sam kako Madonna i nije bila toliko muzički inovativna koliko joj se pripisuje. Ona je bila pop kada su i Cyndi Lauper i Kim Wilde bile pop, skoro na isti način. Vogue, onaj album sa Bjork, onaj sa Orbitom, pa i većina ostalih bili su kačenje na aktuelne trendove. S više ili manje sreće. Gledano unazad, čini mi se da je samo Erotica, na tragu vajba proturenog sa njenim muzički i dalje najradikalnijim singlom, Justify My Love (fala Kravitzu!), pokušala da nametne jedan autentičan, da ne kažem- neizimitiran, muzički trend koji bih mogao da opišem kao prljavi pop, nešto što su r'n'b muzičari u novom milenijumu doneli u pop. Muzički gledano, a trebalo bi to proveriti, on i dalje zvuči najmodernije. Naravno, posmatrati Madonninu karijeru samo u tom ključu je potpuno idiotski. Ali slično Erotica, Rebel Heart, mi deluje kao ostvarenje u kome muzički deo odrađuje ozbiljan deo posla.

Nema ovde Like A Prayer, Virgin or American Life radikalnosti. Madonna može da nas poziva da duvamo lepak, da insistira da "Yeezus loves her pussy best" ili da je samo ona bitch ili iluminata, ali, čak i nas, hardkor fanove, tako nešto neće posebnije intrigirati. Mi znamo zašto smo došli i, paradoksalno, "sadržaj" nam nije naročito bitan. Duboko u sebi, možda mi je najbitnije da me ni zbog čega ne bude blam. I nije. Rebel Heart je, u zavisnosti od izabranog formata- dug ili predug, ali odličan album. I slušam ga sa istim oduševljenjem kao poslednji Beyoncein.

Sa 25 pesama na gomili, a možda čak i više od trideset sa demo verzijama, treba malo više vremena da se izdvoje favoriti i da se lukavo ubačeni detalji ukažu unutar prepoznatljivh pop formata. Drugi singl, Ghost Town, nije mi zapinjao za uvo sve dok ga nisam čuo kod Jonathana uživo. Jer je uredno svaki put bio prekriven efektnim biči vajbom Devil Pray, za koju i dalje držim da je jedna od najboljih (pop) pesama koju sam čuo i čuću ove godine. A uporna izvođenja Living For Love uspela su da mi je prikažu kao solidan apdejt materijala sa Ray Of Light, kao transični pop sa Rescue Me saspensom.

Iako mi ni Unapologetic Bitch, a ni Bitch I'm Madonna nisu ni strane, ni odvratne, čini mi se da ta vrsta mladolikosti pre prikazuje Madonnu kao polu-retardiranu. OK, možda ne koliko je Gimme All Your Luvin uspeo. U ostalom, ona je daleko bolje prolazila sa "belim" producentima i žanrovima koji su imali "beli", pre nego "crni" filter (Stereogum je nedavno baš Hard Candy proglasio njenim najgorim albumom). S druge strane, kad je tamnopute stvari povuku ka Sade, kao u Best Night, rezultati su neočekivano impresivni. I seksi. I nasmeši-se-Šade-ajde. Jedva čekam neki mastan daftpank remiks Illuminati, jedne od najboljih pesama ovde, čiji hukovi i kriva ritma opušteno stoje rame uz rame sa (himničnijom, znam) Music. Ali, tu, eto, imate/mo Madonnu kao repetitor, modernog, kul, tehnološkog, transrodnog, whateverXXX.

Hold Tight i Inside Out su odlične trans-baladice, "kao sa Ray Of Light", i za par godina biće klasici kao oni hitići Lykke Li. Bez akusto-popa Joan Of Arc ili Heartbreakcity mogli smo još od 1987. Iconic je još jedan brutalno dobar i brutalno dobro isklišeiziran dabstep upliv, ali osnovni huk ove pesme i dalje stvara transično bildovanje melodije koje je, sa Madonnom, patentirao William Orbit na Ray Of Light. Okružena svim autotjunovima ovog sveta Madonna je jednostavno najbolja kad iz sebe zakorači u svoju virtuelnu projekciju, robo-avatara. Kad postane bič-mašin. Iconic je, čini mi se, sve ono što je Hard Candy želeo da postigne- tehno kolonijalizam i crna vatra.

Pred kraj Madonna je gurnula dosta đubreta pod tepih. Body Shop podseća na sirovi miks folka i mašina kao u Don't Tell Me, ali zvuči kao autejk sa saundtraka za Dick Tracy. Holy Water verovatno datira iz perioda Hard Candy i verovatno bi bila još bolja da je Prince mogao nešto da se pita. Kao jedan od retkih fanova Madonnine pesme Masterpiece (iskorištene u filmu W.E.), nisam imao problem da se primim na sličan melodramatični ton Wash All Over Me, ne gubeći nadu da će Madonna još jednom napraviti pesmu kao što je Live To Tell. OK, ne gubim iz vida da nikada nije bila bliža pompeznosti Michael Jacksonove eko-balade. Neki će ovde izgubiti živce, ali sačekajte mitlofčinu Messiah da vidite kako su osamdesete zvučale. S.E.X, sa lukavim semplom Moments In Love, Art of Noise, baš kao i Veni Vidi Vici (sa Nasom) pokušava da se nametne kao friška prateća muzika za forplej ili nešto što bi Jay i Beyonce pustili u kolima.

Kako prodirete dublje i dalje u deluksijnija izdanja stvari se nepotrebno gomilaju mahom kao loše imitacija pesama koje ste na ovom albumu čuli (frenč-haus vožnja Beautiful Scars se ne računa). I možda je bolje ne o tome, i podvući crtu na nekih dvadesetak pesama.

Možda možemo da se ljutimo na Madonnu što ne koristi poslednje prilike da izazove sebe i proba nešto drugo ili radikalno drugačije, ali kao što rekoh to njoj nikada nije ni bila jača strana. Možda samo treba da budemo zadovoljni (ili impresionirani) time da je "biti Madonna" i posle skoro trideset godina nešto što nam skreće, a u ovom slučaju i zadržava, pažnju. Za koliko drugih zvezda biste to isto mogli da kažete. Živih zvezda.

SELEKTAH: 8plusplus/ 10

OSKAR/ FEST/ WHATEVER: TOKYO TRIBE

Multikulturalnost ili nokulturalnost?

Shion Sono je napravio moderan mjuzikl u kome tvrdi, američki hip hop služi kao podloga za priču o obračunu nekoliko tokijskih bandi, ali i za perverznu izjavu ljubavi japanskoj hipermetropoli.
Ovim žanrovskim i tematskim izborom Sono sigurno nikoga nije iznenadio.

Kao i mnogo puta do sada on svoj kreativni genij iscrpljuje u sumanuto postavljenoj premisi i njenom doslednom sprovođenju, ne baveći se previše time da svojim junacima udahne neki poseban život ili da priču izdigne iz klišea koji je, verovatno, inicijalno želeo da razbuca sumanutim tretmanom. Iza ove komplikovane rečenice krije se jedna, nadam se, jednostavnija misao- Sono u svom obrušavanju na arhetipsko obično spoljnim tretmanom priče uspeva da stvori nešto novo i drugačije, ali se, prečesto, zadovoljava time da ono što njegova priča "u suštini" prikazuje ili želi da kaže, nije ništa drugo nego kliše. Koji u nekom trenutku počinje da davi snagu vizije. Tako i ovde.

Čitavim filmom provejava neprekidno smenjivanje hip hop matrica preko kojih junaci, što u kameru, što u uzajamnoj komunikaciji repuju. Sono je izgradio Tokio kao postapokaliptičnu skupinu urbanih (do groteske amerikanizovanih) plemena (bandi) koje su jedini nosioci i zaštitnici "pravila" (sprovođenju zakona ovde nema mesta, što se odmah na početku, kroz seksualno zlostavljanje policajke svima stavlja do znanja). Tokio tako ima pet (ako se ne varam) "ratnih" bandi i jednu koja je, kao i De La Soul, više na talasu nekakvog post-hipi/ štreberi-bordgejmeri kodeksa života.

Zli Lord Buppa, koji kao da je ispao iz zenita Kustinog "romskog" ciklusa, inicira haos željom da vlada celim Tokijem. Stvar dodatno komplikuje bekstvo ćerke "Velikog učitelja", uber-vladara Tokija i satanističkog sledbenika kome je ćerka devica potrebna za predstojeći ritual. Čitava priča o zavadi plemena i njihovom udruživanju protiv zajedničkog neprijatelja odvija se tokom jedne noći u nepotrebno akcentovanom promicanju vremena.

Unutar neo-brehtovskog pozorišta Sono svoju pozornicu raspiruje slikovitim, videoigričnim prikazima nasilja i jeftinim koreografijama kung-fu borbe. Iz mase ljudi nekoliko likova uspeva da zaživi stripovskim karakterima ("Tokyo Tribe" i jeste popularna manga) koji su najbolji kada su najkarikaturalniji. Sve ostalo vrzma se po klišeima na koje smo navikli u B-filmskom tretmanu ove vrste materijala.

Sonova ludost na stranu, kao i nekoliko genijalnih rešenja na nivou scenografije (onaj džinovski supersecko) i režije, pretpostavljam da je Tokyo Tribe najinteresantniji kao socijalna studija u kojoj se tokijska mladež besramno prepakuje u američke kulturne obrasce i potom vraćaju matičnoj omladini kao "tokijsko pleme" (a sve intervencije koje vuku poreklo iz Japana pre deluju kao derivat američke/ Wu-Tang Clanovske prerade, nego kao izdanak sopstvene kulture). Ili u mladim Japancima i njihovoj kulturi više nema ničeg japanskog. U zavisnosti kako gledate na to, toliko će vam i Tokyo Tribe delovati ambiciozno i pametno.

SELEKTAH: 7/ 10

OSKAR/ FEST/ WHATEVER: A HARD DAY

Snađi se muški

Neverovatnih stvari koje su se survale u život detektiva Geon-sooa ima toliko da nažalost (po nas na sreću) nisu stale u jedan (težak) dan, već tri, ako se ne varam.

Sve počne jedne kišne noći kada detektiv žuri na bdenje svojoj preminuloj majci. Na jednoj telefonskoj liniji pritiskaju ga kolege detektivi upozorenjima da je interna policija upala u njihove prostorije i češlja im stvari, s druge sestra ga pritiska pozivima kada će stići, jer već debelo kasni. A onda se na putu pojavi kuče...

Dvadesetak minuta filma kasnije prisustvovaćete jednom od najsumanutije osmišljenih i realizovanih pokušaja skrivanja leša. Smejaćete se, ioako možda nije za smejanje.
Film će lagano iz trilerozne atmosfere preći u crnu akcionu komediju i skoro do samog kraja ređaće sumanute, napete momente koji našem glavnom junaku neće dati ni trenutak odmora.

U međuvremenu saznaćemo da je on detektiv na odeljenju za ubistva, da je, kao i njegove kolege, pozamašno korumpiran, ali da ima i gorih.
Po njega stvari iz neplaniranih prelaze u nepodnošljive kada mu se, kao i u čuvenom hororu I Know What You Did Last Summer, javi neko ko zna šta je ovaj "uradio" i počne da mu komplikuje život.
Budući da je ovo južnokorejski film sa sebi svojstvenim potencijalom za žanrovsku integraciju A Hard Day će mešajući krimi-dramu o prljavim policajcima sa horor saspensom i dalje uspevati da bude crna komedija.

Sun-kyun Lee koji igra detektiva dao je sve od sebe da mukama koje trpi ublaži očiglednu moralnu flekavost svog junaka i učini čitav materijal daleko simpatičnijim nego što on to objektivno jeste. S druge strane, Seong-hoon Kim, kome je ovo tek drugi film, majstorski se dovijao u presipanju žanrova iz jednog u drugi uvek insistirajući samo na tome da izvuče maksimalno iz priče, odnosno scene kojom se bavi. Pravo horor finale na kraju formalno podseća na obračune sa Michaelom Mayerom i sličnima, ali u suštini donosi daleko snažniji osećaj iskasapljenog mesa i prolivene krvi nego što su to referenti horori ikada činili. Kao mnogo puta do sada, južnokorejski film uspeva da najsumanutije ispričane zaplete koji deluju kao da su sami sebi svrha dovede do tačke u kojima na ekranu ne ostaje ništa sem egzistencijalističkog upita za glavnog junaka i nas same. Neverovatna stvar.

Ako ste raspoloženi, ovo može biti opasan hit na vašem ekranu.

SELEKTAH: 8minus/ 10

OSKAR/ FEST/ WHATEVER: DEAR WHITE PEOPLE

Komedija na akademskom nivou

Dear White People formalno ima istu radnju kao i slične koledž komedije u kojima su bratstva na prestižnim (i ostalim) koledžima međusobno ratovala zavađena oko gluposti ili stvari koje će ubrzo potom ući u istoriju. Poput društava u malom bratstva u tim filmovima imala su lidere sumnjivog ili nesumnjivog morala, heroje i izadjnike, kodekse, ciljeve, "stvari koje se moraju promeniti". Sve to postoji i u debiju Justina Simiena u kome na jednom elitnom koledžu afro-američka populacija odlučuje da radikalizuje svoje stavove i malo više se stavi u službu nasleđa Martina Luthera Kinga. Nisam siguran da je komedija (satira) bila dobar žanr za ovaj sadržaj, ili bolji od društvene drame kakvu je donela Selma.

Pre svega, jer u Dear White People ništa nije naročito smešno. Možda čak ni za smejanje (ali ne zato što su teme moralno turobne, već zato što same po sebi nisu naročit materijal za komediju).

Simien, možda, ni ne pravi svoj film preterano zainteresovan za priču odnosno fikciju, već pre kao sredstvo da isporuči svoje stavove spram rasnih konflikta i dešavanja u današnjoj Americi. Međutim, metod koji je besprekorno funkcionisao u Selmi, pre svega zahvaljujući silini dočarane istorije, ovde je dodatno učinjen beživotnim i obezdramljenim spotovskom režijom i teatralizovanim mizanscenom koji su još više stvari ostavili anemičnim nego jasnim. Ili duhovitim.

Film počinje smenom predsednika jednog od bratstva, sa dominantno afro-američkim življem. Nova predsednica vodi vrlo popularnu radijsku emisiju "Dear White People" u kojoj aktivno proziva belce zbog njihovih "propusta". Bivši predsednik nije samo njen bivši, već i sin pro-dekana. Oko ovih dvoje pojavljuju se "šekspirovska" galerija pratećih junaka (jedna cura koja mašta da postane rijaliti zvezda, producent tog potencijalnog rijalitija, crni i beli ljubavnici, dekanov sin koji je lider protivničkog (mahom belog) bratstva...) i jedan gej novinar koji sve gleda sa distance.

I dok zbrčke "na dvoru" nisu ni prineti dramskom kapacitetu samo prvih pet minuta (Foxovog hita) Empire, Simien nije puno toga postigao time što je, praktično, kompromitovao stremljenja svih učesnika svoje priče. Pre ili kasnije, radnja će pokazati da oni nisu bili dovoljno odani ili emocionalno potkovani da ostvare svoje ideale, već su pomirljivo, i američki, pristali na neki dil. Nije jasno da li Simien želi da kaže da je problem crne (akademske) zajednice u tome što je potkupljiva, ili da je problem nerešiv, jer su svi potkupljivi. Ali u esejističkom ključu koji je odabrao (sa brdom referenci i fusnota za znalce) taj zaključak deluje mlako i samo kao snobovska, kolumnistička provokacija u video formatu.

A možda mu najviše treba zameriti što deluje kao da je napravljen, pre svega, za belce. Snobovski raspoložene da pomognu koliko mogu i srećne što je "problem" konačno formulisan dovoljno salonski.

SELEKTAH: 4minus/ 10

OSKAR/ FEST/ WHATEVER: PASOLINI

Sumnjam da je iko ovde odgledao film koji je očekivao. Čak i ako je tako nešto bilo Ferrarin cilj

Kontroverzni italijanski reditelj (treba li ovo ikome da sričem?) Pier Paolo Pasolini ubijen je 1975. godine tako što je prvo brutalno prebijen, potom je preko njegovog tela više puta pređeno automobilom, a leš je na kraju i delimično spaljen. Neko ga očigledno BAŠ nije voleo. Spominje se napuljska mafija snažnog anti-komunističkog senzibiliteta, zatim lopovi koji su ukrali snimljeni materijal za Salo: 120 Days Of Sodom, a sa kojima se Pasolini navodno nalazio da povrati ukradeno... Ferrara, pak, Pasolinijevu smrt predstavlja kao "hate crime" od strane par nadrkanih đilkoša (kakve nemački turisti mogu sresti na Adi) kojima se nije svidelo ono što je Pier radio sa rentiranim momkom. A gaženje automobilom prikazano je kao (ne)namerna posledica ishitrenog bekstva žigola sa mesta zločina. Drugim rečima, Pasolini jednostavno nije imao sreće.

Nažalost, Ferrarino smekšavanje ili uobličavanje "poslednjih dana Pasolinija" ni pre tragičnog kraja nije ispunjeno nekim posebno atraktivnim momentima u kojima bi učen ili priučen gledalac mogao da nađe nešto posebno. Ili Pasolinija. Ostavljam mogućnost da onaj jedan procenat odličnih poznavalaca likova i dela Abela Ferrare i Pasolinija u filmu može da dekodira detalje koje ovaj film čine unikatnijim i boljim nego što jeste. Ali, sumnjam da ste to vi, dragi čitaoče.

Ferrarin film vrvi snobovštinom, ali ne na način koji bi to ekstremizovao u nešto filmski zabavno. Pasolini je davao intervjue. Nosio je naočare. Izgledao je kao "san svakog šezdesetosmaškog intelektualca". Znao je da provocira. Ali gledalac, naročito neupućen, ostaje uskraćen za kontekst unutar koga bi shvatio razmere Pasolinijeve kontroverznosti i untar koga bi njegovi nepromišljeno bezbrižno vođeni dani govorili nešto više, sem da se radilo o snobu. Koji je voleo svoju mamu. Kao Ćirilov. Skorrro isto.

Willem Dafoe nije glumac koji se plaši izazova, ali Ferrara je sve škakljive scene poverio Carlu, odnosnu glumcu Robertu Zibettiju, koji igra Pasolinijev alter-ego u romanu/ scenariju koji pred smrt piše. On je taj koji pred našim očima guta kurčeve kao na pokretnoj traci. Što je ujedno i jedna od retkih upečatljivih scena ovog filma.

Ferrarin portret Pasolinija nije žestoko akademski, nerazumljiv, sav u antifilmskim manifestima i stavovima, sukobljenim mišljenjima, a nije naročito posvećen ni njegovom ljubavnom/ seksualnom životu, iako sa tom linijom poentira, naročito emotivno. Ferrarin Pasolini je u najvećoj meri prikazan kao "jedan od nas", u svom najobičnijem izdanju, kroz set redovnih (skoro protokolarnih) susreta sa medijima i prijateljima, čak i prostitutkama. Njegovi posledni dani mogli su da budu poslednji dani bilo kog pedesetogodišnjaka. Iako se ovakav pristup, u kontekstu, može prihvatiti kao "neočekivan" ili "drugačiji", bojim se da je on ovde ispao potpuno nepraktičan za sve ono što je Pasolini bio. Čak i tih poslednjih dana.
Ferrara možda jeste pokušao da ga učini pre svega "čovekom", da sa njega skine sve što je ovaj sam sebi prikačio i što mu je nakačeno, otuda valjda i "grand finale" u kome smo ostavljeni sa bolom majke koja saznaje da joj je (i ovaj) sin ubijen. Ali taj "čovek" u Ferrarinom filmu nije uspeo da zaživi unutar klišea koji su mu ponuđeni kao "njegov život".

SELEKTAH: 3/ 10

THE PHANTOM BAND - Fears Trending (Chemikal Underground)

Pođimo samo od toga koliko je ime albuma genijalno...

Fears Trending je nastavak, mrtvorođeni brat blizanac prošlogodišnjeg Strange Friend. Ako u plejlistu ubacite prvo taj album i kad stignete do poslednje pesme, Galapagos, nadovežete ovaj novi imaćete savršen prelaz. Na onu stranu. Mračnjikavi, psihodelični, tinderstiksični Galapagos rasplinuće se u Tender Castle čiji interstelarni početak iskreno najavljuje psihodelični, post-hardrokerski, zdravoseljački, kurčeviti trip koji sledi.

Kao prvi Black Mountain.
Sa Chris Martinovom vizijom Kraftwerk folka.
Ili ovo nije trebalo da vam kažem.
Koji je kurac tu kurčevit? S pravom se pitate.

Fears Trending je muški album. Viski i biftek fazon. Autoput. Soundgarden. Muškarci imaju mnogo veću potrebu za privatnošću od žena. Tako mi se čini. Ovo je privatan album. Poput ortaka, Harlija, pomenute čaše viskija, on sedi i sluša vas.

Phantom Band poznajem od prvog izdanja. U Moć veštica su nastupali kao deo paketa koji stiže iz, vrlo drage škotske izdavačke kuće, Chemikal Underground. Nisam imao neke posebne simpatije prema njima. Možda su mi čak inicijalno delovali kao da bi želeli da budu novi Aereogramme. Ili Pavement. Ili oboje, otuda odsustvo simpatija. I zanemarivanje. Sekstet iz Glazgova, inače. Glazgov zamišljam kao grad u koji dolaziš da se baviš umetnošću, ali prvo moraš da prođeš kroz tuču u pabu.

Intuicija je izabrala Fears Trending prvo, iako je Strange Friend sigurno prošle godine prošao kroz moje uši, ali tek ove godine sam mu se retroaktivno vratio. I to je dobra ploča. Ali Fears Trending je fenomenalna.
Samo nemojte da mi/ ikome pričate o post-grandžu. I spominjete Pearl Jam ili Soundgarden. I kako bi oni danas zvučali da valjaju.
Black Mountain su, kao i Nirvana, ili Mudhoney, ili Pearl Jam počeli od Led Zeppelin. Tako i The Phantom Band.
Ali u njihovom zvuku ima nešto od folka-za-sirene kome je kumovao Tim Buckley, organskog krautovanja koji su baš skoro muzicirali Follakzoid (sjajan drugi album, na Sacred Bones etiketi) ili Holy Mountain i (neverovatni) King's Daughters and Sons (koji dele etiketu sa The Phantom Band), a sve je pitko i spremno za stadione kao da su u pitanju jebeni Creed.

Odlične pesme. I nema ih mnogo, samo sedam. I iako bi mogle i iako se niko ne bi bunio da je drugačije, one ne traju duže od 7 i po minuta (u jednom slučaju). Ali osećaj monolitnosti je ono što impresionira, kao i uvek u ovim jedan-album-jedna-ljubav slučajevima. Srođenost muškarca i mašine, snova i autoputa, jezika i viskija.
Ne mogu da zamislim da vam uz ovaj album treba žena, ili muškarac. Sami ste sebi dovoljni. Iako zvuči seksi, ovo je album za masturbiranje.
A možda su mi samo misli i emocije kraut, ponesene epskom audio raskoši.

Neko u Kragujevcu ne pravi ovakav album u ovom trenutku.

SELEKTAH: 8plusplus/ 10

U BIOSKOPIMA: THE DIVERGENT SERIES: INSURGENT

Dve stotine devojčica, par notkamingautovanih gejeva, Žozefina i ja

Ne znam u čemu je privlačnost ove franšize za tinejdžerke širom sveta. Ovde čak nema ni "drugog tipa".

Shailene Woodley, koliko god mi privatno bila simpatična, ne poseduje princezasti šmek Kristen Stewart kojim vapi da bude spasena, niti amazonski seksipil Jennifer Lawrence. A neko uplašen da bi Disney mame mogle da dignu obrvu maskirao joj je i sise kojima nas je obradovala kod Arakija.

Odbačeni su i dalje "spešl" i bore se protiv orvelovskog zla. Preslično Hunger Games. Ili Maze Runner.

Ima jedan efekat (slo-mo rasipanje objekta u sitne čestice) koji se u filmu nemilosrdno rabi i kad treba da nam budi emocije i kad treba da nas probudi.

Žozefina kaže da je Trisin izabranik odvratno stariji od nje.

Kate Winslet je odlična, ali neprekidno zlostavljana uber-budalastim replikama. A sada joj se pridružila i Naomi Watts.

A tek kakva imbecilijada od tvista vas očekuje na kraju priče, biće vam samo tako teško što je ljudska civilizacija uopšte preživela. (Al)i nastavlja da preživljava.

Možda je vreme za razgovor sa vašom tinejdžerkom.

SELEKTAH: 1/ 10

OSKAR/ FEST/ WHATEVER: TOP FIVE

Da nije tužno, bilo bi smešno

Možda Chris Rock prolazi kroz kreativnu krizu, a možda su ga samo njegovi prijatelji ubedili da može i treba više nego do sada.

I tako je Chris Rock odlučio da napiše i režira film u kome igra komičara Andre Allena koji nakon boravka u rihebu odlučuje da svoju treznu karijeru nastavi "ozbiljnim ulogama". Film prati jedan dan njujorške promocije njegovog sve izvesnijeg promašaja u kome igra legendarnog vođu havajskih pobunjenika. Tokom tog dana društvo mu prati zgodna novinarka New York Timesa u kome je Allen redovno bio satiran zbog svojih holivudskih uloga, pre svega u blokbaster franšizi "Hammy" o medvedu koji pomaže policiji u borbi protiv krimanala...
Da, morao sam da vam kažem o čemu je Hammy.

Film se može čitati i kao apoteoza alkoholu. Jer sve dok Allen ne uzme gutljaj čarobnog napitka on neće dobiti ni hrabrost, ni ideju, a ni inspiraciju da se pojavi na stejdžu legendarnog stendap kluba (isti onaj u kome Louie CK nastupa u svojoj seriji) i pokaže svima da u njemu i dalje ima par dobrih fora.
I to je verovatno najbolje čitanje koje ovaj film može da dobije. Jer dok je trezan, baš kao i njegov glavni akter, on je skoro nepodnošljiv.

Metafilmski, vrata su širom otvorena za tumačenje filma kao Chris Rockovog ličnog obračuna što sa svojim demonima, što sa nefer kritikom koja ga je tokom karijere oberučke dočekivala (ne znam da li i koliko film odgovara stvarnim događajima). Šetnja po Allenovoj njujorškoj rodbini sklapa sličice iz njegove biografije, venčanje "pod kamerama" sa rijaliti zvezdom, čije pripreme su takođe u toku, komentariše kako je biti zvezda, dok se neka vrsta manifesta kroji kroz ispovedanje pomenutoj novinarki.
I ovde rečeno verovatno lepše govori o onome što se htelo reći, nego što je rečeno.

Na terenu, Top Five (ime dolazi od ankete koju prolazi većina aktera o tome ko su im top emsijevi) funkcioniše kao rom-kom (seća se neko remek-dela One Fine Day sa Clooney-jem?) u kome ni ona ni on ne nude dovoljno autentičnog materijala za krojenje takve strukture, iako najveći deo vremena provodimo tamo. Rock je neubedljiv kao razočarani komičar, a još "smešniji" kad je ozbiljan (da vidite tek kako glumi u havajskom filmu). Rosario Dawson, kao novinarka, praktično nema nijednu osobinu potrebnu za rom-kom (Rock stoji još gore). Umesto da bude snažna i bezobrazna novinarka, ona je relativno brzo skljokana u kliše "crne žene"- samohrana majka koja se bori kako zna da preživi.
Na kraju ima i tvist. Toliko glup da ćete zaboraviti sa čim je u vezi kad se bude pojavio.

Najviše od svega je strašno koliko film jednog komičara nije smešan, a ni duhovit, do pred kraj, kada Rock izruči par fora na sceni. Epizodni likovi Allenove rodbine dobili su slasnije karakteristike nego on sam. Imam osećaj da je Rock uživao u Delpy-nom 2 Days In Paris, pa je glumio u 2 Days in New York, pa je dobio osećaj da mešajući taj film sa, recimo, Linklaterovim Before... serijalom i on sam može da skroji nešto od jednog dana druženja dvoje ljudi.

Nažalost, ni TOP 200.

SELEKTAH: 3/ 10

OSKAR/ FEST/ WHATEVER: L'ETRANGE COULEUR DES LARMES DE TON CORPS (THE STRANGE COLOUR OF YOUR BODY'S TEARS)

Giallo kakav možda niste gledali i verovatno ni ne biste želeli da gledate

Bilo je teško izboriti se sa ovim filmom.

Počne optimistično. Po nas. Muž se vraća sa puta u Brisel, u svoj fensi apartman sa plafonom od 5 metara i salonskim nameštajem i iscrtanim zidovima. Međutim, vrata su lancem zaključana iznutra, ali njegove supruge nema. Nestala je. Poruke na telefonskoj sekretarici su nepreslušane. Po glavi nam se mota Lynch.

Nakon toga, muž izlazi iz stana i juri za nekim strancem po zgradi, sve do izlaza, kada shvata da je sam sebe zaključao. Samo jedna stanarka želi da ga pusti natrag. Ona živi na sedmom spratu, sedi u senci tako da joj ne vidimo lice. I ona nam priča kako je njen muž, isto tako odjednom nestao. U njenom flešbeku već ima malo više horora. A setio sam se i Fedore.

Posle ove scene, rediteljski duo Helene Cattet i Bruno Forzani, svoj barokni stil (koji se sastoji od mahom krupnih planova, neobičnih i kitnjastih montaža, u kome scenografija neprekidno služi kao vizuelni dekor kadra) počinju da pretvaraju u sadržaj filma. Jedna snolika scena biva prekinuta drugom, samo da bi nam pokazala da je ova prva bila san, i tako do pete scene u nizu. Pojavljuju se detektivi, komšije... Jedna žena čije ime se neprekidno ponavlja zove se Laura (baš kao kod Lyncha). Priča o nestanku jedne žene prerasta u ludilo jednog muškarca, ili više njih. Zagonetna stanarka otvorila je prostora i za horor o ukletom stanu ili zgradi, pa se radi i na fizičkoj razgradnji prostora.
Sve sam dozlaboga teško pratio.

Vizuelni kalideoskop od narativa je napravio isto to. Sve jeste, a možda i nije. Niko ne zna šta jeste. Ni mi, ni junaci. Cattet i Forzani su nesumnjivo imali vatren seks tokom režiranja ovog filma. I to nije jedini razlog za razmišljanje o tome da je L'etrange couleur... hiperstilizovani (arthaus?) giallo koji je pokušao da nenaročitu misterioznost svoje misterije neutrališe overdoznim dizajnom i iscrpljujućom režijom. Čak i za najveće fanove žanra, ovo će, bojim se, pre biti nepotreban deranžman nego unikatno zadovoljstvo.

SELEKTAH: 3plus/ 10

MOĆ VEŠTICA 17.03.2015: Država za majku i dete

Lambchop -Young Americans (live @ la Gaîté Lyrique Paris 26.01.2015)

Insanlar - Kime Ne (Honest Jon's 12“)

Trust - Are we Arc? (Arts & Crafts) - Joyland

Liturgy – Quetzalcoatl (Thrill Jockey) - The Ark Work

Jlin - Abnormal Restriction (Planet Mu) - Dark Energy

Dark Dark Dark – Jobs - Flood Tide

Dilly Dally - Candy Mountain (Fat Possum 7“)

Hidden Orchestra – Dust  (Tru Thoughts) -  15th Anniversary

b-strane - Voli me onlajn (vocal overdub club remix)

Ozy - Black To The Future (COLLEGE DROP Remix) (Nothing) - Distant Present

Leviathan - Gardens Of Corprolite (Profound Lore) - Scar Sighted

The Callstore - Come on Then (Talitres) - Save No One

Dasha Rush - Lucy in the Sky, Lost Diamonds (Raster Norton) - Sleepstep

Lightning Bolt - Runaway Train (Thrill Jockey) - Fantasy Empire

Jack Ladder & The Dreamlanders - Her Hands (Fat Possum) - Playmates

David Allan Coe - Piece of Wood and Steel (Columbia) – Once Upon A Rhyme

Lotic – Heterocetera (Tri Angle 12“)

Sillyboy – Cry Like A Girl (Kilk) - Stalker

Cabane - Sangokaku (feat. Bonnie 'Prince' Billy) - Sangokaku/La Gomera

18+ - Dry (Houndstooth 7“)

Pet Shop Boys - Je T'aime...Moi Non Plus (Bootleg)

OSKAR/ FEST/ WHATEVER: RELATOS SALVAJES (WILD TALES)

Argentisnki Sedam i po u 6 priča. Recimo

Relatos Salvajes jeste zabavan film. Ali ne znam čime je zaslužio svetsku i oskarovsku slavu.

U produkciji braće Almodavar, treći film Damiana Szifrona u šest nepovezanih (ne i nepovezivih!) priča skenira duh i boljke današnje Argentine, a u priličnoj meri i celog sveta. Svaka od šest priča u ovom omnibusu, u čijem redosledu ja nisam naslutio neku posebnu logiku sem "random" tj onoga što bi pogodovalo dinamici i atraktivnosti filma, bavi se ljudima i nepravdama. U nekim pričama nepravda zasluženo stiže, u nekima nezasluženo, u nekima pravda ne može da prođe od nepravde, u nekima se pravda uzima u svoje ruke, da ne bi bilo nepravde, u nekima se nepravda jednostavno prevazilazi.

Szifron uvek koristi istu kemp-ozbiljnost kakva krasi radove braće Coen ili u manjoj meri ranog Almodavara da bi nam ispričao, obično, crnohronične priče iz argentinske svakodnevice koje mogu da nam posluže terapeutski ili edukativno. Čini mi se da je najveći kvalitet Relatos Salvajes njegova spoznaja toga u kojoj meri ljudi uživaju u sprovođenju pravde tj eliminisanju  nepravde. Nema ničeg slađeg. Univerzalno slađeg.

Najuspešnija priča je ona o dva vozača koji se sukobe u nekom planinskom području. Spontanost razvoja te priče i vrlo efektan kraj dejstvuju u domenu Coenovskog apsurda, ali u kontekstu se dobro nadovezuju na priču da na svetu nema nevinih ljudi. Odmah za njom sledi ona o bogatašu koji se protiv hipokrizije pravde bori kapitalističkim sredstvima. Ta je najotrovnija. Zatim sledi ona o "Dinamitašu" koji u duhu "gerijatrijskog super-heroja" uzima pravdu u svoje ruke.

Osetno su slabije preostale tri koje ne uspevaju da razigraju svoju premisu i uglavnom se zadovoljavaju njenom efektnom postavkom, a među njima je ona koja završava film, o mladencima koji sučeljavaju svoje tajne baš na dan venčanja, deluje najneuverljivije i kao totalna konstrukcija.

Variranje kvaliteta i poente svih priča, nažalost, ne može da bude kompenzovano široko postavljenim konceptom "divljih priča", čak ni u kontekstu neke vrste "skeniranja" društva. Magnolia, pa čak i nesrećni Inarrituov Babel, dali su daleko ambicioznije i bolje realizovane slične poente. S druge strane, Szifronov film, kao i Momčilovićev Sedam i po, humor je sačuvao od viška filozofiranja i samodopadljivosti, koja je, u različitoj meri, krasila pomenute filmove. To ga čini lakšim i zabavnijim za gledanje, ali ne i nužno bitnim.

SELEKTAH: 5/ 10

OSKAR/ FEST/ WHATEVER: TRUDNO BYT BOGOM (HARD TO BE A GOD)

Ja nisam ovako nešto nikada gledao

Na osnovu uvodne reči nekim posetiocima MMG-a i/ili kino-rusofilima biće, možda, jasne još dve stvari u vezi sa mnom:
- da nikada nisam gledao nijedan drugi film Alekseya Germana
- da nisam gledao ni mnogo filmova Andreia Tarkovskog
(tri stvari, zapravo)
- da nisam gledao ni mnogo ruskih filmova

Sve istina.
Kao što sam više puta pisao, povodom ruskih filmova, nema nikakvih ideoloških prepreka tome, ruski filmovi nisu mi dovoljno često nametnuti tamo gde ujurujem i druge filmove.

Kao što rekoh, nikada nisam video ništa slično onome što je pokojni German (umro pre dve godine) u svojoj 74-oj prikazao u Trudno byt bogom. Ja sam mislio da u post-sovjetskoj Rusiji više nema ni takvih ludaka, ni takvih budžeta, srećom, bio sam u krivu.

Zasnovan na naučno-fantastičnom romanu braće Strugatsky (Arkadija i Borisa), film se bavi "događajima" na nekoj planeti koja je kolonizovana u budućnosti, ali na kojoj, sticajem (meni) neobjašnjenih okolnosti sve izgleda kao na Zemlji, pre 800 godina. I da ne bude zabune, ovo nije nešto što shvatite, ovo je nešto što vam se u prvim minutima saopšti. I samo će na samom kraju filma (posle 177 minuta) junaci da spomenu Zemlju i odlazak na nju. Sve između ta dva događaja biće naučno-fantastično na sve moguće druge načine, sem kako ste na sci-fi do sada navikli.

Radnja filma može se prepričati u jednoj rečenici. Ali teško da će to potvrditi da sam ja išta razumeo u ovom filmu.
Jedan čovek, plemić, koga zovu "don" kreće od svoje kuće da traži nekog čoveka koga zovu "Buda" i nakon što ga (ne) nađe, vraća se kući, da bi shvatio da mu je dom napadnut i živalj pobijen.
On je možda bog, možda kao bog, možda ništa od prethodna dva.

Trudno byt bogom je crno-beli film, slične fotografije kao Bergmanov Sedmi pečat. U prvoj polovini filma imamo utisak da prvi kadar traje skoro sat vremena i da se radi o subjektivcu osobe u koju junaci povremeno gledaju, ali skoro niko nema odnos sa njom. Mi, gledaoci, na ovaj način još direktnije bivamo upleteni u donovo putešestvije. Tačnije, ne daju nam da "pobegnemo", što je, pre bih rekao, bila Germanova namera.

Jer svet na novoj planeti izgleda isto kao Srednji vek na Zemlji, u doba kuge. Kiša pada povremeno, neprekidno je oblačno i/ili maglovito. Blato je svuda. Ljudi su stoka. German nas bukvalno vuče po blatu sa junacima. Ovoliko upečatljivu i prisutnu scenografiju, kostime i mizanscen holivudski film nikada nije video. German je bukvalno sagradio svet i vreme i freeflow njegove kamere bez problema ide sa junacima bezbrižan u pogledu toga da li će se u kadru zateći nešto što ne treba. Ovde su, ne sumnjam, milioni rublji satrti na rekvizitu, kostime, statiste, pa i glumce koji u kadru nisu proveli više od sekund, ali upravo zbog toga ovo je film kao nijedan drugi.

S obzirom da film traje skoro tri sata, čini mi se da je German mogao jasnije da postavi narativ i da u njega unese očiglednije dramske trenutke. Ali/iako to možda nije ni bila poenta. Jer ovde sove izleću iz kuće i direktno sleću na rame junaka i vi se pitate kako je to moguće, zar zaista ima sova koje su toliko dobro istrenirane, i da li je to bila improvizacija ili je ovo neko zamislio, i ostvario! Ovde na desetine ljudi, kao nošeni bujicom, neprekidno rovari po kadru, otimajući se za hranu, pažnju, oružje...

Ovde ne možemo govoriti o uigranosti i disciplini glumačkog tima. Ovo je posvećenost filmu van Rusije nepoznatih razmera. Pitam se kako je jedan 74-ogodišnji čovek uspeo da organizuje ovu masu, ovu buku, blato. Snimati ovaj film bilo je lako koliko i u Srednjem veku izbegavati kugu, pretpostavljam.

Trudno byt bogom je neverovatna kolotečina. On nikada ne staje, ne miruje. On je stalno u iznutricama života na toj novoj planeti. To što nema objašnjenja kako su budući ljudi dospeli (spali) na nivo Srednjeg veka samo potvrđuje onu staru da su oni koji ne razumeju istoriju osuđeni da je ponavljaju. Svi mi, Zemljani, ili samo Rusi? Nije jasno da li je i u kojoj meri Germanova vizija "neke druge Zemlje" pesimistična zato što nema boga, ili zato što ga i tamo ima.
Ili zato što je on u današnjoj Rusiji prisutan više nego što treba.

Ja volim kad je priča jasna, kad se vidi drama, kad se oseća da postoji scenario, ali ovde je nemoguće odoleti silini vizije i silini uspeha sa kojim je ona pretočena u (filmsku) stvarnost. Ovi ljudi i makabr njihovih života su toliko stvarni da se zaista pitate za bezbednost svih onih koji su u filmu prosuli krv i creva. German gazi po tom svetu toliko sigurno da ona napomena o tome da je ovo svet na drugoj planeti zapravo sve glasnije odjekuje kao opomena, da sve bez problema može brzo i lako da se ponovi. I zašto ne bi? Jer šta nam je uporišna tačka, šta nam je novi smisao, šta bi to mi doneli u novi svet da bi on zaista mogao da se ostvari. Drugačije.

SELEKTAH: 7plus/ 10 

U BIOSKOPIMA: CHAPPIE

Vorsprung durch Technik

Volim što sam naivan. Volim što i dalje sednem da gledam film i već od prvog minuta se pravim pametan predviđajući njegov tok i bavim se time šta on "zapravo" želi da nam kaže i onda kada me on iznenadi i prevari, obradujem se kao malo dete. Chappie je takav film. Ovo nije Robocop ili Terminator u Johanesburgu. Ovo nije "high-concept" naučna-fantastika kojom se Neill Blomkamp proslavio sa District 9 i sjebao sa Elysium. Ovo je pravi pravcati tinejdžerski film, u najboljem bezbrižnom sentimentu osamdesetih i zadržanom ciničnom duhu našeg vremena. Kao što je Johnny 5 bio u Short Circuit.

Koja je najbolja stvar u vezi sa njim? Išao bih večeras ponovo da ga gledam.
And it made me a better man.

Mislim da je vreme da Blomkampu skinemo kapu za ispoljeni lokal patriotizam. Ni Matt Damon, a sada ni Wolverine i Dev Patel (dobro, sad...) nisu ga isterali iz johanesburških slamova u sunčani Elej i sad već jalovo univerzalni Njujork. Johanesburg je i dalje njegov "grad na zemlji" koji (bolje od Njujorka) univerzalizuje duh i stanje naše civilizacije. I u pravu je. Sve izgleda idiotski glupo. Kao Antartik koji se lagano topi pred našim očima. I prljavo. I medmaksovski, kao nastupi ISIS.

Dev Patel glumi inžinjera koji u jednoj fabrici oružja radi na projektovanju i proizvodnji specijalnih humanoidnih robota (anoreksičniji Robocop, recimo) koji se zajedno sa policijom bore protiv kriminala. OK, čak i ako neke momente prihvatite kao Blomkampov stil ili omaž Lego-tehnolikim osamdesetim, moraćete da zažmurite  na nekoliko stvari. Prvo, fabrika oružja izgleda kao privatna proizvodnja stajskog đubriva u Srbiji, a ni njeno obezbeđenje nije ništa bolje- ulazi ko kako hoće, utovaruje robote u kombi i izvozi ih bez problema. Kada Dev dođe kod CEO-a, koji sedi u tek nešto boljoj kancelariji od Devove otvorene "kutijice" i saopšti joj da je provalio "veštačku inteligenciju", ona će mu mrtva ladna odbiti mogućnost da je testira, jer osiguranje to ne pokriva i papirologija je komplikovana. Trilioni dolara izgubljenih u profitu zbog toga nisu problem. Ovakva i slična dramaturška naivnost provejavaće i u većini ključnih akcionih sekvenci u kojima naši junaci sa impresivnom jednostavnošću provaljuju šifre, prebacuju svest iz ljudi u robote, rešavaju komplikovane strateške zadatke... Ali to sve može da vas nervira samo dok ne prihvatite žanr koji je Blomkamp odabrao za svoj film. A to je tinejdžerska akciona sci-fi komedija.

Za mene je prelomni trenutak bio kada jedan od konkurentskih robota, koje kreira "zli" Wolverine sa još "zlijom" frizurom, svojim makazica-prstima prepolovi jednog od junaka i pola njegovog tela baci iza sebe kao riblju glavu. U tom trenutku mi je kliknulo da je ovo daaaleko više treš, naivno, komedijaški nego što sam ja mislio i očekivao. U tom trenutku film mi se otvorio u sasvim drugoj lepoti i sve je kliknulo.

A kad kažem kliknulo mislim i na odabir slamdog milionera za glavnu ulogu, Wolverinove "severnonemačke" repove, izbor potpuno ludačkih članova Die Antoword koji su praktično odigrali sami sebe za glavne uloge i doneli budalastu aromu dobrih negativaca koja je u Holivudu manje-više sahranjena sa Home Alone franšizom i Johnom Hughesom.

Blomkampov svet, u kome policijski robot "sa svojom inteligencijom" sticajem okolnosti postaje mezimče ulične bande, je pitak i blesav, fore podilaze MTV tinejdžerima, ali u suštini svega toga kriju se jebeno dobre i vrlo tople poruke. Blomkamp, kao i u svojim prethodnim filmovima, propituje šta to čini ljude ljudima, menja situacije kako bi pokazao da svako može da bude odbačena (marginalizovana) strana. Ali ono što je najbizarnije od svega jeste njegov predlog za evoluciju naše duše- iz ljudskog tela u robotsko. Videćete kako na kraju, neočekivano, ali spontano, Chappie dobija svoju robotsku porodicu "od ljudi". I taj momenat ima bajkoliki potencijal najboljih Spielbergovih filmova.

Moji komplimenti idu i samom Chappieju. Njegova fizionomija funkcioniše i kao telo robotske antilope, ali i kao titanijumska varijanta uličnog gangsteraja koju donose Die Antwoord. On je princ iz Bel Era, samo iz Johanesburga (eto, još jednog omaža!). A pomenuti Johnny 5 definitivno jeste njegov "predak".

Samo odškrinite srce.

SELEKTAH: 9minus/ 10

OSKAR/ FEST/ WHATEVER: CLOUDS OF SILS MARIA

Kada umereno netalentovan student režije na FDU poraste u snoba, on je u stanju da nam isporuči isti ovakav film (sa Karanovićkom i Žutićkom u naslovnim ulogama, plus mala Konjovićka u epizodi, recimo)

Sa izuzetkom predivnih švajcarskih Alpa i prirodnog fenomena (u filmu) nazvanog "Maloja Snake" sve ostalo u ovom filmu, uzduž i popreko, me samo nerviralo.

Prvo (Oliver) Assayasov scenario deluje kao da je pisan pre sto godina ili pre sto dana, ali za kostimiranu dramu situiranu pre sto godina. Staromodno postavljeni likovi i odnosi još tragičnije deluju u savremenom okruženju. Senzibilitet aktera je u najvećoj meri klišeiziran i/ili estetiziran sa junakinjama i tipom ponašanja i psihologije na umu kakav je možda karakterisao džetset od pre sto godina. Razmestite to na večito čarobni breg švajcarskih Alpa, koji ionako stoje u vremenu već vekovima, i opisani utisak još će vas snažnije gušiti svojom užeglošću.

Mali Assayas postavlja svoju dramu  kao da imitira Strindberga ili Krležu. Poznata evropska glumica (Juliettte Binoche) sa svojom ličnom asistenticom (nema objašnjenja zašto je ova importovana iz Amerike i koje njene kvalifikacije opravdavaju što je duplo mlađa od glumice, a igra je Kristen Stewart) putuje u švajcarski gradić Sils Maria u kome će joj biti predata specijalna nagrada koja nosi ime čuvenog pozorišnog i filmskog reditelja, sa kojim je ova u mladosti intenzivno sarađivala. Pre nego što njih dve stignu tamo, pisac umire (ima implikacija i da se samo-eutanazirao) i u senci tog događaja promiče ceremonija. I to je manje više prvi deo, skoro sasvim nepotreban za ono što se dešava u ostatku filma (drugom delu i epilogu). Jer da se glumica razvodi i da poznati evropski reditelj želi da sanjom postavi novu verziju kultne predstave pokojnog pisca (al sam ovo složio!) samo što bi sada ona trebalo da igra drugu glavnu ulogu- sve to smo mogli da saznamo ili saznajemo i u drugom delu. Sve ostalo je skoro debelo nebitno.

Famozni komad, čija fama je možda bila fama pre sto godina (a ono što o komadu saznajemo u filmu, bolje da nismo!) bazira se na odnosu uspešne naslednice korporacije i njene mlade asistentice. U ljubavnoj vezi, sirota naslednica biće i emocionalno i ekonomski iskorištena, i ambivalentni kraj drame, sa otvorenim pitanjem šta se sa njom stvarno desilo, ostavlja je kako luta baš u planinama Sils Marije, među oblacima.

Taj komad renomirani evropski reditelj ima nameru da postavi tako što će glumica, koja je nekad igrala asistenticu, sada igrati naslednicu, a mlada i problematična holivudska glumica (Chloe Grave Moretz) igraće njenu asistenticu. Možda ste vi okej sa tim, ali postavka u kojoj tek komercijalno zapupela holivudska lindzi lohen odlučuje da njen sledeći projekat bude- pozorišna predstava u Evropi! - vređa moju inteligenciju. I podseća me na trešerozne drame koje sam mislio da sam zaboravio.

U svojoj psihološkoj studiji "proticanja vremena" (što simbolizuje zmijoliko promicanje oblaka između Alpa, iznad Sils Marije) Assayas pokušava da se bavi mnogim stvarima: starenjem, starenjem slave, kontriranjem stare Evrope i novog Holivuda, ljudskošću, a sve to pokušava da prelomi ne toliko diskretnim insistiranjem da je odnos naslednice i asistentice u drami sličan odnosu glumice i njene asistentice, što naročito sugerišu scene u kojima njih dve prolaze kroz tekst (što mi je kao potez tek delovalo debilno- da neko skoro režijski prolazi kroz scene i pre nego što su probe počele i koncept rimejka postavljena). Dolazak holivudske glumice dodatno kontrira senzibilitete, naročito "starog" i "novog", i on simplifikovano i sa simbolikom ubuđalog ekspresionizma stoji i u pozorišnom komadu. Assayasov naivni pokušaj da holivudsku glumicu prikaže kao "praktično bezosećajniju" u odnosu na "nepotrebno ljudskiju" stariju glumicu ne deluje samo arhaično i dramski tanko, već i konceptualno retardirano. Ali tome valjda služi snobovština.

Tri žene tako pokušavaju da mentalno masturbiraju po scenariju i režiji dva muškarca, te uprkos njihovom prisustvu ja ne bih govorio o ikakvom "ženskom" filmu ovde. A ni o kulturološkom, jer su propozicije kao iz FDU udžbenika za prvu poratnu generaciju.

Clouds Of Sils Maria je najbolji tamo gde je najprisutniji- u odnosu dve žene, asistentice i glumice koje su neprekidno zajedno, i koje upravo to provedeno vreme tera da izlaze iz poverenih im "uloga". Većina njihovih tenzija deluje prirodno, ali su ostale nerazrađene usled vremena koje su pojele ostale gluposti i dosta pojednostavljeno napisani likovi, naročito asistenticin. Prihvatanje jedne glumice da kroz poverenu joj ulogu prihvati i mnoge druge stvari u svom životu trebalo je da bude jedina tema ovog filma. Uz asistenciju asistentice.

SELEKTAH: 2/ 10

APRES MAI (SOMETHING IN THE AIR)

OK, revolucija jede svoju decu i...?

Nameračio sam se na ovaj film Olivera Assayasa još davnih dana, jer prilično volim kada se evropski film bavi modernom evropskom istorijom. Assayas je pokupio moje simpatije sa Summer Hours i sa prilično elokventnom, ako dramski mršavijom nego što bih  voleo, TV serijom Carlos.
Međutim, Apres Mai je prilično razočarao.

Film prati nekoliko francuskih studenata i studentkinja koji su tokom majskih demonstracija u Parizu ("i ostalim civilizovanim delovima sveta") na različite načine bili involvirani sa revolucijom, kao i jedni sa drugima. Priča se u najvećoj meri vrti oko Gillesa, studenta slikarstva, koji će "zahvaljujući" revoluciji ostati bez dve velike ljubavi, a film će različite tipove odnosa prema (post-)revoluciji razviti i preko njegovih bliskih prijatelja Alaina i Jean-Pierrea.

Na početku filma vidimo da svi revolucionari puše, da vole da diskutuju, kao i da vole poeziju. Potom Assayas sa dosta naivne nostalgije prikazuje revolucionarnu borbu kao da se radi o drugoj generaciji Pokreta otpora. Preko Jean-Pierra sve do kraja filma pratićemo tu, "praktičnu" stranu revolucije sa njenim neočekivanim posledicama.

Za nas, salonske revolucionare, svakako će biti zanimljivije kada se borci povuku iz Pariza i krenu da razmišljaju kako da imperative revolucije prevale preko granica Francuske i sve dalje. Neke put odvodi u Italiju, neke u Nepal. Rudnik šezdesetih pored revolucionarnih aktivnosti aktivno nudi svim radoznalim akterima ideje kako mogu da prošire i mnoge druge slobode- seksualne, kreativne, mentalne... Sredstva za stizanje do cilja počeće sve više da se diferenciraju i da prave razlike čak i među onima koji streme ka istim ciljevima. Emocije pucaju pod naletima revolucije i ljudi se razdvajaju i razilaze. Neki nepovratno.

Ako bi Assayasu mogli da oprostimo da njegov film u suštini, a često i u detaljima, operiše sa opštim mestima teme kojom se bavi, najviše me je iznerviralo što u bavljenju ovim likovima i njegovim sudbinama nedostaje njegov lični pristup. Gilles i ekipa su možda ogledalo njegovog ličnog revolucionarenja (Assayas je '55. godište) ili, još bolje, pokušaja da se revolucija produži i na njegovu mladost, ali on za njih nema nikakve posebne ni simpatije, ni antipatije. Oni su mehanički razrađeni tipovi, pušteni kroz prepoznatljivu matricu, a povremena preterivanja u dočaravanju boemskih i "poetskih" trenutaka ne pomažu mnogo da stvori stvarne, uverljive, zanimljive junake. Koliko je njihovo petljanje sa revolucijom generičko i suvoparno toliko su i njihova potonja razočarenja i prerana emocionalna sazrevanja data sa podjednako nerazrađenim detaljima, i večito u dve od tri tačke elipse..

Mislim da je Assayas previše kalkulantski rasporedio junake po različitim trasama (post-)revolucionarnih puteva, a potom rutinski odradio njihov put od incijalnog entuzijazma i "rađanja smisla" do razvodnjavanja istog, razočaranja i "rađanja besmisla". Posmatrani uvek sa iste, mlake distance oni su prvo revoluciju proživeli kao seriju "ozbiljnih nestašluka" da bi potom njenu ozbiljnost nastavili da traže u sve daljim (i daljim...) ciljevima od sebe. Ali čak i kad vam ovo ovako napišem to zvuči fokusiranije nego što je Assayas uradio. A mislim i da su glumci bili obamrliji nego što su uloge to tražile od njih, što je samo pojačalo utisak razvlačenja po prašini koju je revolucija podigla za sobom.

SELEKTAH: 3plus/ 10

OSKAR/ FEST/ WHATEVER: EDEN

Daft nostalgie

Otišao sam da gledam ovaj film ponukan još uvek neobjašnjenom simpatijom za autorski opus Mie Hansen-Love. I činjenicom da je Eli četvrtkom obično kod mojih, pa nam se može. I na FEST.

Nisam imao pojma da se Eden bavi istorijom "francuskog hausa/ garaža" koji je sredinom devedesetih paralelno lansiran sa nekoliko strana (sa pozamašnim uticajem na svetsku klupsku scenu, od Daft Pank, Cassius, preko edicije/ ekipe Super Discount preko Dimitri From Paris do Boba Sinclaira, Air, Justice i mnooogih drugih). U našem fokusu su Paul i Stan (zapravo samo Paul), članovi DJ dvojca/ produkcijskog tima "Cheers". Fiktivnog, koliko je meni poznato.

Jedan način gledanja ovog filma je da ga posmatrate kao rediteljkin generacijski osvrt na muziku koja je obeležila njeno odrastanje i neki vid odavanja počasti i sagledavanja jednog perioda. U tom smislu, Eden je predug (131 minut), monoton, repetativan, isprazan, bez fokusa, sa previše usputnih priča koje ostaju "sporedne", i sa ne previše autentičnom atmosferom. Paul, jedan od dva DJ-a ne ume da odraste, ljudi plešu, ljubavne veze pucaju, ljudi oko njega nastavljaju dalje. Na kraju, dolazi bolno sazrevanje i život u kome se sve najbolje odavno desilo. Svaki film na ovu temu ispričao je, manje-više, ovu priču.

Drugi način gledanja ovog filma je da na trenutak (131minut dug trenutak) poverujete da Mia zna za sve te, "slične" filmove i da su sve navedene mane ovog filma zapravo namerne i, potencijalno, njegov najautentičniji trenutak. Možda to i nisu bila neka, "ludačka" vremena, jer sasvim sigurno ne izgledaju tako. Možda je sve bilo tek nešto više od (ne)običnog, koliko i geg na račun Daft Punk koji se ponavlja u filmu- kada ih baunser na ulazu u klub ne nalazi na spisku. Možda ima nečeg simboličnog u paraleli Paulovog "Cheers" života i onog privatnog. On i u jednom i u drugom nije našao načina da krene dalje. "Garaž" koji su usvojili i premodelovali za svoje potrebe bio je njihovo oruđe neumorno tokom skoro dve decenije, baš kao i kokain, pozajmljivanje para od mame i pasivno-agresivno povlađivanje ženama s kojima je bio u vezi.

Možda je skroman budžet ili nerealizovana (moja) očekivanja u pogledu glamurizacije čitave stvari uticao na to da rekapitulaciju pokreta, kroz uspon i pad "Cheers", doživim kao nešto što i nije bilo toliko veliko, baš kao ni Paulova lična priča. Pa otuda nema velikih tragedija, nestvarnog uspeha, strmog pada i frontalnog sudara nostalgije i stvarnosti. Eden deluje stvarno. Verovatno. Nimalo kao "jedno vreme, jedno mesto, jedna ljubav". On je flekav. Paul je njegova personifikacija, i to možda nije fer prema stvarnim dešavanjima (uporno želim da verujem da je to bilo nešto mnogo veće i masovnije), ali kreira jednu "anti-sliku" o događajima koji u isto vreme postaju i autorkin komentar. Ako je.

Najveći problem Eden je što ne uspeva da me ubedi ni u ono prvo, ni u ovo drugo.

SELEKTAH: 5/ 10

OSKAR/ FEST/ WHATEVER: CAKE

Što se mene tiče, ja bih Annistonovoj za ovo dao Oskara

Slede hevi spojleri!

Jennifer Anniston igra Claire, ženu koja je izgubila dete u saobraćajnoj nesreći. Pored neizbrisivog bola u srcu, i njen brak se, kako to već statistike u takvim slučajevima prognoziraju, raspao, a ona sama ostala je sa ne toliko neprimetnim ožiljcima po licu i ozbilnjim i vrlo bolnim problemima sa kičmom. Sve to zajedno učinilo ju je zavisnicom od lekova protiv bola, anti-depresanata i generalno svih ostalih lekova. Učinilo ju je i ciničnom, sklonom crnom humorom i grubim komentarima. Dakle, sve one stvari koje Annistonova već godinama radi odlično.

Daniel Barnz (čiji sam solidni Phoebe In Wonderland još jedino gledao iz njegovog opusa) ne otkriva sve odjednom, već nas pušta da prvo osetimo miris i ukus (nove) Claire, a da tek potom saznamo i potencijalne razloge za njeno ponašanje i njene muke. Pored toga, njegov film žanrovski jeste (još jedna) "oskarovska drama" bazirana na tragičnoj premisi, ali i duhovita satira istog žanra, bazirana na ustavnom amandmanu da svako ima pravo da žali kako on misli da treba.

Sad sledi spojler i najbitnija stvar koju želim da vam kažem.

Nakon raznoraznih peripetija, u kojima se Claire sprijateljila sa mužem žene iz njene terapeutske grupe koja se nedavno ubila (okosnicu filma čini Clairein oštar imaginarni odnos sa njom, odnosno sa pokušajem da se razume tuđa tragedija kako bi se sebi pomoglo, ili otežalo), nakon neuspelih pokušaja da se izbori sa fizičkim bolovima, kao i sa činjenicom da život više nema apsolutno nikakvog smisla, ona odlazi u drive-in bioskop sa svojom vernom sluškinjom, Meksikankom Silvanom. I dok film traje, Claire se iskrade po kokice, a zapravo odšeta do obližnje pruge, legne na prugu i čeka voz. I dok čeka, duh žene koja se ubila (britka Anna Kendrick) pita je šta će biti poslednja stvar koju je pomislila. I Claire izgovara: bila sam dobra majka.

U tom trenutku sam pomislio- ako sad naiđe voz i ubije je i to bude kraj filma, ovo je jebeno genijalan i hrabar film koji bez trunke bulšita daje svoj doprinos ekranizaciji jedne od najstrašnijih tragedija koja nekoga može da zadesi. To je ono što će ovaj film iz malog indi filma gurnuti u veliki, čudesni.

Ali, to se ne desi. Život, baš kao i "oskarovska drama", moraju da se dočepaju kakvog-takvog optimizma i pokažu da i najgora splačina ima više smisla od praznog (ili razbijenog) tanjira. Pravo niotkuda pojavljuje se mlada tinejdžerka koja "dolazi u Elej i želi da postane glumica", i Claire joj pruža privremeno utočište. I odjednom se taj motiv torte, kao simbola "normalnog", neprekinutog života, nade, baš kao i ova tinejdžerka, pojavljuje pravo niotkuda... Ali sladak ukus čokolade ne uspeva da nadjača oporost prikazanog, već samo prikazuje da Barnz nije imao muda da surva svoj film tamo gde mu je mesto- u najmračniji strah svojih gledalaca.

Nisam bio spreman da mu to oprostim. Uprkos Annistonovoj koja šije sve nominovane kandidatkinje za Oskara. Zdrave i obolele.

SELEKTAH: 5minus/ 10

OSKAR/ FEST/ WHATEVER: (NAŠI FILMOVI) MALI BUDO

Nema ovde ničeg novog anti-crnogorskog što do sada niste čuli u šalama i vicevima naših naroda i narodnosti. Novo je samo to što je sve "antologijski" sabrano

NAPOMENA PRVA:
Mali Budo našao se na programu ovogodišnjeg FEST-a 2. marta u 12h u Dvorani Kulturnog centra. To napominjem za ove pedantne gnjavatore koji će se eventualno pitati kako je do ove recenzije sada došlo.

NAPOMENA DRUGA:
Dimitrije Vojnov je dugogodišnji prijatelj i saradnik MMG. To napominjem za ove pedantne gnjavatore koji će se eventualno pitati zašto se o ovom filmu piše sa skoro pola godine zakašnjenja. I ovako. I kakvu ulogu imaju nepotizam i "burazerstvo"?
Istina je da dok je film igrao redovno u bioskopima Žozefina i ja nismo postigli. I nema druge istine.

Krenimo redom. Trejler za ovaj film, u slučaju da ste gledali samo to "od filma", je fenomenalan i isto toliko brutalno pogrešan. Fenomenalan je, jer slika koju ćete na osnovu njega steći o filmu nimalo ne odgovara onome što ćete gledati u široj verziji, a brutalno je pogrešan, jer će možda baš tom pogrešnom predstavom mnoge odvratiti od gledanja. Što bi bila prava šteta, jer Mali Budo je mnogo bolji i zabavniji film nego što to: a) trejler sugeriše, b) sam ja to mislio i c) srpske komedije poslednjih godina to umeju i mogu.

Mali Budo uopšte nije komedija "o Crnogorcu koji je došao u Beograd". To nije omladinsko-burazerovska-kul verzija nečega što, recimo, Seth Rogen & ekipa furaju poslednju deceniju u Holivudu sa solidnim uspehom. Iako liči. Iako bi mogla da bude. Iako je vrlo dobro adaptirana verzija toga za srpsko(-crnogorsko) područje. Autori su, očigledno, imali solidno autorstvo nad materijalom i ono nije upropašteno željama i mogućnostima neinformisanih i "vidi-da-ti-kažem" srpskih producenata koji i dalje maštaju o četvrtom nastavku Tesne kože.

Mali Budo je brutalno surova satira modernih (evo i pod navodnicima "modernih") Crnogoraca i njihovog crnogoronašenja po svojoj domovini i drugoj im domovini. Gledajući ovaj film mogli biste da pomislite da je ovo najanticrnogorskiji film ikada, da u svim tim šalama na njihov račun nema taman tolicno istine da dopustite da šali ima mesta i isto toliko crnohumornog preterivanja da je sve to, zapravo, skoro neverovatno, i dopustivo nemoguće. Za sve nas ostale još je bolnije to što sve rečeno i prikazano za Crnogorce, važi i za nas Srbe, njihove domaćine.

Pored vrlo neprijatne i isto toliko urnebesne satire koja češlja Crnogorce i kao zatucane, i kao nepotizmu odane, beskrupolozne, mizogene, amoralne "plemiće" (od reči "pleme"), Mali Budo uspeva da, sa pristojnom količinom emocija, prikaže i da su oni sami i najveće i to vrlo ozbiljne žrtve takvog načina života. A "mali Budo" je, nesvestan toga do samog kraja, najbolji primer za sve to.

Ono što visoko cenim u ovom filmu jeste što je prepakujući mitove, legende i viceve o Crnogorcima uspeo da plasira jedan vrlo mejnstrim-frendli materijal u etar koji u isto vreme šalje i vrlo (ali, vrlo!) cinične društvene komentare na račun opšteg društvenog funkcionisanja, pre svega u Srbiji. Kriminogene veze protežu se po svim vertikalama, a horizontalno sežu i do mitskog stradanja naših naroda u logorima Golog otoka. Vojnov i (reditelj) Danilo Bećković nemaju pardona ni prema čemu, njih jedino zanima "sreća" malog Bude.

Sećam se kada je priča o Malom Budi lansirana kroz (još uvek živ) Tviter akaunt Buda Đurovića. Namazani i naivni Crnogorac, odan Milu, koji ne jebe živu silu i aktivno misli samo na sebe, zadržao se i u liku Buda Đurovića, ali Petar Strugar ga je vrhunski unapredio u jednoj od najboljih uloga novijeg srpskog filma. Ostroga mi! Za naše (srpsko-crnogorske) glumce, koje jedino zanima da u povereni im lik sa što manje napora uguraju svoj ućebani manirizam, Petar Strugar je pokazao sa koliko spontanosti i lakoće glumac može da se preda liku. Njegov Budo večito balansira na liniji namazanog bezobraznika i naivnog retarda koji ima više sreće nego pameti, tek povremeno izvirujući iza tog oklopa sa nekom stidljivom empatijom. Sergej (koji igra inspektora Miša) je mogao puno od njega da nauči, da je hteo. O većem, "starijem" delu ekipe da i ne govorim. A pretpostavljam da tu nešto krivice leži i na debitantstvu mladog Bećkovića.

Neću mnogo da vam otkrivam o radnji samog filma i putešestvijima malog Buda, ali film najvećim delom prati dešavanja tokom jedne noći i dana u životu Buda Đurovića koji je zbog greške svog oca, hirurga, prinuđen da se "skloni" u Beograd od potencijalne krvne osvete...

Veći budžet, više rediteljskog iskustva i disciplinovaniji glumački tim značajno su mogli da unaprede doživljaj ove priče i učine je jednom od srpskih komedija koja puca na visoko društvo sa filmovima poput Varljivo leto '68. i sličnima. Jer, za razliku od niza drugih srpskih filmova, a naročito komedija, Mali Budo i duhom i temom stoji u vezi sa gledaocem u publici. Za srpski film, a naročito komediju, najbitnije je da je u stanju da u isto vreme može i ume da gleda samu sebe. Mali Budo uspeva u stvaranju te "autogledalačke distance".

Nema opravdanja za onoliko ružnu i neutralnu špicu i onoliko pasivnu odjavnu špicu. Sedeo sam do poslednjeg sekunda nadajući se da će mali Budo nešto da mi dobaci.

Dimitrije, Danilo, sad imam velika očekivanja. Godspeed!

SELEKTAH: 8/ 10