LOW - Ones and Sixes (Sub Pop)

Melanholija na struju

Sve neophodne podatke o Low i mojoj dubokoj vezanosti za njih napisao sam u osvrtu na njihov prošli album The Invisible Way. Sad bi valjalo dalje bavljenje njima i njihovim novim albumom pomeriti u nekom smeru.

Ako je, Tweedy-jeva produkcija na prošlom albumu učinila da Low zvuče kao "tradicionalističkiji" bend, sad imam utisak (a da ostanem "u društvu sa Wilco") da se produkcije prihvatio Nels Cline. Album je, inače, producirao BJ Burton, čovek koji je sličan posao ove godine već obavio i za The Tallest Man On Earth (a prethodnih godina i za The Love Language, The Rosebuds i Megafaun). On je sačuvao Tweedy-jevu predstavu da su Low veći i rokerskiji bend nego što jesu (kvintet u najmanjem slučaju) i sve pesme ostavljaju utisak usviranosti i odsviranosti od strane benda. Što je za trio koji je skoro dve decenije pre toga ostavljao utisak hermetičnog, pa možda i autističnog dua, veliki pomak. Jedino što sada taj bend, a zamislimo da je taj bend Radiohead, manje zainteresovan da pravi The Bends (to je bio The Invisible Way), već stremi ka Kid A, a sada je na nivou Amnesiaca (koji je, btw, tuce puta bolji album od Kid A).

Kad sam već zamrsio, da, ipak, napomenem- Ones And Sixes nije "elektronski album" Low. Ali, u odnosu na preostalih deset izdanja, on deluje kao da su aranžmani uključili najviše neorganskih ili neorganski zvučećih instrumenata. Koji su potom pažljivo aranžirani zajedno sa klasičnim rok instrumentima u miks i atmosferu koja je i dalje "Low", "low", "bendovska" i, za Low standarde, pozamašno progresivna. Burtonov doprinos je veličanstven u tome što je pronašao pravu meru svih tih stvari i kreirao jedan od, rekao bih, najpitkijih Low albuma. Ovaj put i za mlađe od 30 godina.

Ne gubite razum, Ones And Sixes nije "trip hop izdanje Low", iako bi mu se mnogi trudbenik marketinških agencija obradovao u radno vreme. Jer prija. Jer su Alan i Mimi raspevaniji nego ikada, pa u Lies, kad Mimi preuzme vokale, pesma zvuči skoro identično kao Fleetwood Mac. A u No End, kao što i rekoh u fenomenalnom tokšou Moć veštica- Low imaju svoju najveseliju i najpoletniju pesmu. Springsteena skoro!

Za bend koji je, praktično nastao, iz vapaja i dronova, koji se čitavu prvu deceniju gnezdio u sopstvenom zvuku kao crv u mrtvačkom kovčegu, ono što su Low postigli od The Great Destroyer je neverovatno, i možda ne toliko očigledno lakše-zainteresovanom-slušaocu. A da pri tome i dalje imaju potpuno vlasništvo nad sopstvenim zvukom. Nijedan bend ne zvuči kao Low. Čak ni sada kada Low pokušavaju da malo zvuče kao drugi bendovi.
Er se ja to ponavljam?

Gentle "Warp-asto" škrguće dok se preko toga lagano preliva Sigur Ros smesa. Neočekivano radikalna stvar za početak albuma, i lažna najava za album koji se neće desiti. Promotivni singl No Comprende ekonomiše tradicionalistički, ali Mimin bek-vokal čini čuda za ovaj špageti bluz. Kao parnjak ove pesme deluje mi The Innocents, podjednako mračna i pogranično meksička. A, uz desetominutnu Landslide, pri kraju albuma, mogli bi čak da govorimo i o mini-trilogiji, gde ovaj treći deo, na momente dosta zlokobno, obrađuje stizanje u Ameriku. Ili raj. Spanish Translation bi bio "klasik Low" da nema ambijentalnih pasaža na sintisajzeru koji uobičajeni intimistički doživljaj ovaj put dele i sa iskrckanim glečerima. U Congregation "dečija" ritam mašina kontrira vapajima kreirajući pesmicu koja mi i dalje zvuči kao nerazrađen demo. U Into You, jedna druga ritam mašina, sa tvinpiksovskim rivrbom na basu stvara utisak kao da su devedesete i dalje tu. I mi nepomični. Iz iste dekade dejstvuje i Kid In The Corner koja položena na gitarske rifove podseća na lo-fi eksperimentisanja R.E.M. na Monster. What Part of Me, baš kao i No End, zagovara energičniji, veseliji pristup i skoro da bi mogli da kažemo da se radi o "radijskom hitu". U završnoj temi DJ, Alan i Mimi opuštaju se u čudesnoj soft melodrami, omamljujući nas neočekivanim efektima na vokalima i stihovima poput "like a DJ, you gotta shake that"...

Ako niste do sada, ovo je lepa prilika da padnete vrlo nisko.

SELEKTAH: 8plus/ 10

JEANNE ADDED - Be Sensational (Naive)

Sve su to kćeri Nico

Morao sam da gugltranslejtujem stranice na franucskom (parce que mon francais n'est pas bon) ne bih li došao do informacija o ovoj francuskoj pevačici. I evo šta kaže jedan tekst:

Na 34 Jeanne Dodato ima glavu bića hranili na flašicu rok. Ipak, to je čelo, a ne električna gitara koja je zaglavila ruke u dobi od 7 godina. Njegov put je prestižna: Remoise prošao kroz Nacionalnom konzervatorijumu u Parizu i Kraljevskoj muzičkoj akademiji u Londonu. U 2005. godini, ona je odlučila da pošalje Jazz Valtz za kanal (k) stena. U 2011. godini, ona je pevala na engleskom jeziku pesnike na prvi EP, a zatim prelazi sa uradi. Dan Levi, polovina dueta, rođen je ideju prvi album. Okrugli putovanja traju mesecima: ona je napisala tekst ("na engleskom jeziku, staviti sramotu") i komponuje, to uređuje. "Pratio sam prozodiju reči."

Srećom imamo muziku. 

Debi ove Francuskinje komotno može da se ušuška između zemljakinje joj Soko i austrijske komšinice Soap & Skin. 

(HINT: Meni bi već ovo bilo dovoljno da joj pohitam u susret.)

Naravno, pre mnogo, mnogo vekova sve je ovo bila ili mogla biti Nico. I dok je original prečesto bio rashlađen na vrlo neprijatne temperature, njene naslednice (pre nego kopije, ofkors!) stižu na daleko sobnijim temperaturama.

(NB: Sad je već jasno da ovu recenziju pišem pritisnut smenom godišnjih doba koja nastupi kada s ulice kročim u bilo koji objekat sa strujom)

Soko, Soap & Skin, Lydia Ainsworth, Zola Jesus, Chelsea Wolfe... već sam ih negde ranije izlistavao, a sada i Jeanne Added, tretiraju pop muziku kao klima uređaj. Leti. njihova namera, čini mi se, nije da elektronske instrumente humanizuju, već da sebe dehumanizuju i podrede njima. Ali da u isto vreme uspeju da pojačanom androgenošću nastupe kao feministkinje, da taj ne-ženstveni stav pretvore u senzualnost muškobanjaste snage. Sa kojim ciljem? I ja se pitam.

Be Sensational počinje distorzičnim singlom A War Is Coming koji je pola Garbage kad su bili kul, a pola Clinic (koji su skoro uvek bili kul). U razrušenom Bejrutu stvar bi mogla da zaigra i kao oldskul matrica za dabldač. U horu pozadinskih vokala, nastalom samomultipliciranjem, oseća se nešto od ledenih dronova Soap & Skin. It je energičnija i konvencionalnija, pomalo i Peachasta. Skoro da bi i to moglo za dabldač u Bejrutu. Look At Them je balada, ali Jeannein glas je i dalje stamen, komandujući, vidi se da oseća nelagodu što mora da smekša. Neobično ponašanje za jednu Francuskinju. Nema histerije. Miss It All je aposlutni hit. Nico via Soap & Skin u vudu zoni koju je mogao da iskomponuje Martin (L) Gore. Worldmusic povik u refrenu podseća me na spektakularni debi Ibeyi Oya. I na nešto što bi i Madonna.

Sjajna stvar u vezi sa Be Sensational jeste što klizi (preciznije- topi se), bez neke naročite želje da se nametne kao koncept. Ko zna možda, čvrstina nekih od ovih autorki potiče od toga što ne pevaju na maternjem jeziku, pa, kao i u slučaju filmskih glumaca u američkim produkcijama, dolazi do pojave nekakve neprirodne čvrstine u glasu (Eva Green, recimo), valjda u naporu da budu razumljive.

U naslovnoj pesmi misli mi idu čak i do ranih Cocteau Twins, jer Jeannein vapaj zvuči kao Elizabeth Fraser. Muzika je daleko industrijalnija. Lydia je budući saundtrak nekog filma Xaviera Dolana. Tehnoidna mašina, sa dinamičnom rep naracijom guta sve do emocionalnog intermeca tokom koga se pretvara u uzbudljivu gej dramu. U poslednjem minutu instrumentaciju preuzimaju Pet Shop Boys... Jeanne Added, baš kao i nepobrojane, zgodne pop-Skandinavke ima odličan osećaj za pop melodiju i minimalno rešene, ali efektne aranžmane. 

Night Shame Pride mogle bi da otpevaju i Jenny Hval i Holly Herndon. To je ista vrsta post-elektro folka. Ready me podseća da treba da pomenem i Ladytron (btw, šta je sa njima?). 

Konačno, album završava sa Suddenly, pesmom formalno zahtevnijeg arnažmana (Fennesz meets Vangelis) prostire se Jeannein najtopliji vokal i verovatno najsunčaniji dan. Efektno finale za album koji mladim hipsterkama može da odigra istu ulogu kao što su svojevremeno ekscentrična izdanja Brigitte Fontaine, Karin Krog, Annette Peacock, Kate Bush, Danielle Dax ili Mylene Farmer imala  u životima njihovih majki. Ili baka.

Poručeno. Stiže Fedeksom.

SELEKTAH: 8plus/ 10

KAD TITLOVI MORAJU DA SE ČITAJU (TREĆI DEO)

Ako ste i vi ostali zabrinuti nakon gledanja pilota Fear The Walking Dead, evo nekoliko japansko-francusko-italijanskih serija uz koje možete da prebrinete muku. Sve pregledno servirano na BeforeAfter, bitches!

MY SECRET WORLD - THE STORY OF SARAH RECORDS

... u njemu caruje drugarstvo

Sarah Records je izdavačka kuća koju su 1987. osnovali Clare Wadd i Matt Haynes, u to vreme momak i devojka, oboje fanovi Jesus And Mary Chain i autori fanzina, dobri i pasionirani ljudi. Sarah Records je dobila žensko ime, jer su njeni osnivači želeli da uguraju "ženu" u svet muške, muzičke industrije. Jedan od dogovora koji su napravili bilo je da nikada ne koriste lik žene na omotima izdanja ili u promotivne svrhe, "jer žene vulgarno prodaju sve ostale proizvode". O nivou njihove posvećenosti muzici koju su izdavali govori i to da su vrlo često provodili sate ispisujući privatne poruke na papiriće koje su potom ubacivali u singl izdanja kako bi svaki kupac imao svoj lični, "personalizovani" doživljaj sa izdanjem i muzikom. A ponekad su morali da se kriju iza sofa u svom ofisu od fanova koji bi voleli da svraćaju do svog omiljenog izdavača na čaj, jer nisu uvek imali vremena za njih i nisu želeli da im povrede osećanja. Sarah Records je sinonim za "povređena osećanja", oko njihovih izdanja se najčešće vrzmala prezrena reč "twee", a novinari NME-ija i Melody Makera često su se takmičili ko će brutalnije da podjebava bendove i izdanja sa ove etikete. Uprkos svemu Sarah  Records je uspela da objavi gomilu ploča, a najponosniji su na svoju seriju od 99 sedmoinčnih singlova i fanzina.

Ovo su neki od bendova koji su objavljivali za Sarah Records: The Field Mice, Blueboy, Brighter, Heavenly, The Hit Parade, Even As We Speak, The Sugargliders, Action Painting!, Secret Shine, The Harvest Ministers, Boyracer, The Sea Urchins, 14 Iced Bears, Another Sunny Day, The Orchids, Cristine's Cat, Gentle Despite, The Golden Dawn, Tramway, The Sweetest Ache, The Springfields... Najviše ih je, naravno, bilo iz Britanije. Ali ponekad su pristizali i iz Australije i Amerike, ili iz Britanije preko Japana. I skoro svi su svirali "taj neki gitar-fuzzy-jangly-pop" natopljen neposredno iskazanim osećanjima, stidljiv, naivan, introvertan, nežan. Foto-robot "klasične žrtve" nekog bulija.

Sam film, koji je režirala fanovka (fanica? fankinja?) Lucy Dawkins, pravljen je tokom četiri godine istom onom požrtvovanošću osnivača etikete, bendova i, što je najvažnije, drugih fanova koji su darežljivo i besplatno donirali svoju memorabiliju i snimke za nastanak filma. Na indi terenu mi je teško da zamislim neku drugu etiketu kojoj bi bio ukazan isti nivo pažnje. O koliko se blesavom ostvarenju radi, govori i to da je sam naziv filma dobio ime po singlu The Golden Dawn, My Secret World, koji je svojim suvim nju vejv pank zvukom (jedini?) značajno odskakao od preostalih singlova i "zvuka" koji se vremenom samodefinisao kao "zvuk Sarah Records".

Sam film koncpiran je kao hronološki prolaz kroz tih "100 izdanja" (100 i poslednje bila je kompilacija There And Back Again Lane) tokom koga nas Clare i Matt upoznaju sa etapama u razvoju etikete, delimično i sa razvojem svog odnosa, ali najveći deo priče potrošen je na izdanja odnosno na bendove iza njih. Isprva, to mi se učinilo kao odveć neoriginalno rešenje, ali onda, kako je film odmicao, shvatio sam da i ovaj film, baš kao i čitava epoha "Sarah Records", još jednom stoji na usluzi bendovima i omiljenoj muzici i njih stavlja u prvi plan. Za mnoge od njih ovo će biti prvo i jedino "osećanje slavnim" (ogroman eufemizam), ali retkost je i vrlina da svi od reda o bivstvovanju na Sarah Records govore sa dosta topline i simpatije, nijednog trenutka ne kriveći izdavača što nisu postali zvezde i prodali milione. A dirljivo je da Clare i Matt za mnoge od njih komentarišu da se radilo o tako očiglednim pop talentima, za koje su bili ubeđeni da će prodati "desetine hiljada ploča". Zablude, optimizam i entuzijazam ovde idu ruku pod ruku.

Godinama već obećavam sebi da ću zaroniti u svet Sarah Records (koji sam sporadično ispratio dok je bio aktuelan) i čini mi se da sam ovim filmom ušao na prava vrata da razumem i zavolim čitavu stvar.
A i mlađi sam nego ikada.

SELEKTAH: 8plus/ 10

MOĆ VEŠTICA 25.08.2015: Za dlaku izbegli izbeglice

Mexrrissey - Everyday Like Sunday

Deafheaven - Brought to the Water (Anti)

The Gasman - 2Teq-10 (Planet Mu) - µ20

Tirzah - Make It Up (Greco Roman) - Make It Up EP

The Pop Group – Nations (Freaks R Us) - The Pop Group-Sleaford Mods split 7''

Kodagain  Bull named Avenger (nažalost, još uvek neobjavljeno)

Kill Me Laser - Gavran (nažalost, još uvek neobjavljeno)

Natural Self - The Valleys (Electrelane cover) (Tru Thoughts) - Tru Thoughts Covers 2

Dilly Dally – Desire (Partisan)

Tropiques - Variations on Chitepo Avenue (Bandcamp) - Fortune Tellin' EP

Lana Del Rey - High by the Beach (Interscope)

Pavement - Secret Knowledge Of Backroads (John Peel Session) (Domino) - The Secret History (Volume One)

John Wizards - Lushoto (µ-Ziq Remix) (Planet Mu) - µ20

Low - No End (Sub Pop) - Ones and Sixes

Nine - Intro (Death Of A Demo) / Ova Confident (Profile) - Nine Livez

Rebel Star – Draga (Pop Depression) - Reka

Mark de Clive-Lowe - Caravan (Duke Ellington) – Tru Thoughts - Tru Thoughts Covers 2

Fleurie - Hurts Like Hell

Fis - Happy Alone (Loopy) - The Blue Quicksand Is Going Now

U.S. Girls - Damn That Valley (4AD)

Machinedrum - Le Ol Skool (Planet Mu) - µ20

Janelle Monae - Hell You Talmbout

George - Touch The Light - About Light

Voodoom - Kankan Un De (feat. Scapu Lox) (Bandcamp) - Voodoom

Kill Alters - A09 - American Music - A Godmode Compilation

M.I.A. – Swords (N.E.E.T.) - Matahdatah Scroll 01 "Broader Than a Border"

SEPARADO!

Ono kad kažu "pametnom dosta". Pa da probam... Gruff iz Super Furries putuje Latinskom Amerikom u potrazi za svojim rođakom i muzičarem, Rene Griffithsom

Cenim da ste i vi kao i ja prvo odgledali drugo filmsko čedo Gruffa Rhysa, American Interior, pa tek onda otkrili da on ima još jedan film pre toga, na sličnu i podjednako sumanutu temu. Ako niste, ljubim vam dušu što bi rekli fanovi Isidore Bjelice.

Separado!, kao što napisah, bavi se Gruffovom privatnom istragom porodičnog stabla (tj "porodične šume", kako isto zove njegova tetka). Naime, krajem XIX veka veliki broj Velšana izbegao je u Latinsku Ameriku pred terorom britanske krune. Većina njih situirala se u Patagoniji (i prema nekim antropolozima i istoričarima tamošnjim čak dovela do toga da se Argentina potom oseti pozvanom da kolonizuje i prisvoji to parče zemlje). Jedan od tih Velšana bio je i Gruffov čukun...čukun deda, a od čitave "latinske" rodbine svakako je najpoznatiji i najzanimljiviji muzičar Rene Griffiths koji je solidnu karijeru napravio pevajući brazilski folk na velškom.

Kao i u slučaju American Interior, putovanje je mešavina snimaka sa mini-turneje koja je održana po školama i drugim komunalnim zgradama u velškim naseobinama pred malim, ali raznolikim auditorijumima. Gruff često nastupa sa lokalnim muzičarima, poput Tony-ja Da Gatorra (sa kojim je iste godine objavio i album The Terror of Cosmic Loneliness), ali šarm nastupa uglavnom potiče od nebuloznih aranžmana koje Gruff pravi. Kao i od reakcija publike.

Sa druge strane, očekuje nas popularno interpretirana priča o velškim pristizanjima, ali i o stradanjima lokalnih inidiosa koje su bele cokule (pa i velških boja) nemilosrdno gazile. Gruff svoje putovanje dramaturški rešava kao lo-fi/trash doktorhudijadu koja ga uz pomoć magične kacige teleportuje iz jedne zemlje u drugu, a po kojoj potom putuje raznolikim "zemaljskim sredstvima". Lokacije i krajolici su same po sebi zanimljive i Gruffovo prisustvo dodatno čini da se osećate kao da ste na nekom ultrazabavnom Travel Channel putovanju.

A tu je i brdo pesmica, zatim mini-nastupi tamošnjih muzičara (braća folkeri ispod Anda) i vreme brzo proleti. Na kraju u nekoj vrsti deus-ex-machine (možda čak i bukvalno) saznajemo gde je Griffits, ali do susreta sa njim ne dolazi. On ostaje mekgafin i misterija ovog filma.

SELEKTAH: 8/ 10

NO MANIFESTO: A FILM ABOUT MANIC STREET PREACHERS

To je što kaže da jeste, pa koga zanima...

Odmah na početku objasniću (nekima?) ovako visoku ocenu- ovo jeste film o Manic Street Preachers. Ovo je film koji ih približava, pušta nas da im sami onjuškamo zadah oko usta, koji ih ne ulepšava, ne senzacionalizuje, koji ih ne pojašnjava, ne sentimentalizuje, ne legendalizuje... i pri tome ostavlja utisak da i oni sami sebe baš ovako vide.

Ovo je film o Manic Street Preachers nakon koga mi se ne čini mogućim da može da se napravi verniji prikaz njihovog lika i dela. Barem koliko je meni poznato (a to je ono što je ovde jedan od neprejebivih kriterijuma, drugari, ne zaboravite!).

Ja sam jedan od njihovih (umerenih) fanova, koji misli da je Lifeblood odlična ploča, i da je, još više, singl The Love of Richard Nixon jedan od njihovih najboljih singlova. A to čak ni James Dean Bradfield ne misli, tj baš to i kaže u filmu.
Mislim i da se Richey ložio na Nicky-ja, pa je tikva pukla. Ili nije mogla da naraste.
Mislim i da kad pomešate (bivšeg muzičkog saradnika Radija B92) Gorana Filipovića sa (bivšim muzičkim urednikom Radija B92) Tomislavom Grujićem dobijate Jamesa Deana Bradfielda.
Mislim da je Holy Bible i dalje neslušljiv "u cugu" (i interesantno mi je koliko mu je malo vremena posvećeno u ovom filmu, spram vremena koje mu je posvećeno u žurnalističkim bavljenjima bendom).
Mislim i da Sean Moore izgleda kao rođak Davida Gedgea koga deli još par ispita da završi ETF (inače, film nas upoznaje sa tim da je jedan od Seanovih hobija skupljanje oružja i njegova upotreba na terenima namenjim za to).
Mislim i da su Manic Street Preachers jedan zanimljiv bend.

Da, njihova karijera počela je sa autodestruktivnim planovima da budu veći od Beatlesa koji su veći od Isusa, ali Generation Terrorists (eto imena albuma koje više nećemo čuti) je nešto malo "charts" sunca video tek sa šestim singlom Motorcycle Emptiness. Planovi su dodatno otišli dođavola neuspelim pokušajem da budu "veći od Bon Jovi" na Gold Against The Soul, da bi sa Holy Bible stigli tamo gde su prvobitno nameravali, ali bez milijuna dolara koji su to trebalo da zaslade.

Film Elizabeth Marcus nehronološkim redom i retko emotivno-inteligentnim putem približava nam Jamesa, Nicky-ja i Seana (u izvesnoj meri i Richey-a) i kao deo tima, i kao "pričere" za sebe. James je alfaiomega, Nicky piše stihove i artizuje bend (što je Richey doveo do autoironičnih granica), a Sean je tiha, talentovana voda. MSP, slično U2, iako prijatelji "iz škole", deluju kao ljudi dobrano voljni i svikli na to rade jedni sa drugima, svesni da je bend njihov zajednički projekat u čijoj dobrobiti podjedanko participiraju. MSP, s druge strane, svih bombastičnih izjava, imena albuma, pesama i žutih ajlajnera, deluje kao neverovatno zdrava i samosvesna tvorevina. Kapiram da ih je to i održalo skoro četvrt veka u biznisu, i dalje ih drži.

No Manifesto apsolutno ne pokušava ni na jedan način da konceptualizuje bend ili svoje bavljenje njime. Čak šta, objektivnosti radi, u priču su ravnopravno uključeni i fanovi koji svojim komentarima na određene faze benda daju sudove poprilične relevantnosti, dok bend, s druge strane, jasno pokazuje da se diskusija sa njima vodi od početka tj da MSP itekako slušaju šta im je poručeno. Gde "slušaju" ne znači "poslušaju", naravno.

Rekao bih da je poštenje, na svim nivoima definisalo rad, uspeh i kvalitet ovog benda. Sve su sami probali, pogrešili, naučili, probali ponovo, uspeli, omanuli. I u svemu tome nema nikakve gorčine, potisnute ljutine, stvari kojima bi psiholozi Metallicae mogli da se pozabave. Naprotiv, susretnuti smo sa egom-u-odsustvu, neposrednošću, duhovitošću, pravednošću... sve nekim kvalitetima koje nismo očekivali od benda koji se isprva činio tek malo talentovanijim od Sigue Sigue Sputnik.

No Manifesto će prošetati kroz sve faze benda (sem ove poslednje sa albumima blizancima) i iz nekog razloga priču započeti periodom pred objavljivanje Send Away The Tigers (iz 2007.), kao da je originalno dokumentarac tada bio planiran, pa neplanirano realizovan tek par godina kasnije. Svim izdanjima prišlo se iz aspekta koji je nekako i obojio njihovo originalno objavljivanje i film ne pati ni od kakve formulaičnosti ili templejtizma. Naprotiv. On vodi diskusiju.

Čak i ako vas ne zanima, odlično je kao primer kako treba.

SELEKTAH: 9 (a povremeno i više)/ 10

RAZNI IZVOĐAČI - μ20 (Planet Mu)

Najbolja kompilacija ove godine?

Diskografske kuće nekada su svojim kompilacijama redovno servisirale radijske i ostale didžejeve, a ponekad (po ultraniskim cenama) i krajnje potrošače, u želji da predstave svoj ruster, promovišu nove izvođače i oslone se na onu staru "ako ste voleli onoga, onda ćete sigurno voleti i ovoga"... Komemorativnijim kompilacijama, poput ove, obeležavane su godišnjice, uspešne sezone, kreirane su specijalne tematske celine ili tribjuti... Ali najčešće bile su to samo "kolekcije pesama" u kojima niste osećali da su pesme nanizane da bi vam pružile odgovarajući kontinuirani ugođaj. Skoro kao da su kuratori implicirali da stvar sklopljena u celinu manje-više treba da se konzumira parcijalno, informativno i namenski. Zato vrlo retko stavljam bilo koju od petstotinak različitih (CD) kompilacija koje posedujem i putovanja automobilom uglavnom snabdevam sopstvenim mikstejpovima na kojima su svi pobrojani problem otklonjeni. Iako bi Žozefina mogla da kaže koju neslaganja.

Muzika sa kompilacije μ20, originalno formatirana za 3 zasebna kompakt diska, stigla mi je od promotera u džinovskom digitalnom džaku i iz njega je izručena u mp3 plejer. Tako da sam prvi put istu preslušao slušajući prvo prve tri pesme sa diskova, pa po tri druge pesme, pa po tri treće... i priredio sam sebi neplanirano vanserijski ugođaj! I ako jednu stvar treba da zapamtite iz ove recenzije to je da i vi (makar prvi put) presložite pesme tako.

μ20 je jubilarno izdanje kojim osnivač i izvođač Mike Paradinas aka μ-ziq proslavlja 20 (boktejebo!!!) godina postojanja svoje etikete Planet Mu (ili Planet μ). Luksuzno izdanje koje taj jubilej treba da proslavi sastoji se iz čak 50 pesama (na tri pomenuta diska), uz koje ide i knjiga  na sto strana o nastanku i ostanku etikete. Na prva dva diska nalaze se mahom novi izvođači (neki i sa do sada neobjavljenim pesmama), iz ove i prethodne dve godine, koji su Planet Mu u poznim godinama (za jednog izdavača) učinili prestižnom i progresivnom etiketom (iako je poštenije reći- zadržali su joj taj renome). Trećim diskom dominiraju "stariji" izvođači, zvezde i legende, koje su bile delatnije u prvoj dekadi.

OK, ako o originalno planiranom rasporedu pesama ne mogu da govorim, niti želim da ga testiram, ovaj koji je neplanirano ispao ispunio me je trenucima (226 minuta dugog) uživanja i isto tako neplanirano skrojio osnovni utisak o ovoj kompilaciji- ovo je tovar fenomenalno probrane fenomenalne muzike, koja čak i u nekoj vrsti rendom sortiranja gradi neophodan smisao i celinu i, najvažnije od svega, sve ovde zvuči jebeno sveže i to- kao da još uvek nije ni objavljeno!!!

Originalno osnovana da lansira karijeru Mikea Paradinasa, i to kao podružnica velikog Virgina, etiketa Planet Mu se nakon par godina osamostalila i počela sa objavljivanjem srodnih izvođača. I tada i danas, moja prva asocijacija na "muziku sa Planet Mu" bili su asimetrični, nagomilani, zbrčkani ritmovi uz koje je uvek bilo lakše šizeti nego plesati. Venetian Snares i Shitmat su bili moji prvi omiljeni izvođači i njihov drill'n'bass tj gabba-core, degustiran prvo kod Peela, uvek je pasovao svim mojim mentalnim i emocionalnim stanjima. Mikeov Royal Astronomy iz 1999. i dalje mi je jedno od najdražih izdanja. Odmah uz debi The Killimanjaro Darkjazz Ensemble.

Tokom godina Planet Mu je čačkao elektroniku iz svih mogućih uglova, izgurao je i drum i bass iz drum'n'bassa, bio je tu kad je grime iz podruma ulazio u klubove (a potom je sličnu podršku pružio i footworku), revitalizovao je "industrial" pristup elektronskoj muzici. Jako sam voleo Milanese (Extend), Last Step, Tim Exileov Listening Tree... A onda su u ovoj poslednjoj dekadi Planet Mu udvostručili broj svojih izdanja i objavili neke od najboljih elektronskih albuma novog milenijuma, postajući skoro redovan gost izvanrednog tokšoua Moć veštica. Da, mislim na Kuedov Severant (naknadna pamet), Italov Dream On i Endgame, bilo šta od RP Booma, debi za Poemss, Mr Mitchov Parallel Memories (koji je i dalje saundtrak svih mojih propalih meditacija) i fenomenalni "povratnički" album My Love Is Bulldozer, Venetian Snares.

Tek u retkim slučajevima (Starkey, Solar Bears... wtf?!! koje, btw, ni Paradinas nije ubacio na μ20) Planet Mu nije uspevao da u isto vreme provocira, zabavlja i razvaljuje. I slušajući vanserijsku Paradinasovu selekciju ovde, od prve do poslednje pesme bićete podjednako fascinirani svežinom, kvalitetom, originalnošću, zlokobnošću, drskošću svih 50 pesama. I koliko god to potencijalno kontraproduktivno zvučalo, ova kompilacija je možda najbolje njihovo izdanje. Ne samo što je selekcija besprekorna (ne mrzi me da ponavljam!) već što ostavlja utisak da stiže sa jednog izvora, iz jedne, centralne otadžbine, gde skoro da je dogovoreno kako "naša" izdanja treba da zvuče. Kao 4AD, nekada. Dok je izvođačima, verujem, data sva sloboda ovog sveta, a stilske smernice i sličan vajb nametnuli su se iz želje da pripadaju onome što ih je privuklo, što im se dopalo. Duboko sam uveren da su svi izvođači na Planet Mu u isto vreme i njeni najveći fanovi. I tu treba skinuti Paradinasu kapu što je bez (barem meni poznatih) skandala i incidenata tokom dve decenije ostao veran beskompromisnosti i umetničkom integritetu i umeo da slične stavove podeli sa tolikom količinom umetnika.

Dakle, ako koljete (šta god), ako vas mrzi da upalite svetlo, ako u prostoriji ima previše ljudi, ako je noć mračna, ako ne možete da se setite da li ste uzeli drogu (umesto leka), ako imate brand neu Audi, ako na hardu imate 501MB prostora, ako osećate uzbuđenje u industrijskim zonama grada, ako vam se ne leži na plaži, nego vam se gori u paklu, ako čujete nešto u zidovima, ako kad zažmurite želite da zamislite kako je to skakati po vrhovima noževa, ako fear of the walking dead disko, ako umete da usporite bol... to je samo prvih 25 pesama. Pa vi vidite.

SELEKTAH: 10/ 10

LE TABLEAU

Jedan simpatičan animirani "Volter"

Koliko ste se puta upitali koliko je život nefer? I ako bog zaista postoji gdeještaradi po tom pitanju? I kako je moguće da je Partyć i dalje na čelu DS? Le Tableau pokušava da odgovori na neka od tih pitanja, ali bojim se da se onaj finalni odgovor, na pitanje "od čega sve zavisi", (opet) svodi samo na nas, i ni na koga drugog.

U filmu Le Tableau (ili "slika" za naše francuski mutave drugare) ulazimo u sliku, jednog zamka sa velikom, balskom terasom koja nam se ukazuje kroz ivicu šume. Tu otkrivamo da u svetu-s-one-strane-slike žive tri vrste ljudi: Tupini ("završeni"), Pafini ("nezavršeni") i Rufi (ili "skice"). Ako malo razmislite shvatićete da podela zavisi od toga u kojoj meri ih je "slikar" (mada može i bez navodnika) završio. Tupini se osećaju kao božanska bića i u njihov svet ovi drugi nemaju pristup. I ti, "drugi" ne žive na dvoru, već se poludivljački kriju po šumi, šikanirani od strane Tupina. Kao i mnogo puta do sada, upravo ljubav se pojavljuje da uznemiri taj red i uspostavi novi- ljubav između Tupina i Pafinke.

Međutim, film njihovu romansu troši samo kao okidač za jednu ozovsku avanturu u kojoj, sticajem okolnosti, po jedan primerak od svake vrste odlazi, preko zabranjenog i opasnog sveta "cveća koje ubija" u svet-s-one strane, gde otkrivaju druge slike i druga bića koja žive u njima, manje-više zarobljena u lupu života koji im je slikar dočarao. Sve simpatično i pomalo podjebavački podseća na ove naše živote i garsonjeraste sudbine koju je većina nas odabrala da proživi. Oni kreću da pronađu slikara, kako bi ih završio i na taj način im omogućio da imaju ista prava kao i Tupini. U novom svetu, svako od njih pronalazi nešto, ali svi zajedno shvataju da tek kada uzmu boje u svoje ruke mogu da postignu ono što su hteli. A pri kraju imamo i poprilično razočaravajući susret sa "tvorcem"... Njegov svet nije islikan, već stvaran poput našeg, kao i on sam. Ne znam da li bi to trebalo da nas plaši.

Filmu manjka malo duha, snažnijih i zavodljivijih karakteristika glavnih likova, nešto malo zapleta, ali nije neprijatno iskustvo. Kad Eli napuni osam, devet godina, možda mu se vratim.

SELEKTAH: 5/ 10

TAKEN 3

Ako Taken 4 ne bude o otmici Luca Bessona od strane razočaranih fanova, onda ništa.

Taken 3 je čak i za one koji su svesni da ne treba da očekuju ništa preteško razočarenje.

Evo i razloga za tako sumoran zaključak:

1. Kako je moguće da čovek koji je dvaput (!) okrenuo zemlju naopačke u pokušaju da spase svoju ćerku sada na smrt svoje bivše, ali voljene, žene reaguje kao da su neki zli ljudi zgazili komšijskog kera. Samo pitajte Jacka Bauera šta bi on uradio...

1a. Neobjašnjivo je i kako to da Liam Neeson, koji je pre par godina izgubio suprugu u skijaškoj nezgodi, nije uspeo da u svoj lik prenese AMA NI ZRNO! tih osećanja. A nije uspeo ni da deluje kao da u njemu više nema ničega što bi odreagovalo na jednu takvu tragediju.

2. Tata Bryan na početku filma svojoj odrasloj ćerki poklanja za rođendan džinovskog pandu. WTF?!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

3. Forest Whitaker, kao policijski detektiv Franck, u nekom trenutku biva pohvaljen od strane Bryana za svoju inteligenciju. Možete misliti o kakvom se geniju radi kada ga hvali čovek koji je uradio navedeno pod 2.

4. Rimejk Taken 2 proviri u poslednjoj etapi ovog filma. Na podjednako glup način kao i prethodno urnebesno glupo ostvarenje Oliviera Megatona.

5. Liam Neeson dobar deo filma izgleda kao neuspelo uspavani medved. A tako i priča.

6. Verenik Bryanove ćerke pojavi se na početku i na kraju filma. Između toga ga čak niko i ne pominje, ne traži i ne pada nikome na pamet kao potencijalna zaštita za vazda maleroznu kćer.

7. Rusi su glupi, bahati i istetovirani. Do te mere da je pravo čudo da Putin još uvek nije zabranio filmove Luca Bessona u Rusiji.

8. Die Hard 4 aka Live Free or Die Hard.

9. (ovo je možda trebalo da napišem pod 1c) Nakon što pronađe svoju bivšu suprugu sa prerezanim grlom, Bryan, poput neuspelo uspavanog medveda, skače oko nje i zove je po imenu i udara po ruci i licu. A onda uzme oružje kojim je počinjen zločin u ruke. Jer je bivši operativac.

10. Jer je neko Bryanovoj ženi prerezao grlo, jer bivši operativci u napadu besa/ludila/ljubomore tako ubijaju svoje bivše supruge.

11. Detektiv Franck nas, iz samo sebi znanih razloga, upoznaje sa Bryanovom biografijom, a potom i sa biografijama svih njegovih drugara, koji mu pomažu dok ga jure. Nagađam da Megaton nije znao drugi način da postigne eksploziju gluposti jačine više miliona megatona.

12. It ends here. Jer, brate, IQ ne pada niže.

Jedina olakšavajuća okolnost je što u pravljenje ovoliko bednog filma nije bio uključen nijedan Srbin.

SELEKTAH: 0/ 10

O Taken 2 ovde.

GET HARD

... or DIE TRYIN!!!

Ne znam kako je do svega ovoga došlo. Ferrell je nepouzdan, ali uglavnom kul. Hart je bio odličan na "rostovanju" Justina Biebera. A reditelj (i scenarista) Etan Cohen postavio je temelje za najbolji deo Men In Black (3) i ispisao prilično zabavni Tropic Thunder.
Get Hard je dno.
I to ne samo zato što se radi o jeftinom, skoro po istoj formuli rađenom, ripofu Trading Places, sa skoro istim profilom zvezda (bivša SNL zvezda + popularni crni komičar), već zato što se radi o materijalu, koji je slično pomenutom filmu, mogao biti efektna kritika društvenih kretanja.
Tamo gde su Harris i Weingrod prozvali surovo licemerje Volstrita i Reaganove "bele" Amerike, Cohen se na sličan način nameračio na percepciju "crnog" Amera iz vizure istog tog, skoro nepromenjog, Volstrit belca. Ali sve se pretvorilo u njanjavo izvinjenje koje je, zapravo, sve te stereotipe samo cementiralo.

Plot obećava. Bogati berzant Farrell igrom (nameštenog) slučaja biva osuđen na deset godina "Sent Kventina". On unajmljuje Harta da ga spremi za surove, i mahom "crne", zatvorske uslove života. Hart mora da improvizuje pošto nikada nije bio u zatvoru.

Farrell se krebeči i trudi, ali ni milimetar više nego sto puta do sada. Hart daje sve od sebe da nadkristakeriše Chris Tuckera u sebi. I fejluje. Svuda se lepo vide postavljene fore, ali možda je to i problem- nema iznenađenja za gledaoce. Kao što ih je u Trading Places bilo. A nema ni likova koji nas šarmiraju svojom neočekivanom dubinom. Kao u Trading Places. A nema ni plota, ni obrta, naročito neočekivanog. Sve, baš kao ređanje izanđalih klišea o Afro-Amerikancima, ide svojim predvidljivim tokom i ironično se završi izlaskom belca iz zatvora.
Nešto što se crncu skoro nikada neće desiti.

SELEKTAH: 1/ 10

EX-MACHINA

"Od pisca 28 Days Later"
Ali i od pisca romana The Beach i scenarija za Sunshine, Never Let Me Go i Dredd

Recimo prvo ono najvažnije- ovo je mnogo bolji i zanimljiviji film od Under The Skin, iako je vrlo verovatno da ćete ga najčešće naći preporučenog u grupici sa njim. Ili sličnim. Pametnim hipsteričnim naučno-fantastičnim filmovima.

Priča je vrlo jednostavna. Zaposleni programer u jednoj "od onih" tehno kompanija biva izvučen u internoj nagradnoj igri i kao nagradu dobija priliku da poseti šefa lično, u njegovoj kući-istraživačkoj jedinici na skrivenom ostrvu. Po pristizanju, zaposleni saznaje da će tokom boravka imati priliku da testira šefovu ličnu kreaciju- robota sa veštačkom inteligencijom. Zaposleni brzo potpada pod šarm ćelavog robota sa ekstremitetima providnog tipa.
Da bi vrlo brzo shvatio da ništa nije kao što mu se čini.

Rediteljski debi Alexa Garlanda (spisatelja stvarno svega pobrojanog u podnaslovu) je pedantno, disciplinovano, kristalno čisto ostvarenje skoro robotski preciznog ritma. Kao i većina naučno-fantastičnih filmova koja se bavi mogućnošću ne-humane inteligencije ili oblika postojanja, i ovaj se zapravo bavi onim što nas zaista čini ljudima. Ova istraga uvijena je u sofisticirani triler, ali i ljubavni trougao koji naizmenično čine šef korporacije, robotica Ava, ali i robotica Kyoko. Naš zaposleni biće uvučen u igru koja će njegovog šefa prikazati kao okrutnog tiranina, a Avu kao sirotu zarobljenicu.
Da bi vrlo brzo shatili da ništa nije kao što nam se čini.

Ex-Machina lukavo intrigira svojim "pulpy" zapletom koji neprekidno pravi pauze da nas podseti da je sam film zapravo i "pametna" studija ili doprinos kanonu, koji pre svega insistira na tome da su naši intuitivni doživljaji sveta ono što nas pre svega čini ljudima, zatim naša potreba za slobodom i konačno- naša spremnost da zajebemo druge ljude da bi ostvarili svoje ciljeve. Otuda je ovo "ex-machina" iz naslova i deo maksime "deus ex machina", jer tvist na kraju dejstvuje iz te sfere neočekivanog, ali u isto vreme implicira i "božansku prirodu" onoga što nam je stiglo "iz mašine".

Poseban doprinos specifičnoj atmosferi dao je Oscar Isaac (kao šef) koji zaista deluje kao da u njemu čuči nešto neprijatno i maliciozno, čak i zlo. Kroz toplo-hladan odnos sa zaposlenim on je odlično dočarao svoj preki temperament, krckavi ego, nesigurnost i ljubomoru. Završavajući na kraju kao žrtva svog frankenštajnovskog eksperimenta.

Ne znam zašto ovaj tekst zvuči tako ravnodušno, film mi je prijao znatno više.

SELEKTAH: 8minus/ 10

U BIOSKOPIMA: POKLON (THE GIFT)

Mali film koji ne poraste

The Gift je rediteljski debi glumca Joela Edgertona (koga ne pamtim ni iz jednog filma). Pored njega, u filmu još igraju i Jason Bateman (konačno kastovan za ulogu koju može super da igra) i Rebecca Hall (koje se istotakođer ne sećam ni iz jednog filma). Držim da ove moje opaske na glumačke karijere nećete držati zaozbiljno i kao glup primer omalovažavanja ovog filma. Zapravo, trudim se da raspričam recenziju u kojoj i nemam i ne želim mnogo toga da kažem.

Bateman i Hall igraju bračni par koji se iz Čikaga seli u San Francisko gde je suprug dobio perspektivan posao u još jednoj od firmi koju drže tinejdž milijarderi. Pored starih života u Čikagu ostavljaju i neprijatno sećanje da je supruga izgubila dete u poodmaklom periodu trudnoće. Opremajući kuću, slučajno sreću suprugovog školskog drugara Gordoa koji potom, nepresušnom serijom "poklona" (koje ostavlja na pragu kuće), postaje sve neradije viđen gost, što otvara put malčice neprijatnim situacijama. Zatim se otkrivaju neprijatni detalji iz suprugove prošlosti, a potom se kuje trilerozna drama iz koje nastaje i ključni "poklon" iz naslova filma. Tvist koji sam predvideo prerano da bih u njemu uživao.

The Gift je mali, skroman film. Oprezno i disciplinovano režiran što čini mi se dodatno kvari uživanje u njemu, jer sama priča već deluje kao da je rastegnuta preko svake mere. Iako su u našem fokusu samo troje junaka (i povremeno po koji komšija ili kolega s posla, nebitno), nema nekih naročitih dočaravanja psiholoških stanja. Uglavnom idemo po stazi utabanoj brojnim sličnim filmovima sa "nedragim gostom". Tek tu i tamo, u Batemanovom liku, dolazi do transformacije koju on zahvaljujući sopstvenom kapacitetu "da izgleda vrlo zlo" uspešno iznosi, bivajući na kraju najveća žrtva ovog filma. Iako ih ima tri.

Kao moralna drama sa relativno ambivalentnim ostvarenjem pravde (na kraju) The Gift ne deluje ni surovo, ni psihopatski koliko bi mogao u rukama umešnijeg reditelja. Iako se većim delom Edgerton trudi da svojoj priči da što više "žanrovskih" momenata (i scenaristički i rediteljski), način na koji je urađeno razrešenje pre deluje kao nešto što bi zatekli na kraju ostvarenja "prema istinitoj priči". Možda će to neko videti kao vrednost Edgertonovog pristupa, ali meni je delovalo kao da je film kodiran u jednom žanru, a dekodiran u drugom. Pri tome mi nije jasno kakvo osećanje pravde možemo da osetimo kao rezultat nadigravanja dva ne toliko nepsihopatska lika, gde je najviše kažnjena osoba koja je u svakom slučaju potpuno nevina. I, da, nekako ne mogu da mislim o njenom "poklonu" kao o nečemu što bi ona volela... Što Edgertonov lik čini antipatičnijim, a njegov trijumf anti-trijumfom.

Ali, ispod svih tih ambivalentnih pristupa žanru, ja sam odgledao jedan poprilično neinteresantan film, koji me je iritirao svojom priglupom upotrebom žanrovskih momenata (štrecanja, mrtve ribe, neočekivana pojavljivanja pod prozorom...) i vrlo skromnim rediteljskim rešenjima (trebalo je preživeti priglupost scene večere kod Edgertona).

SELEKTAH: 3/ 10

U BIOSKOPIMA: HAOS U NAJAVI (TRAINWRECK)

Još žena u glavnoj muškoj ulozi

Volim žene. Volim duhovite žene. Volim filmove sa duhovitim ženama. Svoje komplimente već sam obilato izručivao na učinke Lene Dunham, Tine Fey, Melisse McCarthy, Kristen Wiig, Rose Byrne i sve filmove i serije u kojima su one glumile, pisale, producirale ili samo prošle pored. Još od pojave Comedy Centralove TV serije Inside Amy Schumer moje simpatije su proširene i na Amy-n doprinos komediji. Primećujete kako sam lukavo izbegao da kažem "ženskoj komediji". Coz I don't see genders, bitches!!! Barem u komediji.

I dok bi se za njihove pojedinačne doprinose moglo reći pojedinačno dosta toga raznolikog, čini mi se da Lenu i Amy snažnije povezuje jedan, nažalost, muškarac- Woody Allen. Tj njegove komične heroine koje su igrale Diane Keaton i Mia Farrow, i u poslednje dve decenije skoro sve relevantne svetske glumice. Naravno, u oba slučaja, Allenove slobodoumne, brbljive i duhovite "tvorevine" nadograđene su specifičnim pristupom i usklađene sa vremenom u kome nastupaju. Dakle (feministkinje ne zamerite mi!), Lenine i Amy-ne žene su slobodoumnije, brbljivije i duhovitije.

I dok je Lena, podjednako biografski (kao i Allen i Schumer) testirala strpljenje gledalaca svojim filmovima Creative Nonfiction i Tiny Furniture, za Schumerovu je Trainwreck praktično prvo glumačko i definitivno prvo scenarističko iskustvo u Holivudu. Priča o "ženstvenosti" materijala ne pada u vodu ni kad se napomene da je istom (a u velikoj meri i u slučaju Dunhamove) kumovao Judd Apotow, čovek koga nije pogrešno nazvati "novim Woody Allenom", ne toliko zbog sklonosti jakim ženskim likovima, koliko umešnom osećaju da u regularnim životnim tokovima nađe okolnosti vredne bavljenja, tj smejanja.

Da je Trainwreck napisala Amy vidi se iz aviona, naročito ako se u istom prikazuju epizode pomenutog skeč serijala Inside Amy Schumer. Uvek voljna da svoje junakinje nazove "Ejmi" (pa tako i ovde), Amy je još voljnija da u njih ugura dogodovštine i razmišljanja iz svog života. Ne znam njenu životnu priču, ali dve osnovne teme ovog filma (koje se, ako ste pokvareni, mogu ujediniti i u jednu jedinu) su: prava ljubav (i kako je prepoznati) i "moj tata" (i kako ga razlikovati od prave ljubavi).

Amy igra Amy koja, iako u srednjim tridesetima, i dalje živi kao "frat boy" ("frat girls" su obično silovane od strane "frat boys"), menja partnere, nije "ekskluzivno" obećana ni momku sa kojim je, lake droge i težak alkohol su njeni drugari i ima posao u časopisu za muškarce (jer danas žena manje-više uvek radi "za muškarce"). A onda, spremajući slučajno dodeljeni tekst, upozna sportskog lekara Aarona (Bill Hader, i prilično sam siguran alter-ego samog Apatowa), koji je voljan i ume da je voli kako njoj prija. To se nekako poklapa sa premeštanjem njenog oca iz rodne kuće u dom za stara lica...

Predvidljivo, ni Apatow ni Schumerova ne menjaju osnovni plot romantične komedije- dvoje se sretnu, zavole, posvađaju, pomire, hepiend, ali daju sve od sebe da izvariraju sve momente te priče, da ih učine što komičnijim. I to im mahom polazi za rukom. Pri tome Schumerova koristi svaku priliku da gura svoju agendu "teddy bear-prostitutke" kojom traži pravdu za nežnu i emotivnu devojku zarobljenu u telo i požude jedne "profuknjače" (tražio sam deminutiv od "kurva"). I to joj mahom polazi za rukom. Jer ko je ne zavoli kao nenežnu devojku, zavoleće je kao neočekivano nežnu ćerku oca alkoholičara i "švrljaroša" (tražio sam deminutiv od "jebač presretač") koji je očigledno otvorio vrata Amy-nom "tipu ponašanja".

Apatow koji je do sada radio po svojim scenarijima, očigledno se oseća dovoljno sigurno na Amy-nom terenu i deluje da se oboje istim problemima bave, samo (i) sa (ne toliko) različitih strana. Amy nosi dosta od egzistencijalnih dilema kroz koje su prošli Apatowovi muški likovi i njegovo džentlmensko prisustvo u ovom filmu treba ceniti i po tome koliko se pomerio u stranu i dao Amy slobodu da uradi šta ona želi.

Finalna, hepiend scena sa čirlidersicama već pripada antologiji romantičnih komedija.

Duboko u srcu, i dalje mi se ne gasi ugarak sumnje da žene u ovim novim komedijama najveći deo smešnog prave preuzimajući muške "templejte" ponašanja. I da samo kod Dunhamove, u histeričnim, intuicijom vođenim ponašanjima junakinja imamo tragove "nove originalne postavke". Ili nečega što muškarci prepoznaju kao takvo. Ne znam. Ali navijam.

SELEKTAH: 8/ 10

TRUE DETECTIVE

Sve što niste smeli da mislite o ovoj seriji...

... pročitajte u mom tekstu na BeforeAfter.

MOMMY

Sve o tvojoj majci

Pedro Almodavar je imao 50 godina kada je snimio All About My Mother. Xavier Dolan je imao pola od toga kada je završio Mommy i, rekao bih, u odavanju počasti "liku majke" (u svom ili bilo čijem životu) postigao je više nego Španac sa svojom najpopularnijom melodramom. Ne pravim ovo poređenje samo zbog toga što su oba reditelja gejevi (pravim!), već i zato što u posvećenosti njihovih majki toj ulozi ima nečeg ludačkog, impresivnog i neizmerno bolnog. I dok je kod Almodavara stvar zaživela kroz "božanstveni cirkus", Dolan je sličnu stvar postigao sa samo tri junaka.

Da je Dolan ozbiljan reditelj koji treba da nađe mesto i među vašim najomiljenijim, ne govori samo isprofilisanost tema kojima se bavi ("nesnađeni" mladi ljudi i njihov odnos sa njima najbližim ljudima), već i ambicioznost, a potom i uspešnost, sa kojima se upušta u rediteljske rizike. Nakon čudesnog omaža Hitchcockov(sk)om trileru, sa Tom a la ferme, Dolan odlučuje da svoj novi film snimi (sem jedne scene) u formatu 1:1 (da, kvadratu!). Ovo hipstersko podešavanje imaće jedno od mogućih objašnjenja baš u sceni koja ga promeni, a može se različito tumačiti od onoga što se implicira "kvadratnom" vizurom (nerazumevanje), do toga da nas suženi ekran pušta da virimo u život troje ljudi, a ne da ga gledamo "kao na filmu".

Najslabiji momenat ovog filma ujedno je i najnepotrebniji. Pre nego što film počne informisani smo da je u nekoj futurističkoj Kanadi donesen kontroverzni zakon koji roditeljima dopušta da decu "kojom više ne mogu da vladaju" odstrane u specijalnu ustanovu gde će se ovi prevaspitavati. Sem da pomogne jednu od scena filma (koja nije da nije nebitna) čitav ovaj neo-orvelijanski kostur ostaje nepotrebno važan i totalno neiskorišten. U mogućnost pomenute scene poverovali bi i bez tog zakona, a Dolanova priča u svom "metafizičkom apelu" ne bi izgubila ništa i da nema tog administrativnog biča na raspolaganju roditeljima.

Junaci naše priče su: mama Diane, koja, nakon očeve smrti samohrano podiže svog sina, tinejdžera Steva, koji ima kliničku dijagnozu jednog od onih "attention disordera" što ga čini povremeno nepodnošljivim i vrlo nestašnim. Treći junak ove priče je komšinica Kyla, koja je nekad bila učiteljica, a koja je, u meni nerazjašnjenim okolnostima, počela da ima problema sa artikulacijom (mucanjem) zbog čega je prinuđena na bolovanje i sedenje kod kuće. Iako ima dvoje male dece i muža, Kyla će, po doseljenju Diane i Steva, najviše vremena provoditi kod njih i sa njima. A Dolanov film bavi se naporima čak dve mame da jednom sinu pruže dom, podršku i sve što mu treba. Do kapitulacije.

Mommy nikada ne patetiše. Jedna od najpotresnijih i najemocionalnijih scena filma (majčino priviđanje budućnosti) dato je kao vizuelni postrok buke i muzike. Dolan od samog početka nemilosrdno šiba odnos majke i sina, prikazujući ih kao sirovi, kanadski "white trash" (koji govori takvim mambodžambo francuskim da sličan u životu nisam čuo). Oboje su osobe vrlo ekscentričnog ponašanja, voljni da se verbalno i fizički konfrontiraju, silovito iskreni u želji da iskažu sve što misle i osećaju. Dakle, sve suprotno Kyli.

Imati dete kao što je Steve je nemoguća misija. Ne i za majku. Ne i za dve majke. Čak i za njih. To vam je otprilike dramska struktura ovog filma koji ne miruje nijednog jedinog trenutka.

Sve troje glumaca su odlični. I tu Dolanu idu komplimenti da sa toliko preciznosti ume da zatraži i dobije ponašanja, izraze, jačinu glasa, sekund iz koga moć prelazi u nemoć, pa opet natrag. Snaga i velikodušnost sa kojom se predaju ovi glumci (treba li da kažem?) šora po kiselom kupusu nominovanom u svim glumačkim kategorijama za prošlog Oskara.

Ovo je film o majci. Čudesan film o čudesnoj majci. Nesavršenoj, ali savršenoj za svoje dete.

SELEKTAH: 9/ 10

BEGIN AGAIN

"Feelgood film of the year" (i ne tražim više)

John Carney je režirao izvikani Once. Ne dajte da vas to odvrati od gledanja ovog sjajnog filma, iako će on nekima od vas delovati kao holivudizovani rimejk dablinske avanture dvoje ljubavnika.

Begin Again osvaja optimizmom, iako će ovaj povremeno delovati površno i "romantično". Gledajući ovu, duboko žanrovsku, priču o emocionalnom i spiritualnom oporavku dvoje ljudi, nisam mogao da se otmem utisku da su mnogi klišei ovde uspešno zaobiđeni. Pre svega, dvoje aktera se ne smuva iako Carney od početka nesebično priprema tako nešto i čak u jednom trenutku dovede stvar do tačke u kojoj bi to moglo da se desi, a onda nam pokaže da ne gledamo film u kome tako nešto može da se desi. Nešto slično važi i za hepiendove do kojih junaci pojedinačno stignu. Barem jedan od njih opire se nazorima romantične komedije, ako već ne i oba.

Kao i svakoj dobroj romantičnoj komediji, najveći aduti Begin Again su njene glavne zvezde- Mark Ruffalo i Keira Nightley. On igra nekad uspešnog producenta i suvlasnika muzičke kuće koji već više godina ne zna šta će sa sobom, propalim brakom, bednim odnosom sa ćerkom tinejdžerkom i sve agresivnijom zavisnošću od alkohola. Ništa od svega toga nije toliko strašno kao kad vam ja kažem. Ona igra talentovanu muzičarku koja iz  Engleske stiže u Njujork sa svojim dečkom (onaj iz Maroon 5) pred kojim je uspešna muzička karijera, kojoj je ona i podrškom i ko-autorski doprinela. Predvidljivo, osunčan slavom, momak je prevari i ostavi. Njen neplanirani nastup u jednom kafiću spojiće ih u radu na pesmama koje će sa sešn muzičarima i Njujorkom kao "aranžerom" snimiti na ulicama i krovovima ovog grada.

Carney će se, baš i kao Once, dotaći mogućnosti povampirenja usahle spontanosti koja je iščezla iz PR-om opsednute muzičke industrije. Povratak emocijama, improvizaciji, duši je ono što dominira Begin Again. U ovom filmu nema negativaca, nema ni loših ljudi. Čak su i najstrašniji konflikti rešivi jednim razgovorom. Ali, unutar te skoro bajkolike plime dobrih vibracija provučene su stvari koje joj izvlače konce i fuljaju njen izgled. Carney opet ukazuje na to koliko su singersongrajteri odn. muzičari u nezahvalnoj poziciji, koliko su sreća i razumevanje na njihovom putu do uspeha (ili publike) super-retke stvari. A onda se ispod svih tih momenata Carney pozabavio malo našim nepravedno zapostavljenim kapacitetom da se samo-iscelimo. Za promenu nije loše videti film koji, čak i zašećereno, insistira na tome da su novi počeci lako mogući, da ljudi generalno ne traže mnogo i da mogu da se uhvate i za malo koje im je ponuđeno.

Najviše od svega Begin Again nikada ne precenjuje sebe. On želi da bude "feelgood" film i to jeste stoprocentno. On je svestan lakoće svog postojanja, idiličnosti mnogih premisa, čak ni fakin Njujork nikada nije bio mesto veće gostoljubivosti. Begin Again se na pravim mestima smeje sebi, šali sa sobom ili svojim junacima, i skoro nikada ne zaboravlja da uprkos činjenici da se odvija u "željenoj stvarnosti" moraju da postoje opušci cinizma koji će priču malo zaprljati i odraditi onaj momenat "stvarnog" u stvarnosti.

Na kraju, scena u kojoj Keira shvati da je momak prevario. Koja traje jedva 30ak sekundi i rešena je samo razmenom pogleda, između nje i njenog momka, i jednom pesmom puštenom sa Ajpoda, ide direktno u filmsku antologiju i potvrđuje ono čega sam se bojao- Keira Knightley je fenomenalna glumica.

SELEKTAH: 9/ 10

MOĆ VEŠTICA 11.08.2015: 40

No tracklist. You had to be there.

OBVIOUS CHILD

Vaginini dijalozi

Debitantsko ostvarenje Gillian Robespierre sa Jenny Slate u glavnoj ulozi i najpopularnijom feministkinjom u mom univerzumu, Gabby Hoffmann, u sporednoj, jeste romantična indi komedija u kojoj se i romantičnost i komičnost grade na materijalu koji bi u većini holivudskih komedija bio tretiran kao vrlo sporan ili ne bi uopšte bio tretiran. Iako se ne radi o naročito zanimljivom filmu, dobra stvar (pre svega po nas, gledaoce) je što su Robespierre i njene pomoćnice uspele da izguraju svoju agendu do kraja, a da čitav film ne pretvore u suvoparno putešestvije do tog trijumfa.

U Obvious Child (o, da, film je dobio po pesmi Paula Simona koja prethodi prvom snošaju dvoje glavnih aktera...) Jenny Slate igra stendap komičarku Donnu Stern koja nakon jednog one-night standa sa Maxom, a u fazi preboljevanja prethodne veze, ostaje trudna. I odluči da ne zadrži dete. Ali odluči da zadrži Maxa i da ne podeli sa njim ni dete, ni odluku da ga ne zadrži (jer dete je, forfakssejk, muški problem tek od trenutka kada se rodi!), sve dok mu to javno, kroz svoj nastup, ne saopšti. Ups, eto spojlera. Ali nije mi nešto naročito stalo da pogledate ovaj film, pa nemojte da se ljutite. Ono što Robespierrova uspeva jeste i da nas nakon tog trenutka drži u neizvesnosti i nadi da (li) će Donna zadržati bebu, da će ona i Max biti dobri roditelji... Ali najveći uspeh Obvious Child je u tome što čak i kad se sve to ne desi mi ostajemo prijatno iznenađeni time da će Donna i Max, izgleda, ostati zajedno i možda čak biti dobri roditelji, nekom drugom detetu. I, paradoksalno, sve što se desilo nas baš i uverava u to.

Ipak, ne mogu da imam razumevanja za curu koja do svoje dvadesetineke nijednom nije gledala Gone With the Wind, kao ni za rediteljku koja "najveći film svih vremena" tretira ironično kontrirajući okolnosti svog "isprdak para" onima koje su zatekli Ray-a i Scarlett, odnosno činjenici da je njihov "gubitak bebe" (i deteta) bio ključan da se zauvek raziđu. Neoprostivo i budalasto.

Gabby Hoffmann, nažalost, ne dobije priliku da nam pokaže svoj žbun.

SELEKTAH: 4plus/ 10

ALOHA

Aloha.Ha.Ha.

Možda me je Emma Stone prevarila. Jer od prve njene pojave i očiglednog ripa Katharine Hepburn ja sam očekivao da će Aloha biti nostalgična kombinacija screwball komedije i nevinih sentimenata na koje su nas Havaji u crno-belim filmovima obično asocirali.
Nije slučaj.

Usudiću se da pogađam nepogodivo i da kažem da samo bog zna o čemu se (zapravo) radi u Aloha. Jer nema šanse da Cameron Crowe sa filmom koji nam je ponudio o tome ima pojma.

Za početak, tu ni nema nekog filma. Ima nekoliko raspada sistema koje na okupu drži koliko to može, sa onakvim očima i onim idiotskim osmehom, Bradley Cooper. Rachel Adams je, sasvim sigurno, tokom svih scena u ovom filmu verovatno provežbavala replike za True Detective, a Emma Stone zadovoljila se time da bude Zvoničica u nekoliko različitih kompleta uniformi i da obleće oko Coopera dok ovaj muku muči da li da Havaje ostavi ili ne ostavi rajskim Neverlandom.

Moje interesovanje za Aloha počelo je vestima o tome da je Croweu oštro zamereno što se usudio da liku koji igra Emma Stone dopiše nešto od azijskog porekla u biografiju. Dobro je što u tom trenutku nisam znao da se radi samo o "jednoj četvrtini azijskog", jer bih verovatno i umro od smeha. Ali, takvom ustrojstvu sveta nedvosmisleno su vodile i sve pobune egipatskih robova i Francuska revolucija.
To me je, dakle, iznerviralo koliko i demokratski lola zvani Partyć, i odlučio sam da Aloha odgledam prvom prilikom i zavolim ga svim srcem.
Ovo prvo sam uradio, ovo drugo mi nikako, sve do poslednjeg minuta filma, nije pošlo za rukom.

U Aloha jednostavno fali film! Bradley Cooper igra ratnog veterana koji sada radi kao potrčko za sve koji bi da ga plate. Isprva, Crowe učini da mislimo da je on pilot koji će pilotirati za nekog privatnog prevoznika, zatim učini da je on pregovarač koji će pregovarati za nekog privatnog biznismena, zatim u ključnom trenutku Cooper odradi posao kao haker-kompjuteraš i mi se uhvatimo za glavu što nismo odmah shvatili da je on haker-kompjuteraš. Ali onda film završi i mi nismo sigurni ni da je Cooper to.
Skrubolovski njega u stopu tokom celog filma prati Emma Stone. Za koju ne znamo da li je njegov potčinjeni, poslovna pratnja (ali bukvalno), špijunčica ili andrmoljak koji podjednako nervira i njega i nas. Ali ništa nas neće iznenaditi kao trenutak kad se njih dvoje smuvaju, jer se na licima glumaca lepo vidi da ni oni sami to nisu očekivali.
Nažalost, Cameron ne želi da ovo bude romantična komedija sa eko/anti-war nostalgičnom propagandom u kojoj jedna cica jednog plaćenika kazablanovski preobrati u dobrog i poštenog čoveka i tom prilikom spase svet odnosno postavljanje privatnog satelita iznad Havaja koji je u stanju da nosi nuklearnu bombu, što i ne bi baš bio korak ka miru u svetu... Ne, Cameron u priču uvede i Cooperovu bivšu, koju ovaj, ako sam dobro odradio matematiku, nije video 13 godina, ali kad se sretnu sve deluje kao da je prošlo samo 13 meseci. Ona je sada udata za nekog vojnika, koji iz nekog Lynchovskog razloga malo priča/ mnogo ćuti/ razgovara pogledima što je neobičnost toliko velika u ovom filmu da mislim da se niko ničim drugim u njemu neće baviti. Kako god, bivša ima dvoje dece od kojih starije ima 13 godina, pa vi vidite...
Bill Murray igra privatnog  biznismena koji na mufte želi da se ubaci među vladare sveta. I čini to sa toliko kurcobolje da ćete na trenutke pomisliti da gledate film Wesa Andersona.
Srećom tu je Alec Baldwin sa i dalje jakim vratnim problemima zbog kojih izgleda kao debeli suri orao u generalskoj uniformi. Ništa od šarma Jacka Donaghy-ja, I'm afraid.

Sve ove ljude Crowe ne uspeva da nam približi svojom trejdmark šarmantnom-sentimentalnošću i čini da Aloha većim delom izgleda kao sopstvena astralna projekcija, koja posmatra dešavanje van svog tela. Moralna dilema junaka Coopera, koja je okosnica filma, nigde ne rezonuje kao takva i pre deluje kao gaženje odluke da se više neće kupovati u WallMartu. Time pada u vodu i čitanje Aloha kao "prvog civilizovanog gesta belog čoveka" spram domorodaca i eventualni tretman teme u pravcu "zajedno smo jači" protiv "zajedničkog neprijatelja". Jer ovo što je Crowe ponudio na tu temu nije čak ni kliše. To je skica klišea. Na koju je potom nakalemljeno par bizarnih scenarističko/rediteljskih rešenja, jedan soup-opera tvist i Bill Murray. I pomisao da sve to može sakriti prazninu kojom ovaj film zrači.

Kako je ovako nešto uopšte grinlajtovano ostaje najveća misterija.

SELEKTAH: 1/ 10

U BIOSKOPIMA: FANTASTIČNA ČETVORKA (FANTASTIC FOUR)

Za ove pare nije moglo gore

Nekada bude tako.
Možda je intuicija.

Trejler za Fantastic Four me je ostavio do te mere ravnodušnim da sam u mentalni kalendar upisao da očekujem da će film biti sranje.
Taj osećaj nisam menjao do premijere.
I posle par minuta filma šapnuo sam, još uvek nepoverljivoj Žozefini, da i dalje očekujem da će ovaj film biti sranje.

Ali, vratimo se malo unazad. Moja kuknjava nad beživotnošću i neaktuelnošću superherojskih/ naučno-fantastičnih filmova kontinuirano se provlačila kroz moja pisanja na temu od kada se raspisujem o filmu (ima na b92.net možda još sačuvanih tekstova). Prve reflekse nekih promena koje meni prijaju zatekao sam u prvom delu Transformers (u mojoj glavi ide pod naslovom "Rockandroll Transformers") koji je pre svega kroz Shiau doneo grč tinejdžerstva sa svojom unikatnom, rokenrol dinamikom. Robert Downey Jr je nešto slično godinu danas kasnije uradio sa muškarcim u zreloj krizi srednjih godina u Iron Man. Sledeće godine J.J.Abrams je u ributu Star Treka, koji mi se nije naročito dopao, jer nikada nisam ni bio fan, napravio radikalan rez sa učmalom i štreberskom tradicijom i Kirka i Spocka prikazao skoro kao Jaggera i Richardsa svemirskog broda. Tri godine kasnije, Josh Trank pravi Chronicle koji je u prvih pola sata obećavao da će postati standard za naučno-fantastične filmove "post-music-videos-MTV" generacije, ali taj optimizam ugušen je klišeiziranim rešenjima u drugom delu filma i, a što nakon odgledane Trankove Četvorke postaje očigledno, njegovim pozamašnim netalentom.

Ako sam, dakle, za Chronicle budio nadu da se radi o filmu za "post-music-videos-MTV" generaciju, deluje mi da je Trank unajmljen za reditelja da bi sličan recept primenio na mnogo širi i internacionalniji krug tinejdžera. I, bojim se, ni za koga drugog naročito.

Za ovaj zadatak u startu je napravljen bizaran kasting. S jedne strane uloge tinejdžera prihvatili su se već dobrano matori i pohabani Jamie Bell (29, Billy Elliott) i Kate Mara (32, House Of Cards), a sa druge, ne mnogo mlađe, indi zvezdice Miles Teller (27, Whiplash) i Michael B. Jordan (27, Chronicle), tako da deluje kao da je Trank želeo da zagrize u mlađu ekipu, a onda je sam, ili uz pomoć vazda korisnih producenata, odlučio da napravi kompromis. Zbog toga su obećanja koja F4 najavljuje još više izneverena.

Pre svega, zbog toga što ona i dramaturški loše funkcionišu. Čitav scenario za F4 baziran je na premisi o deci (tinejdžerima) wunderkindovima koji na načine moguće "samo u filmovima" dobijaju priliku da u specijalnoj laboratoriji razviju teleporter koji materiju može da prebaci na neku "far far away" planetu. Ako uvodni segment o tom osnovnoškolskom eksperimentisanju nosi nešto od Spielbergovske topline i naivnosti, onaj sledeći, kad iste te tinejdžere zatičemo na sličnom "sajmu školskih izuma", pred istim idiotskim učiteljima sudijama, već dovodi postavljenu realističnost u pitanje. Čak i ako tu realističnost stavimo pod navodnike. Momenat u kome se pravo niotkuda pojavljuju supervizor megasuper biološke laboratorije, "sa svojom ćerkom", i u dvojici tinejdžera "mrtav ladan" prepoznaje dva momka koja su upravo uspela u nečemu što milijarde dolara i sto naučnika nisu već počinje da zabrinjava svojom nesamosvesnošću.

Po pristizanju u laboratoriju, otkrivamo da naučnik ima i sina, koji, "iako superinteligentan", slično Vin Dieselu provodi dane u furioznim trkama po gradu, i upoznajemo se sa nešto starijim, buntovnim naučnikom koji se zove Victor Van Doom. Več tada lagano postaje jasno da su najbolji i najduhovitiji delovi ovog filma za nama.

Trank će potom centralni deo filma potrošiti na genezu junaka koju će inicirati poseta udaljenoj Zemljolikoj planeti koju ćemo pamtiti samo kao najružnije zamišljenu i izdizajniranu "nepoznatu planetu" koju je filmska kamera ikada snimila. U susretu sa tim nivoom nemaštovitosti teško je Trankov F4 nazvati "prevaziđenim" koliko "neočekivano promašenim". I to od filma koji se između redova busao u prsa da donosi bolje i zanimljivije u odnosu na ekranizaciju od pre deset godina koju ionako pamtimo kao retko glupu i dosadnu adaptaciju Marvelovog ili bilo kog stripa.

Van Doom će predvidljivo postati Dr Doom, finalni obračun sa njim neobično će podsećati na obračune Nindža Kornjača sa svojim neprijateljima u animiranom serijalu od pre četvrt veka, a možda će još neko među vama naći vremena da se zbuni nad tim da nekog tako supermoćnog junaka kome glad, žeđ, meci i pizdematerine ne mogu ništa, ali zato može da se onesvesti ako glavom udari u stenu. Njegova opsesija fešnom Verice Rakoćević i u najdramatičnijim trenucima na stranu.

Na kraju, film završi u trenutku u kome biste očekivali da neko kao Trank treba, ili je zbog toga pozvan, da ga započne.

Neobjašnjivo. A od Marvela.

SELEKTAH: 1/ 10

HIDE YOUR SMILING FACE

Ako niste gledali Stand By Me ili mnogo filmova u životu

Neki dečaci žive u nekoj post-industrijskoj zabiti koju lagano guta bujajuća priroda. Pronalaženje leševa životinja ili rvanje na livadi deluje kao top zabava u danu. Onda jednoga dana jedan dečak, nakon što ga je otac izgrdio što je u igru poneo očev pištolj, biva pronađen mrtav ispod mosta. Možda je pao, možda se ubio. Nakon toga naš fokus se skoro u potpunosti šiftuje na dva brata, od kojih je mlađi bio prijatelj sa nastradalim, i mi pratimo kako se njihov odnos prema životu menja u senci iznenadne smrti.

Film obitava elipsama, nemim scenama, lepom fotografijom, "unutrašnjim monolozima slike". Pretpostavljam da su Harmony Korine i Kelly Reichardt fanovi. Kao i verovatno svaki jebeni posetilac Sundancea.

Hide Your Smiling Faces (ime filma referiše ne na scenu u kojoj se dva dečaka neposredno nakon tragedije ničimizazvano osmehnu u društvu svojih duboko zapitanih i zamišljenih roditelja, bez ikakvog razloga) je od onih filmova koji se suprostavljaju "holivudskim bozama" sličnog tipa sa oskarovskim aspiracijama (Pay It Forward, beše?) svojim "nekonvencionalnim pristupom" i anti-dramskom pričom. On pokušava da pronikne u subliminalno značenje tragedije i osvetli ga iznutra.

Blah fuckin  blah. Dva klinca se vozaju bajsom, hejtuju ćaleta poginulog dečaka i ne žele da odrastu u svetu u kome je smrt tako moguća. Radije bih gledao Stand By Me na izlizanoj VHS kopiji po 72. put.

SELEKTAH: 3plus/ 10

REBEL STAR - Reka (Pop Depression Bandcamp)

Predugo smo sedeli pored reke i čekali da leševi naših neprijatelja zaplove pored nas. Ima reka i druge svrhe.

Da nije bilo ove pesme ne bi bilo ni ove recenzije. Ni mog interesovanja za Rebel Star i njihov novi album. Ta pesma jedna je od najboljih srpskih rok pesama u ovom milenijumu. Možda i najbolja. Svuda gde sam stigao pričao sam o tome koliko sam bio iznenađen da je srpski rok bend u stanju da bude relevantan, da iz sebe izbaci ono što mi vidimo i osećamo o životu oko nas. Šta da kažem deci sad? / Mi smo uvek stremili visinama... (pa onda u refrenu) I nek mi gori kuća, nek mi tone grad, i neka nema nikog da nas dočeka/ Jata belih ptica pokrala su nas, u tamnoj noći jednom sam im poklonio glas... Kebra je jednom umeo tako dobro da rezimira srpsku stvarnost. Ali ne sa ovim osećajem melanholije, prepuštanja, predaje... Nema bolje pesme da opiše Srbiju od Petog oktobra na ovamo. Hvala Rebel Staru, hvala pičkama iz Demokratske stranke.
Ali, dosta o toj pesmi i toj prošlosti koja nikako da ostane u prošlosti.

Rebel Star imaju novi album. Ne znam ništa o Rebel Star. Pre Ptica sam mislio da je to onaj bend koji je karijeru počeo, nastavio i (što se mene tiče) završio obradama Beatlesa. Da li je to taj bend ili sam ga pomešao sa nekim drugim? Nemam pojma.
Idem da saznam ko su Rebel Star. Jer toliko im dugujem.

Imaju sajt, a i Wikipedia stranicu. I tamo piše da je bend 2006. osnovao Milan Glavaški, nekadašnji član Eve Braun i Popcycle, a sa muzičarima iz Srbije i Mađarske (lep dokaz da nam zid ne može ništa). Piše da sviraju alternativni/ kantri rok (i ne lažu). Imaju tri albuma i nekoliko singlova (priznajem, meni skoro potpuno nepoznata).
Šta vas još zanima?
Ne znam da li je to do osobe koja apdejtuje Wiki stranicu, ali nema referenci na stvari nakon 2011. Što lepo govori da kao kulturna javnost nemamo ni kučeta, ni mačeta, ni radija, ni novine. Ni Popboksa. Gde bi se moglo naći nešto sveže o ovom bendu.
Osećam deo krivice.

Novi album zove se Reka. U teoriji književnosti "reka" se obično tumači kao "život". Tihi Don i "roman reka". Pretpostavljam zbog toga što proticanje vode nosi neku neminovnost. Tok se može menjati, pregrađivati, cepati, ali reka uvek teče od izvora do ušća. Lepo ju je posmatrati. I u tome nekim ljudima može da prođe ceo život. Reku, takođe, radije asociram sa vojvođanskom ravnicom nego klisurama i kanjonima centralne Srbije. Jer lagano i široko.

Reka je, baš kao što bend sam tvrdi, jedna kantri-rok ploča. Amerikana, ali na srpski, vojvođanski, severnjački način. I ako volite ovaj zvuk više od mene, lako moguće da ćete je doživeti kao masterpis.

Uticaji se odašiljaju sami od sebe i bez mnogo napora da budu prikriveni. Naprotiv. Bob Dylan, Rolling Stones, Buffalo Springfield, Lucinda Williams, Zvonko Bogdan, srpski šlager pop izvođači šezdesetih (Dragan Stojnić, Đuza), Film, Vlada Divljan. I Eva Braun.

Reka je staromodan album na način na koji su to nekoliko poslednjih Dylanovih ili većina Lucindinih. Rebel Star, baš kao i pomenuti izvođači, ne mare za retro. Njima takav stil i zvuk dolazi prirodno, uz teme i emocije kojima se bave. Baš kao i jeziku na kome to čine. To najviše cenim i to mi je najviše prijalo. Glavaški ne "prevodi" ni misli, ni emocije, ni zvuk. Možda nije ni pre (već sam priznao da ne znam mnogo o tome), ali ovde sve deluje kao da je došlo na svoje mesto. Spontano, lako, neodoljivo.

Rebel Star na Reci imaju pesme. Koje nose klasično rešeni aranžmani, a sve deluje kao da je snimljeno odjednom u nekom pabu sa odličnom akustikom. Glas Glavaškog je u prvom planu, slično kao i kod Eve Braun i svih tih vojvođanskih pop bendova, ali deluje opuštenije, kao da je u harmoniji sa onim što je ostvario i nije ostvario u životu. Vidi se da uživa. Kvalitet dolazi od toga da to želi i ume da podeli sa drugima.

Većina pesama je u nekom mid-tempu sa prelivom od melanholije, debljim ili tanjim, slađim ili gorčim, ali poletnost ne prestaje. Poletnost koja nam fali na 4837598658962055021 mesta u životu u Srbiji, ovde se može naći. Ne želim da pogrešim i da elan koji stiže sa Reke proglasim "pop depresijom". "Pop depresija" je ono kako smo bili, do sada. Sad moramo nešto jače, manje samosažaljivo, manje (samo)ironično. Da srpski rok mejnstrim nije umro Petog oktobra kada i većina stvari u našim javnim životima, ovo je mogao da bude saundtrak tih prvih meseci i godina, ali za naše kretanje u pravom smeru. Rebel Star zvuče iskreno, umereno optimistično i znaju šta rade. Neka se prvi baci kamenom onaj koji misli da smo i od "onih" tražili više. Ili od sebe.

Draga, pesma koja završava album, je moj prvi favorit sa albuma. Možda zato što je više bluz, nego pop. Možda zato što mi je teško da se odmah prešaltujem na elan i optimizam. Možda zato što je tako očigledno ljubavna. Nežna. Letnja. Bez napora. I, ovo nije naročito bitno, mogu da zamislim da je Dylan izvodi i da ponosno gleda Glavaškog dok to čini. Drugi san mi je druga najomiljenija i da postoji radio i muzička industrija u ovoj zemlji ovo bi trebalo da bude singl, da bi postao hit. Ovo je toliko elegantno, šarmantno, "klasično". Strah me je da vam priznam da će i onima što se oko Nove godine okupe oko Đoleta Balaševića mnogo da se dopadne. Iako bih i ostale pesme prigrlio kao Gordan Paunović izbeglice iz Sirije, ipak moram da, kao treći favorit, istaknem Ti i ja, koja zvuči kao Kalifornija koja se u njoj pominje- sunčano, s vetrom u kosi, jedva punoletno. Dođe mi da dreknem "Wake up, Boo!" od sreće.

Po ko zna koji put do sada Srbi su morali da odu u Mađarsku da bi ostavili traga u našoj istoriji. Možda je to jedini cinizam koji sebi smemo da dopustimo prilikom konzumacije pesama sa ovog albuma.

SELEKTAH: 9/ 10

PS Rebel Star i Ana Ćurčin nastupaju zajedno u Miksalištu (Mostarska 5, Savamala) u četvrtak, 6. avgusta 2015, u 21h. Cena karte u pretprodaji: 500 dindži.

ALWAYS TAKE THE WEATHER WITH YOU MIX

Kratki letnji miks. Za mini stondiranje. Od vrućine.

BEAUTIFUL NOISE

Mogao je ovo biti This Is Spinal Tap moje generacije (čekaj, zašto da ne?!!)

Beautiful Noise, kako mu i samo ime kaže, bavi se jednim od najlepših muzičkih pravaca, shoegazingom, žanrom koji je u prvoj polovini devedesetih okrečio moje odrastanje i (re)definisao moj muzički ukus.

Eric Green u epicentar (ili koren) svog filma stavlja tri benda, od kojih je sve poteklo: Cocteau Twins, Jesus And Mary Chain i My Bloody Valentine. A potom se u znatno manjoj veri bavi i sa Ride, Slowdive, Telescopes, Chapterhouse, Lush, Curve, Swervedriver, Pale Saints, a tek jedva drugim talasom koji se rasprostro (mahom Amerikom) u drugoj polovini devedesetih i tokom novog milenijuma.
I dok ja izborom bendova i njihovim rasporedom u istoriji i stvaranju shoegazinga nemam neki problem (što više pristupa to više radosti), moram da priznam da je film veliko razočarenje.

Ne znam da li je Eric Green fan ili je do pet minuta pre snimanja radio u lokalnoj filijali Rajfajzen banke, ali njegov film je školski odrađena hronologija dešavanja, prošarana hedovima aktera (pored članova bendova tu su i Ivo i McGee, poneki novinar i neki mlađi fanovi poput Gonzaleza iz M83, Ulrich Schnaussa i tipa iz Ladytron) i arhivskim snimcima nastupa bendova ili intervjua. Nikakvog kreativnog ili autorskog pristupa nema- Beautiful Noise je skoro matematički rasporedio vreme spram "važnosti" bendova i predstavio ih u prve tri četvrtine filma, da bi potom u poslednjoj četvrtini osetio potrebu da razmisli o mogućim pristupima, te su dodata poglavlja koja se bave imidžom, uskrsnućem i novim nadama, kao i (jedino intrigantno, ali samo konstatovano) zapažanje o podjednakom prisustvu oba pola u ovom žanru.

Eric Green izostaje i kao fan, i kao autor i kao akademik. Beautiful Noise deluje kao zbrzani uradak nekoga ko je prepoznao solidan komercijalni potencijal u bavljenju materijom i potom mu se posrećilo da je većina aktera živa, raspoložena da učestvuje, baš kao i neki njihovi daleko uspešniji i poznatiji fanovi (Robert Smith i Billy Corgan). Tako je dobijen film koji bi na pokojnom Trećem kanalu mogao da, u ondašnjoj produkciji Brace Karaklajića, prođe kao "film o shoegazingu".

Oni koji nemaju pojma, a zanima ih, dobiće solidno polazište, a dobro je da je neko uključio i Cocteau Twins u priču, jer oni prečesto izostaju iz nje. Oni čije je srce u ovom zvuku, biće presrećni što konačno i njihov žanr ima filmsko ovaploćenje. A najnesrećniji će biti oni, poput mene, koji su i emocionalno involvirani, ali i u ovakvim filmovima vide ogroman edukativno-naučnopopularni-kreativni potencijal.

Neposrednost koju je demonstrirao Kevin Shields, koji zvuči i izgleda kao da je ispao iz ekipe Charlijea Browna, ostaje najupečatljiviji momenat ovog filma. Dok na drugom mestu stoji iznenađujuća lucidnost Robina Guthrieja u promišljanju sopstvene karijere.

SELEKTAH: 4/ 10