Premijere: LJUBAVNICE

Jedna skoro sasvim obična srpska priča snimljena na engleskom, sa Joaquinom Phoenixom umesto Nenada Jezdića, sa Gwyneth Paltrow umesto Nataše Ninković i Vinessom Shaw umesto Pauline Manov








LJUBAVNICE/ Two Lovers

r. James Gray

selektah: 7plus / 10


Dosta toga je neobično u vezi sa ovim filmom. Prvo, činjenica da smo ga Maša i ja gledali u (očekivanom) društvu još nekoliko parova i koleginica sleš baba-tetki na zajedničkom izlasku, ali i sa pet muških tinejdžera za koje sam bio ubeđen da su promašili salu i došli na Transformers-e. Jok! Jesu pričali ceo film, ali su ostali do kraja. Druga stvar tiče se samog filma tj scenarija za isti. Iako su ga potpisali sam reditelj (Gray) i Ric Menello, ja sam ubeđen da je to delo nekog perspektivnog srpskog scenariste, a možda i samog Olega Novkovića.

Radnja filma Two Lovers smeštena je u Njujork među (ne)uspešne Jevreje koji imaju sitan biznis tj bave se „hemijskim čišćenjem“. Naš junak, Leonard živi sa roditeljima, iako ima 30inešto godina (što je u američkim godinama „proš’o voz!“), a njegova soba, i njihov stan, izgledaju kao bilo koja stambena jedinica pristojne srpske građanske porodice koja je krahirala pod Miloševićem. Još bizarnije je što se roditelji prema Leonardu odnose sa istim „pravimo debila da bi postao čovek“ razumevanjem sa kojim se podižu brojni srpski momčići. A najbizarnije je što je Leonard već mesecima sheban, jer ga je cura sa kojom se verio ostavila (razlog: test je pokazao da bi njihova deca mogla biti defektna, jer imaju neka slična krvna sranja). Zbog toga on na početku filma samoubilački skoči u ladni okean i zbog toga se njegovi roditelji ponašaju kao Nikola Simić i Eva Ras.



I baš u trenutku kad mu (po ko zna koji put) deluje da je sve izgubljeno, Leonard upoznaje dve cice. Jedna je Sandra (Shaw), ćerka poslovnog partnera njegovog oca, kojoj se on dopada, i Michelle (Palthrow), shebana komšinica, koja se njemu dopada. Film prati vrtlog osećanja u koje Leonard upadne nakon poduže apstinencije, razapet između toga da spase Michelle, za kojom mu srce kuca, i činjenice da nikad neće sresti bolju ženu od Sandre, koja mu je ona neočekivano odana (a to je ipak turn on za muškarce).

Ako vama izgleda da je sve do sada napisano blago u neskladu sa ocenom koju sam filmu dao, to je zato što gledajući Grayevo ostvarenje zaista imate utisak da vas neko zajebava. Sve je u njemu toliko ne-američko odn. toliko površno „američki“ da je rezultat takvog postupka film koji rezonuje neočekivano autentičnom atmosferom i primamljivim osećanjima, iako se bavi stvarima koje smo videli toliko puta, pa čak i na sličan način. Samo ne u američkom filmu sa blokbaster zvezdama!

Epizodisti (valja spomenuti vazda frigidnu mamu Isabellu Rossellini u svojoj neočekivano „toploj“ varijanti) su dočarani vrlo empatičnim detaljima, dijalozi tek malo, ali dovoljno, izmiču predvidljivim tokovima, scenografija je smeđa i siva, u Njujorku je hladno, bez pretenzija da se grad dočara kao takav. Zbog svega toga Two Lovers vam postaje vrlo blizak, iako to niste očekivali.

Dodajte na sve to i vrlo sumoran hepiend i dobićete jedan ilustrativan primer da muškarci (sledi spojler!) i u trenucima kad im je najteže ne zaboravljaju da uvek mogu da se vrate tome da budu samoljubivi kalkulanti.

T0P T3N

Šta sam slušao i/ili voleo da slušam ove nedelje


Ili vi imate zabavnije predloge?!

10 ABD AL MALIK Gibraltar (Atmospheriques)
Džez. Džajlszoliki. Oldskulzvučeći. Šta ja znam o tome? Sem da mi se dopada. Bičujem se zbog toga stalno, ali ne vredi.

09 SADE by your side (cottonbelly rmx) (Bootleg)
Nedostaje mi Sade. Zato mi i prija ovaj ni malo loš afrobit remiks. Očekujem da Friendly Fires naprave obradu.

08 SUSANNA AND THE MAGICAL ORCHESTRA 3 (Rune Grammofon)
Ne sećam se baš najbolje prvih albuma Susanne i njenog magičnog orkestra, ali nešto mi u glavi ostalo da je to bila neka varijanta laundž-amerikane. Ovo sada zvuči kao Kate Bush ili Bat For Lashes. Čak i kao Sade. Ah, Sade... Jebote, starim.

07 THE xx teardrops (Bootleg)
Nakon što su razvalili Aaliyah-u (Hot Like Fire), ovaj engleski duo razvaljuje i najveći hit familije Womack. Tiho, tiho... kao da moje zlato spava na plesnom podijumu u sopstvenoj povraćci. Već čujem ovu stvar tokom neke killer scene u Skins. Isto važi i za njihovo demontiranje Kyline Do You Mind.


06 LIGHTNING BOLT earthly delights (Load)
Kao Novi američki rok druge polovine osamdesetih. Kao Butthole Surfers, kao rani Swans, kao Leaving Trains, kao Bastro ili Mule. Kao bilo koji bend kome je bitnije „šta“ zvuči, nego „kako“ zvuči. A melodično skoro kao prvi White Stripes...

05 K'NAAN troubadour (A&M)
Ovo sam ne znam zašto otpisao kad sam prvi put čuo iako sam fan ovog somalijskog igl-aj-čerija. Lep primer da izrečene sudove o muzici treba menjati. Samo ako idu na bolje.




04 OBOJENI PROGRAM igračke se voze levom rukom (Exit)
Iako su mi neki bitni ljudi ovo ishejtovali, meni se baš dopalo. Stare pesme u novom ruhu. Jel to neko radio kod nas? Hitić zvuči fenomenalno.

03 MUSIC GO MUSIC expressions (Secretly Canadian)
Post-disko pop. Raskošne melodije, prolećna osećanja, vreme je za parenje, iako nije.

02 FRIENDLY FIRES kiss of life (XL)
Singl godine. Maša i ja slušamo ovo svakog jutra zajedno sa buljukom drugih MTV hitova pre nego što ona krene u lov... pardon, na posao. Afro Duran Duran.





01 MOĆ VEŠTICA 2009
Nova špica i džinglovi. „Stefan mali“ produkcija. A.D. Kostić „prvi put u MV džinglu“... Sreda. 2. septembar. Na radiju pored vas.

FEAR X

6 godina kasnije (Refnova “američka faza”)











Lynch i ja smo se rastali, kao što sam vam već pisao, kada sam batalio dalje pokušaje da ga razumem. Fear X, sva sreća, nije bio prvi Refnov film koji sam odgledao, jer bih se, s pravom, pitao da li uopšte zaslužuje da pokušavam da ga razumem. Ono što je sigurno jeste da se John Torturo nije zatekao u ovolikom tripu još od Bartona Fink-a, braće Coen.

Kao i u svim superkomplikovanim trilerima osnovna priča je jednostavna. Harry radi kao čuvar u tržnom centru. U pucnjavi koja se odigrala u garaži tržnog centra stradali su njegova supruga i jedan policajac. Harry pokušava da otkrije ko mu je ubio ženu i da shvati zašto je to uradio. Zbog toga danonoćno pregleda snimke koje su napravile kamere za nadgledanje, pravi ličnu zbirku potencijalnih osumnjičenih, povremeno spopada kupce u tržnom centru, ima čudne snove i još čudnija dnevna sanjarenja. Do pomaka u “slučaju” dolazi kada Harry u kući preko puta njegove nađe parče nerazvijenog filma koje ga odvodi u mesto u kome je bio na odmoru sa svojom ženom…

Ono što će vas prvo iznenaditi, ako ste gledali bilo koji drugi Refnov film, jeste koliko je ovaj stilski drugačiji od svih ostalih, i to toliko, da su neki zlobnici posumnjali da Refn nema “sopstveno ja”, već kopiketuje druge autore u zavisnosti od projekta. Takvo maloumno zaključivanje potpuno prenebregava dve stvari: a) da Refn ne pretenduje da siluje materijal koji mu je (po)dat, već želi da vodi ljubav sa njim (a tu opet samo majmuni pristupaju poslu uvek na isti način) i b) ja volim Refna i Refn je kralj. Kako god, i ja i mnogi pre mene spomenuli su Lyncha u vezi sa ovim filmom. I to stoji. Baš kao što stoji i da ladni Viskonsin podseća na Fargo, a mračni hodnici hotela u Montani na Kubrickov Shining.





Druga stvar oko koje se vredi sporiti jeste da li je priča (poč-sred-kraj) uopšte bitna u ovom filmu ili se radi o samo prelepo slikanoj atmosferi (courtesy of Kubrickov snimatelj Larry Smith). Ja mislim da je priča bitna. Iako teče sporo kao suđenje Šešelju, iako svako malo biva prekidana nekim nadnaravnim dešavanjima za koja nije jasno da li su projekcija Harryjevih sećanja ili njegovog ludila. Čak sam spreman i da vam istumačim šta se desilo (evo i spojlera!)

Harry na početku filma ima priviđanje da njegova žena odlazi u kuću preko puta, za koju posle saznajemo da je rentira neka “kompanija” i u kojoj Harry pronalazi parče filma na kome je žena policajca Northrupa koji je ubio Harryjevu ženu tokom “cover up” operacije uklanjanja korumpiranih pajkana. Varijanta 1 “dekodiranja”: Harryjeva žena je bila u šemi sa Northrupom koji je živeo preko puta njih tokom “cover up” operacije. Uklanjanje korumpiranog pajkana slučajno se poklopilo i sa ubijanjem Harryjeve žene, jer se ona zatekla na pogrešnom mestu i prepoznala ga je. Materijala za takvo tumačenje pruža Northrupova žena koja ga napada da je varao i to tonom kao da je to i pre bila njegova praksa. Varijanta 2: Harryjeva žena spanđala se sa korumpiranim policajcem, koji je kuću u susedstvu koristio za svoje prljave poslove, između ostalog i za to kako da ukloni Northrupa koji mu je za petama (otuda film sa fotografijama Northrupove žene, za koje Northrup nikada ne kaže da ih prepoznaje). Harryjeva žena imala je dejt sa njim u garaži centra, ali nije znala da ovome rade o glavi, te i ona strada kao collateral.

Druga sporna stvar je šta se desilo u hotelu tj da li je Harry ubio Northrupa ili samo misli da ga je ubio. Po načinu na koji je scena organizovana (sa konsultacijama između policajaca) to je sasvim nebitno. Bitno je da se Harryju saopštava da Northrup (tj njegovo telo) ne postoji, pa samim tim nikakava kazna za počinjeni zločin ne može da ga stigne. Zbog toga Harry počinje da plače kada mu saopšte da nikakvo telo nije pronađeno. On shvata da je pobeđen. Zato će kada ga isprate van gradskih granica sa rezignacijom pobacati svoju arhivu osumnjičenih. Harryju je jasno da šta god da je postigao, nije pobedio.

Nećete se mnogo pokajati ako pogledate. Sad kad sam vam sve objasnio.

ANTICHRIST

Paganski egzorcizam (brusom i makazama)




Pustio sam Wolves In The Throne Room (Black Cascade), baš kao Lars kad je seo da piše scenario za ovaj film, i razmišljam da li možda postoji neki album sa kojim bih mogao da uporedim Antichrist-a. Bilo šta od Kate Bush otpada, iako mi je ona (tj Never For Ever) prva pala na pamet. U njenim pesmama niko sebi ne otseče klitoris (ups, spojler!). Miranda Sex Garden (Carnival Of Souls)? Možda, ali one su prilično aseksualne. PJ Harvey! Tako je! Dry- u suštini, To Bring You My Love i Uh Huh Her- u atmosferi. I gotskim prizvucima. A tragao sam za nečim što je u isto vreme i žensko i pagansko i krvareće i majčinsko i ljubavno i divlje i pomahnitalo i u šumi i zlokobno i žrtvovano i nemoćno (da bude samo).

Novi film Larsa Von Triera verovatno će opravdati vaša očekivanja da dobijete larsvontrierovski film. Ne znam da li će nam se film ukazati na Autorskom festivalu ili FEST-u, ali do tada će vas već stići svi detalji kontroverze vezane za njega i imaćete pregršt razloga da odlučite da li jedva čekate da ga pogledate ili ćete pre pristati da vam zabiju ekser pod očne jabučice. Preterujem, ali malo sam pod utiskom. Ono što mogu odmah da vam kažem je da je sa 102 minuta trajanja ovo verovatno jedan od njegovih kraćih filmova. I zbog toga mu treba biti zahvalan.

Priča je vrlo jednostavna. Njemu (Willem Dafoe) i Njoj (Charlotte Gainsbourg) strada dete. Bitno je kako, ali neću vam reći. Nakon toga, Ona ima ozbiljnih problema da to prihvati i preboli. Zbog toga je On, pošto je psihijatar, odvodi na mesto koga se najviše plaši- kolibu u šumi, u nadi da će kroz suočavanje sa jednim strahom uspeti da izađe kao snažnija osoba spremna da se nosi sa bolnom realnošću. Kako se odvija terapija „prirodom“ ne smem da vam kažem, ali ću vam otkriti da se u jednom trenutku On sakriva u jazavičju rupu podno nekog drveta u kome otkriva zakopano gavranče koje oživljava nakon otkopavanja i počinje da krešti, a On ga ubija udarcima pesnice da ga Ona ne bi otkrila. Ludilo, a?! Druga bitna stvar je da obratite pažnju na sazvežđe koje će se ukazati potkraj filma. Čini mi se da je ono ključ za dešifrovanje filma. Ja nisam.

Ako ostavimo po strani da ovaj put (ubedljivije nego u Idiots ili Breaking The Waves) Lars nije napravio film za naše majke & bake, kao ni za sve DS-ovce okrenute pravoslavlju, ono što će biti ozbiljan kamen spoticanja za uživanje u filmu jeste njegov širokogrudi poziv na tumačenje svake jebene stvari koja se pokaže, prikaže ili izgovori. A stvari ima dosta. Više nego kod Bergmana. Na sve to, Ona u jednom trenutku kaže da ne veruje u psihologiju ironično konstatujući da je Frojd mrtav. Ženske studije će bez sumnje imati svoju reč. Baš kao i norveški satanisti. Meni je, kao u Vinyan-u, falilo malo autentične drame (sleš zapleta) koja bi odgovarala tooolikim (a nisu svi uspešni!) pokušajima njenog autentičnog dočaravanja. Ako razgrnete svu tu baroknu metafiziku videćete da se u osnovi Antichrist-a nalazi jedan vrlo ... banalan triler.

Von Trier očigledno koketira sa mitom o Adamu i Evi, jer ih je samo dvoje i spominje se Rajski vrt. Međutim priroda, koja je obično bila kolevka idiličnih slika raja, ovde se pojavljuje u svojoj paganskoj negostoljubivosti kojoj Von Trier daje potom i zlokobne atribute zla i pretvara je u pravo malo satansko grotlo. Kako nikako ne mogu da prihvatim takvu viziju/ tvrdnju kao simpatičnu, ja se osećam nesposobnim da u takvom sistemu tražim ni smisao ni zadovoljstvo. Stvar dodatno komplikuje to što Von Trier provlači ideju da između satane, prirode i žene stoji znak jednakosti. A onda na sve to, kao so, sipa i priču o vešticama, kojima se Ona u istoj toj kolibi prošle godine bavila u svom literarnom radu i za koje Ona misli da su zaslužile sve što im se dešavalo (tokom srednjevekovnih crkvenih varošarija). Kažem vam- ima više da se tumači, nego da se gleda.

Ali, dve stvari su jebeno genijalne. Ne čitajte dalje, ako patite od spojlerofilisa!!!!

Tri, zapravo.

Uvodna sekvenca je poezija.

Nakon toga, tokom scene sahrane, Von Trier stavlja kameru u detetov stakleni mrtvački kovčeg i daje nam njegov nepokretni „subjektivac“ na ljude spolja. Skidam kapu.

I treći je kada JEBENA LISICA JEBENO PROGOVORI i kaže „CHAOS REIGNS“!

selektah: 4/ 10, ali zbog lisice vredi gledati film.

PUSHER trilogija

Tri čiste desetke












Što se tiče rediteljske konzistentnosti, estetske doslednosti i dramaturškog koncepta mislim da je Pusher trilogija verovatno najbolja trilogija ikada snimljena (fuck Star Wars 4-6!). A Nicolas Winding Refn (uzimajući u obzir davno odgledanog Bleeder-a i nedavno odgledanog Bronson-a) je moj novi najomiljeniji reditelj.

Prvi Pusher snimljen je 1996. godine, a naredna dva usledila su skoro deceniju kasnije, 2004. i 2005. godine. U fokusu svakog filma je jedan junak, diler droge i/ili sitan krimos čije muke na divljim ulicama Kopenhagena obično pratimo u periodu od samo par dana (ili samo jednog kao u trećem nastavku). U prvom delu to je Frank čiji kraj počinje nakon što ga tokom dila zavrne drugar sa kojim je robijao, a on ostane dužan kintu lokalnom kingpinu, Srbinu Milu. U drugom delu glavni junak je Frankov bivši sajdkik Tony, koji je upravo izašao iz zatvora i pokušava da rehabilituje i svoj život i svoje samopouzdanje povratkom u bandu svog oca. U trećem delu, hijerarhijski se malčice uspinjemo, a uviđamo i promene koje su nastupile tokom proteklog vremena, jer je glavni junak Milo koji se jedini provlači u sve tri priče. Njegov pokušaj odvikavanja od opijata prekinut je na rođendan njegove ćerke Milene zameranjem novim gospodarima narko-prstena- Albancima.



Sva tri Pusher-a snimljena su istom tehnikom. Sva tri izgledaju kao sirove reportaže sa ulice. Tokom dve trećine filma plan je srednji ili krupan, a kamera se veći deo vremena junaku unosi u lice. Glumci su fenomenalni. Od Refnovog pajtosa Kima Bodnia (Frank), preko apsolutno briljantnog Maddsa Mikkelsena (Tony) do najslabijeg, ali i dalje vrlo dobrog, Zlatka Burića (Milo). Pretpostavljam da Refn nije mogao mnogo da bira među glumcima koji znaju i danski i zavičajne jezike, ali je pokazao da ume da sve elemente filma potčini svojoj viziji. I tu ne bi trebalo da vam smeta što u trećem delu Milo priča hrvatski, a njegova ćerka Milena crnogorski. To samo mi znamo. Dočaravanje “srpske ekipe” izvedeno je besprekorno plasiranim setom detalja (Cecini diskovi/ Cecina muzika, Radovanova slika, Dražin portret) koji ni jednog trenutka ne paradiraju ekranom, već su tiha pozadina.

Ono čime Pusher (mene) najviše impresionira to je umešnost da se gledalac uvuče u stanje grča u kome je i glavni junak (kao u seriji Shield, recimo) i da u tom stanju proživi sve njegove muke, zbog čega Pusher postaje skoro fizičko iskustvo i za samog gledaoca. Grišćete usne, nokte, lupkaćete prstima, u nekoliko navrata želećete i da mlatnete nekoga pesnicom, a želudac će vam šetati kao lift.



Druga genijalna stvar je veština kojom Refn svoju testeronima nabijenu krimogenu dramu oplemenjuje humorom (uglavnom crnim), vrlo emotivnim detaljima i, konačno, kako obične žanr slike iz života dilera podiže na nivo stvarno uverljive tragedije. Pogubnost Milovog kuvanja (“italijanski touch”) u prvom delu samo je detalj, ali u trećem ona postaje crnohumorni povod Milovog kraha odn. metafora njega samog. Trenutak u kome Tony, urnisan nesigurnošću i očevim kinjenjem, dolazi do interfona zgrade u kojoj živi njegova majka, prvo će vam skrckati srce svojom spontanom realizacijom, a potom će ga zamrznuti na -273C svojim bezdušnim prelaskom preko tragičnog saznanja. U trećem delu, Refn poseže za skoro grotesknim tarantinovskim aktivnostima kada Milo i Radovan, poput balkanskih kasapina, pristupe uklanjanju kompromitujućih dokaza. Haški sud je malo dete za to kakvu nam je uslugu Refn učinio.

Šest sati vašeg života samo tako vrede da ih utrošite na ovu trilogiju.

THE FALL specijal

Na zahtev brojnog slušateljstva svečano objavljujem plejlistu sinoćnjeg specijala.


Kao što (ne) znate pustio sam 15 pesama koje su The Fall obradili i 15 njihovih verzija tih pesama. Bilo je pakleno. Telefon je zvonio non-stop, čestitke su stizale sa svih strana, a bilo je predloga da se CCTV snimak cele emisije emituje sledećeg ponedeljka u terminu Insajdera.

NE ZABORAVITE- sledeće srede počinje nova sezona MOĆ VEŠTICA. Nova muzika, novi koncept, nova špica, novi džinglovi, stari voditelj!

The FALL - originali & obrade

emitovano na Radiju B92 u sredu 26. avgusta 2009.


001. Deep Purple - Black Night
002. The Fall - Black Night
003. Lonnie Irving - Pinball Machine
004. The Fall - Pinball Machine
005. The Monks - Oh, How to Do Now
006. The Fall - Black Monk Theme Part II
007. Gene Vincent - Race the Devil
008. The Fall - Race With The Devil
009. Lee Perry - Kimble
010. The Fall - Kimble
011. The Searchers - Popcorn Double Feature
012. The Fall - Popcorn Double Feature
013. Steve Bent - I'm Going to Spain
014. The Fall - I'm Going to Spain
015. New York Dolls - Jet Boy
016. The Fall - Jet Boy (Arts Centre, Salisbury 7 May 1999)
017. The Idle Race - The Birthday
018. The Fall - Birthday
019. The Stooges - I Wanna Be Your Dog
020. The Fall - Now I Wanna Be Your Dog [as The Clint Boon Experience Featuring M.E. Smith]
021. Bobby Helms - Jingle Bell Rock
022. The Fall - Jingle Bell Rock
023. Frank Zappa - Hungry Freaks, Daddy
024. The Fall - Hungry Freaks, Daddy [Live 2007]
025. R. Dean Taylor - Gotta See Jane
026. The Fall - Gotta See Jane
027. Groundhogs - Strange Town
028. The Fall - Strange town
029. Bob McFadden & Dor - I'm A Mummy
030. The Fall - I'm A Mummy


više o obradama i originalima ovde.

BIENVENUE CHEZ LES CH’TIS

Najuspešniji film svih vremena u Francuskoj














Imbecil u meni voli francuske komedije. Jer samo Francuzi umeju da ih naprave sa dovoljno imbecilnih sastojaka. Zbog toga sam i poželeo da pogledam Bienvenue Chez Les Ch’tis. Mada me je dodatno motivisala i činjenica da je ovaj film zaradio skoro 300 miliona dolara u širom sveta (od čega 200 samo u Francuskoj!). Međutim, Bienvenue uopšte nije imbecilan film. Naprotiv, vrlo je simpatičan, šarmantan, nepretenciozan, (ne)predvidljiv i uz Superbad i I Love You, Man spada među naj-feelgood "drugarske" komedije koje sam odgledao u poslednje vreme (godinu-dve). A „feelgood“ momenat je ono što obezbeđuje dugovečnost.



Phillipe (Kad Merad) je poštanski službenik koji se očajnički nada prekomandi na jug Francuske, najviše zbog toga što bi takva promena značajno unapredila njegovu bračnu sreću sa nezadovoljnjikavom Julie. Zbog toga on je spreman i da glumi invalida. I tu se imbecil u meni ponadao da bi Bienvenue mogao biti film o svim imbecilnim nevoljama u koje bi jedan glupak koji se pravi da je invalid mogao da upadne. Ali, Bienvenue ume bolje. Phillipea praktično raskrinkaju na početku prevare i on za kaznu biva prebačen na sam sever Francuske, u gradić Bergues u kome je klima toliko strašna da zimi često dolazi i do pojave „smrznute magle“... Ispostaviće se da su Bergues, klima, baš kao i ljudi sa severa nešto sasvim drugo.

U suštini, Bienvenue je film o klišeima, razlikama, predrasudama između „severa“ i „juga“ koji bi se mogao snimiti skoro u svakoj zemlji (uključujući i Kosovo). Ono što francuski sever čini specifičnim, a verujem da će to biti novina za mnoge, jeste da ga: a) Francuzi doživljavaju kao „zemlju na kraju sveta“ (a ne Francuske) i b) da tamošnji živalj govori dijalektom („ch’ti-zmom“) koji je ostatku zemlje razumljiv koliko i Beograđanima „vranjanski“. Igrajući na kartu duboko ukorenjenih predrasuda Dany Boon (koji pored uloge reditelja i scenariste igra i Berganina Antoinea) je napravio film koji je u velikoj meri „francuski i za Francuze“, a ja mogu da zahvalim samo sjajnom prevodu što mi je većina lingvistički komičnih mesta bila pedantno pojašnjena.

Vrlina Bienvenue-a je i da za ne-Francuze ima dosta stvari za zabavu i uživanje. Nijanse nam možda zbog jezičkih i kulturnih barijera ostaju nejasne, ali zato nam je sudar dva sveta, koja pri tome i nisu u nekoj naročitoj ljubavi (ali ni u mržnji!), i te kako dobro poznat. Boon, kroz seriju „ljudskih“ detalja razvija dovoljno simpatične likove sa kojima se možemo identifikovati, pa šegačenje sa Severom vrlo brzo prerasta u neku vrstu nostalgične čežnje za „izgubljenim rajem“ u kome su svi ljudi i blesavi, i srčani i neverovatno gostoprimljivi. A samo pokvareno srce može ostati hladno na kreket takvog mesta. Dodajte tome i dve lažno usplahirene romanse koje su okosnica života glavnih junaka i dobićete dovoljno „mesa“ da ovaj film paše svakome. Što, opet, može biti momenat koji će uspaničiti rafinirane filmske ukuse.

selektah: 8 minus / 10

VEČERAS

Zagrevanje za novu sezonu MOĆ VEŠTICA uz dvosatni specijal o The Fall.



Slušaćemo originale pesama koje su The Fall obradili i njihove verzije tih pesama. Biće to noć za pamćenje. Barem za one koji su videli ovu Markejevu sliku.

MADONNA U BEOGRADU

Srbija nije ostala bez reči, jer ih ni ne zna



Nemam nameru da pišem recenziju sinoćnjeg koncerta. Ko sinoć nije bio toga ni ne zanima kako je bilo, ko je bio, taj ima svoje mišljenje i držaće ga se kao plota više nego inače.

Pošto sam imao tu neviđenu sreću da gledam i crnogorski koncert uočio sam nekoliko razlika: umesto gitarske Borderline izvedena je sekspistols verzija Dress You Up. Ako je pank bio muzika ljudi koji ne umeju da sviraju, ali imaju stav, ne znam zašto bi se iko bunio što je Madonna sinoć bila i pankerka. Nije bilo Hung Up, i ako mene pitate- ne izvesti svoj najveći hit pred 40 000 napaćenih Srba, od kojih je većina svoj teško zarađeni dinar odvojila od Beerfesta za Madonnu- je verovatno najbolji momenat večeri. Nažalost, nesrećna ciganijada i izuzetno bolno izvođenje numere (naročito za publiku) You Must Love Me nije izostalo. Ali, nisam imao utisak da je nešto više zaigralo srce srpskih junaka i junakinja na prvi pomol našoj grudi bliskih nota. Istina je da je neki debil koji je iza mene i Maše nonfakinstop urlao “Ua!” napravio pauzu tokom ovog dela. Verovatno je mislio da je pravo iz Kroacije stigla Severina.

Nemojte da me shvatite pogrešno- ja baš ne bih Madonni dao bubreg, iako bi mi nešto tako plemenito sigurno prošlo kroz glavu- ali Madonna zaista izgleda kao izakana češka kurva. Ovaj put mi pažnju nisu privlačile mišice koje izgledaju kao u Jeremy Ironsa u filmu Die Hard 3, već njeno veselo, naborano lice i naročito frizura izgubljena u par izanđalo plavonarandžastih raspadnutih pletenica. (Esam dočaro?!) Ružnija je nego ikada. Ali, đuska, trčka, valja se i preskače konopac bolje i življe nego većina naših sugrađanki, kojima je inače, znajući koliko vole Cecu, posvetila pesmu She’s Not Me (a koju bi drugu?)

Nisam bio na Stonesima pa, siroma’, ne znam šta je to spektakl, ali ako volite pesmu i igru (a ima i kolo!) čini mi se da Madonna nudi dosta dobar (dvosatni! (ko broji svaki minut…)) provod za sve pare. Animacije između pesama, tokom kojih se Donna presvlači, a scenografija doteruje (bukvalno i figurativno) ispunjenje su mešapovima Madonninih pesama sa specijalno izrađenim spotovima. Kada konceptualno uključuju Britney meni su super, kada deluju kao apstraktne animacije sa Pinka- ne baš toliko.

Moja draga prijateljica Zw (valjda mi neće zameriti ovo poluanonimno citiranje) mi je nakon koncerta odesemesovala da sve izgleda “kao da je Leni Rifenstal režirala događaj, a da je DJ Bobo miksovao”. Ovo prvo baš i nije opravdano poređenje. Madonna je oduvek imala površan odnos prema politici i to što se pred našim očima ređaju sve svetske bestragije (tokom Miles Away) ili zlotvori (u “srpskoj” verziji nije bilo Slobe!) i spasioci (oBarač Obama), u 4Minutes (koja je neka vrsta lajtmotiva celog šoua), verovatno bi trebalo da bude onaj “sticky” deo turneje. Ako je Zw, pak mislila na to da igra i šala podsećaju na fascinantno orkestrirana zategnuta tela mladih nacoša, ne vidim paralelu- kod Madonne su svi visoki kao ona.

Što se DJ Bobo-a tiče (znate ko je to), primedba stoji. Ali, o!, kako lepo stoji! Like A Prayer sa semplovanim Felixom, razvaljene Music i Frozen i tehnofilna Give it 2 Me… Jasno je kao noć nad Beogradom da se Donna loži na najjeftinije hitove post-esid haus ere i da obožava kad se neko (kao Faithless) nasloni na dve note na sinisajzeru i vozi ih pola sata. Jer da nije tako ne bi čuli Calvin Harrisovu I’m Not Alone u Frozen. Joj, kak’ je to prijalo! Možda jeste “čiip” namesto “svit”, ali koga briga- it’s Madonna, bitch!

Ipak, stikikest end svitest momenat večeri ostaje osvrt na publiku, naročito onu u prvim redovima, i to naročito na one egzitaše i gučane koji su imali priliku da im se lik i delo ukaže pred nama na monitorima kojojm prilikom je bilo jasno da svaki deveti zna reči pesama, pa čak i kad su u pitanju najveći hitovi poput Into The Groove i Holiday, pa čak i kad im fakin Madonna gura mikrofon pod nos. Srbi beže od kamere i kad ih anketiraju kamere Studija B, a nekmoli Madonna. Barem će imati po čemu da nas pamti (ua, Bugari, ua, Rumuni, ua, BELGIJA!!!)

Ne kajem se što sam bio. I opet bih otišao.

T0P T3N

Putokaz radoznalim i pametnim, izvor zdravlja veselim, trn u oku netrepćućim.


Nova rubrika. Horizontalni presek najvrćenijih pesama (šta- pesama?! trackova!) i albuma u mom prisustvu.




10 RAZNI IZVOĐAČI dem roots (compiled by sonar kollektiv) (Sonar Kollektiv)

Sonar Kollektiv su moji novi najbolji prijatelji. Šta god da urade, ja pozlatim. Na Dem Roots kompilirane su visoko stilizovane dab i rege teme, toliko arty da možete da zamislite Andy Warhola kako ‘vata gruv uz njih.

09 JIMPSTER sleeper ep (Freerange)

Poslednje autorsko ostvarenje vlasnika Freerange etikete koja na tržište, prema sopstvenim rečima, izbacuje samo “beautifully composed house masterpieces combining melodic keys and irresistible basslines”. Pa šta ja onda tu tražim?! Nemam pojma. Ali znam da sam našao fin, mračnjikav i seksi haus koji zvuči kao nekad Mr. Fingers.

08 WARPAINT exquisite corpse (Self-released)

Kalifornijski bend u kome se čak tri žene smenjuju na vokalima. Muzika je melanholična, snolika, sitnogazeća, ali ima signala da su devojke slušale i soul (Billie Holiday) i Missy (Beetles). Prijaće vam kad slomite i poslednji živac.



07 WORRIEDABOUTSATAN arrivals (Gizeh)

Duo iz Lidsa. Krckava elektronika i slojevi zvukova ponekad nečujniji od našeg udisaja i izdisaja. Jednom sam ležao na podu sa glavom pored zvučnika slušajući ovo i osećao sam se kao Daredevil zarobljen u kocki leda.

06 PRYDA waves ep (Pryda)

Eric Prydz, brat bratu, pravi jednu te istu pesmu svaki put pod ovim nickom. Lupovani sint rif preko Jean Michele Jarre mora + kozmohaus ritam = hit koji svaki prostor pretvara u disko klub na svemirskoj postaji “Mir”.

05 JAY-Z d.o.a. (death of auto-tune) (chase & status rmx) (White label)/ JAY-Z ft RIHANNA & KANYE WEST run this town (Def Jam)

Prvi singl sa albuma Blueprint 3 dodatno ojačan pa sad zvuči kao da su The Prodigy uradili grajm stvar sa Jayom. Kida. Run This Town je (več!) drugi singl sa istog albuma u kome Rihanna, Kanye i Jay prave najbolju Fugees stvar još od Ready Or Not.

04 TORCHE & BORIS chapter ahead being fake (Daymare)

Francuski i japanski doomeri na zajedničkom singlu. Torche su napravili stvar koja kombinuje simuliranu eksplozivnost Young Gods sa fantazmagoričnim ambijentalnim deonicama jednih Khanate. Boris, sa druge strane, demonstriraju tokom 12 minuta i 12 sekundi da za muziku nije potrebno ništa drugo sem buke.

03 ORCHESTRE NATIONALE DE JAZZ around robert wyatt (Bee Jazz)

Džez obrade Wyattovih pesama i pesama koje je on proslavio. Uz orkestar Daniela Yvineca tu su sam Wyatt, Yael Naim, francuska indi-zvezda Daniel Darc, Eve Risser, Camille, Irene Jacob i božanstvena Rokia Traore koja je razvalila temu Alifib dočaravajući je kao žalopojno javljanje sa prostora ispod Ekvatora.

02 BEYONCE halo (Sony)

Kao Karyn White krajem osamdesetih. Bejbifejsasta produkcija sa očiglednim, usudio bih se reći, Rickie Lee Jones/ Carole King ambicijama. Iako me je pesma naterala da se vratim ponovnim preslušavanjima albuma I am… Sasha Fierce sve se svelo na to da Halo ide deset puta na repeat. Sas’im sigurno će deliti prvo mesto na listi najboljih singlova koji god da ovaj drugi bude.

01 MINI VIVA i left my heart in tokyo (Geffen UK)

Dve cice, Britt i Frankee. Xenomania im piše pesme, Simon “tata Idola i Spice Girls” Fuller ih menadžeriše. Zvuče kao Duffy koja je otkinula na najbolje momente Kylie Minogue. Zo zegzi.

SOMERS TOWN

Mali film sa velikim srcem. Pa ko voli











Nakon filma This Is England koji je kroz priču o malom skinsu ponudio svedočanstvo o jednom vremenu, Somers Town sa daleko manjim ambicijama samo želi da se pozabavi mogućnošću postojanja ljudske dobrote u današnjem svetu. Tačnije, on želi da nas ubedi da ona moguća i da ne zahteva mnogo truda.

Film prati dva dečaka koji se u Londonu s pravom osećaju kao stranci. Jedan je Tomo (nenametljivo ubedljivi Thomas Turgoose iz This is England) koji vozom dolazi sa severa u potrazi za nekakvim životom i prve večeri bude napadnut i opljačkan od strane nekih huligana. Drugi je Marek, Poljak čiji otac preko dana radi na gradilištu, a noću loče sa zemljacima. Njih dvojica upoznaju se slučajno u lokalnom dajneru u kome radi Francuskinja Marija, u koju su obojica zaljubljeni. Od likova se još pojavljuju Marekov otac Mariusz i debeli komšija Graham, koji delbojevski valja šta stigne i kome Tomo i Marek pomažu u biznisu. Radnja ovog crno-belog filma (zaboravih da napomenem) traje tri dana, ako ne računate epilog (u boji) i uglavnom se svodi na praćenje Tomovog i Marekovog blejanja.



Meadows je tih par dešavanja lukavo i duhovito ispunio detaljima koji nam junake (u)čine i bliskim i dragim, a stvari koje im se događaju uspevaju da potencijalnu banalnost ili izveštačenost (jadni imigranti, taksi-invalidska kolica) nadjačaju emocionalnom snagom ili humorom (rešavanje Tomovih stomačnih problema)

I to je sve.

Ako ste u stanju da od filmova ne tražite i ne očekujete velike stvari.

Ja bih još dodao da…

Crno-bela tehnika samo prividno čini da stvari izgledaju poetičnije nego što jesu, ali je, čini mi se, to slabo opravdanje za njeno postojanje. S druge strane ta okrutna podeljenost na “crno” i “belo” simbolično traje dok se između Tomoa i Mareka ne oformi prijateljstvo koje im pomaže da ostvare san (da odu u Pariz kod Marije), kada se ekran napuni i bojom i i poprimi teksturu krupnog zrna kakvu najčešće “u filmovima” imaju snimci porodičnih slavlja i drugih sličnih dogodovština. Za naše srce to je podstrek da se obračuna sa trombom koji je tu predugo stajao.

Na kraju, upadljiva neveličina ovog filma ostaje da me brine. Ne znam zašto, ali mislim da je Meadows, ipak, baveći se mikrodramaturgijom želeo da pošalje neku makroporuku. Umetničku, ljudsku, metafilmsku, neku četvrtu… Ali, kao što rekoh, ako ne tražite i ne očekujete velike stvari nećete imati taj problem.

selektah: 6plus / 10

OF TIME AND THE CITY

Za one kojima kod Sukurova ima previše akcije








Of Time And The City nije vredan hvale koju sam o njemu pročitao u stranoj štampi. Ili je meni promaklo nešto krupno (kao u Uliksu da je to zapravo Odiseja) zbog čega baš i nisam savladao ovaj film kako je trebalo.

Film je, kako mu ime kaže, bukvalno priča o vremenu i gradu. Grad je Liverpul, a vreme je XX vek. Terence, kao da film nema ni sto godina istorije, kroji svoj hiperpoetično delo ukrštanjem dokumentarnih snimaka iz istorije svog grada sa stihovima, prozom i esejistikom raznih autora od kojih sam zapamtio samo Joycea i Čehova. Narator je on sam, a dramski naboj njegovog glasa najlakše bi se mogao opisati kao da ser Ian MaKellen koji imitira Wernera Herzoga. Sve to znači već dve stvari: a) da ste vi već prestali da čitate (zbogom...) i b) da Terence zvuči kao da se šegači sa nama, a ne šegači se. Na žalost.

Of Time And The City je smrtno ozbiljna posveta gradu, sve sa snimcima radničkih četvrti (koje kao da beleži Dziga Vertov), decom zaokupljenom u igri, zgradama koje već vekovima stoje kao spomenici vremenu i gradu ili zgradama čija istorija je već srušena pod naletom novih urbanih rešenja. Za nas koji nikad videli nismo Liverpul crno-beli prizori, kao i svi crno-beli prizori, bude nostalgiju, ali već nakon desetak minuta naracije labavo vezane sa slikama koje promiču film postaje napor i za oči i za uši.



Terence tek povremeno pravi nekakve dramaturške zahvate pa kroz priču stignemo od svakodnevice jednog petka (izlasci) do svakodnevice jedne nedelje (crkva i fudbal), ali uglavnom smo žrtve „totalnog filma“ koji nije uspeo ni kad mu je konkurencija bila snimka ulaska voza u stanicu, a nekmoli danas kada svet oko nas staje u YouTube na iPhone-u.

A možda je Terenceova namera i bila da nas žalopojno podseti na vreme (i grad) kada je sve bilo drugačije. Šteta što je to i uradio na način koji je s razlogom ostao u tim vremenima.

selektah: 3 / 10

Premijere: PROKLETNICI

Tarantino gura “tarantinovštinu” do granica podnošljivosti i… uspeva da se izvuče!









PROKLETNICI/ Inglourious Basterds

r. Quentin Tarantino

selektah: 8 / 10


Ako ne volite Tarantina, vama ni ovaj film, a ni ova recenzija, a ni ovaj život neće biti bogznakako zanimljivi. Sami odlučite.

Inglourious Basterds traje skoro tri sata (153 minuta). Sastoji se iz pet (ili beše šest?) delova od kojih većina predstavlja jednu, skoro pozorišnu scenu, tokom koje akteri uglavnom pričaju… i pričajupričajupričaju… i pričaju… i pričaju… ipričajupričaju… Ponekad se i nasmeju. Ili popiju piće. Ili skinu nekom skalp. U onim manje pozorišnim, a više filmskim scenama, junaci hodaju, pucaju jedni drugima u muda, mlate Nemce bejzbolkama, gore u požaru i pričaju… pričajupričaju… I neverovatno je da u godini u kojoj je Michael Bay doveo holivudski film na nivo totalnog filma u kome su dijalozi samo šum, a scenario podmetač za kafu, Quentin Tarantino pravi film toliko raspričan, toliko statičan i toliko dobro zaokružene priče da mi je: a) teško da poverujem da su mu braća Weinstein to dozvolili, b) teško da predviđam ozbiljniji uspeh van Srbije i Francuske i c) teško da mu još jednom ne skinem kapu zato što je car!



Tarantinovi Basterds nemaju veze sa italijansko-američkim filmom sličnog naziva, osim ako ne računate predložak po kome grupica saveznika tamani naciste. Tamo su to bili sitni, ratni krimosi, a ovde američki Jevreji koji su došli, predvođeni Aldo Raineom, da pruže otpor tamanitelju svoga roda. Međutim, IB, na kraju ispada “film osvete”. Počinje stradanjem jedne jevrejske porodice iz koje uspeva da se spase samo devojka Shosanna, a završava se njenom osvetom celom Rajhu i istorijskoj istini pruža, barem, efektnu filmsku utehu. U isto vreme i obešenjačko delovanje Aldove bande, sve sa citiranjem američkih indijanaca kroz postupak skalpiranja, predstavlja nemilosrdno neukusnu referencu na još jednu populaciju koja je desetkovana sličnim White Power delovanjem, koja sad ovde simbolično ima priliku za osvetom.

Iako je iz većine promo postera za ovaj film curila krv, IB je u izvesnoj meri najmanje krvav Tarantinov film i sem par prikaza skalpiranja, sve ostalo moglo bi se podvesti pod uobičajenu epizodu Otpisanih. Ili Balkan Ekspresa. Tarantino je ovaj put muzao glumce daveći ih u svom dijalogu, računajući sa svakom njihovom grimasom, pogledom, uzdahom. I skoro svi glumci su bili fenomenalni. Od Oskara vrednog Christopha Waltza (SS-detektiv Landa), preko Daniela Bruhla (vojnik-glumac Zoller), Diane Kruger (nemačka filmska zvezda Bridget Van Hammersmark) do Melanie Laurent koja igra pobegulju Shosannu. Crtu su, a možda i na QT-ijev zahtev, prešli samo Pitt (Aldo) i Martin Wuttke (Hitler). Ali preći crtu kod Tarantina obično znači “biti još tarantinastiji”. Otuda u sred filma imamo flešbek o ubici nacističkih oficira, Hugu Stiglitzu, koji izgleda kao promo za neki eksplotejšn film iz sedamdesetih. I savršeno funkcioniše. Jer Tarantino tako pravi filmove, a IB i ponajviše- šta god da se desi, kako god da se desi- verovatno može.

Sam film promiče u neprekidnom iščekivanju neke burne ili brutalne akcije, jer nije baš najjasnije u kom pravcu ide radnja, ali kako se približavamo kraju, tako se i putevi sve oštrije ukrštaju u finalnu eksploziju. Parodiranje istorije do koga dolazi na kraju deluje na nas kao jedva dočekana katarza i predstavlja, čini mi se, vrlo gorak komentar na to kako se sve (Drugi svetski rat) moglo završiti.

A čini mi se da se i od silnih filmskih referenci i komentara na račun Goebelsove filmsko-propagandne industrije može sklopiti solidan esej koji, možžžžda, Inglourious Basterds objašnjava kao parodiju takvih filmova odn. kao neku vrstu post-festum obračuna “istim sredstvima” sa filmovima iz te produkcije (a jedan takav, Nation’s Pride imamo priliku da naslutimo i u samom filmu). Ali to bi morao da učini neko mnogo obrazovaniji od mene….

Tri za dečake sa posebnim potrebama

THE ADVENTURES OF PRISCILLA, QUEEN OF THE DESERT (15 god. kasnije), IT COULDN’T HAPPEN HERE (22 god. kasnije) i PERFORMANCE (18 god. kasnije)







15 godina kasnije, Priscilla je mnogo više ono što je- melodramatična komedijica koja kroz jedan urnebesni roud muvi (a zar nisu svi?) sudara dva sveta od kojih ni za jedan, praktično, nema mesta na zemlji. S jedne strane, tu su ruralni redneci kojima je hajlajt večeri da gledaju Kineskinju koja iz vagine ispaljuje ping pong loptice (specijalitet kuće), a s druge tri drega koje, svakog ponaosob, stižu generacijske realnosti života od koga uporno beže (nemiroljubiva sredina, recidivi bračne prošlosti u vidu zaostale dece i smrt partnera). Stephan Elliott nemilosrdno je kontrastirao turobnim slikama australijske materijalne i duhovne bestragije vizuelnim ekstravagancama sumanutih kostima (mislim da su dobili i Oskara za to) ili još luđim arthaus akrobacijama poput one kada se Felicia uzvere na autobus u pokretu, a onda poput Kleopatre na prestolu, glumata uz neku od odozdo puštenih opera.

Potkraj filma, stvari možda odu predaleko, jer deluju nepotrebno izveštačeno, sve sa aluzijama da i mama voli tete, ili neobičnom razboritošću malog sina koji je superspreman da shvati i prihvati sve izbore svojih roditelja.

Međutim, (neprejebivi) Terence Stamp kao Bernadette, pre-matriksovani Hugo Weaving kao Mitzi i Guy Pearce kao Felicia (pre nego što je postao zli mačo u L.A.Confidential) su i dalje apsolutno fenomenalni baš kao i većina replika koje izgovaraju: Oh, Felicia, where the fuck are we?!... Goodby, you silly queer, I’m gettin’ out of here...

Njihovim rečima: Just what the world needs now- a cock on a rock in a frock! Ili- СРБИЈО, ДОБРО ДОШЛА У ГЕЈ ПАРАДУ!




It Couldn’t Happen Here koji sam u celini pogledao tek pre neki dan je film koji su Pet Shop Boys snimili u periodu albuma Actually i to kao neku vrstu „izvinjenja“ svojim fanovima za to što ne idu na turneje. Naravno, tada su se nosači zvuka još uvek dobro prodavali, pa je muzičar sebi mogao da dozvoli da izvan studija uglavnom ladi jaja.

Prvobitno, film je zamišljen kao polusatni kolaž koji bi pratila muzika sa Actually-ja, ali je stvar potom izmakla kontroli i postala celovečernji film. Nažalost.

Koliko god mislio da su PSB PSBogovi, It Couldn’t Happen Here deluje kao nenaročito zabavna mešavina klasičnog engleskog soc-real filma, sa povremenim apsurdnim momentima koji u isto vreme pružaju ruku i ka Paytonovcima i ka Ealing komediji, a sve to nekako dramaturški osmišljeno da deluje „apstraktno“ i podseća na Jarmana. Stoga ne čudi, što je muzika i dalje najbolji momenat ovog filma.

Isto tako, lako je moguće da je dvadesetogodišnji Matthew Barney na nekoj od superekskluzivnih projekcija ovog filma na Zapadnoj obali jednom rukom hvatao beleške, a drugom masturbirao estetski ushićen.

Za fanove obavezno.


Performance je snimka turneje, prve na koju su se PSB odvažili. Turneja je započeta u Japanu, obišla je Evropu i Ameriku, a prema Wikipediji bila je i u Jugoslaviji, iako se ja toga ne sećam. Slično filmu, It Couldn’t Happen Here i Performance je mahom apstraktnjikava predstava koja se tu i tamo oslanja na neke od motiva iz PSB mitologije, pa tako imamo spartanske katoličke škole u It’s A Sin, pop-art-sovjetizam u My October Symphony, seksualne perverzije u We All Feel Better In The Dark, kemp, kemp, kemp u svim ostalim...

Neil Tennant se s razlogom nije radovao turnejama. Njegov glas jednostavno nema snagu da se bori sa živom scenom, te ne čudi da su pojedine pesme skoro u potpunosti izneli pozadinski pevači i to u aranžmanima čiji je „lounge feeling“ na granici da iz kiča pređe u bljutavost. Zabavno je gledati tradicionalno nepokretnog Chris Lowea kako zajedno sa ostalim igračima prati koreografiju na sceni, a u nekoliko navrata ima i ozbiljne vokalne zadatke (mislim, baš u pomenutoj We All Feel Better In The Dark). A tek koliko Neil sa brkovima izgleda kao neko koga biste lako mogli da sretnete u selu u koje gori...

Performance, neuživo, ničim ne fascinira. A mislim da je čak i iz one perspketive predstavljao očekivani minimum/standard/maksimum sa kojim Pet shop Boys smeju i treba da izađu na scenu. Bez jasne dramaturške kičme, on ne uspeva da bude neka PSB varijanta mjuzikla, a nekako je prespor i nerazigran za revijalni šou... Čini mi se da su u varijanti u kojoj su bili na EXIT-u pre par godina, sa jasno postavljenom distancom između benda i izvođača, gde je sve što se dešava neka vrsta apstraktne ilustracije pesme koja se izvodi, PSB napravili daleko uspešniji i, svakako, življi performans.

Kao kulturni momenat XX veka obavezno za sve koji žele da misle mojom glavom.

THE CHILDREN

Bela kuga je OK












Jedna sestra sa svojih troje dece i mužem dolazi za Božić kod druge sestre koja ima dvoje dece i muža. Samo dan kasnije ostaće ih troje. Sve ono što će se desiti između predstavlja jedan od najuzbudljivijih horora koje sam gledao u poslednjih godinu dana. Shvatite to, dakle, kao ekstra preporuku.

Tom Shankland iza sebe od igranih izdanja ima samo film WAZ (ponegde poznat i kao W Delta Z ili Killing Gene) koji je, ako me zaborav ne vara, bio osrednji pokušaj spajanja noir estetike sa kvazi-snafovski usnimljenim mukama. Zapravo, ono što mi je bilo najupečatljivije je da je Stellan Skarsgard (kao detektiv Eddie) ozbiljniju konkurenciju u tumačenju odurnog alkosa i mizantropa imao samo u Francuzu Daniel Auteuilu u MR 73. Sva sreća pa The Children deluje kao delo sasvim drugog autora (ako ne računate viruse…). Shvatite i to, dakle, kao preporuku (naročito vi koji ste gledali WAZ)!



The Children je hebeno dobro režiran užas. Koji štreca, koji vam lopatom uliva žmarce i ostavlja dovoljno nemih trenutaka da vam se prvo jeza, a odmah zatim i crne misli podvuku pod kožu. Da bi tako nešto uspeo, Shankland prvo izabira fenomenalan seting- Božić je, zima je, kuća se nalazi van grada, na pragu šume, u podnožju proplanka. Sneg se kristalno belo presijava na suncu, rano ujutru grančice su uvijene u mraz. Čak i da se pravoniotkuda pojavi žmirkajući Hugh Grant i dalje bi vam bila frka.

Podjednako bitno, ako ne i bitnije je to da Shankland stiže da svim svojim junacima, od najmlađeg do najstarijeg, da prostora da im osetimo karaker, da im osetimo (za)dah, da nam ne bude svejedno kad stvari krenu mračnom stranom. Dobro, možda preterujem malo- domaćini su u “oživljavanju” lošije prošli od gostiju, ali kasnije kroz razvoj događaja uspostaviće se i odnosi koji će obojiti događaje koji će obojiti odnose…

Najbitnije je od svega je što su hebena deca hebeno fakin scary!!! Ali ne na način Damiena iz Omen-a. Ovde nema demonskih pogleda. Ovakvi “anđelčići” upravo se igraju u parku pored vas. Ono što im je Shankland uradio i ono što je sa njima uradio zaista zavređuje Oskara za rad sa decom. Osećam se bedno što ne mogu više stvari da vam otkrijem, ali to je zato što bih baš voleo da pogledate film.

Dramski sloj ovog filma, onaj koji razmatra šta bi sve roditelj učinio za svoje dete, a naročito šta ne bi, u velikoj meri, i to hebeno realistično, protresa podrazumevajuće neraskidive veze između roditelja i dece. Dodajte svemu tome i to koliko “tragične okolnosti” brzo i lako mogu deformisati bračnu sreću i dobićete fenomenalan horor, dobićete fakin filmčinu!, koja zadovoljava na svim nivoima i nudi dovoljno razloga da se nazove “klasikom”.

Children of the Damned su konačno dobili bate i seke.

selektah: 9 plus / 10

LUST, CAUTION

Seks, laži i kineski pokret otpora











Konačno sam pogledao pretposlednji, „kontroverzni“ film Anga Lee-ja o špijunskim aktivnostima mladih Kineza za vreme japanske okupacije tokom Drugog svetskog rata. I, nažalost, stavio sam jednu recku na „contra“ stranu kada je Ang Lee u pitanju.

Lust, Caution je verovatno trebalo da bude veliki, domovinski ep kojim se Ang odzamera svojoj matici zbog ranijih grešnih radova (homoseksualna tematika među mladim Kinezima i Hulk) i pokušava da napravi jedan podobni, patriotski film koji ga u isto vreme neće sasvim udaljiti od evropske festivalske publike koja je najzaslužnija zato što je stigao do Holivuda (ako je to neko merilo uspeha). Međutim, film je opasno omanuo u pokušaju zadovoljavanja i jedne i druge strane, a prilično je izdao i kvalitete na koje nas je Lee navikao.

Krenimo od „kontroverze“. U ovom filmu ima eksplicitnog, skoro-pornografskog seksa koliko u prvih deset minuta bilo kog filma Catherine Breillat. Toliko o kontroverzi i neispunjenim apetitima evropskih perverznjaka.



Domoljubni deo je skoro imbecilan. Grupa kineskih studenata ponesena oslobodilačkom komunističkom retorikom odlučuje da ode, patriotizma radi (baš kao i Lee ovaj film), u Hong Kong i svoj talenat iskoristi za infiltriranje u društvo jednog kineskog izdajnika kome bi Pokret rado došao glave. Ništa lakše, pomislili biste vi, ništa lakše, pokazao nam je Lee. Čim smo prenebregli neverovatnoću da se nešto tako moglo toliko lako, stigli smo za sto za kojim infiltrirana Vong Ča Či sedi sa ženom Mr. Jia, koga treba da smaknu. Međutim, prvi pokušaj neslavno propada. Verovatno da bi se drugim učinio realističnijim.

Tri godine kasnije, Vong Ča Či nastavlja svoju aferu sa Jijem, ovaj put vrlo strasno, vrlo seksualno, skoro na granici sado-mazohizma. Repriziraju se scene njihovih druženja, produžuju se scene nemih pogleda, ima malo nepodnošljive kineske opere, a na kraju, baš kao što smo i očekivali, shvatamo da Vang Ča Či nije dorasla zadatku koji joj je poveren, a Ji ostaje bezdušna, „teško-ranjena“ životinja kakva je bio tokom celog filma.

Iako u par navrata pred nas izlaze „ratni“ Hong Kong i Šangaj, Lee je prilično oprezno izlazio u totale, naročito one koji bi nam oduzimali dah (što ambicije ovog filma traže) i uglavnom se zadovoljavao parčićima ulica zatrpanim slikovitim statistima. Ne znam da li je ovaj film sniman nekim super HD-om, ali deluje kao da jeste. I umesto da u srednjim i krupnim planovima zrači poetičnošću kakvu je Lee mogao da prepiše od Kar Wai-a, on se zadovoljio kristalno čistim, televizijskim (da ne preteram- skoro zdravkošotrastim) ugođajem koji je još više pamfletizovao erotnjikavu dramu kojoj prisustvujemo. A film je i prilično tanak sa lucidnim dramskim detaljima koji su bili Lee-jev autorski pečat u razvijanju drame. Odnosi manjkaju autentičnošću kao da su scenaristi bili u panici kako da naprave dramu koja treba da funkcioniše na svim tržištima.

Kasting glavnih aktera, Vei Tang kao Vang Ča Či i Toni Leung Čiu Vai kao Ji je najbolji momenat filma. Ona kao studentkinja koja je pomešala prvi patriotski zadatak i prvu ljubav i on, koji je u njoj video priliku da proživi onih par minuta ljudskosti koji mu ostaju nakon mučenja kineskih zatvorenika. Samo zahvaljujući njima dvoma, što potvrđuje Lee-ja kao reditelja koji ume sa glumcima, Lust, Caution će vam možda biti vredan gledanja ili po nečemu ostati u sećanju.

selektah: 4 / 10

Premijere: ISPOVESTI KUPOHOLIČARKE

Taman kada ste pomislili da je čivava sa Beverli Hilsa najgora stvar u ženskom rodu koja može da vam se dogodi...








ISPOVESTI KUPOHOLIČARKE/ Confessions Of A Shopaholic

r. P. J. Hogan

selektah: 10 u minusu / 10

Očekivao sam da je ovaj film dno. Ali ono što sam dobio spustilo me je toliko spratova ispod svih nivoa očekivanja da sam u nekom trenutku po tabanima osetio vrelinu vatri koje dopiru iz samog pakla. Ako ste žena, verujte mi- pušenje je zdravije za vas od ovog filma!

Na preporuku Ruperta Everetta odgledao sam P.J. Hoganov malo poznati film Unconditional Love koji je snimio nakon megauspeha My Best Friend’s Wedding. Priča o domaćici koja menopauzu zameni misizmarplovanjem za ubicom svog omiljenog šlager pevača mi iz perspektive Kupoholičarke deluje kao delo reditelja koji ne samo da se stidi da pokaže šta sve ne ume, već i prisustvuje snimanjima svojih filmova!



Novinarka Rebecca (uglavnom očajna Isla Fisher) ima psihološki poremećaj koji je tera da stalno šopinguje. To što pri ispoljavanju svoje (bez)duševne bolesti liči na milione drugih žena (od kojih i ja znam neke) ne brine nikoga- niko kao žene ne ume da uživa u sopstvenoj gluposti (mislim da vam je tako nešto poručila Bridget Jones pre mene, zo no heit mi!). Dugovi se gomilaju baš kao i kreditne kartice, međutim prava muka dolazi kada R. ostane bez posla. Iako joj to otvara priliku da konačno potraži posao u modnom magazinu Allette (imaju li žene drugačijih karijerističkih ciljeva?), ona sticajem okolnosti završava u finansijskom časopisu Successful Saving, gde njen šoping stil (codename: Bradshaw) postaje pravo osveženje među suvoparnim analizama. Ali, kako je dug zao drug, Rebecci je stalno za petama potraživač Derek. Uh, umalo da zaboravim da joj je pretpostavljeni na novom poslu u isto vreme i „love interest“, a njegova mama je modna ikona ili tako nešto...

Hezusami, kad u 61. minutu filma (koji vam izgleda kao 601.) sve počne da deluje kao da bi mukama mogao doći kraj, a vi shvatite da do stvarnog kraja ima još 40 minuta (4000 u šopaholičkim minutama) teško da prisustvujete nečemu što ćete kasnije lako isterati iz sećanja.

Hogan nije znao da li pravi screwball ili romantičnu komediju. Međutim, daleko više uznemiruje to što se kroz Rebeccin lik lepo vidi da su se Reese i Cameron zahvalile na pozivu i pobegle glavom bez obzira, kao što nam i prisustvo nezapamtljivog Hugh-a Dancy-a ukazuje da se svih prethodnih 50 kopija Hugh Granta, baš kao i sam original, nisu mogli uterati u film ni nuklearnim oružjem. Ali, P.J. ni zbog toga nije odustao.

U filmu obitava toliko klišea da vam pažnja lako prelazi na nebitnije detalje poput toga da se tak’e zvezde kao John Goodman i John Lithgow u filmu pojavljuju sa manje minutaže i replika nego pričajuće plastične lutke iz izloga. Ili na razmišljanje zašto u ovoj predugoj reklami ima toliko besmislenih dijaloga. Ili na strah da će neko od junaka uskoro opet pokušati nešto od fizičke komedije. Ili na poražavajuću činjenicu da su o finansijskim snošajima kupoholičarke neke žene prvo čitale, a sada ih i gledaju... itditd...

A koja žena može, treba ili želi da se identifikuje sa Rebeccom? Evo, vi mi pomozite da shvatim, a ja ću dati pokusni odgovor: žena-imbecil. Jesam pogodio?