UN CUENTO CHINO

Na FEST-u je pisalo da je ovo najbolji argentinski film 2011. godine

Un Cuento Chino (ili Kinez za poneti, kako je kod nas preveden) počinje fenomenalno. Apsurdno. Duhovito. S vrha. Bez pardona. Obećavajuće. Nepredvidivo.

A onda, kako film odmiče, svaki od ovih epiteta bledi manjom ili većom brzinom. Najviše od svega mori predvidivost, a najduže neduhovitost.

Na samom kraju dobijamo jednu priču koju bi onaj sin Duška Radovića što se bavi filmom možda napisao i pretvorio u isti ovakav film.

I onda bi, možžžda, na nekom argentinskom FEST-u pisalo- "Najbolji srpski film 2011. godine", i Argentinci bi zaintrigirano išli da gledaju o čemu se radi, očekujući... šta? Jebote, stvarno- šta?!

Da vam sad ne otkrijem kako i posle čega, jedan Kinez stiže u Buenos Aires. Tamo, da vam sad ne otkrivam kako (pošto je mnogo glupo) on postaje teret/podstanar/cimer jednom nadrkanom prodavcu šrafova i eksera (i tome slično) koji živi sam. I podseća na mene. Obrvama i temperamentom. Kinez ne govori španski, a trgovac govori samo kad baca hejt. Svaki sa svojom mukom njih dvojica će posle niza peripetija uspeti da jedan drugome promene živote i učine ih boljima. Jer plemenitost govori sve jezike.

Tapš-tapš. Who gives a fuck?

SELEKTAH: 3/ 10

KATHY'S CHOICE

She's like a weirdgin

0 & 0 & 0 & 0 & 0 it goes divine like I don’t know if this is bvdub’s best or what, I adore his spewing them all out so fast, knowing no one’s got time to hear anything a second time, making it all immediate and trim, and they’re the albums you end up playing second and millionth times - I “mustn’t” drink/drug and the doctor’s stuff is like I’m wearing a crash-helmet, and I tell the docs the only time I’m really happy is when drunk, and you sound a saddo when you admit that, but it’s true for all of us. Like all those sober miserable-looking shabby people on the pavements are something to aspire to ? Fuck no - you have a day which is fantastic and drunk and simple and you want every day forever to be like it, and you hear one beautiful chord and rhythm and you want it to go on forever and that is what bvdub does - the beautiful cummy bit on and on all the time you’re together - NOTHING compares to the fortnights when time goes so fast you never bother drawing the curtains and just sit 24/7/14 blitzed and they say it’s not “real” happiness - but all their “real happiness” just feels so phoney. They say repetitive simple easy music isn’t “real” music, but it’s the ONLY music. Everything else is just showing off. Non-alkies have no idea how empty their offer of a dry world feels. Bvdub is my methadone. Put it on repeat and become unemployable and lose all yr friends and gain the bliss of being left alone-ish. I also adore the album by Steve Hogarth & Richard Barbieri - it is proggy and would love to chop/change every ten seconds and be irritating and the opposite of bvdub but they only seem to know one song, so they sing it over and over and it’s a good song and they are the fox, they know lots of little things - and maybe that’s how it works - you either know one big thing and play ecstatic mantras and devote your life to drink or god or music or love, or you tinker with lots of little things and spend evenings correcting Wikipedia and sometimes you hear musos packing their music with ideas like they’re packing their homes with stuff and it’s all crap - instead to have one beautiful thing and repeat it forever, like the music of bvdub and it takes guts to be simple and kind, soloing their erogenoughs, this isn’t making any sense, but THE POINT IS what the hell are all these OLD people doing on my computer screen every morning? - Genesis PO and Nurse With W and CQKluster and Penderecki and blokes from Sonic Youth and Japan etc etc all with fantastic albums better than the kids. I especially adored the Qluster one - the recent predecessors were a bit bushy, but this one has the surefire lush slow beautiful piano which never fails. Tip to Bob Dylan - just play the piano very slowly for 45 minutes and it’ll be hailed as a fantastic comeback. Or join Metallica.

Or Nurse With Wound !!!!!!!! I once loved them (NWW) sooo much. I really did. Or him. Nowadays EVERYONE loved NWW in the early days, like everyone saw the Sex Pistols in 1952 etc etc, well fuck the Pistols, but I had all the NWW cred clobber and their early LPs were some of the few that I sold on ebay instead of giving them to charity shops or the bonfire and I blew the paypal on booze - my favourite early/”hard” LP was Insect… and my favourite later/accessible/dance album was Rock’n’Roll Station, but suddenly it was the end of a beautiful friendship and I got sick of it all. You have to sympathise with Steve. In c1980 it really did still feel like there were easy new ways for music to go. But c1999 it didn’t and NWW just blanded out. More door-creaky noises ? Or try to go “mainstream” ? Me I just got bored of “experimental” meaning that music had to try to be as extremely boring and unpleasant as possible. Surely the bravest experimenters are the ones straining to be as extremely accessible and beautiful as possible - like bvdub.

I thought the Windmills thing was really good. And Bed Rugs and Miike Snow and Kitchener-Waterloo Thingummy and tons of stuff but WHERE’S THE TIME ????????? - weep I still haven’t heard the Genesis P O surgical soundtrack thing - what is this life if full of antabuse you have no time to sit and hear THAT beauty ? On Az’s lifeful site my favourite thing was almost a repeat of last week - it’s by Roger Doyle and I don’t have Az’s talent for describing it in a way that’ll make it appealing - but it’s the sound of ansafone chatter with music-while-you-wait timeswooners - so it reminded me of Scanner, and it is utterly beautiful - the music is odd and simple and quiet and an addiction and always lovely, the words are muffled by the phone-y-ness of it all. And it does something that NWW gave up trying to do years ago - proves that there are still new musics to be created. My favourite thing on MC was that one by Yair Yona, it is classical guitar, it’s as spacious as bvdub and Roger Doyle and you will be horrified to hear that I probably could go on and on for another ten million paragaphs but I’m not in the mood right now, when bvdub repeats all weekend it just feels that WORDS are pointless, that’s enough of the self-indulgent craptrap from me oh the relief to me even more than to you of the end.

kathy

O'HORTEN

Kaurismakijevski film kakav Kaurismaki ne ume da napravi i koji ne nervira kao originalni Kaurismaki. Kaurismaki Kaurismaki

Ostareli vozač voza koji je četrdeset godina proveo vozeći gore-dole na jednoj liniji (uzmimo da je tako) odlazi u penziju. Penzija je smrt. Znaju oni koji su probali.

U penziji, Odd Horten, kako mu je ime, ubrzo otkriva da mu je život pust. I nevredan daljeg življenja. Zato odlučuje da se liši nekih stvari koje je voleo. Poput svog broda. Put prodaje istog odvodi ga na aerodrom, gde se izgubi, a mi dobijemo kompletnu sliku njegove apusurdne neprilagodljivosti čudima modernog doba. On je, ipak, od onih koji puše lulu i kupuju duvan u istoj prodavnici celog života. Bytheway, i vlasnik te prodavnice je umro. U međuvremenu.

Odd Horten ide i na bazen. Upoznaje vrlo zanimljivu pijanicu na ulici... i tu negde dobija i ideju i podstrek da uradi neke stvari koje do sada nije.

U svoju sveščicu sa filmovima upisao sam za ovaj film da je "feelgood movie about how life is not what you lived" (baš tako, na engleskom, može mi se).

Pogledajte ovo kad vam suze budu bile na vr' očiju.

SELEKTAH: 7/ 10

MOĆ VEŠTICA 27.03.2012. SRBIJAnka ne UBIJA!

via Twitter via b92.fm

Tarran the Tailor - The Salt – Self-released - The Salt

Dory Previn - The Lady With The Braid – Family - The Trip (Curated by Jarvis Cocker & Steve Mackey)

Black Breath - Endless Corpse – Southern Lord - Sentenced To Life

Electric Guest - American Daydream - White Iris - Electric Guest EP

The Freeze - Lullaby In Black (Peel Session) - Bootleg

Lana Del Rey vs Notorious BIG - Wrong Game – Bootleg - Born Ready To Die

Hospitality - Friends of Friends – Merge – Self-titled

Georgia Anne Muldrow – Husband – SomeOthaShow - Seeds

Palace Brothers - Come a Little Dog – Domino - Days In The Wake

Awesomecat - Where Is My Mind? (Pixies Cover) - Bootleg

Bertine Zetlitz - Pretend to Dance – Universal- Electric Feet

Agalloch - Dunkelgrauestille (Allerseelen Pale Companion Remix) – Licht Von Dammerung - Whitedivisiongrey

Slowwkid - Ma Ma Ma Baby Love - Whitelabel

G.Vump - Feelings (Jon Convex Re-Vump) – Bromance – 12”

Zazen Boys – Asobi – Matsuri Studio – Zazen Boys

Sidebeat - Sator Arepo – (demo)

Rocket Juice & the Moon feat. Erykah Badu – Manuela – Honest Jons - Rocket Juice & the Moon

Fat Tulips - Where's Clare Grogan Now? – Heaven – 7”

Ekoplekz - Dick Mills Blues – Public Information - Dromilly Vale

Beyonce - Countdown (Sinjin Hawke Bootleg) - Bootleg

THE MUPPETS

Srce Jasona Segela bez sumnje je bilo na pravom mestu. Za razliku od svega ostalog

Pre nešto manje od pola godine ponovo sam gledao prvi The Muppets film i to je zaista inteligentna i duhovita zabava koja ništa nije izgubila sa vremenom, i koja nezavisno od količine naše nostalgije prema "omiljenom TV šou iz detinjstva" ima dovoljno autohtone magije da uživamo u njoj. Od strane Segela inicirano povampirenje Muppetsa očigledno je imalo namere da bude takvo nekakvo. Najbolje.

The Muppets 2011, nažalost, nije, uprkos solidnom boksofisu, povratak Muppetsa kakav smo ne tako potajno priželjkivali. Segel je tom kambeku prišao iskreno- kritikujući duhovnu klimu u kojoj nam omladina danas odrasta i glasno jodlujući za kvalitetom šou programa koji su Mapeti nudili. Segelova ljubav je tolika prema njima i ovom projektu da on u priču uvodi svog brata, mapetastog lutka Waltera, koji nije ništa drugo do njegov Mapet alter ego. A tako i počinje priča...

Segel, njegova verenica i Walter odlaze u Holivud da vide čuveni Muppet studio, a zatiču ruševinu koju još samo greškom obilaze kineski turisti. Sam kompleks planiran je za rušenje, jer je bogati kupac (i villain- Chris Cooper) tu našao naftu(?!!). Segel u filmu inicira ponovno okupljanje Muppeta ne bi li u toku jednog teletona skupili pare da otkupe natrag svoj studio. Teleton će u isto vreme biti i njihov povratnički šou. I to vam je manje-više cela radnja ovog filma.

Ono zbog čega The Muppets 2011 nije uspeo jeste to što Segel nije našao da blesavim i (ne potcenjujmo ih-) ozbiljno ciničnim Mapetima nađe adekvatno mesto u novom svetu tj Holivudu. Sam njihov šou je najbolji dokaz toga. Radi se o jednom neduhovitom setu skečeva koji su bleda kopija zlatnih dana, kojoj se okupljena publika očigledno smeje na signal reditelja, a ne iz srca. A kad smo kod publike, za mene je bilo užasavajuće da je tu bilo najmanje mlađih od 25 godina. Segel kao da je prevideo te momente, a oni su opet najglasnije progovorili o fundamentalnom problemu. Mapeti u ovom filmu nisu duhoviti. Naporni su i dosadni. Koliko god ih mi voleli. Koliko god ih Segel voleo. Koliko god ovaj film, nezavisno od njih, imao svojih duhovitih momenata i kul celebrity gostiju (ko je, jebote, zvao Whoopi?!!).

Preostalih scenarističkih problema, kojih bi se i Home Alone 4 postideo, sam vas manje više poštedeo. Naslućujem da su oni posledica ozbiljnih natezanja sa Disney-jevim studijom oko toga kome ovaj film treba da bude namenjen. Disney je, naravno, navijao za idiote i decu do 5 godina.

SELEKTAH: 5minus/ 10

MOOLAADE

Za razliku od Zdravka Šotre koji se položajem žene u Srbiji bavi kroz revitalizaciju "ljubi ruku!" statusa Zone Zamfirove, njegov, nažalost pokojni, vršnjak Ousmane Sembene koristi jednu pitku priču za bavljenje mnogo ozbiljnijim problemom

Ja zaista prezirem hrišćanstvo.

Ništa manje nego islam.

I taj odnos ozbiljno mi kvari razumevanje nekih stvari ili umetničkih dela koja su protkana jednom ili drugom (ili bilo kojom trećom) od navedenih religija. Imam ozbiljan problem da razumem zaplete u nekim filmovima, bez obzira na istorijski ili bilo koji drugi kontekst, jer mi je teško da poverujem da neki ljudi mogu da budu toliki moroni. Prvo da nešto trpe, drugo da drugima nanose zlo. Iz religijskih pobuda.

U ovom filmu, (iako to nigde nije posebno napomenuto) smeštenom u Burkini Faso, i dalje se sprovodi jedan gnusan običaj- a to je sečenje klitorisa malim devojčicama u cilju njihove navodne "čistoće" i bogougodnog dočekivanja budućeg bračnog partnera (kad za to dođe vreme). Pored očigledne namere da se ženska osoba liši dela tela i nadražajnog prijemnika koji omogućuje dobar deo uživanja u seksu, još jedan razlog zašto ovo nije dobra ideja je to što devojčice u ozbiljnom broju umiru nakon ovog hirurškog performansa, što od krvarenja, što od infekcija i trovanja krvi. Osamdesetogodišnji reditelj, na našu sreću, nije želeo da se pozabavi ovim materijalom tako da on bude samo nešto oko čije ćemo se ozbiljnosti složiti žmureći na uz to priloženi film.

Sembene Moolaade tretira skoro kao Fellini Amarcord, samo sa siromašnijom produkcijom, samo sa jasnije fokusiranom radnjom, skoncentrisan na samo par likova, ali kao Fellini. Sa ljubavlju prema svojim ženskim protagonistkinjama, sa nostalgičnom simpatijom prema životu u malom mestu (selu), sa bizarnom seksualnom tenzijom...

Moolaade je priča o jednoj od tri žene u poligamnom islamskom braku u jednom afričkom selu. Ona na svoju ruku uzima u neku vrstu vradžbinske zaštite četiri devojčice koje su pobegle od gore opisanog "pročišćavanja" i ta zaštita zove se "moolaade". Pre toga ona je i svoju jedinu ćerku zaštitila od toga, zbog čega je navukla bes lokalnih islamskih lidera. Kroz ton koji pre odgovara komediji, nego drami Sembene prikazuje kako odluke ove žene utiču na njen su-život sa druge dve supruge, na ugovoreno venčanje sa sinom seoskog vođe, zatim na položaj njenog muža i uopšte dinamiku života u celom selu.

Dobre četiri petine filma (oprostite mi na matematici) mi gledamo kako selo živi, gledamo živote žena kojima je jedina radost radio na baterije, gledamo tvrdoglave muškarce koji zarad neutemeljenih verskih ubeđenja terorišu sve što stignu, ali sve je to upakovano u format jednog kolaža naivno i pozorišno postavljenih scena. Međutim, angažovani glumci imaju dovoljno šarma da njihovim likovima ništa ne zamerimo. U poslednjoj petini Sembene, s obzirom da zna s kim ima posla, odjavljuje dramu i svoj film pretvara u pro-aktivan segment u kome njegove junakinje dižu glas protiv zlostavljanja dajući primer svim onim mučenicama koje taj teror stvarno trpe. Njihovi potezi su pamfletski naivni, ali i beskrajno simpatični, ljudski i u, hebiga, moram da primetim, s obzirom na geografiju- najverovatnije verovatni.

Moolaade je prijatna i vedra lekcija iz geografije i ljudskih prava. Najmanje što mi možemo da uradimo jeste da zažmurimo na evidentne mane i gledanjem podržimo borbu za bolje sutra.

Oprostite mi na naivnom idealizmu. Ali Sembene u više navrata pokazuje da ima srca kome se može verovati.

SELEKTAH: 7/ 10

MADONNA - MDNA (Interscope)

Najbolje naslovljeni album u Madonninoj karijeri nažalost nije i njen najbolji po mnogo čemu drugom

Ja mislim da je American Life bio poslednje autorsko ostvarenje Madonne, žive žene koja je sa svojih metar i 55cm postigla sve što je jedna pop zvezda mogla da postigne. Nakon toga svoj život je počela jedna virtuelna Madonna, žena-korporacija, žena-brend, žena-imidž, žena-predstava o pop zvezdi, žena-ikona, jedna (oprostite mi na karađorđevićevskom srpskom) ejdžles žena. Sa albumom Confessions On The Dance Floor Madonna je odustala od svog doba, od svoje ličnosti, od sebe kao žene koja ima (u tom trenutku) 47 godina. Ona je batalila svaku želju da sa nama bude iskrena, da prozbori bilo šta što će je uvezati sa nekim realnim trenutkom. Ona se stopila sa temama i motivima, sa pop ikonografijom koja joj garantuje večnost. Ona je prestala da bude pop pevačica i postala je pop. Hard Candy, u tom smislu, nije bio ništa novo ili drugačije za Madonnu kao osobu, on je u potpunosti bilo "Madonnaless", ali je za Madonnu kao otelotvorenje popa on testirao "nove vode", kao i mogućnosti da bude kurentna i konkurentna. Iako je imao top producente (Timba, Kanye, Pharrell) i top goste (Timberlake) publika nije odreagovala kako se očekivalo (samo 4m prodatih primeraka širom sveta) i na taj smer je stavljena tačka.

MDNA je nastavak uobličavanja Madonne kao depersonalizovane pop institucije, ali u izvesnoj meri predstavlja i novi početak i stvarni test te kapitalističke misije. Ovo je prvi album u njenoj karijeri koji nije objavljen za Warner kome je bila verna skoro 30 godina i prvi koji će u svim materijalnim i nematerijalnim verzijama distribuirati moćni Interscope, ali kao deo dila sa Madonninim novim menadžmentom, Live Nation, sa kojim je potpisala tzv "360 degrees" ugovor o saradnji. Mislim da je za taj dil LN platio 120 miliona dolara, što u svetu koji ozbiljno puca po svojim ekonomskim šavovima, Madonnu čini ozbiljnom investicijom. Neku čija će se dugovečnost (a ugovor je potpisan na 10 godina) pre obezbediti ako svi zaborave na Madonnu osobu od krvi i mesa i fokusiraju se samo na njenu moćnu institucionalnost.

Zato nigde na MDNA nećete primetiti da Madonna ima 53 i po godine. Primera radi toliko je godina imala Tina Turner kada je ona "plesna" verzija Nutbush City Limits promovisala njen tada aktuelni best of. A Cher je imala samo godinu manje kad je pevala Believe. Pročitao sam u par recenzija da se Madonna (kao) na ovom albumu bavi svojim razvodom od Ritchieja za šta držim da je samo plod mašte dokonih recenzenata. Madonna je na ovom albumu replikant koji vrti sve moguće klišee situacija u kojima se zaljubljeni čovek i žena mogu naći u stvarnom svetu i pokušava da na svoj (od gej ekipe odobreni) patetični način kaže nešto novostaro na tu temu. Sve uz mehaničku upotrebu reči "bitch".

Ako smo za Confessions On The Dance Floor mogli da kažemo da je efektan, a na momente i fantastičan, elektro-pop osvrt na disko eru, MDNA je dizel-berdži varijacija tog koncepta isključivo i samo smišljena da bude... isplativa. Neke melodije ili refreni na ovom albumu (prvi singl Give Me All Your Lovin ili B-Day Song sa deluxe verzije) su toliko (čak i za Madonnine standarde) retardirane da ih ni male devojčice od blama ne bi skandirale tokom igranja lastiša. MDNA je party album za ekipu koja nema problem da se "dobro provede" uz LFMAO, Flo Ridu i sve one ostale šabane čiji singl ne može da se pojavi bez krcate "featuring" sekcije. Madonna sada mora da bude proizvod najšire potrošnje. Naročito u ciljnoj grupi vršnjakinja njene ćerke Lourdes.

Zato je ekipa koja je producirala Hard Candy brzom brzinom zaboravljena, a za mnoge od nas utešna je vest što se za Davida Guettu i (nažalost) Calvina Harrisa nije našlo mesta među ko-autorima pesama sa novog albuma. William Orbit koji je realno sam obnovio njenu karijeru na Ray Of Light pozvan je da ponovi svoj uspeh i ulije Madonni malo samopouzdanja da je i dalje na pravom kursu. Gang Bang (koju je ko-producirao Demolition Crew koji je radio sa Madge na Celebration i Revolver) se oslanja na aktuelne EBM trendove diskretno koketirajući sa istim onim džiberskim dabstepom kao i Skrillex. Some Girls je haus razbijačina koja da kojim slučajem ima neki ABBA-in sempl bila bi Hung Up 2. I'm A Sinner je rimejk Ray Of Light sa čini mi se istim semplom i na svakom nivou uvredljiva je i za uvo i dušu. Što se mene tiče M. i Orbit su briljirali u obema (se tako kaže?) baladama, pre svega u fenomenalnoj Masterpiece koju je Madonna iskoristila za svoj film W.E. i koja zapravo pleni nešto ambicioznijim stihovima, ali i Madonninim iskrenim naporom da nešto otpeva bez mnogo autotjuna. Ovo je skoro Live To Tell-Madonna. Fallin Free za početak nema nikakvih ritmova i skoro renesansno zvuči svojim višeglasjem preko orkestriranih dronova. Neobičan napor za Madge.

Martin Solveig koji se na MDNA pojavljuje u sličnoj ulozi master-producenta kao William Orbit ili Stuart Price nekada u suštini je najviše doprineo retardizaciji Madonne na nivo uznemirujuće banalne replike Katy Perry, Gwen Stefani ili Pink. Sve njegove produkcije (Give Me All Your Lovin, I Dont Give A, Turn Up The Radio oslanjaju se na skandirajuće refrene i abnormalno negostoljubivo uključivanje "trendi" gostiju poput Nicki Minaj i M.I.A. Nešto malo više digniteta ponudio je Benny Benassi u Girl Gone Wild, jednoj od dve svoje (za njega karakteristično) transične elektro-pop bombe. Bez sumnje berdži ekipa će lomiti flaše hajnekena uz ovo. A po dobru ne treba pamtiti ni Superstar koja zvuči kao mlak evrovizijski prepev Madonnine obrade American Pie.

Sa bonus diska izdvojio bih samo u produkcijskom smislu najeksperimentalniju i najradikalniju stvar Best Friend koja ima zanimljivo seckanu sint deonicu preko pulsirajućeg izlomljenog ritma. Ovako nešto bih možda očekivao na Rihanninom albumu, ali Madonni neočekivano dobro stoji.

MDNA, kako samo briljantno odabrano ime implicira, predstavlja surovu eksploataciju suštine Madonne, njene disko ekstatičnosti i inteligentne sposobnosti za provokaciju, ali baš kao što je ispis "MDNA" ono što je ostalo od "MADONNA" tako i ovaj album bez žive osobe zvuči kao od stotinu megasoftvera praćeno pilotiranje auto-pilota. Bezbedan let koji će vas odvesti od tačke A do tačke B. I lako moguće da ćete veći deo istog prespavati.

SELEKTAH: 5/ 10

POLISSE

Zovite me transdženderofilom, ali nema ništa lepše nego kad lepa žena pokaže muda

Vi koji niste uživali u filmu Entre Les Murs nećete ovde naći mnogo radosti.

Istotakođe, vi ste moroni.

Ali to je samo moje objektivno mišljenje.

Polisse je prošle godine u Kanu nagrađen od strane žirija i s obzirom na vrlo sličnu dokumentarističku estetiku kakvu je imao Entre Les Murs (koji je osvojio Kan pre četiri godine) to može da čudi i verovatno se radi o očiglednom favorizovanju francuskog filma. S druge strane, njegova tematika- policijsko odeljenje koje se bavi zaštitom dece od zlostavljanja, jasno otvara put ka nečemu što svako normalan želi da podrži. Naročito ako je dobro. A ovo jeste.

Rediteljka i glumica Maiwenn (dakle, jedna reč kao McG), kojoj je ovo treći film u karijeri, odlučila se za jednostavnu formu. Ona igra fotografkinju (hvala Peščaniku na ovoj lepoj reči) koja dolazi u pomenuto odeljenje policije da napravi seriju fotografija o njemu, a uz blagoslov ministarstva policije. Kao rediteljka, ona svoj film bazira na stvarnim anegdotama i slučajevima kojima se ovo odeljenje bavi, tako da tu imamo malo poigravanje formom i dvostrukom vizurom autorke.

Baviti se slučajevima zlostavljanja dece u Francuskoj nije lako, tačnije zbog multikulturalnosti društva čovek može stvarno da vidi svašta. Deda koji previše pipka svoju unuku, musliman koji prisilnom udajom pravno legitimiše silovanje svoje ćerke, maltretiranje u školi koji se svodi na to da tinejdžerka svojim drugarima podvodi drugu tinejdžerku, lanac bosanskih švercera dece, tinejdžerka koja puši tuki da bi dobila svoj mobilni natrag... Sve ono, dakle, što vam podiže želudac u visinu očnih jabučica. Međutim, Maiwenn ne pravi grešku većine svojih kolegi(ni)ca koje ovakav materijal zatrpavaju morem besprizorno teških i patetičnih scena u kojima je najbitnije opravdati pare koje su dobijene od nadležnih NGO-va. Jok. Ona najvećim delom filma drži podjednaku distancu i prema žrtvama, i prema zločincima i prema ovima koji su se, zbog prirode posla, našli između. Tek ponekad ona će nas pustiti da nabijemo svoje srce na istureni ekser dok nam isti ne prođe kroz leđa (slučaj malog Afrikanca koga odvajaju od majke), nekad će se, zajedno sa nama, smejati (tinejdžerka koja nema problem da popuši drugu da bi dobila natrag svoj "smartphone"). Ali, najneprijatnije ćemo se osetiti kada nas Maiwenn pusti da osetimo da ništa na ovom svetu ne garantuje da će pravda biti zadovoljena, čak ni kad krivac bude uhvaćen. Najneprijatnije od svega je što ona preko toga prolazi onom večito proleterskom- život ide dalje.

Njen film je kolaž scena iz kancelarija, tokom intervjua sa žrtvama i zločincima, prizora sa terena, ali i virenja u privatnost samog odeljenja (kako se opuštaju), pa čak i neometano osmatranje svih njih pojedinačno kao supruga, roditelja i "običnih" ljudi. I tu nalazimo na "klasičan" set rasturenih porodica, nesrećnih ljubavi, nemanja vremena za porodicu i predvidljivu neodvojivost posla od ostatka života, što, možete da zamislite, ostavlja poprilične posledice. A imamo i nepotrebnu ljubavnu priču između fotografistkinje i jednog od policajaca, da sve malo zamiriše i kao "film".

Polisse ima odličan ritam i poprilično dobar osećaj koliko se na nekom slučaju ili liku treba zadržati, međutim, ponoviću, njegova najveća vrednost je ta, naoko, neljudska distanca prema svim tim ljudima, generisanje tog osećaja neminovne prolaznosti svih stvari, pa i zločina i tuga. Sam kraj, koliko god neprilično i ishitreno delovao, zapravo daje komentar da povremeno ima onih koji žele da premoste tu distancu. Neuspešno.

Možda je seksistički od mene što očekujem da žene nemaju muda ili da se na ovaj način bave ovakvim temama, ali, čak i po cenu da je ovo samo izuzetak ili običan egzibicionizam, Polisse je efektan i rečit angažovani film.

Nažalost, ima onih koji će uvek ceniti više kako to Kaurismaki radi.

SELEKTAH: 8/ 10

NOVE SERIJE

G.C.B., Awake

Odgledao sam pilot G.C.B., sve pod ovim nazivom, zgrozio se i tek se par dana posle setio da ovo G.C.B. stoji umesto (prvobitno planiranog, ali prekontroverznog) naziva Good Christian Bitches kako je ovaj šou trebalo da se zove. S obzirom da je autor istog, Robert Harling, i autor Steel Magnolias trebalo bi da se razume u materiju. Međutim, ABC u ovom soupkomu nema naslednika Desperate Housewives koja (konačno) zamire ove godine.

Poređenje ove dve serije je sasvim na mestu. U oba slučaja glavne akterke su četiri belopute dobrostojeće supruge i domaćice čiji životi trpe raznorazne soupopera stranputice u četiri zida njihovog "garden komjunitija".

Junakinja G.C.B. nije Carlene Cockburn u tumačenju minijaturne plavušice Kristin Chenoweth kako nas promo baneri za ovu seriju lažno zavode Amanda Vaughn (Leslie Bibb). Ova trideset i nešto godina stara Teksašanka bila je udata za tipa koji je nastradao u saobraćajnoj nesreći, zajedno sa svojom ljubavnicom. Supruzi i njihovo dvoje (odvratno dosadne) dece ostavio je svoju propalu Ponci šemu i brdo dugova. Zbog svega toga Amanda mora da se vrati u Dalas kod svoje majke, bogate Teksašanke koja u crkvu ide da čuje poslednje tračeve. Tamo je "sačekuju" i nekadašnje drugarice i neprijateljice iz srednje škole koje su u međuvremenu zaposele različite pozicije u tom odabranom društvu i nimalo se ne raduju povratku popularne Amande.

G.C.B. izgleda kao najšmirantskija moguća parafraza DHW, kao da je Harling uzeo najkomičnije momente iz ove serije i odlučio da ih pojača dok glumicama od bečenja oči ne iskoče. Drugim rečima, da je G.C.B. zapravo G.M.B. i na turskom ovo bi bio najveći hit na balkanskim prostorima.

Sam već prestao da gledam.

Za razliku od većeg dela TV kritičara-amatera ja nisam mislio da je prethodno TV čedo Kylea Killena, Lone Star, o čoveku koji živi dva paralelna života, nešto zbog čije prerane smrti (zaklato već nakon druge epizode) treba žaliti. Međutim, iako iza sebe ima samo dve serije i jedan scenario (za Jodie Fosterin The Beaver) kod Killena se već može detektovati snažna sklonost ka uvlačenju junaka u nekakav oblik paralelne realnosti. U Lone Star on je na dva mesta živeo dva života, u The Beaveru Mel Gibson je živeo kroz lutku dabra na svojoj ruci, a u Awake detektiv Michael Britten nakon saobraćajne nesreće živi u jednom životu, a onda zaspi i probudi se u drugom. Razlika? U jednom je pomenutu nesreću pored njega preživela samo njegova supruga, a u drugom samo njegov sin jedinac. Sada, uz pomoć dva psihijatra, od kojih ga svaki argumentovano ubeđuje da je ona druga realnost lažna, Britten pokušava da živi i rešava detektivske slučajeve.

Iako još uvek nema neku značajnu gledanost Awake u suštini ima vrlo lukavo osmišljenu postavku. S jedne strane ima perpetomobilni pokretač priče u činjenici da glavni junak živi dva života i da između istog može da se igra samo takav tenis motiva, likova, drame i svega ostalog što može da pumpa zaplet. S duge strane, a sudeći po prvoj epizodi, Awake ima i ozbiljne pretenzije na teritoriju procedurala i to sa rešavanjem dva slučaja po epizodi. Za gledaoca koji se već zasitio roja forenzičara nad jednim lešom i koji bi da u jednostavnom ključu prati nešto malo komplikovanije Awake deluje kao idealno rešenje.

Jason Isaacs kao Michael Britten, na čijim leđima počiva uspeh ove serije za sada obećava. Za razliku od njegovog ultrairitantnog sina koga tumači ultrairitantni Dylan Minnette.

O ovoj seriji pisaće vam/nam možda i lorealmadrid. Videćemo.

MOĆ VEŠTICA 20.03.2012. Neverica moja bila si ti

via Twitter via b92.fm

Speech Debelle – Collapse – Big Dada - Freedom of Speech

Die Hard - Nailed To The Cross – Free Download

Mark Stewart vs. Primal Scream - Autonomia (Pinch's Apocalyptic Rework) – Future Noise - Autonomia EP

Drudkh - Farewell to Autumn's Sorrowful Birds – Season Of Mist - Вічний Оберт Колеса (Eternal Turn of the Wheel)

Wild Belle - Keep You – Sand Hill – 7”

Mikky Ekko - Who Are You, Really? - Color & Sound Collective – 7”

Boots For Dancing - Bend An Elbow Leand An Ear (Peel Session) - Bootleg

Kahn - Angeles (Superisk Remix) – Punch Drunk – 12”

The Nightblooms - Butterfly Girl – Fierce – 7”

Black Mountain - Bright Lights – Jagjaguwar - Year Zero Original Soundtrack

Beogradski Sindikat – Oni su - Samizdat

Big Boi - Shutterbug (Jack Beats Remix) - Bootleg

Soap and Skin - Voyage Voyage – PIAS - Narrow

Liberteer - We Are Not Afraid Of Ruins – Relapse - Better To Die On Your Feet Than Live On Your Knees

Speech Debelle - Elephant In the Living Room – Big Dada - Freedom of Speech

Vex Ruffin - Tunnel Vision – Free Download - Eulogy EP

Marques Toliver – Sitting – Bella Union – Butterflies Are Not Free

Keep Shelly In Athens - Our Own Dream – Forest Family - Our Own Dream

DHS - The House Of God (Melé Re-Edit) - Bootleg

Dive - Geist – Captured Tracks – 7”

HUGO

Jebote, šta se ovde dogodilo?!!! (Ili- možda je baš ovo onaj film koji treba pogledati u 3D tehnologiji) (Mada sumnjam da je tako)

Ovo je recenzija "kućne", 2D verzije, dakle.

Hugo nije dečiji film. Previše je spor, sve do druge polovine filma nije jasno ni o čemu je, a kada se sazna deca će spavati ili biti nevoljna da nastave dalje, previše toga je u rečima, a premalo u slici, a ono što je u slici uglavnom je serija vrlo labavo povezanih scena sa likovima koji su mahom postavljeni kao klišei.

Hugo nije ni dečiji film za odrasle. Nepodnošljivo je spor, sve do druge polovine pretovareni smo neduhovitim epizodicama iz života jedne železničke stanice u Parizu na početku XX veka, deca-likovi su previše štreberi ili izgledaju kao leševi, dijalozi su dosadni i/ili izgovoreni na toliko različitih načina šmiranja da je teško pogoditi ton i atmosferu priče, a kad postane jasno da je Hugo zapravo Scorseseov omaž Melieseu (tj magiji prvih, nemih filmova) svaki normalan gledalac se pita, a čemu onda prva polovina filma.

Ne znam da li sad treba da odem da gledam 3D verziju da vidim šta sam zaista propustio, jer hvaljenje tehničkih kvaliteta ovog filma zaista je unisono, ali ovaj trapavi i neinspirisani film me zaista odgovara od toga. Scorsese je pored loše vođene priče uspeo i da mi ogadi Chloe Moretz akcentujući sve njene skromne kapacitete da savlada kliše koji joj je uvaljen. Sacha Baron Cohen kao nespretni policajac glumio je u filmu koji se snimao samo u njegovoj glavi. Ben Kingsley je kao i svaki starac pribegao sećanjima (na glumu). Ovaj glavni klinac izgleda kao da će svakog časa umreti od tuberkoloze, a našu zabrinutost dodatno podcrtava i odluka kostimografa da on u sred čiče zime nosi kratke pantalone (siromaštvo na stranu).

Nisam siguran ni da sam zainteresovan da se bavim filmom koji još jednom traži načina da slavi sam sebe ili svoju davno izgubljenu magiju. Koja se u ovom slučaju može tumačiti kao Scorseseov pokušaj da 3D tehnologiju/estetiku prikaže kao priliku da se obnovi filmska magija na isti onaj način na koji je film oduševio svet kada se pojavio (scena ulaska voza u stanicu i scena Scorseseovog voza koji demolira stanicu kao primer za to). Meni je 3D film u 80% slučajeva (ako ne i više) do sada bio bespotrebno maltretiranje gledaoca koje ni na koji način nije unapredilo pričanje filmske priče. Čak imam utisak da su i deca već solidno smorena konceptom (o čemu boksofis ovog filma tek možda nešto govori- worldwide samo 164m$).

A o Hugu najbolje ne govori ni to što onog trenutka kada uzme da nam ilustruje kako je Meliese pravio filmove, kada restaurira neke momente iz njih ili prikaže original- sve to deluje toliko impresivno i maštovito, duhovito i zabavno da vam je prosto žao kada se Scorsese vrati na ovo svoje.

Marty, kralju, bilo je ovo bolno iskustvo. Daj sad opet nešto gde Pesci olovkom buši nekoga.

SELEKTAH: 2plus/ 10

WUTHERING HEIGHTS (Andrea Arnold deo treći)

Mi koji volimo Skins ne bi trebalo da se prevarimo da je ovo nekakva toj ljubavi prilagođena verzija čuvenog klasika. Bez obzira što se, poprilično prevarantski, ime Kaye Scodelario nalazi na čelu špice

Ja volim priču Orkanskih visova iako nisam čitao roman Emili Bronte, iako sam od svih ekranizacija gledao samo onu (najčuveniju?) sa Laurencom Olivierom i Merle Oberon, a zapravo samo zato što je Kate Bush napravila definitivnu verziju (atmosfere, osećanja i beskraja) svojim debi singlom. U odnosu na to (pesmu Kate Bush) Andrea Arnold napravila je sve suprotno. Što možda odgovara originalnom izvoru (ako je sudeći po Wikipediji), ali nikako mom romantičnom srcu.

U njenoj verziji Heathcliff nije ciganin, već crnac, a kako nam jedan polumračan portret njegovoih leđa naslućuje- moguće da se radi i o odbeglom robu (vi koji poznajete istoriju ignorišite moja nevenčana nagađanja). Ovaj radikalni(ji) zahvat možda jasnije govori modernom čoveku o prirodi (i dalje modernih) problema Orkanskih visova, ali to ozbiljno ubija uživljavanje u ovu tragičnu ljubavnu priču. Andrea englesku farmu, krajolik, same aktere prikazuje surovo i prljavo, onako kako su oni verovatno izgledali u svesti same Emili Bronte. Prvi susret između Heathcliffa i Cathy izgleda tako što ga ona pljune, a on je grubo odgurne. Mala Cathy je malčice zdepasta i ne izgleda baš kao san snova ili biser u engleskom blatu. Hindley bi u odgovarajućoj uniformi odmah mogao da stane na čelo Obraza (a to je valjda i bila ne previše suptilna namera?). Fotografija izgleda fenomenalno, ali, kao što rekoh Žozefini, i slep čovek bi od takve prirode napravio nešto da parira Ivanu Strahinjiću.

Najslabiji momenat Andrejine verzije su glumci. U prvom delu, kada gledamo kako su se zavoleli mladi Heath i Cathy, on pleni kao nemi, ponosni, oslobođeni rob, dok u kontrastu prkosi bujnoj škotskoj prirodi iz koje tako očgiledno štrči. Međutim, čim progovori ili se upusti u nekakav odnos sa svojom partnerkom mlađahni Solomon Glave para oči prazninom. Za razliku od njega, Shannon Beer, kao Cathy, uglavnom uspeva da nas uverljivo provoza kroz svoj rolerkouster promenljivih osećanja i raspoloženja prema Heathcliffu. Kao izazivačica ona nikada ne deluje kao da se do kraja predala, ali njena odanost prema Heathu se nikada ne dovodi u pitanje. U drugom delu filma, deluje kao da su se stvari promenile. James Hawson, kao tek nešto stariji Heath (Andrea je tu dosledno ispratila uzraste koje su junaci kod Emili mogli da imaju) i dalje je bezizražajan, ali gorčina je njegovom stavu dala neku osobenost i upečatljivost. Kaya Scodelario ni u Skins nije pokazala da ume bogznašta (sem da bude najbolja Effy na planeti), ali ovde su njena zaista skromna glumačka sredstva trećerazredizovala lik Cathy na lepo lice koje u okolnostima kada se stare strasti ponovo bude ne ume da pokaže niti jednu jedinu emociju.

Zbog svega toga odnos Heatha i Cathy ostaje sve vreme nedovoljno definisan i emotivno potkovan. Andrea u drugoj polovini, kroz mili-kadrove, pravi flešbekove na ono što su mladi Heath i Cathy imali, ali to je samo lepljenje praznine na prazninu. Njihova lutanja livadama i močvarama, sam seting drame ne mogu biti ono što čini njihovu ljubav, razloge njihovog voljenja. Andrea ih je previše apstraktizovala i učinila prizorima koji poput prirode samo obavljaju neki svoj ciklus. Ali je promakla da nam objasni zašto je taj susret bio toliko fatalan. Odakle gnev umesto ljubavi.

Sa ovako svežim iskustvom njene filmografije u sećanju upada mi u oči da Andreu privlače odnosi u kojima je žena neka vrsta, skoro fizičkog, protivnika muškom partneru. Ona mora da se oseti žrtvom ili da postane žrtva da bi se taj odnos uopšte uspostavio- u Fish Tank majčin ljubavnik je praktično zloupotrebio tinejdžerku, u Red Road muškarac odgovara na Jackiene mazohističke izazove, a u Wuthering Heights imamo tu scenu valjanja u blatu u kojoj Heath seda na Cathy i kolenima joj blokira ruke, kao da joj poručuje da je on od sada gospodar njene goropadnosti.

Zamišljen kao neka, u pristupu, sirova, kul i artsy melodrama, Andrein Wuthering Heights ne uspeva u onome što Skins serija bez problema Skins publici (kojoj je ovaj film, rekao bih, najviše i namenjen) daje- razularena sirova, kul i artsy osećanja. Baš kakva i jesu u nas mladih. I mlađih. I sve mlađih.

SELEKTAH: 3/ 10

BERTINE ZETLITZ - Electric Feet (Columbia)

Za sve moje prijatelje homoseksualce i pedera u meni

Prethodni album Bertine Zetlitz, My Italian Greyhound, objavljen još daleke 2006., spada među moje najomiljenije sentetijenaste albume i uz njega sam provozao neke od najlepših sati na svom bajsu. Norvežanka Bertine pravi najbolji, najoptimističniji, najpravilnije rashlađeni elektro-pop na svetu. Formalno ovde je sve kao i na albumima Girls Aloud i svih onih nemačkih kopija tog benda, ali u suštini, u detaljima, u pokazateljima savršenstva ima nečeg uznemirujuće neobičnog. Pretpostavljam kao u društvu Snežne kraljice.

Šest godina pauze usledilo je zbog toga što je Bertine postala mama 2007. (blago onima koji sebi to mogu da priušte).

Electric Feet je bez problema mogao da izađe i 2006. Ili 2007. Ili 2002. Ali, verujte mi, to su sve komplimenti ovom vanvremenskom izdanju. Kemp džiberana najteže, ako ikada, zastareva (pa valjda ste pustili sebi Oči boje duge skoro?). Bertine, iako moja vršnjakinja, i dalje ima 25 godina i peva o stvarima koje tek blago animiraju moždane ćelije šesnaestogodišnjakinja širom Evrope (ničeg američkog ovde, sorry). Njen glas ima tu skandinavsku setu koju imaju sve najbolje pevačice, od one dve iz ABBA-e, preko Karen, Robyn, Annie, Lykke Li. Zbog toga i pesme koje se zovu Pretend To Dance u kojima Bertine pita nekog momka da li ona gubi vreme sa njim i mogu li samo da se prave da plešu zvuče skoro melodramatično kao i kad se Pet Shop Boys prihvate Elvisa. S druge strane album počinje stihovima Burn, baby, burn... Omot ste videli.

Iako na ovom albumu imamo dancehall fičering izvesne Samsaye (u naslovnoj temi) ovo je (u estetskom smislu) toliko bela ploča da je ta "arijevska čistota" (podebljani navodnici) izdvaja u moru pop produkcije kao nešto što u poslednje vreme, a naročito od kada je počela opsada američkih r'n'b producenata na evropsku pop normandiju, skoro i da nemamo priliku da čujemo. Iako ne peva na svom matičnom jeziku, kao, recimo, (najčešće) Mylene Farmer, Bertine Zetlitz nesporno pripada čistoj evropskoj pop tradiciji iznikloj na Evroviziji i autohtonoj transformaciji šlager formata u pop muziku osamdesetih. Taj zvuk nemilosrdno su eksploatisali St.Etienne tokom većeg dela karijere, ali uvek sa minimalnim kemp odmakom od same materije. Taman tolikim koliko je i Ostrvo daleko od Evrope. Kod Bertine se pop ili euro-pop tretira kao legitimno sredstvo za izražavanje "pop" života, dok se posebna pažnja poklanja produkciji koja melodiji treba da obezbedi adekvatnu večnost. A ako mislite da je to lako, objasnite zašto hitovi Stock, Aitken i Watermana i dalje zvuče, uglavnom, fenomenalno. No, kako je Bertine još 2003. sarađivala sa Richardom X-om ne morate da brinite da li je i dalje u dobrom društvu. Slušajući Electric Feet nećete naići na instantnu zavodljivost Calvina Harrisa već na sublimaciju elektro-pop uticaja koji vladaju kontinentom već decenijama.

Electric Feet je, da podsetim, kvalitetan, ali, ipak, "Viva Zwei" pop. Ovaj album je prijatelj vožnji bajsom. Nije kao Robyn da je delite sa svojim hipster prijateljima. Više kao vaš sasvim privatni Ajdaho.

SELEKTAH: 8/ 10

SPEECH DEBELLE - Freedom Of Speech (Big Dada)

Ova ljupka Britanka mogla bi da obriše patos sa M.I.A.

Kad si mlad, onda nije dovoljno da budeš mlad i lud, moraš da budeš mlad i luđi. U suprotnom imaš čabar omladinu kao Srbija, studente koji su toliko banalizovali bilo kakav oblik protesta da pre zaslužuju krvavu bajku i državu oblika vagine. Zato volim M.I.A. Stvari koje ona radi ponekad nemaju baš najjasniju svrhu ili poentu, ali su dovoljno sabotažnog tipa, pa čak i kad se prenemažu, da kotrljaju hajp žbunje niz ovu pustinju od naše planete. Baš kao i M.I.A. i Speech Debelle ima nešto od tog engleskog uličnog, gang(-bang) mentaliteta (pamtite li Vicky iz Little Britain)- ona je brbljiva, nosi srce na obe bretele, jezik joj je brži od pameti, ali joj pamet nije za potcenjivanje. Ne znam koliko ta nacionalna i kulturna mešavina Velike Britanije doprinosi tome, ali za razliku od Amerike, engleske reperke imaju bolji stav i bolje se nose sa njim, ambicioznije su i njihov feminizam se nameće muškim sredstvima. Uzbudljive su.

Prvi album Speech Debelle, Speech Therapy, voleo sam povremeno da slušam, mahom da minem želju za slušanjem Jhelise. Iako je isti predstavljao suvu definiciju onoga što se u Engleskoj kategoriše kao "urban" (muzika afro-engleza, džez i hip hop u osnovi, ulični prizvuk, naglašenog stava), meni je zvučao nekako previše sedativno i kao neki zaboravljeni polu-klasik zlatnog perioda Talkin' Loud. I sve to uprkos činjenici da je bio objavljen na prestižnoj hip/trip/bit-hop etiketi Big Dada koja nam je već podarila Roots Manuvu. Speech Therapy je dobio prestižnu britansku nagradu Mercury, ali nakon toga Speech se posvađala sa Big Dadom zato što nisu profitirali na na tome (najlošije prodavan Mercury-jem nagrađen album), pa su se nešto bili i rastali. Ona je čak stigla i do promocije neke igrice koju su lansirali Take That, pa se i tamo obrukala. Neki su je zaboravili, ali još gore od toga- mnogi su želeli da je zaborave.

Trejsičepmanovski omot ovog albuma ne bi trebalo da vas ublaši. Ovo nije lejdbek gospel uz akustičnu gitaru koji protestuje "google search" redom protiv svih zala ovog sveta. Niti je elaboracija svih onih klišea koje sintagma "freedom of speech" može da predstavlja. Ovo je pre svega jedna zanimljiva i uzbudljiva ploča, autorke čvrstog stila, koja ima šta da kaže i koja se ne plaši da iskoči iz svih kalupa u koje bi trendovi mogli da je ubace. Kao prvi album The Streets. Ili kao Roots Manuva na Run Come Save Me. Ili Wee Papa Girl Rappers. Ovo je hip hop album koji fristajluje preko bilo koje podloge za koju mu se učini da će preneti poruku. Nekima će se to učiniti kao nepotreban ili kalkulantski eklektizam, ali producent Kwes (potrudite se da overite njegov debi EP za Warp Meantime) se svojski potrudio da sve deluje kao jedna koherentna celina kojom Speech suvereno vlada.

Moj favorit je Collapse koja se bavi neredima u Londonu od prošle godine i (možda) nepromišljeno drži stranu "ratnicima". Kwes najlukavije moguće inkorporira osnovni rif Carpenterove teme iz Assault on Precinct 13 koja čitavoj pesmi daje neku trileroznu, zlohudeću atmosferu. UNKLE bi dao DJ Shadowa za ovu stvar. Oni među vama koji gledaju Skins lakše će shvatiti genijalnost ovog albuma, pre svega na nivou lakoće sa kojom Speech skače sa repovanja preko (maltene) progresivnog densroka uvodne Studio Backpack Rap na, recimo, futuristički Coldplay-funk Live For The Message ili melodični oldskul hip hop Blaze Up A Fire- i to samo tokom prve tri pesme na albumu! Za Skins generaciju, koja bi trebalo da bude njena primarna "target grupa", seks, droge, muzika, ajfoni, izlasci, revolucije, kitovi, brendovi sve je potpuno izmešano, podjednako nebitno, i važno zbog samo dva cilja- zabaviti se i preživeti. Speech Debelle jeste njihova Tracy Chapman sa porukama čije su ambicije sasvim usklađene sa vremenom u kome živimo. Vremenom u kome najjače poruke zažive tek u retkim trenucima naše intime, kada se otkačimo od svih socijalnih mreža i život nam sam kaže šta nam nudi. A šta ne. Vrtim danima već Speech Debelle i svaki sledeći put snažnije osećam gde živim, zašto živim i kako živim. Gledam Skins, ali mi stružu kožu, sa obraza, leđa i tukija.

Elephant In The Living Room mi je druga najomiljenija stvar sa ovog albuma. Pesma počinje tako što Speech repuje preko violina koje su možda uvod u neku stvar od Muse, nakon toga kreće ritam, kao eho nekog udaljenog pucnja. Dizanje je kao u rok baladi i oseća se samo u Speechinom glasu koji je na granici da plane. Ali radije ostaje gorak kao Adele. (Volim Adele, to znate?!). I CAN'T DO THIS ANY LONGER, I'M TIRED AND IF I STAY ANY LONGER THEN I'LL BE A LIAR... Evropski dabstep. Toooliko dobro za sve. Ponekad je pre predaje zgodno opaliti u bilo šta.

Speech Debelle zvuči prisutno, neposredno i goropadno. Kao što M.I.A. nije već dugo.

SELEKTAH: 9minus/ 10

RED ROAD (Andrea Arnold deo prvi)

Iako tako izgleda Milena Marković i Oleg Novković, ipak, nisu pisali scenario za ovaj film

Možda je to mazohizam što me privlače radovi rediteljki.

Andreu Arnold pretpostavljam znate najbolje po filmu Fish Tank koji je jedan solidan i zabavan coming of age film smešten u nekom engleskom novombeogradu gde blokovi plaču.

Njen film Red Road je, čini mi se, bio Sundance hit i tek sada, kad je pristigao i njen novi film (Wuthering Heights), učinilo mi se zgodnim trenutkom da kompletiram njen opus.

Red Road je jedan od onih ružnih filmova o ružnim likovima kojima su se desile ružne stvari i oni na sve moguće ružne načine pokušavaju da se dočepaju bilo čega lepog. Red Road je film koji bi mogao bez problema da se desi u (filmskoj) Srbiji (sedamdesetih), a ne u jednom od najdepresivnijih gradova na svetu- Glazgovu u Škotskoj. Red Road je film od koga festivali, fondacije i festivalima i fondacijama skloni autori žive. Red Road je mogao biti fenomenalan "film osvete" da Andrei nije "bilo plaćeno" da to ipak bude tirada feminizma.

Jackie radi u nekom CCTV centru u kome prati dešavanja na lokaciji "red road" koja uključuje par stambenih zgrada, jednu dugačku ulicu i par prilaznih lokacija. Jednoga dana na ekranu primećuje tipa koji bi trebalo da je u zatvoru. Potom otkrivamo da je on pušten ranije na slobodu zbog dobrog vladanja. Jackie počinje opsesivno da ga nadgleda i prati. Mnogo, mnogo kasnije otkrivamo da je u pitanju tip koji je vozeći u drogiranom stanju ubio Jackienog muža i ćerkicu. Želeći da mu vrati milo za drago, ona odlučuje da iskoristi svoje telo kao oružje za osvetu.

Ako vam ovo zvuči kao nešto što bi razbucao neko ko se zove John Woo, moram da vas razočaram- Andrea čitav ovaj proces koristi da bi nam opisala sjajnu bijedu lokacije, polu-svet koji je nastanjuje i od koga je Jackie digla i ruke i noge nakon tragedije. Za Jackie put osvete put je u neočekivanu ljudskost. Ljudi za koje je ona držala da su bezdušni ološ prikazuju se duboki kao more i do vrha puni govana najrazličitijeg tipa. Iako ne uspeva da se osveti, Jackie uspeva da u sebi probudi humanost koju joj je tragedija pauzirala.

Taj proces je psihološki neubedljiv- teško je poverovati da bi majka kojoj je neki zlikovac zgazio muža i dete dovela sebe u situaciju da seksualno opšti sa njim, kakvu god osvetu planirala. A naročito to ne bi uradila Jackie. Još je teže poverovati da nakon takve tragedije onaj koji ju je počinio nijednom nije video osobu kojoj je naneo bol, što je propozicija na kojoj se gradi sav zaplet. I sve tako... Namešteno tako da odgovara feminističkoj misiji, a ne zanimljivoj priči.

SELEKTAH: 2/ 10

MOĆ VEŠTICA 13.03.2012. Zabranjeno pušenje tokom izbora

via Twitter via b92.fm

M. Ashraf - Dear I Love You (feat. Nahid Akhtar) – B-Music - Life Is Dance: Plugged-In Sounds of Wonder at the Pakistani Picture House

Chinawoman - To Be With Others – Self-released – 7”

Zulu - Now That We Are - Whitelabel

Scar Family - Za Mlade U Nasem Mestu – (apsolutno nemam pojma odakle mi ovo)

Madonna – Give Me All Your Lovin (Mater Suspiria Vision Zombie Rave RMX) - Bootleg

Still Corners – Velveteen – Sub Pop - Creatures Of An Hour

WORLD MUSIC FESTIVAL “TODO MUNDO”

DOM OMLADINE

22.03. TALABARTE & TINARIWEN – 1000din

23.03. SVETLANA SPAJIĆ i BOKAN STANKOVIĆ & KONONO No. 1 + NAKED – 500din

Svetlana Spajic - Darovi svetog Jovana Vladimira

Tinariwen - Imazaghen N Adagh

Tinariwen - Tamatant Tilay

Talabarte - Vl'à l'printemps

Konono Nº1 - Lufuala Ndonga

We Are Augustines – Chapel Song – Oxcart – 7”

Locrian - Augury in an Evaporating Tower – Fan Death - The Clearing

The Male Nurse - My Own Private Patrick Swayze (Peel Session) - Bootleg

Black Rain - Biotechno 1 And 2 – Blackest Ever Black - Now I'm Just A Number Soundtracks 1994-95

The Dirty Demographic - All He Can Be – Free download - Scottish Fiction February EP

YOUNG ADULT

Vidite... Jason Reitman je praktično moj vršnjak

Iako ima nekih koji i dalje staromodno misle da je reditelj jedini autor filma, Young Adult je lep primer na kome se još lepše vidi da to nije tako. Ovog filma sigurno ne bi bilo da scenaristkinja Diablo Cody (istotakođe skoro vršnjakinja) nije napisala scenario u kome piše fuck off love-letter rednecima dobrog srca, nostalgiji, američkoj mitologizaciji rodnog grada (sela), američkoj mitologizaciji mid-westa, ideji da svako ko stari treba i da odraste... Sve te ideje lepo je prihvatio reditelj Jason Reitman koji je sličan privatni obračun sa istom ekipom odradio i u svojoj prethodnoj saradnji sa Cody-jevom, filmu Juno. Međutim, ovog filma ne bi bilo da se glavnih uloga nisu prihvatili Charlize Theron i Patton Oswalt. Njih dvoje su privatno ostvarili svoje američke snove, iako su im startne pozicije očigledno bile nefer. Nije teško poverovati da je ovaj film, u suštini, možda zaista o njima. Iako to nije bitno. Mnogo je bitnije da je Charlize za ovu ulogu zaslužila Oskara, ali ga nije (niti bi ga ikada) dobila zato što Reitman i Cody nisu imali ni najmanju želju da njen lik kazne. Za njih ona predstavlja koštanu srž "amerikanstva"- kada kažeš "bližnjeg svoga", a misliš na sebe, jel da? Dakle, ovaj film je na više nivoa ko-autorstvo više umetnika okupljenih oko promocije iste ideje. Što on, s druge strane, izgleda kao "samo još jedan Reitmanov film" je ona nijansica koja je Reitmana učinila prvim među jednakima.

Charlize Theron u Young Adult superiorno igra ghostwriterku popularne edicije tinejdžerskih romana. Njen život je nakon razvoda u ozbiljnom estetskom padu i ona dane provodi uglavnom trezneći se od noćnih solo-pijanki ili u neuspešnim pokušajima da gomili besmislenog štiva dopiše još jednu svesku. Kada od bivšeg momka, "ljubavi iz srednje škole", stigne slika njegove upravo rođene bebe, ona dobija ingenioznu ideju da se, iz mini-applea (Mineapolisa) vrati u svoj rodni gradić i pokuša da ga osvoji, jer oni su, ipak, "rođeni jedno za drugo". Iako je on oženjen. I upravo je dobio dete. Tokom te misije desiće se i neočekivano prijateljstvo sa zaboravljenim Mattom Freehaufom (Oswalt), "luzerom" koga su u srednjoj školi "greškom" prebili, jer su mislili da je gej. Pa je sad polu-invalid, sa krivim penisom.

Young Adult formalno pripada tom žanru "povratničkog" filma u kome junak, obično protivu svoje volje, mora da se vrati u rodno mesto i gde neminovno stiče kristalno jasnu sliku o tome koliko je u životu uspeo. Cody na taj nivo lepi onaj drugi pod-žanr tog "povratničkog" filma, u kome se junak slučajno vraća i neplanirano obnavlja ljubavnu romansu, kroz idilični prikaz ponovnog sticanja "izgubljenog raja" tj sreće, sigurnosti, pravih prijatelja... znate već. Cody i Reitman su se namerili da u ovom prvom slučaju tom junaku vrate izgubljeni ponos, a da u ovom drugom slučaju na jedan okrutan (i objektivan?) način demistifikuju i raj i tu prvu ljubav, kojoj zaborava nema.

Kao dvoje pametnih ljudi, oni znaju da nekakva crno-bela slika radi crno-bele poente ne bi upalila. Ipak su ovo ljudi koji su u mladost slušali Teenage Fanclub (naročito pesmu The Concept koja je neka vrsta Reitmanovog Besame Mucho) i Breeders. Charlizin momak je kul tip, njegova žena svira u nekoj vrsti Sleater-Kinney za samohrane majke. Čak su i njeni roditelji dobronamerni ljudi koji i dalje čuvaju njenu sobu i njen auto, kao da je još uvek tu. Za razliku od svih njih lik Mavis Gary, Charlize Theron, je jedna kenipauerovski samoživa luzerka, čiji ožiljci nam se ne otkrivaju na baš najbolji način u emotivnom finalu filma. Ali, s druge strane, to je poslednja kliše stvar koja je vezuje za njih. U trenutku kada Mavis saopštava šta joj je na srcu, ona seče poslednju vezu sa tim mestom i tim ljudima. Post-festum razgovor sa Mattovom sestrom samo je demonstracija paljenja motora koji su se na trenutak ugasili. I ultimativno pokazivanje prsta toj mitskoj Americi predgrađa, malih mesta, "večite tradicije".

Reitman i Cody navijaju za svoju dobru, lošu, zlu junakinju punom parom i daju nam do znanja da svako, pa i ona, ima pravo na neprekidno traženje svoje sreće. Ili nesreće. Ili ničega. Ili samog sebe.

Možžžda je jasnoći & čistoći tog ideološkog obračuna malo više bio podređen dramski zamah, koji je, istina mogao imati još par scena u kojima bi nam i Mavis i Matt efektnije i emotivnije zaživeli kao njen bivši momak i njegova supruga, ali možda je upravo odustvo te vrste melodramske sentimentalizacije ono što ovu "generaciju" autora odvaja od nekih prethodnih. A vi to imate pravo da zovete manjkom talenta. I don't give a fuck.

SELEKTAH: 8plus/ 10

CHICO & RITA

Bah... Ukoliko ovaj film pogledate u pravom trenutku možda vas zapljusne talas toplih (da ne kažem- vrelih) osećanja, a možda i obnovite ideju da prava ljubav traje večno

Chico & Rita je animirani film o ljubavi džez pijaniste i džez pevačice, čija je romansa počela u pred-revolucionarnoj Kubi, a potom prošla razne turbulencije i čak prevazišla najduži ljubavni brejk u istoriji ljubavnih romansi. Kuba, vrele noći, džez, Njujork, revolucija, ljubav sa najvećim mogućim LJ... Pa, kako onda ovo nije najlepši animirani film svih vremena?

Iako je imao dvojicu scenarista, a čak troje ljudi je potpisano kao reditelji Chico & Rita je toliko probrana selekcija klišea da bi i vaša FEST tetka coknula par puta gledajući ga. Prvo, u načinu animacije nema ničeg naročito autentičnog (ako zanemarimo simpatičnu subverziju same postavke u Chicovom snu). Za film kojim dominira džez muzika ovo je "parajuće uši" strejt animacija. Uvod u samu priču iniciran je na najbanalniji mogući način- ostareli Chico koji je u međuvremenu postao čistač cipela na radiju čuje pesmu kojom je jednom sa Ritom pobedio na nekom takmičenju. I tu počinju da naviru sećanja... Kuba pre Kastra daje nostalgični set motiva koje verovatno imamo i na nekoj od šalica za kavu koje su nam roditelji doneli sa putovanja. Neka iskra zanimljivosti u priči postoji samo u naznakama Ritine ljubomore odnosno trapavosti njihove veze koja je posledica nekih sramno klišeiziranih okolnosti.

Zbog svega toga, a uprkos našoj dobroj volji (jer sve za koktel je tu), mi nikako ne uspevamo da budemo poneseni njihovom romansom, niti da budemo dodirnuti njenim tragičnim momentima (slika gangsterskog Njujorka u kom pristigli Kubanci traže svoje mesto). Osim toga, iako je kubanska revolucija opšte mesto priče smeštene u Kubu, opet mislim da je tek par kadrova koji ilustruju istu (po Chicovom povratku iz Njujorka) presitno za tako krupan momenat u istoriji Kube i sveta. Do samog kraja stiže se jednom prebrzom premošćujućom montažnom sekvencom i to uvelikoj meri ubija finale.

Neko je očigledno pucao na velike holivudske filmove, ali je poneo praćku.

SELEKTAH: 2plus/ 10

MY WEEK WITH MARILYN

Možda nije baš najzgodnije da svoj prvi bioskopski film režirate u 52. godini

Imao sam neki nedovoljno definisan utisak nakon gledanja ovog filma i već letimičan pogled na filmografiju reditelja Simona Curtisa objasnio mi je zašto ovaj film nije bio ni mnogo ambiciozan, niti mnogo loš- Curtis ima dvadeset godina vrlo aktivne karijere u oblasti televizijskog filma. Iako finalna verzija ovog filma ima dve velike zvezde (Michelle Williams kao MM i Kennetha Branaghu kao Laurencea Oliviera) nije za ne poverovati da je sve počelo kao scenario za (još jedan) televizijski film u kome je Harvey Weinstein (kao producent) s pravom prepoznao i bioskopski i oskarovski potencijal.

Kao što nas magazin Mojo iz meseca u mesec uči, kada su velike zvezde u pitanju više nema smisla ni pokušavati sa bavljenjem njihovim celokupnim karijerama, već treba početi sa senzacionalizacijom svakog iole ključnog momenta zasebno. U ovom konkretnom, filmskom slučaju baziranom na memoarima Colina Clarka bavimo se "par dana" tokom kojih je Marilyn u Engleskoj, sa slavnim Laurenceom, snimala film The Prince And The Showgirl. Tokom tog perioda Clark, koji je radio kao treći asistent reditelja (ili "gofer", kako sam kaže), razvio je blizak i intiman, prijateljsko-zaljubljeni odnos sa Marilyn.

Pretpostavljam da svako od vas zna po nešto o MM. U tom smislu, ovaj film ne donosi ništa senzacionalno novo, sem što upornije insistira na tome da je Marilyn bila žrtva nesrećnog odrastanja, pritiska karijere i hronične nesigurnosti, odnosno prikazuje nam njenu krhku i manje glamuroznu stranu. U tom smislu, zgodno je da je Michelle Williams bolje dočarala tu njenu stranu, ali, ipak, boli kada, zajedno sa akterima filma gledamo onaj "neodoljivi" aspekt MM, a da pri tome osećamo samo čuđenje zbog toga što nas prizor ostavlja alarmantno ravnodušnim.

Čak ni u prikazivanju "tamne strane" slavne ličnosti, bilo da je u pitanju njena profesionalna karijera ili privatan život, Curtis se nije mnogo potrudio da nam dočara nešto što do sada nismo videli. Ipak, za "TV standarde" sve prikazano je više nego pristojno.

U prvoj polovini filma, kada mladi Clark tek dobija posao u Oliverovoj produkcijskoj kući, duh "starih klasika" provejavao je kroz hronično dobro raspoložene likove i nekakav šarm "zimskog bioskopa" mogao je da se oseti. Dolazak Marilyn u Englesku, početak snimanja filma, prvi sitni problemi, obećavali su nešto vedriji i komičniji materijal nego što sam očekivao, ali onog trenutka kad krene "fromansa" film niže seriju klišea kojima ni psovanje Kennetha Branaghe ne može da pomogne. A ozbiljnu manu predstavlja i zaista bedno prisustvo Arthura Millera, kao i Marilyne učiteljice glume, koji u film ulaze gromoglasno najavljeni, a u njemu borave tek malo upadljivije od pokretnih figura.

Jedna ljubav, jedno leto, jedna starija žena, jedna diva, jedan momak, prva ljubav, pusti snovi, zanos, slučajni susret, kratko iskreno prijateljstvo... sve su to motivi sa kojima smo se već toliko puta sreli i koji ovde nisu varirani previše. Pretpostavljam da će ovo nekada u nekom trenutku na brojnim TV ekranima predstavljati prijatno izenanđenje i još prijatnije popodne ili veče. Ženama više nego muškarcima. Starijim više nego mlađim. Udatim više nego ostavljenim.

M. bi bila zadovoljna. Ali svejedno...

SELEKTAH: 5plus/ 10