FAF18: PARADIES: LIEBE

Kada si star, debeo i ružan onda si star, debeo i ružan u svim kulturama. Izgleda

Moj predlog: ne bavite se time da je ovo film o seksualnom turizmu, o emocionalnoj migraciji Evrope u "toplije krajeve", o kultu tela (Evropa se vratila na figuru Vilendorfske venere) ili, onim najbanalnijim- oblicima socijalnih eksploatacija koji u filmu nedvosmisleno postoje.

Ulrich Seidl je Austrijanac (čiji nijedan film pre, izgleda, nisam gledao, što je sramno), a moje je privatno mišljenje da u svakom Austrijancu čuči jedan mali čovek koji skoro nihilistički mrzi ceo svet, Austriju i samog sebe. Takav stav čini njihovu sliku sveta izoštrenom i lepom, a nama pomaže da više cenimo dugu kada se, ako ikada, pokaže.

Teresa je skoro pedesetogodišnja žena koja radi kao terapeut sa mentalno obolelim osobama. Ima jednu ćerku tinejdžerku (koja je bezosećajna koliko i sve tinejdžerke) i deluje da je razvedena. Ona odlučuje da otputuje u Keniju i oseti malo toplote. Paradies: Liebe je film o njenom boravku tamo.

(Sad, ako niste, ili odgledajte film ako ćete dalje da čitate ili nemojte dalje da čitate)

Seidlova režija je briljantna. Polovina kadrova snimana je statično i dočarava nam razglednice iz Kenije. To su satirični prizori u kojima uvek postoji neka pregledna linija razdvajanja između "domorodaca" i "osvajača" ili su beli osvajači potpuno nepokretni na ležaljkama i poređani kao pilići na ražnju ispod kenijskog sunca. Ali, kao što rekoh, nemojte da se bavite društvenim implikacijama filma.

Druga polovina kadrova su Travel Channel praćenja aktera s kamerom iz ruke, s tim što ovaj put nemamo naratora koji nam interpretira navike sredine koju posećuje, a umesto predvidljivih gurmanskih interesovanja i breathtaking prizora naš vodič pred nama otvara svoju dušu i vodi nas u sobe i sobičke gde vrednost njegovog tela praktično biva vagana na kantar.

Paradies: Liebe je film o Teresi koja juri poslednju priliku da oseti malo topline, da je neko uštine za srce, da bude voljena. Seidl inteligentno, kako samo neko ko prezire muke svojih aktera, jer prema njima ne može da oseti ni najmanju empatiju (dobro, to ja sad možda i učitavam, ali kad ste već do ovde stigli...), prvo pušta Teresu da se uplaši od onoga što želi tj da shvati šta zapravo hoće. Onda je upušta u avanturu koja se završava time što prostitutka ispimpuje pimpa, što rezultira prepuštanju bahanalijama koji ogolićuje oba sveta i ukazuje na to da je čoveku uvek lakše da još mnogo padne, nego da se malo pridigne. Konačno, na kraju, Teresa se vraća na prvoponuđeni izbor koji je prezrela (dok je još mogla da bira) samo da bi shvatila da ona više nikada neće biti ničiji izbor.

U međuvremenu prolazi i njen rođendan koji je ćerka, koja se danima ne javlja na telefon, zaboravila, sitnica tek tolika da ne zaboravimo da gledamo melodramu.

Na samom kraju filma, Seidl reprizira jedan kadar koji se provlači kao lajtmotiv kroz ceo film- zora je, Teresa tromo šeta obalom u jednom smeru, a iz suprotnog tri Kenijca skaču se jedan za drugim praveći zvezde.

Jasno je na kome svet ostaje. Ali, kao što rekoh, ne želim da se bavim socijalnim aspektima.

Srce koje ne zarasta činiće da šepamo ceo život, to sam hteo da kažem. I godine, kilogrami i bore sve to će učiniti samo još očiglednijim. Ovo je film o bezizlaznoj situaciji. O kraju. Kome ni dijeta ni fitnes ne bi pomogli. Ko zna. Treba probati.
Ali mi, Evropejci, više volimo svoj bol.

SELEKTAH: 9/10

FAF18: IZA BRDA

U ime tate, sina i svetog duha... ubili boga u njoj

Pođimo od naslova.
Rumunsko Depa dealuri prevedeno je kod nas kao Iza brda, a u engleskom kao Beyond The Hills koje, barem po mom osećaju, nosi nešto malo više metafizičkog, u smislu- ono što vas čeka posle, kad pređete brdo, tamo... daleko.
S obzirom da se manastir u kome se najveći deo radnje filma odigrava zove "Novo brdo", jasno je da naslov aludira i na to. Već, samo ime manastira vrvi ironijom (jer u "Novom brdu" je sve "po starom"), i u tom kontekstu ono "iza brda" aludira na njegovo "Ozovsko" raskrinkavanje tj saznanje šta se stvarno krije iza brda. S one strane.
U jednom, za jednu od naše dve junakinje, prosvetljujućem trenutku ona će izaći izvan ograde manastira u simboličkom hodu ka drugoj strani brda i tamo će početi da povraća. "Iza brda" nosi simboliku spoznaje pravog stanja stvari i sudara sa bolnom istinom.
S druge strane, kao što rekoh, engleska varijanta donosi malčice više onostranog i, nakon odgledanog filma, njihovo "beyond the hills" možete da posmatrate i kao pitanje "šta dolazi posle?" ako nas ovo čeka ovde, ako je ovako na "kapiji", "na brdu".
U isto vreme ovaj naslov dodatno produbljuje ambivalentnost koju Cristian Mungiu (4 Months, 3 Weeks, 2 Days) pravi oko svake stvari i daje malo na mističnosti sprovedenom egzorcizmu. Naravno, ovde nema mesta ozbiljnim pitanjima da li je jedna od devojaka, Alina, stvarno bila opsednuta đavolom, ali na simboličkom nivou možemo se pitati koja je vrsta đavola bila u njoj. A koja u ovim drugima.

Evo i priče.
Vojkica i Alina odrasle su u sirotištu. Alina je znala karate i branila Vojkicu od dečaka. Kada su završile školu i ostale bez mogućnosti da žive u sirotištu, Alina posle kraćeg boravka u hraniteljskoj porodici odlazi u Nemačku da arbajtuje, a Vojkica u lokalni manastir "Novo brdo". Posle nekog vremena (a tako film počinje) Alina se vraća iz Nemačke i odseda kod svoje prijateljice u manastiru, u nadi da će njih dve sada zajedno da se vrate u Nemačku. Međutim, Vojkica ne želi da ode iz manastira, tačnije glavokomandujući Otac (tj Tata, kako ga zovu) nije voljan da joj da "povratnu dozvolu", a Alinino nestabilno psihičko stanje (naslućujemo da joj arbajt i samoća nisu lako pali) počinju da utiču na njeno ponašanje u manastiru baš kao i set, za nju, neprihvatljivih i kontrolišućih pravila. Alina počinje da divlja. I tako počinje borba manastira sa "đavolom" u njoj...

Ako mene pitate, mislim da bi bilo pogrešno gledati na ovaj film kao na Mungiuovu kritiku (u ovom konkretnom slučaju- pravoslavne) crkve. Iza brda je priča o kraju jednog (skoro "žanrovski") postavljenog prijateljstva i o osobi koja, napuštena od apsolutno svih na ovom svetu, pušta dušu. Da ode iza brda i dalje.

Mungiu vrlo pažljivo raspliće sve veze koje ovaj svet ima sa Alinom. Pre svega tu je njena biografija- majka ju je ostavila kao bebu i više ne želi da čuje za nju. Jedine dve osobe u njenom životu su Vujkica i mentalno retardirani brat sa kojim jedva da ima kontakta i odnosa. Gledalac bi mogao da pomisli da u Alininoj ljubavi prema Vujkici ima i više od prijateljskog, ali Mungiu i tu mogućnost ostavlja otvorenom za našu interpretaciju. Kada se Alina "razboli" bolnica joj pruža samo prvu pomoć, ali nevoljna je da je dalje zadržava i preporučuje "odmor". Za sirotište je Alina prematora, a u hraniteljsku kuću natrag neće, jer su i tu već našli drugu devojku, što nekako samo doliva ulje na Alininu vatru da svuda mogu bez nje i da nikome nije prirasla za srce. Što je za njenu psihologiju "ostavljenog deteta" verujem pogubno osećanje.

Jedino manastir "mora" da se nosi sa njom. Iako i Tata i Mama (najstarija monahinja) traže načina da se ratosiljaju bede, jer Alina prvo remeti mir i protokole manastira, a konačno počinje da ruži i njegov ugled pred ljudima svojim ponašanjem. Jedino Vujkica uporno insistira da zadrže Alinu dok joj ne bude bolje. Groteskni sled događaja koji se završava prilično smelom metaforom vezivanja Aline za daske koje formalno liče na krst, kao i potonja isterivanja đavola iz nje posledica su paganskog i kanonizovanog sujeverja koje propliće živote ovih, očigledno nedovoljno obrazovanih, meštana Novog brda i okolice. Za njih je Alina problem sa kojim oni ne znaju kako da se nose. Ono što je za nas jedino važno jeste brzina kojom se kod njih troše hrišćanske rezerve samilosti i želje da se drugom pomogne. Alina je jednostavno jedna administrativna boljka. S druge strane, Mungiu je sve učinio da sam proces isterivanja đavola i pripreme za njega protka infantilnošću i mešavinom iskrenog straha i želje da se pomogne. Prikazano je na momente skoro komično.

Ključ Iza brda leži u Vujkici. Ona je ta koja podiže odgovarajuća dokumenta za put u Nemačku sa Alinom, samo da bi kasnije sakrila da je to uradila. Ona je ta koja shvata da su veze između nje i Aline zauvek prekinute, da su im životi otišli u smerovima koji se više nigde neće ukrstiti. Ona je ta koja je neopterećena prošlošću, ona je ta koja je prešla brdo, i nastavila dalje. Međutim, hipokrizija njenog lika potiče od nevoljnosti da prihvati da život i svet koji je odabrala, a koji Alina obilato raskrinkava svojim ponašanjem i pitanjima, nije ono što je mislila da jeste. To nije svet koji ju je prihvatio srcem, kao Alina, već samo formalno, kao "još jednog od nas". To je svet koji živi u izmaglici sopstvenih iluzija i sitnih domarskih zaduženja, a ne odgovor na božiji poziv. Ali Vujkica nije spremna da ga napusti. I ja je ne krivim. Ona je učinila sve što je mogla za Alinu (čak i previše- zavisi iz kog ugla gledate...). Ona je i bila iskrena sa Alinom, kada je spakovala njene stvari, nakon svih egzorcizama, i rekla joj da ide. Nije njen problem što Alinino srce to nije moglo da podnese. Alina je tada umrla, a ono malo života koje je prikazala sutradan ujutru kao da je bilo nekakvo oproštajno i opraštajuće uskrsnuće.

Pozdravljam i činjenicu da Mungiu nije ni Alinu idealizovao. Iako njena biografija pravi dosta prostora da joj da za pravo raznorazna ponašanja, ispod povređenosti mi vidimo jednu osobu koja pomalo jeste control freak, jeste ljubomorna, jeste egocentrična, možda čak i sebična. U izvesnoj meri možemo čak da pretpostavimo da je Alina duboko ubeđena da joj Vujkica duguje da ode sa njom, i iz tog razloga ona je nespremna da prihvati da je njena prijateljica, "sestra" (ili ljubavnica) našla "porodicu" u kojoj se, uprkos tome da je sve samo iluzija, oseća sigurno. Možda joj Alina na svemu tome i zavidi i onako dečije pokušava da joj pokvari tu sreću. I ne uspeva. I odustaje. I samokažnjava se zbog toga.

Mungiu je baš kao i u 4 Months... (Occident ću tek danas da gledam) odan svom naturalističkom oslikavanju sveta, scenografija manastira i propratnih prostorija prikazuje pohabanost i samoposlužnost čitavog koncepta, a glumci su skoro besprekorni. Iza brda u tom smislu ne donosi ništa novo, sem možda u domenu tematike i miljea, u ono što zovemo "novim rumunskim filmom" i zapravo reprizira "zlatni standard" čitave estetike.

Na kraju kada u policajskim kolima slušamo kako je neki klinac ubio majku i okačio slike na internet mi shvatamo da Mungiu nije izdržao da filmu ne da i taj socijalni momenat unutar koga i rural ima svoje podjednako mračne tajne. I sve zvuči isto kao da smo preko radija čuli "da je devojka umrla nakon egzorcizma koji je sproveo seoski sveštenik". Iza brda, očigledno, svaka od tih vesti ima svoju mračnu istoriju.

SELEKTAH: 9/10

QUEEN OF VERSAILLES

Kako i onaj "jedan posto" u Americi jedva spaja kraj s krajem

Lauren Greenfield, autorki ovog dokumentarca, se baš posrećilo. Ona je počela snimanje 2008. godine sa ciljem da zabeleži kako je Jaqueline (Jackie) Siegel, supruga jednog od najuspešnijih američkih milijardera, Davida Siegela, postavila temelje, a potom i sazidala najveću privatnu kuću u Americi. Po ugledu na Versaj, koji su posetili par godina ranije. A onda se 2010. desila kriza, Siegelove stotine miliona dolara ostale su zarobljene u investiciji koju bankari više nisu želeli da finansiraju, a Versaj je krenuo da zarasta u korov iz dana u dana topeći svoju trocifrenu milionsku vrednost, čak i tako nezavršen. Queen of Versailles postao je tako metafora za Ameriku i basnoslovno vrednu kulu od karata koja se srušila za samo jedan dan.

Međutim, Queen of Versailles nije suvoparno drvljenje, niti bilo kakav pokušaj podsećanja na to da su svi bogati ljudi nužno i zli. Ili ružni. Naprotiv, film funkcioniše kao behind the scenes za neku epizodu The Lives of Rich and Fabulous, ili njen "manje bogat i fabulozan" nastavak.

Jaqueline Siegel svojevremeno je bila raskošna Miss Floride, i trideset godina stariji David ju je tako i upoznao. Očaran lepim ženama David je vrlo brzo pristao na mu ona bude druga supruga, a zajedno sa poslovnim uspehom (David je bio vlasnik najveće time-share kompanije na svetu), rasla je i porodica Siegel- par ima šestoro svoje dece i Jackie brine o detetu svoje preminule sestre (ili brata, ili tako nešto). Svi oni žive u Floridi u kući koja je tek upola manje od one u čiju su se gradnju upustili uvereni, kao i milioni drugih američkih milionera, da snovi i bankarski krediti ne mogu imati granice.

Lauren je uspela da ima neviđen pristup porodici tokom svih tih svetlih i tamnih trenutaka, pa tako imamo priliku da virimo i u buduće ormane Siegelove u "Versaju" u koje maltene može da stane i kombajn, ali i u vrlo neprijatna raspoloženja njenog supruga, koji survan dugovima i nepravdom, postaje pravi tiranin kada je u pitanju potrošnja električne energije u domu Siegelovih. I dok se muke nižu, a datum useljenja postaje sve (ne)izvesniji mi vidimo da se Jackie nosi sa onim što joj život donosi ne gubeći živce, niti ljubav za svog supruga i svoju decu. Ona je navikla na imala-nemala život, ona je bila konobarica nakon što je postala Miss Floride. Ona je znala ceo Holivud i ceo Vegas pre nego što je ponovo bila primorana da leti ekonomskom klasom. Ona, baš kao i stotine miliona dolara siromašnija Amerika od nje, pokušava da shvati šta se desilo, ko je zajebao njenu porodicu, besna i ogorčena na bankare koji su ih prevarili. A o nesposobnosti ovog ološa sam Siegel ima priču o tome kako je preko trećih lica otkupio od banke svoj dug od 15m$ za 3m$. I on se sad, baš kao i mi, pita kako je moguće da takvi nesposobnjakovići drže privredu Amerike u svojim rukama.

Ono što ovom filmu daje šarm, pored Jackie, jeste Osbournes-ovski groteskni pokušaji da se nekoliko dece, tuce životinja, par filipinskih dadilja i kuća sa desetinama soba održe u kakvom-takvom redu. Pored toga, film nam pokazuje Siegelove (roditelje) kao ljude sa glavom čije su noge više na zemlji, nego glava u oblacima, voljne da pomognu siromašnijima od sebe (vozač Rolsa, Jackieina prijateljica), kad se toga sete. Ostavljam mogućnost da je nešto od toga inscenirano i za potrebe filma, ali neke stvari, naročito ovo sa propalim biznismenom koji sad od Siegelovih pozajmljuje Rols Rojsa za prevoz mladenaca na svadbama i tako zarađuje pare za život, deluju vrlo uverljivo.

U isto vreme Queen of Versailles je priča o megalomaniji, ne bez razloga oslonjena na megalomaniju evropske aristokratije (i prohujalih vremena), priča o bezumnoj potrebi da se svaki san pretvori u realnost, i, nažalost, ceni koštanja svega toga. S druge strane, nesalomivi duh Jackie Siegel ono je što svima nama, naročito u ovim trenucima, treba da da podstreka i primer kako i kad izgubiš mnogo, mnogo, mnoooogo više zapravo samo praviš mesta da tu stekneš nešto novo.

SELEKTAH: 8minus/10

MOĆ VEŠTICA 27.11.2012. Uskliknimo s ljubavlju!

via Twitter via b92.fm  

Sky Ferreira - Blue Jeans (Lana Del Rey Cover) - Bootleg

Cattle Decapitation - A Living, Breathing Piece of Defecating Meat – Metal Blade - Monolith of Inhumanity

Larry Gus – Hutting – DFA - Silent Congas

Black Marble - Safe MInds – Hardly Art - A Different Arrangement

Alison Mosshart & The Forest Rangers - The Passenger – Sony - Sons Of Anarchy - Songs Of Anarchy Vol 2

Marques Toliver - Magic Look – Rough Trade - Rough Trade Shops: 15 Years of Bella Union

Autre Ne Veut - Counting (Remix feat. Mykki Blanco) -Software - Counting

Departures - Winter Friend – Borana - Still and Moving Lines

John Talabot - When The Past Was Present –Permanent Vacation - Fin

Night Sins - Shoot Me Up – Avant! - New Grave

...And You Will Know Us By the Trail of Dead - Pinhole Cameras – Superball Music - Lost Songs

Bonnie 'Prince' Billy - After I Made Love To You – Domino - Now Here's My Plan EP

Dave Cloud and The Gospel of Power - Take You Slow – Fire - Live At Gonerfest

Heems - Wild Water Kingdom – Bootleg - Wild Water Kingdom

Throbbing Gristle - Janitor Of Lunacy - Vocals by Antony – Industrial - Desertshore

Austra, CFCF - Soul Love - Paper Bag Records - The Rise and Fall of Ziggy Stardust and the Spiders from Mars

PINS - Say to Me – Bella Union - Luvu4lyf EP

King Dude - Hello Mary – Van - Love

Deafheaven - Punk Rock_Cody [Mogwai] – The Flenser - Deafheaven/Bosse De Nage Split EP

The Crystal Ark - Morir Soñando – DFA - The Crystal Ark

DARK HORSE

Solondzovo možda najmizantropskije izdanje do sada

Todd Solondz ne mari mnogo za svoju karijeru. Nakon uspeha sa Happiness sa kojim je mogao da se Holivudu nametne kao novi Steven Soderbergh on se prepustio seriji filmova (Storytelling, Palindromes) nad kojima su i njegovi najhardkoričniji fanovi nervozno coktali (me, me, me!). Life During Wartime je bio pokušaj reanimacije karijere sa neformalnim nastavkom pomenutog Happiness, ali svet je već odjahao dalje i našao sličnog partnera u postelji Alexandera Paynea ili Jasona Reitmana. Predvidljivo, Solondz se sveti publici koja mu je okrenula leđa filmom koji demolira junaka koji bi, inače, u njegovim filmovima "dobio devojku".

U izvesnoj meri, Dark Horse se može tretirati i kao spinof Happiness, u tom smislu da glavni junak, Abe, u velikoj meri podseća na Allena (Philip Seymour Hoffman), što gojaznošću, što luzerskim profilom, što činjenicom da puca na ribe van svog domašaja. Ovaj put, umesto predivne Lare Flynn Boyle imamo podjednako atraktivnu Mirandu (Selma Blair), koja je, baš kao i Lara, depresivna spisateljica, samo što su nekadašnje seksualne potrebe za sadćudatejebem ljubavnikom ovde zamenjene lamentom za bivšim ljubavnikom (koji možda jeste, a možda nije prikriveni gej).

Abe (Jeff Garlinovski simpatični Jordan Gelber) živi sa roditeljima i radi u firmi kod oca (voštani Christopher Walken). Živi jer mora, a ne radi ništa. Njegova opsesija su gikovsko sakupljanje figurica iz stripova sa super junacima (i slično) i ispijanje Diet Cokea. On je slika (debeljuškast i proćelav na temenu) i prilika (svi misle da je luzer) neostvarenja američkog sna. Jedina osoba koja veruje u njega je tatina sekretarica (lošiji model MILF-a), koja se u njegovim sanjarenjima javlja kao bolji model MILF-a, voljna da ga posavetuje i podigne mu moral. Abe za sebe veruje da je "dark horse" u životnoj trci. Na kraju filma ima jedan veoma tužan momenat kada shvatimo i zašto je on toliko ubeđen u to.

Za razliku od prethodnih (boljih) Solondzovih filmova zapleta i nema. Dark Horse je serija skičica nekoliko događaja koji linearno poniru u mrak nakon što Abe odluči da se oženi sa Mirandom. Sve što se desi predstavlja još jedan newsflash u Abeovo lice koji mu ponavlja da je lenji i nesposobni luzer sa nerealnim ambicijama čiji je najveći problem što toga nije svestan. Solondz poput Von Triera u Dancer In The Dark nemilosrdno dodaje so na njegove sve bolnije rane dok ga i duhovno i fizički ne prepusti pepelu. Za razliku od Von Triera to baš nije urađeno na način najurnebesniji i sa dozom saosećanja za junaka. Solondz ne mrzi Abea, on ga se odrekao čim je stigao. Abe je sam i ostavljen od svih. Ima samo nas, ali ne čini baš puno da bi nas zadržao uz sebe. I za sve to kriv je Solondz.

Smena statičnih kadrova u kojima junaci iz blagog polu-profila razgovaraju jedni sa drugima više ne funkcioniše kao Solondzovo potelevizijavljenje (sad sam izmislio reč!) pozorišta, već podseća na to da on i dalje tvrdoglavo ne želi da unapredi svoj stil (mislim da sam ovo isto napisao i za Life During Wartime) čime neminovno dovodi do toga da ovaj uradak (uz temu kojom se bavi) osećamo kao nastavak prethodnih filmova. I to kao neuspešniji uradak, jer smo sve ovo već videli.

Dark Horse deluje odveć rutinski, a njegov tvorac kao da je bio nateran na tako nešto.

SELEKTAH: 5minus/10

JOHN TALABOT - fIN (Permanent Vacation)

Trebalo mi je devet meseci

Ovaj tekst je trebalo da "izađe" u prošli petak, ali tog dana sva muzika koju sam pokušao da slušam i eventualno o njoj pišem (Cody ChesNUTT, Raime, Bitipatibi, Grizzly Bear) iz nekih razloga bila mi je razočaravajuća, dosadna i zbog pritiska tih osećanja na kraju i iritantna. Pa sam batalio stvar. I u subotu ujutru konačno odlučio da čujem šta je to "John Talabot".

John Talabot je iz Barselone. Ovo nije samo nepotrebno precizna geografska odrednica, već i kulturološka indikacija za mnoge stvari: pre svega cross-over potencijal, jer u Barseloni se sve meša, sunce i more opasuju grad u jednakoj meri, a domaćini i gosti utrkuju se u odanosti noćnom provodu i brojnim muzičkim festivalima i koncertima koji, čini se, u gradu traju neprekidno. Ako ikada igde budete želeli da probate neku drogu Barselona deluje kao idealno mesto. I za overdouz i da shvatite da vam to nije potrebno.

Album fIN izašao je još u februaru. Iz nekog razloga ja sam ga u glavi klasifikovao kao mešavinu mahom dozlaboga dosadnog chillwavea i housea- najispraznijeg muzičkog pravca na kugli zemaljskoj(sem kad nije i kada je briljantan) i nisam ni pokušavao njime da se bavim. A fIN to, manje-više, sad kada sam ga već nekoliko puta širom otvorenih ušiju preslušao, i jeste. Na ovom albumu leto ne prestaje.

I sad dolazimo do one tačke u kojoj ja više ne znam šta bih vam još pisao o ovom izdanju. Guglujte Pitchforkovu recenziju, tamo se respektabilni Phillip Sherburne, kao poznavalac i zaljubljenik, poprilično potrudio da dočara muzičku kulisu ovog albuma i da akcentuje aranžmanske momente koji ovaj album preporučuju vašim slušalačko-uživalačkim terminima.

Ja ću probati da nabacam par stvari.

Najomiljenija stvar mi je When The Past Was Present koja bukvalno na nekoliko mesta zvuči kao da je Talabot samo malčice preuredio instrumentalne deonice pesama sa Introspective, Pet Shop Boys, i dodao im malo na modernosti i dinamici.

John Talabot je relaksiran producent. Pesme na fIN, kako i sam Sherburne primećuje, traju oko četiri minuta što upućuje na njegovu pop, pre nego, klupsku namenu tj dnevnu pre nego noćnu konzumaciju, a s obzirom na elektro-intelektualizovani italo-disco feel celog albuma čudi da je "extended" opcija isključena. Opet, kako Sherburne ispravno zaključuje, nostalgiji na ovom albumu nema mesta. fIN je mesto sticanja novih (o)sećanja.

Uvodna tema, Depak Ine, zvuči kao susret Vangelisa i Underworld na pustom ostrvu. Ili Johna Carpentera i Orbital.
Ja bih, bez obzira na to što u nekim slučajevima ne bih bio u pravu, svaki put kada mi se učini da je ovde nešto "kao Moby", pre malo lagio sebe da je u stvari "kao Underworld". Čak i u slučaju kada, kao u temi Destiny, Animal Collective očigledno vode kolo.
Isto važi i za Journeys.
Druga najomiljenija pesma mi je verovatno Missing You u kojoj kao da dobar deo pesme ide unazad. I ako razmislite, za pesmu koja se tako zove, nema drugog pravca.
Pred sam kraj čeka vas H.O.R.S.E., jedan chillout Faithless tribjut koji nažalost ne traje koliko putovanje vozom od Beograda do Splita.

Sad još samo da neko Talabota upozna sa Trust. Ili Fever Ray! ILI FEVER RAY!!!

SELEKTAH: 9/10

LEA I DARIJA

Raspevana stranica hrvatske istorije

Kako sam već zaboravio šta su me u školi lagali pozvaću se na hrvatsku stranicu na Wikipediji "Holokaust u NDH" koja kaže da je na području današnje Republike Hrvatske, Republike BiH i današnjeg Srema bilo 39.500 članova židovskih općina, od kojih je tokom rata 30.000 umrlo, pobijeno ili poginulo (tim redom napisano-prim. aut.). Dakako, demografska izračunavanja hrvatskog ekonomista, demografa i stručnjaka UN-a Vladimira Žerjavića kazuju da je broj umrlih, pobijenih i poginulih nešto manji i da iznosi između 25.800 i 26.700. Najviše ih je pobijeno (između trećine i dve trećine) u Jasenovcu dok su ostali završili u Aušvicu "gdje im se gubi svaki trag" kako za brata i majku male Lee piše na odjavnom telopu ovog filma.

Gledajući film Lea i Darija najlakše ćete poverovati da se nekim Jevrejima u Aušvicu, ili na putu do njega, zaista "izgubio trag", s obzirom da vagon u kome je bila mala Lea zajedno sa svojom porodicom, reditelj i ko-scenarista Branko Ivanda ostavlja negde na sred hrvatske ravnice, pretvarajući ga rušenjem bočnih stranica iz drvene komore za prevoz židova u improvizovanu pozornicu na kojoj Lea i njena drugarica Darija stepuju poslednji put za ekipu iz voza. Darija, naravno, nije u vozu, ona je kao polu-Hrvatica, polu-Nemica u Austriji gde kao stara baka pokušava da se priseti ko je to bila Lea, a na šta je podstiče Lein duholiki glas koji se pravo niotkuda javlja u njenom stanu.

Ako inicijalnu postavku, hrvatsko-nemačke bake koja pokušava da se priseti svog detinjstva u Zagrebu, doživimo kao metaforu za Hrvatsku koja pokušava da se priseti svoje prošlosti i uloge u njoj (motiv uloge još je ironičniji s obzirom da se bavimo kazalištem), onda je teško objasniti zašto je bakina unuka, koju ova nesporno voli, osoba sa Daunovim sindromom. Ali, svako ima pravo na zbijanje šala sa svojom domovinom. Mi, gledaoci, kroz tako iniciran flešbek ulazimo u priču o Lei i Dariji.

Zagreb, pre rata. Mala Lea Dojč (Hrvati to speluju drugačije) je "Čudo od dijeteta" hrvatskog kazališta i istoimene predstave, kao i glavna promoterka teatarskog koncepta "dečijeg carstva" (idilična rajska utvrda kao kontrast strašnom svijetu odraslih i neelaborirana dublje u filmu). U interpretaciji simpatične, ali beskrajno neharizmatične, Klare Nake mi smo prinuđeni da poverujemo da je par osmeha, bazična demonstracija stepovanja i solidan glas ono što je Leu učinilo "hrvatskom Shirley Temple". No, hrvatske elite, koje je još Krleža prikazao i prokazao, nemaju problem sa tim. Uniformno ušuškani u svoja besprekorna znanja nemačkog i francuskog, upućeni u svetske trendove sa skoro totalitarnim entuzijazmom za kulturu i pozorište oni tapšu i ponose se malom Leom. A onda se pojavi Darija.

I tu mi pomislimo da ćemo u nastavku filma pratiti rivalstvo dve curice, različitih rasa i samim tim mogućnosti (kako to počinju da diktiraju novi nacistički zakoni), ali Ivandin film zapravo ne želi da se bavi time. Dve devojčice odmah postaju prijateljice, ali mi od njihovog druženja sem zajedničkih nastupa i jedne probe haljina, ne vidimo puno. Lea i Darija je film o Lei i njenoj marginalizaciji od zvezde Hrvatskog kazališta do osobe koja mora da se šunja da bi u isto ušla. Njeno stradanje prati naravno i stradanje njene porodice, koja ostaje bez prava, potom prijatelja, zatim se razbija i kako Ivanda kaže, nekima se "gubi trag", neki umiru na putu do Aušvica, dok je otac koji se krio u tuberkoloznoj bolnici jedini preživeo rat i umro 15 godina kasnije.

Međutim, baš kao što se Leinoj porodici gubi trag, tako se gubi trag i Hrvatima koji su taj trag zagubili. Gledajući Ivandin optimistični i plemeniti film vi nećete susresti Hrvata koji je manje od toga. Zapravo jedini Hrvati koji se u filmu i pojavljuju su oni koji pomažu, žele da pomognu ili su nemoćni da to učine. Nakon što je Lea izbačena iz škole, njena učiteljica odmah organizuje cure da joj posle škole nose zadaću i pomažu joj. A kad je par godina kasnije bude videla kako sedi sama na klupi učiteljica za Leu neće imati ništa sem suza. Oca u bolnici spasavaju hrvatski lječnici koji ga kriju u pomenutom tuberkoloznom odeljenju. Hrvatsko glumište potpisuje peticiju za pomoć maloj Lei, a sam upravnik ocu saopštava da mu je strašno ono što se dešava. Zapravo, to je ono što se iz usta ovih dobrih ljudi najčešće čuje- "ovo što se dešava je strašno i valjda neće još dugo".

Verovatno najironičniji momenat je u žanrovskoj inverziji koju Ivanda pravi sa Darijinom majkom, Hrvaticom udatom za Nemca, koja tokom celog filma zavidi maloj Lei i gleda da progura svoju Dariju svuda gde može, da bi po izbijanju "strašnih dana" otišla do Leine majke da joj kaže da je to sve njoj strašno, kao i da ona i Lea od njene porodice mogu da očekuju svu moguću pomoć. A onda i ona odlazi u suzama.

Ne treba zaboraviti da je maloj Lei i njenom bratu pokušala da pomogne i Hrvatska katolička crkva koja je ponudila da ih pokrsti, obećavši im da će "kad sve ovo " završi oni koji žele moći da ostanu u novoizbaranoj veroispovesti, a oni koji to više neće, moći će da se vrate u staru. Nažalost, ovaj hrišćanski gest nije pomogao deci ni da sačuvaju svoj trag, a nekmoli duh i telo.

OK, ako su neki dramski momenti i škripavi sa moralnog stanovišta svojih autora (ja bih rekao i gorko cinični, ali plašim se da me ne udare po rukama da nastupam anti-hrvatski i srbohuškački), neki su neobjašnjivi i s aspekta same logike dramskih dešavanja. Naime, u filmu postoji i izvesni Tadija Kukić. Sam glumac izgleda kao da je dvaput stariji od Lee, ali deluje da je autoru bilo potrebno da je on "tek nešto" stariji. Dakle, tog Tadiju upoznajemo kao veselog dečaka koji prema Lei baca zainteresovane osmehe, da bi kad "sve to počne" on došao u njihov stan i rekao im da je on "sredio" da nekom tamo Hrvatu ne dodele njihov stan, već baš njemu, što je dobro- jer onda Leina porodica ne mora da se iseli negde tamo, već će on samo početi da živi sa njima! Nešto kasnije on će predložiti i da oženi Leu kao još jedan spasonasan korak, a pre odlaska na Istočni front svratiće poslednji put do svog stana, sada kao vojnik, da ovima ostavi malo hrane. I da zagrli Leu. Tako odlazi Tadija za koga ostaje nejasno da li je dobar Hrvat, dobar pedofiličar ili loše napisan filmski lik.

Od samog rata (ako bih se usudio da nazovem stvari malo konkretnijim imenom od "ovo strašno što se dešava") imamo par "nastupa", mahom, hrvatskog Gestapoa koji dolazi i odvodi nepodobne u nepoznatom pravcu "gde im se gubi trag". Zapravo, samo u slučaju jednog jevrejskog geja imamo kratak dopis iz Jasenovca odakle, pišući kodiranu poruku, javlja da "Rod umire od gladi". Glad je izgleda bila najupečatljiviji momenat Jasenovca koji je Ivanda izdvojio za nas. Ili je sve ostalo bilo previše komplikovano da bude ispisano na šatrovačkom.

Sve u svemu deluju impresivno napori Evrope i Hrvatske da doteraju ovu u pristojnu udavaču koja će sledeće godine biti primljena u europski harem. Nakon ispijanja gorke čaše žuči sa haškim vestima da Srbi po Hrvatskoj nisu samo klali i ubijali Hrvate, već i sebe same, film Leo i Darija servira nam zaslađenu limunadu sa kojom ćemo progutati i da je nekoliko desetina hiljada Jevreja kroz igru i pesmu tokom Drugog svetskog rata zagubilo samo sebi trag, a da su u lijepoj našoj ostali samo ucveljeni Hrvati, toliko skrhani tugom da ni u konačnu brojku svojih "umrlih, ubijenih i poginulih" prijatelja i sunarodnika na kraju nisu mogli da poveruju.

SELEKTAH: između 0.25800 i 0.26700/ 10

MYKKI BLANCO - Cosmic Angel: The Illuminati Prince/ss Mixtape (besplatan download)

Some people keep their brains between their legs

Kad pišem o plesnoj muzici imam taj problem što nemam ni za šta konkretno da se uhvatim, a pri tome sam skoro ugušen osećajem da recenzije plesnih albuma skoro nikoga ne zanimaju. S druge strane, s hip hop izdanjima imam problem što tek u guantanamo uslovima mogu da se nateram da obratim pažnju na rime tj o čemu se repuje. Prvo, ne interesuje me, drugo, uglavnom brzaju i mumlaju, pa to zamara, treće i repovanje i muzička matrica dolaze mi kao jedinstven zvuk. Kao u death metalu. Tu i tamo, čitajući intervjue ili druge recenzije saznam ili nasluitm koje su teme. Ponekad, i to obično na "njujorškim" izdanjima, kao što je aktuelni album Roca Marcianoa Reloaded, autor me bez mnogo napora vezuje za svoje stihove kao hemoglobin kiseonik (a? a?).

Mykki Blanco je umetnički transdžender pseudonim/profil/alter-ego Njujorčanina Michaela Davida Quattlebauma Jr-a.
Meni dovoljno da budem zainteresovan.

Mykki je pre objavljivanja svog debi mixtapea objavio par Soundcloud singlova, a sa svojom pratećom postavom Mutant Angels (navodno) je uradio i jedan mini-album na etiketi Uno NYC (na kojoj je i fantastična Fatima Al Qadiri) menjajući producente kao žene uloške. Ako ste nešto i čuli pretpostavljam da su vam Wavvy i Join My Militia najpoznatije. Obe zvuče kao da se autor podjednako rve sa onim što treba da izgovori i onim što tome treba da ritam. Za Mykkija repovanje je očigledno mini-egzorcizam.
To mi je najviše privuklo pažnju.

Baš kao i Death Grips, u većoj ili manjoj meri Le1f, Dominic Lord, Haleek Maul i Lil B, i Mykki zlorabi i/ili koketira sa nasleđem industriala, (post)dubstepa i nešto apstraktnijih elektronskih formi, koji njegovom vokalnom i konceptualnom izrazu dopuštaju da bez većih problema izađe iz matrice "keš, kolica i sisica" i publici koja nije hardkorno odana hip hopu ponudi nešto drugačije. Da, i Mykki i većina ostalih pobrojanih autora ne obraća se hip hop publici primarno i ne i bez razloga ima više uspeha van nje. Publika van hip hopa u međuvremenu nije postala samo multikulturalna, već i multiseksualna, multipolitičnija, multireligioznija... A i broj hipstera svakim danom sve je veći.

Cosmic Angel nije baš nešto čime ćete zaliti pivo i pečenje na terasi svoje vikendice u sred leta. Pre ćete uz njega gutati droge koje magle pogled ka jedinom prozoru na stanu koji ionako gleda na bok trotoara. Ostavljam mogućnost da i privatne zabave Karla Lagerfelda nemaju razloga da prođu bez Mykkijeve muzike. Baš kao nekada Tricky (na Pre-Millennium Tension), Portishead (na Drugom albumu) ili Massive Attack (na Mezzanine) ni Mykki ne ostavlja mnogo prostora za disanje u svojoj muzici. Ritmovi su potmuli, hladni, tvrdi i nemilosrdni, zvukovi samo pojačavaju klaustrofobiju, a vokali su čak i u svom izvornom obliku na dve distance od vas. A obično su premodulirani, ubrzani, izbaritonirani, režeći, na svaki način mutantni. Hip hop ovde nije izraz čoveka, već krik mašine u koju se čovek pretvorio. Nekima od nas, producenti poput Sindena, Boody-ja, Brenmara, Gatekeepera i Flosstradamusa poznati su kao ljudi koji mogu da pomognu takvoj mašini. I na momente zaista je fascinatno kako je Mykki uspeo da toliku grupu ljudi integriše u svoju viziju i pred nas izađe sa albumom tako jedinstvene energije. I energičnosti.

Nemam pojma o čemu Mykki peva. Ali u naslovima pesama možete naići na sledeće reči: haze, fuckin, riot, wavvy, beach, assassin, squanto, teenage, california. Neretko reči su spojene u neizgovorljive kovanice (YungRhymeAssassin). Ne zaboravite on sve to izvodi sa perikom, potpuno našminkan u dopičnjaku ispod koga viri kita. Lady Chuck Dee.

Ide uz i nadovezuje se na Crystal Castles.
Za sve nas koji najviše nervnih završetaka imamo u egu.

SELEKTAH: 8minus/10

CRYSTAL CASTLES - III (Fiction)

Postapokaliptični power-electro za tinejdžere i sve one koji na Von Trierovu Melancholiu gledaju kao na logično finale svih naših Boljih života

(dernjam se na sav glas)
I HAVE PLAGUE
I HAVE PLAGUE
I HAVE PLAGUE
I HAVE PLAGUE
I HAVE PLAGUE
(a ona zapravo kaže)
I AM THE PLAGUE

Crystal Castles su sada već veliki bend. Imaju iza sebe dva albuma i saradnju sa Robertom Smithom. Witchhouse, pravac kome su bili saborci, izvorno je umro i postoji samo još u srcima fanova Mater Suspira Vision, dok u mutantnoj varijanti kao nešto što mejnstrim kritika naziva "(Skrillex) dubstepom" uspeva da stigne i do novog Rihanninog albuma.  Međutim, CC i na III (zovimo ga Trojka) na sličan način beže od njega kao i pre i zapravo ne odmiču mnogo u kristalizaciji svog vešticastog elektro popa. Najveći problem (ako je to problem) je i dalje produkcija. Koje nema. Slušajte ovaj album kao loš vebrip i na vinilu i skoro da nećete primetiti razliku. Zapravo, moj utisak je da je on tako produciran da bolje podmiruje slušalačke potrebe na jeftinom smartphoneu sa kakvim god slušalicama. Sve je previše kompresovano, pršti, imate utisak da svi vokali i instrumenti na albumu imaju tek par boja na raspolaganju i to je to, sve ostalo je ne toliko moćna kombinatorika. Na prvom albumu to je moglo biti punk, na drugom stil, ali na trećem pomalo deluje da se CC ne trude mnogo.

Ako je verovati njihovim intervjuima, to je posledica nomadskog života kome su se prepustili. Članovi benda nigde ne žive, sem u hotelskim sobama na turneji, nemaju nepokretnu imovinu, tek nešto malo pokretne, komponuju usput, a snimaju gde stignu. To je sve lepo opravdanje, ali ne menja mnogo osnovni utisak. S druge strane njihove teme obrađene kroz hermetične slike koje tek ponekim pojmom ili stihom naslućuju da se bend bavi svetom/svetovima posle sveta ili tekućom tranzicionom fazom ka sve izvesnijem kraju nekako deluju prirodnije kada znamo da i sami članovi benda žive u nekakvom socijalnom limbu, žutoj traci, isključivo i samo u trenutku, bez prava na privremenu večnost sećanja.

Kao i pre, pesme se mogu podeliti na brze, vrištuće, pucajuće (Kerosene, Insulin...) i sporije, melodičnije, više pop (Affection, Transgender, Child I Will Hurt You). Ove prve nekako su definisale zvuk Crystal Castles (iako je, paradoksalno, njihov prvi, a možda i najveći hit, zapravo remiks/rimejk Crimewave koja je zvučala kao meki Ladytron), a ove druge, popičnije, sve očiglednije ukazuju na svoj dug muzici New Order (Violent Youth) i Pet Shop Boys (Affection, Sad Eyes), i njihovih potonjih klonova i sledbenika. Fanovi CC uživaće u onome što vole, malčice razočarani što njihov omiljeni bend radikalnije ne testira neke druge muzičke pravce, dok će slučajni prolaznici (koji su čuli nešto o tome) biti iznenađeni prijemčivošću materijala (govorim, naravno, o ljudima čiji muzički svet ne čine samo JLo, Prljavo Kazalište i/ili Wilco).

Ono što nekako postaje sve jasnije jeste da su Crystal Castles koliko god mi imali sumnji u razmere njihovog talenta uspeli da se nametnu kao "generacijski bend": slika + zvuk + koncept + moda za jednu generaciju koja odrasta sa smartphoneom u rukama i tek mutnom idejom da je jednom davno bio neki grandž. Ne znam šta njih zanima, ne znam ni šta ih profiliše, imam tek blag utisak da oni zahtevaju jako puno vremena da bi se odredili prema svetu i da su užasno nervozni što im svet ne daje ni desetinu traženog. Rekao bih da ih možda pojašnjava taj hronični osećaj "u-prolaznosti", sretanja i mimoilaženja sa ljudima, stvarima, informacijama. Njihov život nema zaustavnu stanicu. On ne poznaje koncept zaustavne stanice. Sve je privremeno. I samo je privremenost nepromenljiva. Ako ste deo svega toga ili umete da se uživite u takav doživljaj sveta Crystal Castles serviraju dovoljno adekvatnih emocija da se u tom večitom iščekivanju osećate strašno sami i kao da vam neko stalno pravi društvo. Uvek neko drugi.

SELEKTAH: 7plusplus/10

MOĆ VEŠTICA 20.11.2012. Imaš li ti, dečko, dozvolu za tu emisiju?

via Twitter via b92.fm  

ERAAS  - At Heart – Felte - ERAAS
Wooden Wand - Outsiders Blues – Fire - Blood Of The New Oaths

Iggy Pop - Initials BB - Mercury  - From Gainsbourg to Lulu

Lescop – Ljubljana – Pop Noire - Lescop

Cayucas – Cayucos – Secretly Canadian 7”

Holly Herndon – Fade – Rvng Intl - Movement

PINS - Little Sting – Bella Union - Luvu4lyf EP

Cults Percussion Ensemble - The Little Dancer - Highland - Cults Percussion Ensemble

Dum Dum Girls - Trees and Flowers – Sub Pop - End of Daze

G.O.O.D. Music - Clique (ft. Kanye West, Jay-Z and Big Sean) – Def Jam - Cruel Summer

Dreamscape - Finally Through – Kranky - La-Di-Da Recordings

Josephine Foster - Words Come Loose – Fire - Blood Rushing

The Crystal Ark - Touch (Revist) – DFA - Songs to Burn & Sing

Alec K. Redfearn and The Eyesores – Unawake – Cuneiform - Sister Death

The Metaphysixxx - Exercise Ecstasy – Paw Tracks - Top Ten Hits of the End of the World

Villagers – Memoir – Domino - The Waves

Bastard Of The Skies - Bookatee Willalee – Future Noise - Tarnation

Jessie Ware - No To Love (Ewan Pearson's Permissive Society Remix) – Island 12”

The Mallard - There She Goes Again - Castle Face and Friends – The Velvet Underground & Nico

LANA DEL REY - Paradise EP (Interscope)

Lepa Lana lepo peva i lepo je zabole

Jedini razlog zašto pišem o ovom osmo/deveto/jedanaestopesmnom izdanju (zavisi gde ga kupite) jeste što mi se toliko jebeno sviđa na tako dobar način. I to toliko da nemam problem da ovo bude najseljačkija recenzija koju sam ikada napisao (spreman sam da čujem šta bi po vama bila "ozbiljna konkurencija").

Kao što znate, Lana i ja se volimo. A sada se i obožavamo.

Paradise EP je sve što želim od pop izdanja- seksi, intrigantan, prelepo otpevan, čežnjiv, mističan, bezobrazan, banalan, maštajući, Chris Isaak u besmrtnoj Wicked Game, duhovit. My pussy tastes like Pepsi Cola... kaže Lana na samom početku pesme Cola. Stih koji bi danas (a možda i pre) sahranio Madonnu, koji bi u ustima većine pop pevačica delovao izveštačeno i bezveze, a u Rihanninim čak i... izlapelo? Ali Lana je seksi, intrigantna, prelepo peva, udara čežnju, udara mistiku (vašarski, ali nema veze), zna šta je bezobrazno, ne plaši se banalnosti (ona i njena beba non stop rajduju jedno drugo), voljna je da nas uzme u zagrljaj i prepusti maštanjima, ona je game u wicked game. A meni je duhovito, više nego bila šta drugo, kada Lana, znajući šta sve misle i pričaju o njoj, na početku Body Electric peva Elvis is my father, Marylin is my mother, Jesus is my bestest friend, I don't need nobody cause we got each other. It's funny coz it's true, dodajem ja. Hebiga, saborci, ali Blue Velvet zvuči kao da je napisana za Lanu Del Rey. Za nekoga ko izgleda i peva i zove se Lana Del Rey.

Materijal na Paradise EP-iju je, rekao bih, ujednačeniji, goth linija je pojačana, tempo je usporen i obrisi onoga što smo do sada svi prepoznavali kao "delrejasto" sada su jasniji i daleko samouvereniji. Lana sebe vidi kao klasik, retro u dizajnu, univerzalan i večan u temama, moderan u detaljima. Nije bez razloga pesma Burning Desire i Lana pored nje sela na haubu Jaguara u kros-promociji za ovo izdanje. A svakako ko se jednom vozio u Jaguaru reći će vam da once you go Jag you can never go Mini again. Ili tako nešto. Jedina pesma koja štrči malo više nego drugo jeste balada Yayo pre svega svojim aranžmanskim rešenjem koji preslikava seksipil Marylin Monroe i setu Edith Piaf. Ova blazirana egizibicija zapravo je najveći podjebavač na izdanju, jer u isto vreme uverava i razuverava u fejknes zvani LDR. A sve što zainteresovani svet treba da uradi jeste da prihvati da ispod (prepoznatljivog) stila stoji dovoljno autentičan ili, barem, "izbalansiran" sadržaj. U ostalom o snazi "brenda" tj njegovoj prilagodljivosti govori i to da je Burning Desire lako mogla (danas ili svojevremeno) biti singl Love And Rockets. I čik da vas čujem da kažete da nije!

Uvodna Ride je verovatno njen najlepši singl i ne znam da li ga više volim u originalu ili u Photekovom remiksu (kombinacija najfalseto Lane i 80s white housea kakav je Dr Robert realizovao na singlu Wait sa Kym Mazelle). Uticaj U2 je očigledan. Iako biste vi pre rekli Coldplay. Rick Rubin ko-producirao! American je najbliže fileru na ovom izdanju pre svega zbog toga što su svi "delrejasti" momenti podjednako istaknuti i možda je pesmu najbolje prihvatiti kao autosubverziju ili samoironizaciju, Lane ili "američkog". Cola, (i meni na ovom setu verovatno najdraža, a nije obrada Sisters Of Mercy) Body Electric, Blue Velvet i Gods and Monsters vrzmaju se po nešto gotskijem terenu nego što nas je Lana navikla. Cola u nekim trenucima podseća na Lullaby od The Cure u Princeovoj verziji. Ako zavirite iza kulisa ove verzije Blue Velvet ona plaši svojim (pre)savršenim dimenzijama.

Ne znam zašto je Paradise EP realizovan kao EP- ima devet pesama što je u odnosu na neka današnja izdanja i brojem i kvalitetom dovoljno za normalan album, ali je daleko pogubnije što se/će se na njega gledati kao na prirepak Born To Die, realizovan da pred Božić pospeši njegovu prodaju u novom deluks izdanju. Paradise EP je bolji, lepši i više Lanin nego Born To Die.

Naravno, vi imate pravo da tražite neki drugi ukus.

SELEKTAH: Jebeš objektivnost, it's Lana Del Rey! 10/10

RIHANNA - Unapologetic (Def Jam)

I u dobru i u zlu

Rihanni bi se sigurno dopao Klip. Toliko o tome.

Sedmi album stiže jedva godinu dana nakon prethodnog, baš kao i onaj pre njega, i onaj pre njega, a možda i onaj pre njega. Strategija je jasna: biti ne-isti, biti prisutan, biti samo svoj. Nekada davno zvezde su tako živele od svog posla, a tek mnogo kasnije moglo im se i da po par godina ne snimaju ništa. Rihanna je očigledno izračunala da joj se ovako više isplati. Moje mišljenje je da u percepciji javnosti ona egzistira samo kao izbacivač singlova koji su vazda veći ili manji hitovi, ali hitovi. Nisam siguran koliko je ona interesantna kao album izvođač, a cifre o prodavanosti istih direktno su povezane sa količinom i jačinom hitova. Sa uvedenom praksom od jednog albuma godišnje Rihanna praktično usaglašava dinamiku muzičke kreativnosti sa onom koja vlada u fashion industriji. Svake godine treba izaći sa nečim novim, zadržati nešto staro ("klasično"), ali i uvesti nešto novo ("radikalnije"). Zato o novom Rihanninom albumu treba govoriti kao o nečemu što joj stoji dobro ili loše odnosno kao o nečemu što je dobro ili loše po mejnstrim scenu koju ona okupira.

Nakon nekoliko preslušavanja mogu da kažem da (nepotrebno provocirajuće naslovljeni) Unapologetic zvuči bolje nego Talk Talk Talk, ima više hitova i uprkos činjenici da se vrzma među istim "kreatorima" kao i prošli put deluje svežije. Možda navodno što je "ličniji". Možda zato što Rihanna ovaj put sa malo više emocija brani svoje pravo da brani koga je već izabrala da brani.

Od stare ekipe tu su StarGate, Chase & Status i The-Dream (koji je verovatno producirao dve najbolje stvari na albumu). Od nove ekipe svakako je trebalo prvo polomiti ruke i noge Davidu Guetti zbog prebednog pokušaja da svom bekspirijans hausu da dabstep tvist (u Phresh On The Runway i Right Now) i tako se predloži za još jednu rundu demoliranja američkog r'n'b-ija. Nesrećni dabstep, ovaj put u Skrillexičnoj zamisli Ighile sačekuje nas i u bezumnom dabstep pokušaju kreiranja arena-balade u What Now. Isto važi i za mučeni StarGate-ov pokušaj sa Lost In Paradise koji nije ništa drugo do neuspeo pokušaj razbijačke pop himne kakva je bila Only Girl In The World. Novi Muse očigledno ima fanove u Americi. Na deluks izdanju posle ove pesme sledi vam solidan post-2010-Coldplay pobačaj u autokontemplativnoj Half Of Me. Jedini primer dobrog silovanja dabstepa nalazi se u budućem klupskom bengeru (da ga testiram 14. decembra na splavu 20/44?) Jump u kome su Chase & Status zajedno sa StarGateom i par delova Ginuwineovog megahita Pony pokazali da se Rihanna i seks teško razdvajaju.

Na prvo slušanje ja sam zavoleo Numb (fičering Eminem) koja ima efektan i defanzivno osmišljen refren i sooooo 80s polu-baladu Love Without Tragedy/ Mother Mary (The-Dreamova produkcija) koja mi već sada deluje kao da će naći mesto na toliko željenom Greatest Hits setu. U drugom krugu simpatije su pokupile old-skul balada Stay (sa Mikky Ekkom) za koju se negde u Holivudu upravo snima viskobudžetni "kraj filma", kao i duet sa youknowwho-om u Nobody's Business koji me na pogrešan način podsetio na to koliko je Whitney volela Bobby-ja. A ovaj džordžmajklovski pophaus i zvuči kao nešto što bi Clive Davis izabrao za pokojnu Whitney, i jedino u toj verziji ova stvar bi jedino mogla da zvuči bolje. Otprilike u istoj kvalitet/tempo ravni je i aktuelni singl Diamonds kojim su se StarGate daleko više proslavili izbacujući Riri u prvi plan, a bez prdećih basova.

Unapologetic ovaj put ima temu, njegova autorka deluje angažovanije nego pre, čak možemo govoriti i o dominirajućem produkcijskom stilu (mahom sve ono što ne valja), ali Rihanna i dalje nema želju da oko sebe okupi pesme, kao Beyonce na 4, i proba da se pozicionira i kao umetnik/autor, a ne samo izvođač. Ako sam ovo već pre pisao, to znači da sam i pre ovoga znao da sam u pravu.

SELEKTAH: 7/10

A SIMPLE LIFE

Neumoljiva lakoća postojanja

Nedavno sam (po prvi put u životu) gledao Ozuov Tokyo Story (koji je u nedavnom izboru magazina Sight And Sound izabran za treći najbolji film svih vremena). Možda sam na projekciju stigao sa kojih sedamdeset godina zakašnjenja, možda sam u međuvremenu gledao previše filmova na koje je ovaj film uticao (među njima i božanstveni Koreedin Even If You Walk And Walk) pa zato nisam bio impresioniran i nisam baš shvatio šta ga čini toooliko velikim filmom. To je jedna sasvim obična priča o starim roditeljima koji po prvi put posećuju svoju decu u Tokiju- melodramatična, nostalgična, sa nežnom mešavinom života i smrti, uz puno detalja koji naslućuju sporedne sudbine, malčice moralizatorska, realistička... Nešto kao Čehov u Japanu.

A Simple Life, prvi film kineske veteranke Ann Hui koji sam gledao u životu (a ima ih još 27!), deluje kao omaž/varijacija/nastavak te priče. Ah Tao izgubila je oca kao mala devojčica, nakon čega ju je majka (pro)dala u Hong Kong kod bogate porodice u kojoj ova provodi šezdeset (!) godina u vernoj službi. Nakon što preživi moždani udar ona odulučuje da se penzioniše i preseli u starački dom, a brigu o njoj preuzima filmski producent Roger, kod koga je službovala poslednjih godina i koga je praktično, baš kao i njegovu braću i sestre, podizala od malena.

Nakon četrdesetak minuta ovog filma rekao sam Žozefini- ovo do sada je bilo skoro savršeno. Hui, koja i sama ima godina koliko i njena glavna junakinja, očigledno je ispekla zanat posmatranja ljudi i već kroz nekoliko uvodnih scena dvoje glavnih protagonista živi su ispred nas do najsitnijih detalja. Ah Tao je vredna, požrtvovana, poštena, jedna od onih što znaju šta je dobro za druge. Roger je pomalo narcisoidan (možda i closeted gay), hladan, disciplinovan, uredan, dečak. Hui nas prvo navodi da pomislimo da ima nečeg pomalo neprijateljskog, hladnog, nipodaštavajućeg u njegovom odnosu prema njoj i nečega pomalo podaničkog u njenom kućnopomoćnisanju, ali kad smrt kucne na vrata sve to počinje da dolazi na svoje mesto otkrivajući jedan velelepan "thank you note" jednoj ženi.

A Simple Life je neverovatno plemenit i neverovatno kosmopolitski film. Ono što ga čini čudesnim jeste činjenica da deluje uverljivo, da nije suvoparan i patetičan, nametljiv i poučan. Sva njegova filozofija dolazi iz poruke- vidite da nije teško, iako može da bude. U drugoj polovini filma Hui je možda malo preterala sa količinom nedvosmisleno lepog ponašanja prema staroj pomoćnici (kad su u pitanju Rogerova braća i sestre), ali je našla načina da opravda dobar deo toga (Rogerova majka kroz domaćicu vidi i sopstveni kraj, dok su humor i zajebancija odgovarajuće sredstvo da se i Rogerovi prijatelji zahvale na dvorenju koje im je Ah Tao priređivala kad su svraćali kod Rogera). Ono što je posebno lepo jeste što i sama Ah Tao dobija priliku da vidi da je njen život i način na koji ga je provela imao smisla, tj da lepo ume lepim da se vraća. Najteža od svih lekcija, znam.

Hui vanserijski precizno odeva svoje junake (poigravanje sa Rogerovim stilom), osmišljava njihov životni prostor (obratite pažnju na milje na Rogerovom trosedu, kao i kada je on tu, a kada nije), dok je odabrani starački dom zlokobno okupljalište poluzaboravljenih duša. Međutim, on ne izgleda kao kuća na kraju sela, već kao filijala neke banke ugurana između par stambenih zgrada u sasvim običnoj honkoškoj ulici. On nije skrajnut, on je tu, i dalje deo svega. Svaki od stanovnika doma predstavlja jednu od mogućih sudbina koje je Ah Tao izbegla, i ona posmatrajući sve to shvata da njen život nije bio samo pranje i peglanje. Taj momenat posmatranja- Ah Tao koja posmatra svoje saborce pred poslednjim tunelom, Roger posmatra sudbine u domu i suočava se sa životom koji je daleko od momačkih zabava u kojima on uživa, njegova majka kroz Ah Tao počinje da sabira i svoje životne učinke. Svi nekako preispituju svoje službe, kao i kome su one učinile dobro. Ako tražite dobre hrišćane u ovom filmu ih ima dosta, a da bog ili crkva nisu ni spomenuti. Samo kažem.

Ako se osećate izgubljenim, ako mislite da ste sasvim sami, ako ste izgubili svaku nadu, pogledajte A Simple Life. Iza svakog života krije se još jedan koji ima svašta da kaže o vašem.

SELEKTAH: 9/10

SAFETY NOT GUARANTEED

Nije važno u šta vi verujete, već ko vam još veruje u to

Ovo je jedan od onih filmova koji vas, gledaoce, udružuje u navijanju za glavnog junaka, jer je potencijalno ispunjenje njegovih verovanja nada i za nas. Nešto kao Jevanđelja ili knjige Dana Browna za neke. I to je možda jedina stvar koja mi se u ovom filmu nije dopala, jer vam ne daje izbora. Jer ako ste protiv glavnog junaka, onda ste protiv sebe, a ko je protiv sebe, taj će uskoro biti mrtav i do tada verovatno nikome neće trebati. Život je surov. And a bitch.

U isto vreme Safety Not Guaranteed je jedan od onih "malih", američkih feelgood/feelbad filmova kojih vam je verovatno pun kurac (kao meni), jer ih ima na stotine i vrlo retko su iole pristojni, ali kad jesu, onda su skoro veličanstveni (I Love You Man ili Rachel Getting Married). Tako da uvod i deo razrade treba izdržati pre nego što se film otrgne od vaše strepnje da vas čeka još jedan antiholivudski mommydaddyissue dosadnjanjanjaković.

Prva dobra stvar koju je reditelj Colin Trevorrow uradio bila je da kastuje Aubrey Plazu iz Parks and Rec i da je zamoli da radi sve isto kao u tom sitkomu. Plaza nema mnogo talenta, ali ono malo radiće posao još neko vreme na najbolji način. Ona je prgava dobrica kojoj efektno stoje sarkastični i diskreditujući onelineri. To je čini potencijalno svežom romkom partnerkom u ovoj neobičnoj (naučno-fantastičnoj?) priči o čoveku koji daje oglas da traži partnera za putovanje kroz vreme. Tim novinara iz velikog grada (novinar i dvoje internista) poslat je u mali grad da uradi priču o tome. I taman kada se vi uplašite da će za Dariju (Aubrey) to putovanje kroz vreme biti suočavanje sa majčinom smrću u detinjstvu, za novinara susret sa devojkom koja mu je priuštila prvo pušenje u srednjoj školi, a za "Indijca" pogonsko gorivo za samosatirizaciju klišea o sopstvenom narodu, Trevorrow ovaj eks-fajl rasteže još malo testirajući našu voljnost da se bavimo još jednom paranoidnom šizofrenijom usled tragedije tj državnom konspiracijom, i vrati ovaj film gde mu je mesto- u naše srce.

Sve je mahom prijatno, najviše zbog toga što likovi uvedeni u naša očekivanja o njihovoj jednodimenzionalnosti neprekidno beže od toga, radnja se malčice koprca u mestu i nije baš najbolje artikulisana, ali ljubavnici se na kraju pronalaze. I to je najbitnije. To je uvek najbitnije.

Miloše, ovo je, dakle, ona vrsta filma koju treba da gledaš sa devojkom na leptopu na putu od Niša za Beograd, a ne Uncle Boonmee Who Can Recall His Past Lives.

SELEKTAH: 7/10

L'ENFANT D'UN HAUT

Ako Evropa ovako nastavi o čemu će zemlje trećeg i četvrtog sveta i Srbija snimati filmove?

Priče o malim ljudima. Volim kada su u pitanju zaista mali ljudi. Ne veći od 60ak centimetara. I ne volim kada mi se umesto njih podvaljuju deca da bi priče ostale "male".

Ne volim ni ovaj film nešto naročito. I ne znam šta hoće od mene? Da poverujem da je u Švici loše?! Pa da stvarno jeste ne bi već četvrta generacija Srbalja odlazila tamo na studije. Možda ja imam pogrešnu predstavu o ovoj večito nezavisnoj zemlji, pa Ursula Meier pokušava da slici Švajcarske kao najpolicijskije od svih zemalja u kojoj je sve kao na omotu Milke razbije makar ram. A pri tome ovu zemlju ne sagledava kroz sudbine nekih izbeglica, dođoša ili Albanaca, već kroz živote dvoje čistokrvnih Švajcaraca (šta god to bilo).

Ursulu Meier sam zapamtio po filmu Home u kome Isabelle Hupert igra majku "sasvim obične porodice" čiji život se menja kada autoput koji prolazi tik uz njihovu kuću proradi nakon što je desetak godina bio napušten (upitanju je bila nenamerna alegorija Srbije devedesetih khm khm...). Mislim da je ideja bila mnogo bizarnija od egzekucije, a to nisam očekivao, kao što to ne očekujem ni od jednog filma u kome Isabelle glumi.

U L'enfant d'un haut (Dete sa vrha ili Dete vrha, jel, francuzi, šta bi bilo pravilnije?), ili kako je preveden u ostatku nešvajcarskog sveta kao Sister (baš kao i na predstojećem Festivalu autorskijeg filma), je manje egzibicionistička priča. U pitanju je socijalna drama koja na svaki način (vizuelno, tematski, idejno) duguje puno toga braći Dardenne, ali njene korene možemo naći i u većini filmova "malih kinematografija" koje su uspele da se dokopaju nekog od viđenijih festivala. Autorskijeg filma.

U srcu naše priče je dečak Simon koji živi zajedno sa odraslom sestrom u jednoj ogavnoj, blokovskoj višespratnici podno popularnog švajcarskog skijališta. Njihov stan nema kupatilo s obzirom da oboje nužde napolju u blizini zgrade. To treba da vam govori ko su i šta su. Prema jednoj Simonovoj priči, za koju ćemo nakon tvista saznati da je lažna, roditelji su im stradali u automobilskoj nesreći. Ona se bavi blejanjem, možda i prostitucijom, a on, siroma', svakoga dana odlazi do skijališta gde na razrađene i utabane načine krade svu moguću skijašku opremu koju potom prodaje deci ispred svoje zgrade i drugim zainteresovanim. Na taj način njih dvoje preživljavaju.

Najviše od svega mi se dopala Ursulina Švajcarska. Od pomena bilo kakve idile ima samo jedan lep i sunčan kadar skijaša i snoubordaša niz padinu. Sve ostalo je blato, zadnji ulazi hotela, olupane kasete za držanje stvari, treći svet na privremenom radu u Švici, ružni ljudi i pocepane čarape na vrhovima prstiju. Ova Švajcarska izgleda, pretpostavljam, kao posleratno okruženje Jahorine.

Dopao mi se i Ursulin način da u dečakove ilegalne aktivnosti unese nekakav tomsojerovski šarm, da ih tretira benigno, ali ostajući u svetu u kome mali-veliki Simon razume šta radi, kao i da to sve radi jer je "man of the house" koji nema drugog izbora. To otvara prostor da ga zagrlimo.

Nije mi se dopao njegov love-hate odnos sa sestrom, ta neizrečena mržnja i neiskaziva ljubav, koja postaje još jasnija nakon efektno plasiranog, ali, ipak, nepotrebnog tvista. Koji po mom mišljenju ne unosi puno toga novog u to kako njihov odnos već izgleda tj kakav je on zapravo. On sa njom deli život. To je istina.

Još manje mi se dopalo gostovanje Gillian Anderson, čije glumačko prisustvo višestruko uznemiruje percepciju drame, jer sve vreme očekujemo da će ona biti "neko bitan". A ne bude. Bude samo glup znak da nam se kaže nešto o Simonu. Divnom dečaku.

Iako ih ne volim, kod braće Dardenne volim što teme kojima se bave, i koliko god njihov potencijal za sve oblike emo-eksplotejšna bio, filtriraju na hladan i distanciran način, jureći pravdu, moralnu raspravu, filozofski smisao, a ne zadihana tela i uzavrela srca svojih junaka. Urusula ne zna šta bi. Ona svakako ne želi toplu ljudsku priču, a ipak ju je na kraju napravila. Ona bi da socijalno izdigne na egzistencijalno, ali u tome ne uspeva.

Konačno, kod Urusule (za razliku od Dardennovih) nema priče. Imamo insert iz života, koji nas čak ne uverava ni da je jedan od mnogih ili onaj- različitih od svih prethodnih. Zavirili smo, videli nešto i nastavili dalje, kao svi oni koji se nećkaju da li da kupe ukradene skije od Simona.

SELEKTAH: 3plus/10

MOĆ VEŠTICA 13.11.2012. And it felt like a kiss

via Twitter via b92.fm  

Compuphonic feat. Marques Toliver - Sunset (Original Mix) – Get Physical Music 12”

Captain Murphy - The Killing Joke - Bootleg

Ned Collette & Wirewalker - The Hedonist – Fire - 2

Debo Band - Tenesh Kelbe Lay – Sub Pop - Debo Band

Hiawatha - Dogs of War –Last Gang  - Language

Micatone ft Stuart A. Staples – Handbrake – Sonar Kollektiv 7”

Petite Noir - Till We Ghosts – Bad Life 7”

Heroin and Your Veins - Perpetual Sorrow – Pimpmelon - Regret

Patsy Riggir - My Little Corner Of The World – Epic – My Little Corner Of The World

Animal Collective - Wide Eyed – Domino - Centipede Hz

Becky Lee and Drunkfoot - Man Like You – Voodoo Rhythm – Hello Black Halo

Big Boi – Lines - Whitelabel

Simone Felice - Hey Bobby Ray – Reveal - Simone Felice

Fear of Men – Mosaic – Too Pure 7”

Alt-J - Something Good – PIAS - An Awesome Wave

808 State - In Yer Face (From The Kites Of San Quentin Reworking) - Bootleg

Lambchop - 2B2 – Merge - Mr. M

Future Twin – Lockits – Self-released 7”

Lana Del Rey - Ride (Active Child Remix) – Interscope - Ride (Remixes) EP

Paul Banks - Young Again – Matador - Banks

Lianne La Havas - Forget (Mele remix) - Whitelabel

The Lemonheads - Mallo Cup – Fire 7”

HOLY MOTORS

Ja vama
NIŠTA
ne dugujem čak ni to
da
me
RAZUMETE
LI?!

O ovom filmu čitao sam na Gardijanu tokom trajanja Kanskog festivala. Autor recenzije ga je hvalio, ali nije propustio da napomene da je film podelio kansku kritiku, kao i da će to "o čemu se u filmu zapravo radi" biti predmet bezbrojnih rasprava. Ljubitelja Caraxa, hipstera i filmskih zamlatitelja, dodajem ja.

Žozefina misli da je Holy Motors, Leosa Caraxa o glumcu koji ponovo prolazi kroz svoje najveće životne uloge.
Leos bi trebalo da bude srećan zbog toga.

S
P
OJ!
L
E
R
I
Biće ih.

Nisam neki fan Leosa Caraxa. Gledao sam Polu X na nekom od FESTova i da jednom nisam pričao sa Majom o tome zaboravio bih i to. Ona i dan-danas insistira na tome da moram da pogledam Les amants du Pont-Neuf. A ja nikako.

Gledanje filma je prilka da odlutate u druge svetove. Ponekad i da se izgubite. Meni filmovi poput Mullholand Drive izgledaju kao filmovi previše očigledne namene da vas izgube u svom lavirintu. Više volim da sebe zateknem u nekom tajlandskom staračkom domu i osetim bes što ne mogu da uteknem iz njegovih pravougaonih soba protkanih staračkim borama i mirisom smrti.

Holy Motors nije toliko komplikovan film. Jednom kada utvrdite ključ u kome želite da ga čitate on će se pred vama otvoriti kao one slikovnice sa par debelih listova.
PAR DEBELIH LISTOVA

Na početku filma lik koga glumi Leos Carax sedi u svojoj hotelskoj sobi nadomak aerodroma. Dezen na zidu duž cele sobe predstavlja šumu. Lik umesto vrha srednjeg prsta ima ključ koji gura u rupu na jednom mestu tog zida. Pred njim se otvara tunel koji ga vodi u mračnu salu bioskopa u kojoj se prikazuje film. Crno-beli, u lupu, o tipu koji se nateže u navlačenju kanapa sa nekim drugim. Izgleda kao neki nemi film od pre boga.

Aha!
(već tu mislim se u sebi duvajga! Ali, tiho, da ne smetam publici)

Nakon toga, upoznajemo našeg glavnog junaka, on izlazi iz ogromne vile, u očigledno dobro čuvanom naselju, i belom limuzinom u pratnji telohranitelja kreće na svoje svakodnevne aktivnosti. On, naime, ima SASTANKE.
I za svaki od njih on treba da se preobuče, nabaci šminku, masku, da se spremi za ulogu.
I onda izađe iz kola, odglumi, vrati se u kola i sve iz početka.

OK, imali smo takvih momenata u Noriko's Dinner Table i Alps i verovatno još u nekom filmu koga ja ne mogu da se setim, ali ova dva su iz ovog milenijuma, pa već možemo da govorimo O TRENDU, zar NE?!

"Sastanci" koje naš glavni junak ima iskoraci su u "film"/filmsko, nadrealno, podsvest, predstavljaju kritiku društva, ili su čista zajebancija. Ja mislim da je sve u opticaju. Naš junak menja socijalne statuse, odeću i izgled lica, bez ikakvog problema. Ali ono što proživi ne pada mu lako. Carax ne daje jedan ili jasan ključ za razumevanje svih sastanaka. Ponekad su to susreti sa ljudim koji su očigledno u istom biznisu kao i on, ponekad se susreće sa samim sobom (samo u drugoj masci/kontekstu), ponekad je tu za druge (kojima ne može da pomogne, na drugačiji način ili ikako). Neke scene, pak, daju zamaha razmišljanju o društvenoj kritici poput prve gde imamo siromašnu staricu koja prosi i niko je ne konstatuje, zatim onu u kojoj naš junak otima manekenku u sred snimanja editorijala i odnosi je u mračnu pećinu i oblači je u hidžab i potom je tera da paradira pred njim. A dovoljno simbolike nosi i scena u kojoj junak izleće iz kola da bi ubio bogatog bankara.
A možda
SVE TO ZAJEDNO!
Svako od nas šetajući ulicom, susrećući druge ljude, ponekad pomisli da je neko drugi, u nekom drugom kontekstu, svi mi odmaštamo u nečije tuđe svetove. Vođeni egom.

Ali, kraj filma je interesantan. Poslednji junakov sastanak je sa svojom suprugom i njihovo dvoje dece (ako me sećanje ne vara, to je njegova početna situacija). Međutim, limuzina ga odvodi u kuću u kojoj ga dočekuju dva majmuna, poput onih koje koristimo za eksperimente. Ostavljen je prostor da pomislimo da je sve to jedan veliki eksperiment koji se bavi ljudskošću, našim kapacitetima da se bavimo sobom i drugima. Da patimo. Da se radujemo. Da postojimo.

A onda.
Dođu.
Holy Motors.

Holy Motors je garaža u kojoj "spavaju" sve te limuzine, poput one u kojoj se naš junak vozi ceo film, i unutar kojih, kao u filmskim studijima, postoji sve što treba jednom glumcu da uđe u lik (čitavi životi, dakle).
Carax nas ostavlja da čujemo šta te limuzine međusobno razgovaraju, kao deca u sirotištu, pred san. A oni se žale da će uskoro postati nepotrebni ljudima, baš kao i sve ostale mašine.

Kod Caraxa sve, očigledno, ima nečeg ljudskog u sebi.
Poput zabrinutosti.

Holy Motors je možda film o pucanju naše civilizacije i našoj zabrinutosti nad tim. Misilm, Caraxovoj.
To je mindfuck sa našim očekivanjima od klasičnog filmskog narativa i logikom realnosti. Njegov predak Bunuel je radio nešto slično. S tim što je Carax Bunuelovu satiru zamenio korodirajućim egzistencijalizmom. Sve su samo uloge.
Maske.
S
I
TU
a
C
I
JE!

Poput scena u filmovima. Mogu biti bilo kog žanra koji se dogovorimo.
Čini mi se da Leos baš to pokušava da nam stavi do znanja.

Ja bih, ipak, da plivam sa ajkulama koje mogu da mi odgrizu pola tela.

SELEKTAH: 5/10

ФОЛК

С горким сценама с муком се борим

Фолк је покушај Прве да се просељачи на фин начин и покуша да мазне део публике неумољиво одане Пинку која на ружичастом ТВ екрану не разликује снег, говно или Леу Киш. У исто време Прва је, самопрофилисана као "урбани мејнстрим", провалила да на даљинским управљачима већине наших (ментално непробојних) суграђана никада неће заменити РТС на првом дугмету док не уведе мало праве музике за душу. Ја, наравно, немам проблем са циљем, већ са средством.

У нашој кинематографији и ТВ продукцији кафанска певаљка одиграла је крупнe улогe и скоро да нема редитеља који се није позабавио овим ликом, макар на нивоу елемента који дефинише социјални амбијент. Ако ме сећање не вара Фолк је први ТВ/серијски покушај бављења самом народном певачицом и њеним животом, а сасвим сигурно први покушај дочаравања тренутно практикујућег модела пробијања до естрадног врха.

Главна улога једанаестогодишње певачице (тако каже Прва на сајту, у серији би поверовали и да има коју годину више) Звездане (то кад српски сценариста хоће да оствари више) припала је Катарини Богићевић која је пре годину дана била финалисткиња музичког ријалитија Ја имaм таленат. Међутим, гледајући серију имаћете великих проблема да утврдите да ли је она једини натуршчик у серији.

Баш како нас је све скромнија продукција наших серија навикла у пилоту скоро и да нема никаквих дешавања, осим ако не рачунате оне релевантне за Звезданине вршњаке (који, даће бог здравља, ово неће ни гледати) и који се односе на то да ли ће разредна "кевићка" да пусти Звездану на такмичење у Обреновац. У Краљеву, дакле, отац (Исаковић Борис) и мајка (Нинковић Наташа) имају талентовану цурицу коју отац, познати 'армоникаш, естрадно подводи по свадбама не би ли зарадио неки Евро да прехрани своју бројну породицу која поред њега и Звездане укључује и мајчин (слутим покондирени) педикир. Покушај да нам се експлоатација малолетног чељадета прикаже као голо преживљавање у срцу Србије омануо је мањком информација о томе зашто мајка и отац не раде, где су радили, одакле мами паре за педикир, где је тати, ако је већ тако познат, бенд и нека одрасла певаљка, као и зашто је Звездана јединица.

Но, серија озбиљно не стигне да заживи ни као социјална критика једног модела привређивања, а аутор серије (сценарио и режију потписује мени непознати Душан Милић) своју уметничку оштрицу помера ка стању у просвети и улози уч'тељ'це музичког у образовном обогаљивању малолетне З. Нешто касније откривамо да уч'тељца (Тапушковић Наташа) поред жеље да оствари један давни сан (са З.) нема ништа против ни да јој током припрема за такмичења асистира Звезданин отац у својству пипача и сексуалног асистента. Међутим, аутори чак ни у том турбофолкоидном миксу духовног предграђа и нереализованих амбиција не налазе мир, већ алаву оштрицу своје критике дижу и на локалну самоуправу, па тамо видимо да је локални челник општине  на "једиговна" са 'армоникашем, али и да је особа од интегритета када је у питању чињење услуга. Остаје отворено питање зашто је нешто што је приказано као очигледна пракса у нашем малом мисту баш овај пут омануло у реализацији. Или се ради о бедном покушају пиара за стварне локалне власти.

Између ових оштрих критичких замаха имамо назнаке типичног несрећног српског брака, беживотно или имбецилно реализоване покушаје приказивања живота тинејџера, Николу Којоа на ауто-пилоту (овај пут као власника кафане и судећи по нејасним изјавама политичког реакционара) и малу Катарину која боље пева, него што глуми, али чак ни то не ради на начин због кога бих разбијао чаше. Но, ваља бити стрпљив са њеним младим годинама.

Већ графичка опрема серије у нечему што заузима простор шпице наслућује да Душан Илић и као редитељ влада истим талентом као и сценариста . Окер тонови који преовладавају у нашим рекламама присутни су и овде, режија је млака, безидејна, досадна, па чак и у најврелијим сценама (када мала Звездана пева Мито бекријо и гази по столу док свадба (треба да) пада у транс) пре имамо утисак да је пар пластичних фигура оживело у излогу продавнице.

Коначно, није јасно ни ком јату Звездана жели да припада. Спомиње се Цеца, Звездана уз доручак певуши Секу Алексић чији спот иде на тевеу, али у кафани и на пробама за такмичење она пева песме које су прославиле стару гарду попут Василије Радојчић  и Ханке Палдум. На овај начин серија губи свој највећи адут, а и смисао, ако мене питате. Јер да Звездана жели да себи прокрчи пут "добром песмом" и некаквим (назовимо га) "конзервативним" ставом према естради ово би био занимљив, можда и узбудљив (са другим сценаристом и редитељем), покушај успостављања старог естрадног система вредности где је глас вредео више од сиса и дупета, или је морао да буде барем толико добар. Овако, прича о "још једној" секицецијеци, испричана кроз предвидљиве клишее, не треба да занима никога, сем пар будала које ионако не ваде кљусе из таблоидних јасала.

Један нула за лизарда, Шотру и Војоду.

SYNDROMES AND A CENTURY

Šta tačno radi reditelj kada režira po svom scenariju sem što misli da kara scenaristu baš kako ovaj voli?

Pogledajte ovaj prelepi promo plakat za Apichatpong Weerasethakulovog (u nastavku samo AW iz očiglednih razloga) kanskog pobednika Uncle Boonmee Who Can Recall His Past Lives. Gledao sam taj film i kad se pojavio čubaka iz pakla pomislio sam da je to najbolji film IKADA! Nažalost, AW nije učinio mnogo da taj moj utisak poživi i desetak minuta. Tu i tamo mogu da kažem da sam ponešto razumeo iz tog filma, ali u celini moj mozak je doživeo frontalni sudar. Koji mu nije prijao. Ostala je samo želja da se pogleda još neki film ovog tajlandskog reditelja. I tako i bi.

I tako i bi.
Syndromes And A Century. Trebalo je, barem, naslov da me odvrati, ako ne od gledanja ovog filma, ono barem od pomisli da ću tek ovde nešto razumeti tj da je tek ovde neko nešto zamislio da se razume.
Priznajem još u toku filma otišao sam na metacritic da pročitam par recenzija, čisto da ne mislim da sam lud i da pre kraja "pohvatam koju" da ne ispadne da sam film gledao kao krava Miroovo platno. U recenzijama sam saznao da je sasvim OK da ništa ne razumem, kao i da je super što je reditelj podelio pres materijal pre projekcije filma, pa su skoro svi kritičari posle mogli da pišu da kao nije ni bitno da li znamo šta je AW hteo (to je njegova fiks-priča o tome kako su se upoznali njegovi roditelji), već treba da se prepustimo filmu.

AW nije sklon vizuelnim čudesima kao Terence Malick. Njegov film izgleda ružno, podjednako između četiri zida i na otvorenom. To napominjem, jer mi je predloženo da mu se prepustim.

AW i nema neke glumce, ili su meni tajne (dramske) kulture ostale neprikazane. A ni ti glumci nemaju bog zna šta da glume. Film, istina obećavajuće počinje- sa nekakvim redovnim intervjuem lekara koji obavlja drugi lekar(ka). Glumci se obraćaju kameri i mi ne znamo odmah o čemu se radi. Potom shvatamo da je "neki tip koji se tu muva" zaljubljen u lekarku i to joj saopštava. Potom ona počinje da mu priča kako ju je muvao neki farmer. Ni u jednom ni u drugom segmentu nema posebno zanimljivih momenata, ni na planu priče, ni psihologije, ni režije (osim ako očajnički ne želite da ovde vidite nešto post-Antonionijevsko što je meni promaklo). Nešto od psihologije samog podnebnlja dolazi u vidu satirične scene sa budističkim monahom koji traži načina da se dokopa pilula za spavanje.

Nakon toga, film počinje iz početka, iz drugih uglova, sa nešto izmenjenom dijalog listom. Više ne pratimo lekarku koja je intervjuisala, već njega koji je bio intervjuisan. Nalazimo se u nekoj sajbermodernoj bolnici, potom u hodnicima susrećemo pacijente koji igraju tenis sa vratima, mnogi ljudi imaju pomagala, neka lekarka počinje da leči nekog mladića homeopatskim metodom i taman kad sam pomislio da će mi pozliti od ovog elsidizovanog Lost Highway momenta AW pušta sve balone i film postaje nekakva mešavina dokumentarca o aktivnostima ljudi na Tajlandu i trećerazredne realizacije Malickove ideje da "planetu treba pustiti da nam sama govori".

Ne vidim poentu filma koji do ove mere muči gledaoca simbolima i dekodiranjem, nema šanse da će se iko prepustiti ovom filmu, delom i zbog toga što neće imati u čemu da uživa. Syndromes and a Century (i dalje nemam pojma zašto se ovako zove) je bezumna sprdačina.

SELEKTAH: 1/10

MOĆ VEŠTICA 06.11.2012. Oni su stradali da bi mi imali parking

via Twitter via b92.fm  

J Mascis – Circle – Sub Pop 7”

Gigamesh - Don't Stop (Original Mix) – Kitsune - All My Life EP

James Yorkston - Border Song – Domino - I Was A Cat From A Book

io echo - Ministry of Love – IAMSOUND - IO Echo

Girlseeker – I Can't Help The Way I Feel – Big Love - 1-800-Greed

Mark Etizel - Your Waiting – Merge - Don't Be A Stranger

Masquer - O Helga Natt / King Night – MSQR - Covers

Josephine Foster - Sacred Is The Star – Fire - Blood Rushing

Veronica Falls  - Under My Thumb – Bella Union - 5 Covers EP

Mutilation Rites – Fogwarning – Profound Lore - Empyrean

Hatti Vatti featuring Cian Finn - You (Phaeleh Remix) – New Moon 12”

Dignan Porch – Darkness – Captured Tracks - Nothing Bad Will Ever Happen

Tropic of Cancer - Temporary Vessels – Ghostly International - Part Time Punks Radio Sessions

Hot Sugar - 56k ft. Heems – Scion AV - Scion A/V Presents: Hot Sugar - MiDi Murder

Dave Cloud and The Gospel of Power – Emmanuelle – Fire - Live At Gonerfest

Richard 'Rabbit' Brown - Never Let the Same Bee That Stung You, Sting You Twice – Tompkins Square - Aimer Et Perdre: To Love & To Lose Songs, 1917-1934

El Perro Del Mar - Walk on By (Saint Etienne Remix) - Whitelabel

Popstrangers – Heaven – Carpark 7”

Crystal Castles – Plague - Soundcloud