PHOEBE IN WONDERLAND

A deca puna mašte, deca su ukras sveta








Hteo sam da pišem o imanju dece, ali sam se setio da sam tu temu zrelo dotakao u prikazu TV serije Skins koji vas tek očekuje.

Kakav može da bude film u kome glumi Bill Pullman? Ili Felicity Huffman? Ili (božanstvena) Patricia Clarkson? Ili svi oni zajedno?! Indi-sa-temom, naravno!

Mama i tata imaju dvoje dece. Starije je maštovito. Ali mašta počinje opasno da gricka realnost nakon što dete dobije ulogu Alise (u Zemlji čuda, duh!) u školskoj predstavi. A možda je baš zbog toga i dobila ulogu. I njena pozorišna učiteljica izgleda luckasto. Tokom filma Phoebe-ino ponašanje se lagano medicinski profajlira i na kraju Phoebe pred drugarima iz svog odelenja (kao na sešnu adikta, ’bote!) priznaje da ima Gilles De La Tourette-ov sindrom (već ste navikli da vam ja otkrijem šta se desi, a?). Nakon čega sledi pitanje iz publike- Is it related to AIDS? Amerika u malom.

Ali, ostavimo film po strani. On je ionako samo pista za magiju koju širi Elle Fanning, sestra Dakotina.

Ja sam prinuđen da suzdržavam oduševljenje da ne bih isprovocirao prozivke da se ponašam kao pedofil. Ali, Elle je prelepa! Ona izgleda kao ćerka koju bih voleo da imam (valjda to nije san svakog pedofila... uh, u šta li se uvaljujem ovom nekontrolisanom iskrenošću!...), a Phoebe u njenoj interpretaciji pleni simpatičnošću, energijom i povremenim isijavanjem ježećih osećanja. Scena u kojoj ona upita majku- Are you always suppose to feel hope? je poput udarca u glavu. I srce. A i čitava vertikala do Boga počinje opasno da se ljulja.

Debitant Daniel Barnz izbegao je nametljivu priliku da okolnosti realnosti rearanžira u nekakvo ogledalo ili repliku Zemlje čuda, već je samo povremeno dopuštao da junaci tog sveta priteknu Phoebe-i u pomoć, objašnjavajući tako njenu strahovitu potrebu da obuzda sindrom koji joj oduzima ličnost i sprečava je da bude dobra devojčica. Ipak, priči nedostaje drame, situacije se neprekidno ponavljaju, likovi roditelja (oboje pisci) deluju ispraznije od Lynette i Toma Scavo, a pored pozorišne učiteljice, još jedino blista lik Phoebe-ine mlađe sestre koja odrasta u pravu malu P.C. dajkušicu.

selekta:
Ako niste pedofil: 6plus/ 10

Ako jeste: ajd’, m’rš!

EASTBOUND AND DOWN

Ništa ne govori bolje o nama nego ono čemu se smejemo

Eastbound and Down je šou Danny-ja McBride-a koji je na svetlo dana izašao kao učitelj karatea u isčašenoj komediji The Foot Fist Way. Priča (kojoj možete verovati, a ne morate) kaže da su Will Ferrell i Adam Sandler odlepili na ovaj film i godinu ili dve dana nakon što je snimljen oni su mu omogućili bolju distribuciju i priliku da ga vidi mnogo više ljudi.

Ako mene pitate, taj film i nije nešto, ali Danny-ja McBride-a morate da upoznate!

On se nakon FFW, očigledno spanđao sa „ekipom“ (kako Ferrellovom i Sandlerovom, tako i sa Ben Stillerom i Judd Apatowom) pa ste mogli da ga gledate, uglavnom u epizodama, u Superbad, Heartbreak Kid, Drillbit Taylor, Pineapple Express, Tropic Thunder...

A sada je konačno dobio svoj šou i to kakav jebote šou!!!!!!!!!!!!!!! Mada, mogao sam samo da vam kažem – ako ćete ove godine pogledati jedan sitkom (ili dramedy, što je ovo) neka to bude Eastbound and Down.

Danny u ovoj novoj HBO-ovoj produkciji očigledno igra sebe. Iako se zove Kenny Powers i bivši je bejzbol šampion koji je svoju karijeru prerano okončao preteranim miksom seksa, droge, rokenrola, homofobije, anti-semitizma, rasizma, mizantropije i (nekako najočiglednije) egomanije.

Danny se vraća u grad iz koga je potekao, kod brata, njegove žene i njihovo troje dece (ono najmlađe, prema sopstvenom priznanju jedva da je primetio tokom boravka). Počinje da radi kao trener fizičkog u školi koju je i samo pohađao, a u kojoj radi i devojka (njegovog života) April, koju je ostavio čim je namirisao slavu i bogatstvo. (Samo) 6 epizoda prve sezone (šmrc) prati Danny-jev pad, dublji pad, još dublji pad, pokušaj dizanja, uspon i... da vam ne otkrivam sve?

Humor je okrutan (za stolom kod brata Dastina- Hej, Dastine, sećaš li se mongoloid Majka, koga smo kao deca...).

Humor je stvarno okrutan (prilikom odlaska, na oproštaju sa Dastinovom porodicom- Konačno sam spreman da ostavim sva sranja iza sebe!).

Humor se ne trudi da nam ugodi. Ili da nas uteši. Samo da nas nasmeje. A ako se nasmejte onda pristajete i na sve ostalo.

NE UMIRETE MUŠKI…

… ako vam prošlost razbija muda

Ničim izazvano uhvatim se pre neki dan nekog prastarog Ritma. Koliko prastarog saznaćete kasnije (BREAKING NEWS!!!).

I na jednoj od strana stoji izveštaj sa FEST-a. Horizontalno ispisani filmovi, vertikalno kritičari, unakrsno kritičarske ocene. Gledam koji je film prošao najbolje- Princ dolazi u Ameriku (sa Eddie-jem Murphy-jem) i Umri muški. Mislim da oba čak imaju odličan prosek.

Nastavim da čitam od kraja ka početku i naletim na recenziju Umri muški, u kojoj je Goran Terzić, između ostalog napisao: Nasilje je, u ovom slučaju, samo „velika tema filmske estetike“, motiv za uživanje u pokretu. Sve one, ko zna koliko decenija, stare teorije o „čistom filmu“, često pogrešno usmeravane na teren ignorisanja narativnosti, dobijaju u ovom filmu pravu i jedinu moguću alternativu.(...) Samo oni koji su spremni da priznaju postojanje takvog (detinje čistog) osećaja u sebi, mogu otvorenog srca i punih očiju uživati u ovom filmu.

Die Hard kao apsolutni film. Što da ne.

Nastavim da listam stranice... Sonic Youth, John Waters, Isidora Bjelica (kao autorka), oglasi za poručivanje kaseta, pa knjiga o rokenrolu (sad tek prepoznajem ime Lester-a Bangs-a), Pet Shop Boys, impresum, jao, da... I onda vidim...

... DA JE FUCKIN BROJ OBJAVLJEN 2. MARTA 198D.E.V.E.T.E.!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!! Pre punih (opet) FUCKIN d.v.a.d.e.s.e.t. godina (morao sam malim slovima da se ne bih šlogirao)!!!

Brate...

Taj Ritam je deo mog života, mog odrastanja. Zar je moguće da sam pre 20 godina počeo da odrastam?

Zar je moguće da je toliko prošlo?

Zar je moguće da sam pre par nedelja prevideo na Popboksu da Ambrozić i Moma evociraju uspomene na nešto što je bilo pre DVADESET godina?!

Kada sam dobio ličnu kartu izračunao sam da ću imati 38 godina kad budem morao da je zamenim. U tom trenutku mi je to delovalo kao da će se za to vreme negde u svetu izgraditi novi set piramida. Sad mi je drago što ću ove godine morati da vadim novu (novunovu) ličnu kartu pa će se taj susret sa „izgubljenih“ 10 godina malo odložiti.

Sva sreća pa se osećam kao da je to bilo juče i sva sreća pa se osećam kao da bi danas sa manje-više istim entuzijazmom „kao jedan“ pojurio da pišem za neki novi (novinovi), može i Ambrozićev, Ritam.

I zato, da vidim koji vam je Die Hard najdraži.

DIE HARD (r. John McTiernan) iz davne 1988.

original. John McClane trči po staklu.

DIE HARD 2 (r. Renny Harlin) iz 1990.

na aerodromu. John McClane trči po zaleđenoj pisti.

DIE HARD WITH A VENGEANCE (r. John McTiernan, opet) iz 1995.

sa mucavim Jeremy Ironsom. John McClane traži aspirin za glavu.

DIE HARD 4.0 (r. Len Wiseman) od pre (već!!!) dve godine

prequel za Svetsku globalnu krizu. John McClane golim rukama obara helikopter.

Ako ste zainteresovani ostavite glas (razuma) u komentarima. Rezultati će biti vidljivi svima.

DEAD SNOW

Najjeziviji trenutak ovog horora je onaj kada devojka prilikom vođenja ljubavi u poljskom veceu stavi u usta ruku kojom je njen partner malo pre obrisao dupe

Strašno je univerzalnije od smešnog.

Ili vi znate šta je smešno u francuskim komedijama? Ili ste možda gledali neku tursku komediju, ili belgijsku (wtf?!)? S druge strane sve pobrojane nacije imale su poslednjih godina najzanimljivija, a internacionalno i najkomercijalnija, ostvarenja baš u žanru horora. Francuzi, naročito. (Da, dragi festivalisti autorskog filma, znaaam da vi sad imate desetine primedbi...)

Elem... Norvežani su snimili horor. Koji je u isto vreme i crna komedija. I satira. Ili što je najgore- možda sve od toga.

Šestoro studenata medicine dolazi u kolibu na nekoj norveškoj planini za Uskrs (ako se ne varam). Dvoje od njih su filmski nrdovi, ali to je bitno samo prvih sedam minuta filma. Posle toga to više niko ne spominje, baš kao ni njihov „screamovski“ pokušaj meta-filmštine. Ono što mi do kraja pokušavamo da zaboravimo jeste da su spomenuli Evil Dead. Jedan i dva.

Već prve noći pravo niotkuda se pojavljuje „ukleti Norvežanin“ koji ih upozorava da su snežne planine opasne, jer su preko njih pre 50 godina, u sumrak fašizma, pobegli nemci sa blagom norveških seljaka, koji su krenuli za njima. Ali su u planinama nestali i jedni i drugi. Pa se sad veruje da pored njihovog duha i njihova tela slobodno lutaju snegom...

Sledeći bitan događaj je kada debeli nrd ode u vece, a za njim i cura željna trbušnih oboljenja.

Od tog trenutka film se raspada i dramaturški i stilski i žanrovski. Priča o nazi-zombijima koji se vraćaju po „svoje“ blago malo podseća na The Fog, ali njihova opsesija crevima studenata nema nikakvo opravdanje. U zavisnosti kako se autoru namestilo, neka od stradanja i odbrane od istog su više u duhu klasičnog slešera, ponekad su njegova urnebesna parodija (scena u kojoj se junak spasava od pada niz liticu hvatanjem za prosuta creva zombija), a tek retko stoje rame uz rame sa, pretpostavljam, svojim uzorom- Shaun Of The Dead (obračun motornom testerom i sekirom). Toliko šarenilo pristupa šteti priči i na kraju se sve svodi na još jedan B-film koji strada od sopstvene samodopadljivosti.

A i šta očekivati od reditelja (Tommy Wirkola) čiji je prethodni film, Kill Buljo: The Movie, parodija na Tarantinov Kill Bill. Što jedva čekam da gledam. Stay tuned.

selektah: 5/ 10

U ČETVRTAK

Sad znate

KOLIKO PARA TOLIKO MUZIKE

PREMIJERE: Beogradski fantom

Čak i ako mrzite Jugoslaviju (kao ja), Beogradski fantom će vam pobuditi nostalgiju za jednim dobom i jednom zemljom u kojoj je vladao red i u kojoj je jedan momak kvario taj red u interesu i za zabavu onih koji su taj red poštovali


Beogradski fantom/ The Belgrade phantom

r. Jovan B. Todorović

selektah: 7/10


Vlada „The Phantom“ Vasiljević je tokom deset dana Titove posete Samitu nesvrstanih na Kubi 1979. godine jurio Beogradom u belom, ukradenom Poršeu 911. Njegove igrarije sa policijom su za ondašnji živalj bile toliko zanimljive da su Beograđani „iznosili hoklice, šamlice“ (kako neko reče) na Slaviju i tako uz kafu, sokove i zanimacije (d)očekivali Vladin dolazak. Vlada se desetog dana (ne držite me za reč oko brojeva) zakucao u autobus, ali je uspeo da pobegne iz Poršea i izgubi se u gomili. Policija ga je, ipak, navatala par dana kasnije. Ubrzo po izlasku sa dvogodišnjeg oduživanja narodu, Vlada je poginuo na putu Beograd- Niš. Pod i dalje interesantnim okolnostima.

Todorovićev film je polu-dokumentaran osvrt na tih deset dana. Pravo-u-kameru pričaju ondašnji akteri događaja (inspektori, posmatrači, prijatelji, vlasnik ukradenog Poršea i Marko Janković), dok igrane deonice prikazuju Vladine jurnjave i nesposobnu jugoslovensku policiju na čelu sa inspektorom Fanđoom, za koga je Fantom, kako nam to film sugeriše, u tih deset dana od begunca postao rival.

Verujem da bi svaki scenarista na toj liniji odnosa između Fantoma i Fanđoa izgradio dramu ovog filma, relativizujući i dobro i zlo na račun opojnosti rivaliteta. Ili tako nešto. Moja recenzija, pa mogu i da sanjarim.

Meni deluje da za takav film ovde nije bilo para ni u najavi, kao i da Todoroviću tek predstoji borba sa osmišljavanjem i razvijanjem filmske drame. Međutim, ono što smo dobili jeste vrlo simpatičan film, pravi mali žanrovski novitet nastao iz nužde.

Iako su stvarni akteri događaja portretisani ispred crne pozadine, Todorović je efektnom montažom, odličnim izborom replika i povremenim grupisanjem sagovornika (tim inspektora, tim slučajnih posmatrača) uspeo da oživi i duh onog i duh ovog (sagledavajućeg) vremena dopuštajući svojim sagovornicima da budu (auto-)satirični, a da toga nisu ni svesni. Među „naturščicima“ najbolju "ulogu" ostvario je Mladen Majstorović, jedan od tadašnjih „brzih“ momaka, a danas taksista. Njegova neposrednost i više nego simpatična i „namazana“ njuška pobrali su najviše aplauza i tokom i posle projekcije.

U fiktivnom, da ne kažem ekranizovanom, delu, Todorović se odlučio da Fantom (u dobroj interpretaciji Milutina Miloševića) bude odrađen kao koncept- on je tih, ćutljiv, povučen, nepromenljiv, skoro polu-robot. Beogradski fantom o beogradskom fantomu ne otkriva ništa, jer ovo nije film o čoveku, već o simbolu. A u njega su i onda, a i danas će, mnogi učitali šta su hteli. I to im ovaj film dozvoljava. Ono što je još zanimljivo jeste što ovakav Fantom uspeva da se izvuče iz političkog konteksta epohe (na kome reditelj festivalski insistira) i postane intrigantan kao egzistencijalistički junak, poput Melville-ovskih samo-dopadljivih i isto toliko auto-destruktivnih likova šezdesetih. Međutim, sve to bez ozbiljnije dramske radnje i odnosa ostaje samo na nivou skice za portret.

Policijska strana priče nije razigrana koliko se moglo. Nedostaje humora, previše se tu njih muva, a premalo je likova, Fanđo je morao biti pušten ranije na scenu. Pa čak i ako to prkosi istorijskoj građi.

Ono što je trijumf ovog filma jeste što se replike KONAČNO čuju bez problema, kao i to što je, zahvaljući mađarskom direktoru fotografije Andras-u Nagy-ju, vrlo lepo snimljen, naročito imajući u vidu da je većina kadrova u eksterijeru, kao i da budžeta praktično (i verovatno) nije ni bilo. S druge strane, autorima filma može se prebaciti što je Beograd, kao skriveni junak ovog filma, čak i u tako oskudnim uslovima snimanja, ostao neprikazan i bez identiteta. On je samo drum po kome se juri.

Na kraju, setio sam se nesreće koja se desila pre par godina u Terazijskom tunelu kada je neki mladić, čini mi se baš u Poršeu, jureći suprotnom trakom (u nekoj idiotskoj igri) izazvao direktan sudar u kome je stradalo nekoliko osoba (venac i dalje stoji na ulazu u tunel). Ono što sam zapamtio u vestima u vezi sa nesrećom jeste da je odmah po izlasku iz Poršea nesretnik poručio ostalima da će njegov tata sve to da sredi. Nažalost, to je Beograd danas (i dalje).

A ono je bio Beograd beogradskog fantoma. R.I.P.

Sa mesta suvozača,

Slobodan Vujanović

THE SECRET LIFE OF THE AMERICAN TEENAGER

Misliti mojom glavom ne znači ne osećati mojim srcem







Moja najomiljenija serija za sezonu 08/09 završila se pre neko veče 23. epizodom. Završila se sa osmehom. I to (i) mojim.

Vi koji nemate pojma o čemu se radi, evo ukratko. Amy Juergens je petnaestogodišnja tinejdžerka koja nakon prvog seksa, sa školskim n.1 šarmerom Ricky-jem, ostaje u drugom stanju. Serija prati devet narednih meseci njenog života tokom koga se Amy lomi da li da bebu zadrži ili da je da na usvajanje. Paralelno sa tim raspada se brak njenih roditelja. Njena sestra, autsajderka Ashley postaje tinejdžerka. A Ben Boykewich, sin lokalnog proizvođača kobasica, shvata da je Amy žena njegovog života i odlučuje da joj ponudi brak. Večna ljubav se podrazumeva. I, da, Molly Ringwald igra Amy-inu mamu.

Kao što sam već pisao ovde http://www.b92.net/kultura/pop/witches.php?nav_id=335898 S.L.O.A.T. (SLUT?!) izgleda kao inteligentan pamflet američke hrišćanske ’pro-life’ desnice. Dileme oko zadržavanja deteta prevaziđene su iskrenom detinjom simpatijom prema nastavku života, pre nego prema njegovom prekidanju. Ali, ono na šta ova serija pokušava da ukaže jeste da ’pro-life’ odluka uopšte nije jednostavna. Najviše zbog toga što životi ljudi oko Amy nastavljaju da teku sa nesmanjenim (neza)interesovanjem za nju. Ili za sebe same.

Međutim, ono čime S.L.O.A.T. impresionira jeste optimizam da sve muke mogu da se prevaziđu nesebičnom i hrabrom ljubavlju. Junaci ove serije povremeno deluju previše zrelo za svoje godine (ali ne i starmalo!) ili iskazuju razumevanje za bližnjeg svoga kakvo je strano današnjem vremenu, ali ono u šta oni (žele da) veruju nije niti teško, niti neostvarivo. Ako volite.

Svet američkog tinejdžera možda jeste čedniji nego što smo navikli (serija ipak ide na ABC Family), ali nije ispran od (auto-)ironije, duhovitog čačkanja naših slabosti, a ponekad je i vrlo surov kada konstatuje okolnosti u kojima se likovi nalaze. Dodajte tome i druga klasična pogonska goriva teen-soap opere (razvedene roditelje, zaljubljivanja, spletke, seks) i dobićete seriju koja je dramaturški dovoljno dinamična, iako se zapravo vrti u krug. Baš kao i život.

Bizarna stvar u vezi sa serijom jeste i da njena autorka, Brenda Hampton (7th Heaven), ima 57 godina. To delimično objašnjava zrelost s kojom se junaci odnose prema onome što im život donosi, ali i dopušta mogućnost da Secret Life interpretiramo kao izmaštanu, skoro idealnu varijantu odrastanja. Kao sliku života koji ne zanemaruje probleme koji stvarno postoje, ali njihovom rešavanju pristupa sa mnogo više ljudskosti.

Zato je meni gledanje Secret Life Of The American Teenager kao refill na nekoj benzinskoj pumpi za srce.

Osećam se bolje iako ne živim brzo i ne hranim se lako.

I pomaže mi da verujem da je već danas počeo onaj „novi dan“.

VINYAN

Nije horor. Ali ima strave. I užasa.

U zavisnosti od toga koliko ste od života do sada pojeli i popili ovaj film će vam ponuditi premalo ili previše. Zato ostavimo bavljenje simbolikom i metaforama po strani.

Vinyan savršeno izgleda. Fotografija, scenografija i muzika omogućili su junacima ovog filma da njihova potraga za izgubljenim sinom izgleda kao silazak u Had.

Plot je jednostavan. Nakon projekcije dokumentarnog filma o stanju u Burmi, Jeanne je ubeđena da je na snimku videla svog sina koji je nestao tokom ofanzive cunamija na Tajlandu. Ona i njen muž kreću na put koji im organizuju beskrupolozni trgovci decom. Džungla kroz koju putuju izgleda tek nešto poetskije nego u četvrtom delu Rambo-a, a par tokom putešestvija nailazi na više odgovora nego što im je dozvoljeno da postave pitanja. Vinyan je snoliki miks Don’t Look Now, Apocalypse Now i Lord Of The Flies. I impresivan je pomak za autora koji nam je u svom prethodnom, ni po čemu posebno pamtljivom, filmu (La Calvaire) prikazao kako belgijski redneci opšte sa gicom.

Gledalac iole sklon filmskoj detekciji već će na pola puta razrešiti u kom grmu leži izgubljeni sin. Kao i zahvaljući kome. Ali, taj gledalac nije prava mušterija za ovaj audio-vizuelni spektakl.

Fabrice Du Welz zaslužuje „Oskara za postignuto“. Lokacija/e na kojoj da jedva ima i pristojnog života svakako ne može biti zahvalna za snimanje filma, a nekmoli za stvaranje velelepnog filmskog platna na kome su likovi koje srećemo stvarni koliko i izmaglica u kojoj žive.
Vinyan je duh osobe koja je stradala nasilnom smrću i sada nervozno traži put u Kuću smrti. Ali, Grudge ovo nije. Vinyan ne vreba priliku da vas štrecne, u njemu jeza provejava praktično od samog početka. Nema horora, ali strava i užas života koji upoznajemo bi trebalo da nas (u)plaše.

Na kraju majka koja je tražila svog sina postaje majka gomili dece koja nemaju nigde nikoga (pitanje je i da li su uopšte živi). I baš kao što je jedan burmanski trgovac dečurlijom iskusno odgovorio Jeanne i Paul-u na primedbu da neko, potureno dete nije njihovo dete- What’s the difference?

Ipak, vizuelna ekstravaganca neće vas poštedeti utiska da se ipak moglo malo poraditi na scenariju i film iz (samo) uspelog koncepta ili potentne alegorije pomeriti ka turobnom trileru unutar koga bi klackalica krivice između muža i žene svojim klackanjem unela malo saspensa i još više isprovocirala pitanje- šta roditelja čini roditeljem. Sem deteta.

selektah: 7 od 10

MARTYRS

Mučenje i(li) uživanje

Imali smo goste*. To što oni vole da se odomaće kod nas nije naš problem. Nakon redovne

konzumacije Idola (pravi je Grand samo onaj američki) podsetio sam ih (+ Mašu) da bi trebalo da odgledaju Martyrs.

Jer o tom filmu se priča kao o filmu koji treba da se pogleda. Tako sam i ja saznao za njega, a potom ga i gledao.

Film je režirao Pascal Laugier koji je pre toga uradio samo jedan film (Saint Ange) o kome se nije toliko pričalo. A uskoro bi trebalo da režira rimejk Hellraiser-a.

Za vas koji volite spojlere Martyrs je film o dve drugarice (prva polovina filma bavi se jednom (Lucie), a druga polovina drugom (Anne)) koje prolaze kroz ozbiljna mučenja od strane grupe ludaka/sekte/ljudi koji znaju šta rade, a koji pokušavaju da od njih naprave prave pravcate mučenice, koje bi transcendirale ovaj život nakon svih tih muka i narečenima otkrile šta sledi posle smrti. Što se na kraju filma, a to nije nikakvo iznenađenje, i (ne) desi.

Martyrs deluje kao da je Laugier imao dve odlične ideje. Prvu koju je vizuelno vrlo lepo razradio u azijastoliki horor o deformisanim devojčicama koje plaše i drugu, koja je ostala samo na nivou dobre ideje- a to je da preživljavanje (besmislenog/ brutalnog/ nedokučivog?) mučenja može dovesti do transcendiranja života odn. smrti, kao i da bi saznanje šta sledi posle nekome moglo biti korisno. Ideju za ovo drugo verovatno je dobio gledajući iste one fotografije koje u filmu gleda i m’elle Glavna Sektašica.

Lenj, ili talentovan, kakav jeste, Laugier je ove dve stvari spojio i kroz nesavršene šavove dobio jedan patchwork koji funkcioniše zato što silovitost spojenih nebuloza simulira život, pa dve neverovatne stvari čine treću verovatnijom i tako u krug. Ne govorim o uverljivosti, nego o verovatnosti. Uverljivost neuverljivosti ili prihvatate ili ne gledate (ovaj) film.

Martyrs nije lako štivo, naročito za osetljive stomake. Fizičke muke junakinja nekima neće pasti lako, ali njihova serija stvarno nesrećnih događaja otvara pitanje- a šta ćemo ako stvarno nema nikakvog života posle smrti? Repetativnost i banalnost Anninih muka ovo pitanje čak čine gorućim. I to je valjda bila jedina svrha ovog dela filma, ma koliko on šlajfovao na svim nivoima na tom mestu.

Nakon drugog gledanja, ja sam i dalje ubeđen u isto- Laugier treba da priredi set ovakvih muka svojim kompozitorima (duo Seppuku Paradigm) koji su učinili da neke od najnapetijih scena filma budu idiotskije od spotova Guns N’ Roses.

selektah: 7 za sreću/ 10

*identitet ne otkrivam, jer neki od njih imaju ozbiljne političke ambicije.

FUCK KRIZU!

Bolje vi nju, nego ona vas

Srbija je u krizi. Svet je u krizi. Treba biti zabrinut. Ne možete biti ozbiljni ako niste zabrinuti. Zbog krize, duh! Najozbiljniji čak kažu da su se ovakve krize uvek završavale ratom. U, jeee...b.o.t.e. Pa, šta?! A inače smo pre toga živeli tako primerno da majčica Zemlja nije imala nikakav razlog da nam otkaže rentu. Rečima, ali ne i delima, Neil-a Young-a, It’s better to burn out, than to fade away.

I pre nego što neko s pravom pomisli da se neozbiljno odnosim prema nihilizmu, ja bih zapravo da sa vama podelim utisak da svo ovo horsko pojanje o tome kako dolazi kriza zapravo najviše služi najnesposobnijima među nama da naprave odstupnicu za sve ono što i do sada nisu umeli da rade. Načelo života, pa čak i ovog koji se trudi da svima pruži istu šansu, bilo je i ostalo- Only the strongest will survive. Nije ni da ste pre toga puno mogli da birate.

Iako mnogi osporavaju upornost kojom se naš narod izborio sa Slobo-Mazoom, sankcijama, bombardovanjem i potonjom bilateralnom izolacijom naše zemlje, meni baš to daje nadu da bi i ovu krizu trebalo da prihvatimo sa istom spontanošću. Pa, kako nam bude. Zar nije u tome poenta ili lepota života? Ako smo bombe koje padaju gledali sa krovova zgrada što bi sada gutali svaku reč Mirka Velikog Štrumfa Cvetkovića.

Ja sa svoje strane i dalje želim da verujem u sve što mislim i ovde vam pišem. Malo mi je frka kad se sretnem sa ovim zabrinutim. Što potiče od moje vanserijske prirode koja voli da sasluša čoveka.

S tim u vezi evo prizora koji stotine hiljada Beograđana koji prelaze Brankov most (ne) vide svakog dana.

EDIT: dough u duh! iRetard. Montenegrinka primetila.

WRONG TURN 2 – DEAD END (TOO! :)

Marija i ja smo malo pre odgledali ovaj film. Odmarajući posle ručka i napornog dana na poslu (M).
Wrong Turn 2 – Dead End je reality show turn surreality horror. Ovaj opis bi mogao da mu posluži i kao tagline. Ako mu već ne služi.

Kontaminirani redneci-kanibali ovaj put tlače junake reality show-a koji je nekakva varijacija na Survivor, ali se sve kao dešava nakon apokalipse. Nuklearne, naravno. Prvoloptovska ideja na kraju služi čitavom filmu za razvijanje metafore o tome kako ljudi, zbog svog skandaloznog odnosa prema (ljudskoj) prirodi, već žive u periodu nakon apokalipse. A ovaj slešer nam pokazuje i kako…
Ali, koga zabole za metafore. Klanja su predivna. Iako zvučim kao naloženi petnaestogodišnjak nema ništa lepše nego kad već na početku neko prepolovi zabavu.

Šarmantan doprinos ramboizaciji spasavanja nesrećnih učesnika dao je i Henry Rollins u ulozi bivšeg marinskog oficira. Muke njegovog odvajanja od duše nadmašuje samo Džej-Si u ekranizaciji sopstvenog stradanja.

Ah, da, redneci neviđeno liče na ričarde-di-džejmsove iz Aphex Twin-ovog Windowlickera. Što ih dodatno čini pozitivcima u ovoj priči…

selektah: 6.5/10 i prste da poližeš...

EDIT: iz Aphex Twin-ovog Come To Daddy. iRetard!

HOĆU, MAJKE MI! ALI NE ZNAM KAKO!

Koliko god da ste godina proveli radeći u marketingu uvek će se pojaviti nešto što će vas iznenaditi, obradovati, ostaviti ravnodušnim, naterati da se zamislite, naterati da skrenete pogled, da se postidite, nešto zbog čega će vam proraditi čir, ispucati beonjača, nešto što će konačno zapušiti onaj krvni sud.

Uzmimo na primer aktuelnu kampanju za Shopping Center ’Ušće’. Ne znam koja agencija stoji iza iste, ali bih voleo da saznam.

Ali, šta sami možemo da pretpostavimo?

Za lokaciju je klijent sigurno ljuljnuo par miliona eura. A isto toliko je verovatno koštala i bijela zgrada u kojoj ćemo kupovati ako nam je Delta City dalji. Kao i svaki srpski klijent i ovaj je verovatno odlučio da nakon toliko spucanih para u plac i gradnju nema apsolutno nikakvog smisla ulagati isto toliko u nekakvu reklamnu kampanju. Svi znaju gde je Ušće, jebigatolikusmozgradupodigli, nema šanse da je promaše... Daj, ti, burazeru, da mi njih samo obavestimo kad se to otvara i to je to. Jebiga, ja para više ne dam!... Nemam!

Za ovako važan zadatak odabran je najjači čovek u marketingu.

Obzirom da se radi o velikoj kampanji agencija se spustila na noge lagane i pre nego što je MarketingManager ušao u konferencijsku salu (gde ga je dočekalo sveže voće u sveže kupljenoj činiji na, lako moguće, sveže kupljenom astalu).

M.M. je odmah prešao s misli na reči. Čim je spustio blackberry na sto, to jest.
Akaunti su se već privatili noutbukiranja.

„Biću kratak... JA bih da to liči na neku ’Kluzovu’ kampanju iz 1987., recimo... Ja sam radio za njih. Samo da ne bude baaš toliko moderno... Stavite mlade ljude na bilbord, da se osmehuju... Treba nam osmeh dok traje kriza.“ (u kon. sali istog trenutka zablistavaju desetine Orbit-osmeha) „Neću da mi na bilbord mećete objekat. Prvo, nije gotov! Drugo, šta ima da ga gledaju na slici, kad je l(j)epši uživo, a i, brate, svi živi prolaze pored njega! Eno su gužve tamo na Brankovom već od tri popodne! Oću da imamo tizer kampanju, da malo zaintrigiramo ljude... Jedna reč- Oću!“

„Oću ili Hoću“ – pita najstidljiviji, ali najhrabriji akaunt.
„Hoću! Jebogati, valjda znamo pravopis!“ (kratka i neprijatna pauza) „Čitao sam da u marketingu ne prolaze negacije. Zato neću Neću! Jel smo se razumeli?!“
Ovi što su još na nogama klimaju glavom. Skoro u ritmu.
„I da se rimuje! Da ostane malo ljudima u glavama.“ (gleda okolo sebe, niko u njega) „Ja sad moram da idem, imam sastanak sa dostavom, jebiga, zajebavaju me ovi (ime kompanije ostaje nam nepoznato) za vece šolje za invalide, a moraš to da imaš... Ima li pitanja?“

Ma.jok.kakvi.sve.nam.je.jasno.ma.jesi.lud.pitaj.ti.meni.nije.jasno.al.nema.šanse.ja.da.pitam.jebe.mi.se.neka.pita.on.on.vodi.akaunt.brate.koje.je.ovo.sranje.najebali.smo...
„Sve je jasno“ čuje se složno.
„Odoh ja.“
I M.M. odlazi. Sa dvoje-troje svojih noutbukera.

Kreativni direktor gleda kreativnog dizajnera koji gleda kreativnog kopirajtera. Ideje samo što nisu sevnule... kad se čuje glas starije (seniorskije) akauntice:

„E, a šta kažete da bude nešto kao u fazonu – Ja hoću da kupujem, ja hoću da se zezam, hoću da uživam... Sad ide ovaj film o kupoholičarki, a i glupo je da sve ima veze samo sa kupovinom... To treba da bude mesto za uživanciju, zezanje, onako... extra! A?! A?!“

Zlatno pravilo marketinga kaže da ako brejstorming potraje predugo, obično se sve završi na idejama sa kojima se prvo počelo.

DESET STVARI KOJE ME NERVIRAJU (U) 24/7

Pre nego što vas (sve?) iznerviram želeo bih da upozorim onih par dragih prijatelja (i iskrenih kaunter-terorista) da je moja hit lista OPAKO IZSPOJLERISANA (srp. hebaćete mi kevu ako se zaletite!). Ipak, pred vama stojim kao veliki poštovalac lika, a naročito zlodela, Jack-a Bauer-a, spreman i da dam život, ako će to spasiti stotine hiljada nevinih TV gledalaca.

Sledi deset stvari koje me nerviraju u sedmoj sezoni 24.

01 Chloe je dobila konkurenciju u vidu podjednako štreberolike FBI kompjuterašice Janis Gold. And there can only be one Chloe!!!

02 Predsednica je previše tetkasta. Umesto da liči na Sherry Palmer. Ili da bar bude šenuta kao Martha Logan.

03 Negativci su crni. Ali ne u duši, kao Nina Myers.

04 Lepo je što su vratili Tony-ja. Ali ništa ne može vratiti George-a Mason-a.

05 U avionskoj nesreći koju su organizovali teroristi sudarili su se jedan putnički avion i jedan manji avion. Umesto da se sudare dva putnička aviona. Sa još tri putnička aviona...

06 FBI agentica Renee Walker liči na Bree ’Desperate Housewife’ Hodge. S.C.A.R.Y.

07 Nema (više) CTU-a!

08 Chloe ima dete. A mi ne želimo da delimo napućene obraze!

09 Do 13. epizode Jack Bauer nije ubio nikoga od svoje rodbine.

10 Tony Almeida izgovara sledeću rečenicu: Jack, you may save one man, but what about thousands of men that can die in biological attack! A jasno je kao dan da tako nešto može da izgovori samo Jack.

BONUS

11 Bill Buchanan RIP.

TRUE BLJAK!

PREMIJERE: Podzemni svet – Uspon Lajkana
Jedina stvar koja ovaj film razlikuje od video-igrice jeste što dok gledate imate osećaj da su vam ruke vezane

Podzemni svet – Uspon Lajkana / Underworld- The Rise Of Lycans
r. Patrick Tatopoulos
selektah: 0.1

Činjenica da je u ovaj film spucano 35 miliona dolara, a da je worldwide zaradio više od dvostruko više govori da je i s jedne (holivudski proizvođači) i s druge (vampirofili) strane postojalo ogromno interesovanje za ovu podnošljivu franšizu o vampirima u kožnim mantilima. Ono što je sigurno jeste da se sada i jedni i drugi kaju zato što između uspona i pada Lajkana gotovo da nema nikakve razlike.
Prva pogrešna stvar bila je unajmljivanje bivšeg/sadašnjeg majstora za specijalne efekte da se pozabavi režijom. O njegovom traljavom poslu najslikovitije sudi to što upravo specijalni efekti (uspaljeni Lajkani) izgledaju najjadnije u filmu. U close-up kadrovima Lajkani, kunem vam se, izgledaju kao big bad wolf iz Crvenkape, pa imate pojačan utisak da vas neko zajebava (to ako ste odmakli dalje od 15 minuta filma, a sasvim je druga situacija ako ste stigli do kraja istog i shvatili da neko ima ozbiljnu nameru da ovim filmom započne novu sagu).
Sam zaplet ne da se prepričati u više od jedne i po rečenice. Zavređuje još manje.
Rhona „sa usanama Sani Armani“ Mitra zamenjuje Kate Backinsale i demonstrira nepogrešiv osećaj da kao naredni korak u stropoštaju svoje karijere izabere veće đubre od prethodnog (Doomsday, anyone?!). Kako god, ionako u filmu najviše plaše njene napućene usne.
Bill Nighy, na koga je verovatno potrošeno nekoliko od onih 35 miliona dolara (u suprotonom mu ovo nikada neću oprostiti!), kao vampirski kralj Victor ima dva problema: 1) da se ne nasmeje prilikom izgovaranja replika i 2) da ne izgubi sočiva koja mu je pozajmio, niko drugi nego, Marylin Manson. Sa oba zadatka on se nosio disciplinom engleskog batlera.
Najslabiji momenat ovog filma (a zamislite onda koliko je to kilavo!) jeste Lajkan- Lucien... Čije me ime podsetilo na to kad sam bio mali i odlučan da postanem pisac (namera me nije napustila, in case you’re worried). Tada su likovi mojih priča bili nezamislivi bez plaštova i imena poput Markus, Lorens ili (extra-large ezoterija) Tijan-Eran! Drago mi je da vidim da su čak tri holivudska scenarista (a toliko ih je kuckalo po tastaturi na prvom odn. ovom filmu) uspela da sačuvaju prešs dete u sebi. Dakle, taj Lucien, a to ne može da vam ne smeta, jer on ne izbija iz većine kadrova filma, izgleda kao mešavina pećinskog čoveka i četrdesetogodišnjeg fana grupe Saxon. Scary, a?! Zaintrigiraniji gledalac razbibrigu pronalazi u razmišljanju šta se tokom mutacije u vukodlaka dešava sa Lucienovom pišom, kao i kako to da na njegovu animalnu prirodu odn. mutaciju u vukodlaka stimulativnije deluje mlad mesec, nego mlada Rhona.
Na kraju, nije sve crno. Još je crnje!
Gde je bio i šta je radio Kevin Grevioux do sada?!! Ovaj brat igra crnog roba koji postaje crni Lajkan. Ima glasčinu od koje bi i James Earl Jones potražio zaštitu iza Darth Vaderovih skuta, a visok je koliko je i širok. Sa takvim 3D-efektom mislim da je jasno kakvim šarmom Kevin zrači. Die Hard 5.0 ne bi smeo da prođe bez njega.
Iz Lajkanovca,
Slobodan Vujanović

NAZI PUNKS FUCK OFF!!!

Nakon razvoda sa B92 ostao mi je neobjavljen ovaj tekst. Računam da je za mene najpraktičnije da počnem tamo gde sam završio.

PREMIJERE: Operacija „Valkira“
Jedna istorijska fusnota nije dobila najbolju priliku da postane poučan primer generacijama koje dolaze

Operacija „Valkira“/ Valkyrie
r. Bryan Singer
selektah: ni 5, ni 6/ 10 (ali tu negde)


Susret Singer-a i Cruise-a trebalo je, morao je da rezultira velikim filmom. Singer možda jeste priredio Supermenu najskuplju sahranu, ali je zato režirao dva verovatno najzabavnija filma o superherojima između Burton-ovog i Nolan-ovog Batman-a. A pre toga se na dosta autentičan način dotako fatalne privlačnosti prema nacizmu u nisko-budžetnom Apt Pupil. Cruise je, šta god mi mislili o njemu kao suprugu i sajentologu, opako dobar glumac.
Meseci odlaganja, glasine da se Singer i Cruise slažu kao rogovi u vreći, usklađivanje puštanja filma sa drugim Oskarovskim favoritima- samo su dodatno pojačali očekivanja da nam sleduje nešto posebno.
Nažalost, Valkira je samo solidan ratni triler o neuspelom pokušaju nekolicine nemačkih oficira da Hitleru dođu glave leta gospodnjeg 1944. (dobro su se setili!).
Njegova ukriva gradnja počinje već sa nejasnom idejom zašto se ovim događajem bavimo. Pobuna protiv najvećeg krvnika XX veka ne donosi ništa sem opštih mesta ’borbe za slobodu’, ’borbe protiv zla’ i drugih slobodarskih principa. U godini kada mesto ’lidera slobodnog sveta’ zauzima čovek čije vizije (barem za sada) daju nadu da za svet ima budućnosti i kada planeti ozbiljnija opasnost preti od kraha kapitalizma nego od ozonskih rupa, Valkyrie, dosta nategnuto, može biti protumačen kao prilično zakasnelo ’uputstvo za upotrebu’, ili prekor, ljudima oko Bush-a. No, poređenje ova dva Adolfa, čak i u svetlu Bush-ovih modernih koncentracionih logora u Guantanamu, deluje preterano.
Tako Valkyrie, bez mogućnosti da naša srca uskladi sa istorijom koja se ponavlja, od prilike da jednom događaju da mitsk(ij)e razmere postaje zapravo samo njegova rekonstrukcija odn. nenadahnuta žanrovska ekranizacija. U dosta mlitavim rukama starog Singer-ovog scenariste Christoper-a McQuarrie-a, istorijske ličnosti su samo dvodimenzionalni funkcionalni pioni u trileroznom zapletu koji ima i taj peh da njegov ishod već znamo. Cruise-ovog Von Stauffenberg upoznajemo kao oficira voljnog da zaštiti dalje stradanje nemačke, vojničke nejači, koji nakon gubitka oka i desne šake ’preko noći’ postaje prototip nemačkog Spartakusa. Za sve to vreme nema zapitkivanja ’šta si (do sada) radio u ratu, tata?’ i takav odnos prema glavnom junaku sprečava nas da Štafa prihvatimo kao kompleksnu, živu ličnost u kojoj (bi trebalo da) se lome odanost prema Fireru i odanost prema naciji, što se, rekao bih, i želelo da bude tema ovog filma (koji je, inače, oivičen citatima zakletve Fireru i teksta zahvalnice svima koji su mu se suprostavili).
Singer deluje obeshrabreno i Valkyrie režira staromodno (ako ocenjujete spram očekivanja) odnosno staroholivudski (ako želite da date kompliment). Linerani tok praktično je nenarušen, montaža je neprimetna, sem u, opet, ’staromodno’ kontriranim scenama egzekucija zaverenika kada zvučna kulisa divlja nad slikom, dočaravajući ledene trenutke pogubljenja. Fenomenalna scenografija (naročito prizori Hitlerovog ’air force one-a’) ukazuje na to da je priličan budžet ovog filma ($75m), ipak, ponegde skrkan kako je i trebalo.
Na kraju, moje pitanje ostaje zašto je (Amerikanac) Singer poverio većinu epizodnih uloga (Branagh, Nighy, Wilkinson, Stamp, Izzard...) britanskim glumcima čiji akcenat, kao i drugačije glumačko umeće, samo dodatno izdvajaju Cruise-a i narušavaju iovako krhku ’realističnost’ priče. Možda je štedeo na parama, možda je hteo da proturi neki kontroverzni komentar (koji nisam rastumačio), a možda je samo želeo da Cruise-u vrati milo za drago. Kako god, taj iščašeni kasting uneo je život u preparirano telo Valkire.
Iz operacione sale,
dr Slobodan Vujanović