THE INTERRUPTERS

Er ste gledali The Wire? Er ste gledali The Corner? Pa što onda da (ne) gledate i svojevrsni "behind the scene" tih priča?


Ja sam sociopata. Sorry.
Ja razumem da se (vrlo vrlo hvaljeni) dokumentarac The Interrupters bavi vrlo nezahvalnom temom i to na još nezahvalniji način, na čemu bi obilato trebalo da budemo zahvalni autoru Steveu Jamesu, i ja sam mu zahvalan, ali mene sve to ništa ne potresa. Čak mi je i smešno.

Ne znam da li ste znali, ali Čikago iz koga je potekao Barack Obama (barem njegov "američki deo") prvi je na listi po broju žrtava u obračunima bandi među američkim gradovima. U pokušaju da tu stopu smanje razni bivši krimosi i članovi bende osnovali su NGO-ovska udruženja poput "The Interrupters" koja na bazi bivšeg iskustva svojih članova pokušavaju da, ponekad i bukvalno, prekinu nasilne obračune i mlade ljude odgovore od dijaloga oružjem. Naši "junaci" su ćerka bivšeg lidera jedne od bandi koja je, od svih stvari, mirnu luku našla u islamu, zatim dva bivša zatvorenika- afro-američkog i hispano porekla.

Sa zaista neverovatnim pristupom jezgru problema Steve James beleži "intervencije" Prekidača, upućuje nas u okolnosti sukoba i zlosretne sudbine aktera, a sve to prepliće sa biografijama samih Prekidača. Tako upoznajemo dva brata koja su u različitim bandama, pa njihova majka ima žešćih problema da ih privoli na zajednički ručak, svedoci smo nekoliko sahrana tinejdžera na kojima i oni koji su živi deluju podjednako hladnokrvno, a ponekad su stvari na korak od povlačenja pištolja. Kažem, ako ste gledali The Wire i The Corner ovde nema nikakvih novih momenata, naročito kada zaboravite da su to stvarni ljudi i stvarne sudbine (čemu Jamesova režija znatno pomaže). Ljudi se ubijaju, blesavi su, mladi, imaju neotežan pristup oružju, majke plaču, očevi prete, traži se pravda, društvo je zabrinuto, Anderson Cooper prenosi...

Ima jedna scena u filmu, kada prikazuju jedan podzemni prolaz u tom, fatalnom naselju, "Altgeld Garden", i taj prolaz je od žutih cigala i na njemu se nalaze imena (pretpostavljam) osoba pobijenih u tom kraju, i onda na jednoj među njima piše- I am next. Fenomenalan kadar koji sumira ceo film.

Stvarno ne bih imao ništa više da kažem. Iako osećam da bi trebalo.
Ja sam sociopata. Sorry.

SELEKTAH: 6/ 10

MMG na B92

O filmu koji mi se vrlo nije dopao

... biram reči, ne krijem ništa.

THE ARTIST

Meni je strašno drago što se vama ovo dopalo


Omaž? Simulacija? Postmoderna rekreacija? Esej? Filmkaofilm samo bez tona (najvećim delom)?
Pfff.
Hm.
Valjda.

Meni je priča nekako bila previše ikonična, a premalo emotivna. I još manje autentična. Da je ovo bila neka vrsta muške vizure u kojoj muška Gloria Swanson (odn Norma Desmond) odlazi u pepeo, pa se to, kao u Pixarovom crtaću, prelama kroz njen odnos sa vozačem i vernim psom, zamahao bih svojim diznijevskim repom. Ovako, ljubavna romansa između legende nemog filma i (nove) zvezde zvučnog filma mene nije dotakla.

Mislim da je George Valentin (koji se zove slično kao Rudolph Valentino, a šmekom podseća na Clarka Gablea (inače jednog od retkih glumaca koji je napravio uspešan transfer iz nemog u zvučni film)) ostao previše diskretan u svojoj fascinaciji Peppy Miller. Njihovi susreti nisu toliko fatalni, koliko komšijski i nekako sam ostao uskraćen šta je to i kod jednog i kod drugog izazvalo tako pasioniranu i dugoročnu odanost. Drugim rečima, ja razumem šta je reditelj hteo i kako je to hteo, ali meni to jednostavno nije bilo dovoljno, čak ni za potrebe jedne romantične neme komedije.

Ne volim ni što mi nije jasno šta je ovaj film u suštini (ova dilema s početka). I razumem da to što je on možda sve to u isto vreme ono što ga čini boljim, ali moj problem je što ja mislim da određeni delovi navode na jedno, a drugi na drugo, i da među njima nema puno veze. A ako ćete iskreno nisam bio puno impresioniran ni činjenicom da je kao materijal za novi nemi film uzet period nemog filma. To mi nekako preolakšava stvar, ubija mi poentu pravljenja nemog filma i ne odgovara na pitanje da li je od savremenog materijala (ili, barem, novijeg) moguće skovati priču dovoljno zanimljivu za nemi film (nešto nalik Zeligu). The Artist mi je zbog svega toga ukotvljen u previše sigurnih luka i sve ono što bi trebalo da pleni, mene ostavlja ravnodušnim ili sa blagim osmehom (svaki put kada je kuče u kadru).

Ali, najviše od svega mrzeo sam kraj u kome progovore, u kome isti onaj kulturni/vremenski/dramski pojas u kome smo do malo pre uživali (ili trebalo da uživamo) dok je bio "nem" sada odjednom na isti način prodiše zvukom. Da, to se može tumačiti kao da je čitav film bio nem Valentinovom voljom, jer on nije imao vere u svoj glas, tj u svoju vrednost ako taj glas igra neku ulogu, pa je onog trenutka kada se on pomirio sa tim i svet oko njega zvučno oživeo (slično njegovom snu). Meni je taj hepiend bio još jedan u nizu kičastih i smišljeno simpatičnih klišea, koji je, zapravo, trijumf "artista" čija je vrednost neuništiva i večna (ili, jednostavno- prepakiva).

Kao eksperiment i iskorak od svih ostalih načina na koji se filmovi prave, The Artist je nešto što treba da pogledate, ali ako želite da osetite stvarnu magiju nemog filma bolje, mnoooogo je bolje, da uzmete bilo koji od hitova "neme" ere.

SELEKTAH: 6minus/ 10

Trust - TRST (Arts & Crafts)

U 2012. neće biti objavljeno mnogo boljih albuma od ovoga


Postoji vreme u kome smo voleli. Ljudi sa kojima smo spavali. Žene za kojima smo patili. Ali u isto vreme u našim srcima i nervnim završecima postoje hiljade i hiljade epizoda u kojima smo zamišljali kako volimo neke ljude, kako spavamo sa nekim drugima, kako patimo, iako smo ih samo mimošli u nekoj šetnji parkom. To je paralelni svet u kome volimo sami sebe, spavamo sa samim sobom (zato je tu seks najbolji) i patimo najtežim patnjama, tako ponosni na sebe. Tom svetu služi muzika osamdesetih, sint-pop osamdesetih, sint-etika. Primitivne digitalne emocije, još uvek ljudske, ali utkane u "elektronske snove". Trust prave muziku koja takve "osamdesete" vraća u ovakve, predapokaliptične, "desete" (?!), sve one lepe priče i puste snove, sada zaodenute u glamur mraka, izvesnost kraja, perverznosti koje izaziva očaj, nadu da umesto "onog sveta" možda postoji, barem, nekakav mega-hard disk, na kome ćemo svi ostati upamćeni.

Trust čine Robert Alfons i Maya Postepski (iz trija Austra) i ko god da peva od njih dvoje (rekao bih on) vlasnik je najapokaliptičnijeg glasa novog milenijuma. Negde između Grace Jones i Antony-ja. Monotonog kao bol. Koji traje već decenijama (pa pogledajte omot, bre!).

Ima tih božanstvenih hitova iz osamdesetih poput When The Rain Begins To Fall, Pie Zadore i Jermaine Jacksona, Neverending Story, Limahla, I Like Chopin, Gazeboa, Will You, Hazel O'Connor, Don't Cry Tonight, Savage. I, naravno, tu je diskografija Front 242. Pomešajte sve to zajedno i dobićete Trust. Hladni, polu-militantni ritmovi, preliveni chillwave sintovima, uz minimum gej-hedonizma Pet Shop Boys ili Frankie Goes To Hollywood, a unutar svega toga pop melodija čupava kao mače. Naravno, tu je taj glas, taj Divine-ovski, (elektro-)kabaretski glas koji nijednog trenutka ne dozvoljava uživljavanje, koji večito drži prst na okidaču, koji obećava večnost, elektrone, neutrone, možda i Tron.

Trust su plesniji, mračniji i manje pop od Austre, ali slabe su šanse da ako ste jedno voleli ovo drugo nećete. Za bend koji za sada ima samo tri singla i jedan album (koji izlazi tek krajem februara) Trust imaju opako prepoznatljiv zvuk (na isti način kao i Crystal Castles). U eri kada svaki dan imamo novi bend na raspologanju to je megamegamega uspeh.

Sada još samo treba da priznate sebi da sopstveno srce ponekad koristite kao termos, i da se prepustite.

SELEKTAH: 9plus/ 10

THE DESCENDANTS

Lepota ovog filma nije u stvarima koje nam prikazuje, već samo u momentima koji nam naslućuju neprikazano


Obično se u razgovorima koji pokušavaju da omalovaže ugled Akademije i smisao Oskara, film Ordinary People, Roberta Redforda, iz 1980. uzima kao primer slabog, nebitnog i nepotrebno darivanog filma. Ne znam da li ste film gledali (ja jesam poslednji put pre pet godina), ali on i sada funkcioniše bez problema i dramski zanimljivo. Međutim, ono što je još bitnije nijedan drugi film mi ne pada na pamet svojom kombinacijom tragedije i komedije kao bolji uzor, sada već, čitavoj generaciji relativno novih američkih autora poput Noahe Baumbacha, Jasona Reitsmana, Jonathana Daytona, u velikoj meri i Judda Apatowa i, naravno, interno najcenjenijeg, Alexandera Paynea. Za sve njih karakterističan je rad na melodramskim, melanholičnim materijalima koji su manje ili više vedro interpretirani ili uspevaju da i u najneizbežnijem nađu ćorsokak spasa. Baš takav je i The Descendants.

George Clooney igra Matt Kinga, potomka havajskog velikoposednika koji se oženio lokalnom princezom na prelazu vekova i koji sada predsedava porodičnim odborom u čijem vlasništvu je ogromno imanje za koje su zainteresovane brojne kompanije. Iako bogat, King živi samo od svoje advokatske prakse, jer ne želi da razmazi svoje dve ćerke. To je sve predistorija, film počinje našim saznanjem da je njegova žena nakon nesreće sa gliserom pala u komu iz koje se neće probuditi. Pored toga što sada ostaje jedini roditelj svojim već problematičnim ćerkama, King mora da saopšti vesti i porodici, da se u tim okolnostima nosi sa prodajom imanja, a na sve to saznaje nešto što postaje uzrok mini-roudmoviju unutar filma i što ga preslišava iz temelja i kao supruga, i kao oca i kao čoveka.

Mislim da je Payne u Clooney-ju, više nego u Giamattiju, našao pravog glumca da odigra tragičnost nakon ironije koja se rodila usred tragedije. Paynea ne zanima ironičan odmah spram junaka i okolnosti njihove tragedije. On želi da svog post-ironičnog junaka, svesnog svih crnohumornih momenata koje mu je život priredio, suoči sa onim elementarno ljudskim što odoleva svim "kukavičkim" odmacima. I Clooney, sa svojim skromnim dramskim kapacitetima, uspeva baš u tome, da nam pokaže kako čovek kome to nije blisko ni na koji način ume i može da pati. Trenutak u kome se on oprašta od svoje suproge, iako podvučen banalnim monologom petparačkog romana, baš u kombinaciji sa tih hiljadu (racionalnih) izbora koje King nesporno ima da se rastane sa dragom, ono što je izabrao deluje kao jedino i najlepše moguće. To što on njoj govori jeste ono što je bilo duboko skriveno u njemu i ono što joj, verovatno, nikada nije rekao.

Clooney-jevom cvetanju svakako pomaže ostatak kasta, počevši od superzgodne Shailene Woodley (Amy iz Secret Life Of The American Teenager) koja je lepo iznijansirala (ne)razumevanje za oca, preko njenog prijatelja, dirljivog blente, Sida (odlični Nick Krause), zatim veterana Roberta Forstera, koji igra tvrdog oca, bezobzirnog jezika i slomljenog srca, ali i Matthewa Lillarda koji igra rivala Briana Speera (reći ću samo toliko). Svi oni zajedno razigrali su nepreterano bizarne okolnosti jedne nesreće i našli svoje mesto u priči koja treba da jednu razjedinjenu "tipičnu" američku porodicu restaurira (kako nam poslednja scena prikazuje) u jednu "idealizovanu" američku porodicu. Ali, koja je ovaj put stvarna i moguća.

Kroz pod-zaplet sa prodajom nasledstva Payne plasira priču o tome kakvu vrstu zaveštanja, pa konačno i nas samih, ostavljamo generacijama koje dolaze. King ne krije ništa od svojih ćerki i kroz zajedničku borbu sa bolnom istinom svi oni postaju bliskiji jedni sa drugima, dok oni kojima je istina nedostupna, nažalost, ostaju na istoj distanci na kojoj su i do tada bili. Nemogućnost prodaje starog porodičnog imanja simboličan je poziv "novoj Americi" da ne odustane od svih onih vrednosti koje, kao što smo i sami toga svesni, lepše žive u našim uspomenama nego u stvarnim događajima. The Descendants je jedan post-post-ironijski film koji revitalizuje tradicionalne vrednosti koje, zapravo, nisu samo tradicionalne, nego i univerzalne. Neizbežne. Teškom mukom stečene. Večne. I ne treba ih se lišiti samo da bi udovoljili svojoj sebičnosti.

The Descendants bi bio jedan jaaako dobar film, barem što se mene tiče, da Payne, naročito u drugoj polovini filma, nije pribegavao muzikom pokrivenim montažnim sekvencama u dočaravanju određenih dramskih i emocionalnih transformacija, umesto da nam pokaže step by step priručnik svoje filozofije. Zbog toga neke deonice filma, naročito u drugoj, bitnijoj polovini, ostaju lukavo upakovane u dirljive prizore unutar kojih mi upisujemo svoju verziju kako se nešto odigralo umesto da uživamo u Payneovoj. Što mi se čini lakšim izborom.

Ovo nije veliki film. Zapravo, ništa veći od Ordinary People.

SELEKTAH: 7plus/ 10

STRANGE POWERS - STEPHIN MERRITT AND THE MAGNETIC FIELDS

Mogao je ovo biti dokumentarac o Magnetic Fields i Stephinu Merrittu. Ali je padala kiša


Koliko god bili slobodoumni sumnjam da iko od vas zamišlja "prosečnog geja" kao zdepastog, proćelavog, neobrijanog momka sa nezgodnom naravi. Ipak, baš takav je Stephin Merritt. U maniru skoro mumblecore žanra rediteljka Kerty Fix daje portret svog junaka i "njegovog benda" koji ne glamurizuje predmet svog interesovanja, niti je na bilo koji način očekivana refleksija muzike Magnetic Fields.

Ukoliko nikada niste slušali MF, probajte da zamislite da su Bjorn i Benny (kako KOJI Bjorn i Benny?!!) bili članovi Pavement, ili Beatlesa ili of Montreal (ili svih tih bendova u koktel miksu) i dobićete solidnu predstavu o bendu koji uporno traga za idealnom pop melodijom, sa krupnijom mrvicom teatarskog u sebi, uz izuzetnu posvećenost aranžmanima. Kako nam film pokazuje Merritt u svom stanu ima više vrsta gitarskih i perkusionističkih instrumenata, od kojih je neke sam napravio ili od otpadaka pretvorio u instrument.

Fix, kako sam naslov kaže, najveeći fokus stavlja na Merritta, snimajući ga uglavnom u različitim formama radnog procesa, od snimanja, do sedenja u (gej-)pabovima u kojima prekraja ideje. Iako deluje kao da je Fix imala "all access" Strange Powers pokazuje da ovde zapravo i nije imalo čemu naročitom da se "aksesuje" (ubijte me zbog ovakvog pisanja!). Osim ako niste imali potpuno drugačiju predstavu o Merrittu, pa je čitav ovaj dokumentarac (delom kao i za mene) bio ne toliko šarmantno, koliko interesantno otkriće. Claudia Gonson, Merrittova saborka (ženski rod po Peščaniku) je možda najhumaniji momenat filma, u svojoj majčinsko/sestrinsko/drugarsko/zaljubljenasamugejabedak ulozi. Nažalost, Merritt je preskroman i kada njoj uzvraća ljubav. Činjenica da u filmu nema zajedničkih "konverzacionih" scena sa Merrittom i preostala dva člana benda samo potvrđuje reči jednog od njih da oni lepo rade, ali se ne druže mnogo. Uostalom, od drugih likova "oko Merritta" u filmu se još pojavljuju samo njegov pas, mama i dvoje-troje njih koji deluju kao bivši ili povremeni ljubavnici (Lemony Snickett jeste ili može biti jedan od njih).

Strange Powers će više prijati onima koji već vole MF i na sve načine žele da kompletiraju svoj pristup bendu, nego što će slučajnim gledaocima ovaj bend približiti na pravi (čitaj "privlačan") način. S druge strane, sumornjikava atmosfera filma i raznorazne iščašenosti humanosti objašnjavaju melanholiju Merrittovih pesama na način sa kojim možda nećemo rado moći da saosećamo, ali ćemo ga duboko u sebi razumeti. Sebičnost je grana na kojoj svi sedimo i koju svi sečemo.

SELEKTAH: 7minus/ 10

NOVE SERIJE

Alcatraz, Rob i Are You There, Chelsea


Ove zime/proleća čekaju se dve serije. Jedna je Alcatraz koju, u najboljoj tradiciji Stevena Spielberga, izvršno producira J.J. Abrams, a druga je Touch, za koju je mnogo manje bitno da je njen autor Tim Kring (autor Heroes) koliko da u njoj igra "Jack Bauer".

Fox je napravio dvo-epizodnu premijeru Alcatraza i mislim da će oni koji su voleli Lost biti solidno zaintrigirani. Troje ko-autora serije (koji su prethodno radili na Lost, Deadwood i Kyle XY...) lukavo su zamislili seriju kao procedural uvijen u lostovski postavljenu misteriju. Priča kaže da je u martu 1963. čuveni zatvor Alkatraz zatvoren, jer je postao preskup za održavanje, međutim, prava priča kaže da su jedne noći misteriozno nestali svi zatvorenici i njihovi čuvari. Četrdesetdevet godina kasnije jedan po jedan zatvorenik se vraća u sadašnjost i reprizira stare ili pravi nove zločine. Specijalni tim, u preočiglednom Fringe maniru, je osmišljen da ih juri i zatvori u novi "alkatraz". Gledalac je na nivou epizode suočen sa klasičnim (hoću reći-nepojamno dosadnim) detektivskim jurenjem zločinca, dok pogonsko gorivo svemu daje lagano otkrivanje misterije- gde su ljudi nestali, zašto, odakle se varaju, ko su ljudi koji ih jure, s kojim ciljem... Dakle, isto ono široko polje koje je dobrano izobrađivao X-Files.

Što se mene tiče, glavna misterija intrigira (na stranu moja ljubav prema zatvorskim sadržajima), drago mi je što je "Hurley" (Jorge Garacia) opet sa nama i mislim da vazda zlokobnom Sam Neilu pristoji uloga zlokobnog agenta specijalne službe FBI-a. Ono što me ne intrigira jeste epizodni format procedurala u kome nema ničega posebno zanimljivog, naročito ako vam se slučajno desi da zaboravite da dvoje ljudi juri druge ljude koji su se neobjašnjivo pojavili iz prošlosti. Bivši zatvorenici nemaju nikakav odnos prema sadašnjosti koja se značajno izmenila za skoro 50 godina što ne deluje samo neuverljivo, već i neozbiljno. Plava detektivka je previše obična (a priča sa grižom savesti zbog poginulog partnera je ekstra iritantna). Njeno lagano združivanje sa stručnjakom za Alkatraz ("Hurley") se graniči sa imbecilnošću, s obzirom da je sva njegova svrha da bude pokretni dvestokilaški google search, ali dobro...

U poređenju sa drugom serijom bivših lostovaca (Person Of Interest) sa podjednako prebudženom premisom Alcatraz deluje zanimljivije. Ću pogledati još 2-3 epizode i onda odlučiti, ali "proceduralnost" već sada ozbiljno odbija.


Rob je novi sitkom komičara Roba Schneidera čiji rad većina inteligentnih ljudi želi da zaboravi. U njemu Rob igra momka koji se nakon burne romanse sa zgodnom Meksikankom ženi istom u Las Vegasu. Ono o čemu će sitkom biti jeste njegovo uklapanje u njenu "veliku, mrsnu, meksičku" porodicu tj delikatno-šovinistička eksploatacija svih mogućih stereotipa o Meksikancima i njihovom sukobljavanju sa "američkim načinom". Pilot je već demonstrirao (za Schneidera uobičajeni) "sofisticirani" humor, pa tako imamo scenu u kojoj ispadne da Rob opšti sa bakom svoje supruge... Sam već potisnuo iz sećanja.


Verovatno najišćekivaniji sitkom u Srbiji jeste Are You There, Chelsea rađen prema "memoarima" komičarke i dobre poznateljice srpske političke scene, Chelsea Handler. Dve ko-autorke serije najduži prethodni angažman imale su kao (autorka) i spisateljice sitkoma Dharma And Greg. Chelseau igra Laura Prepon (Donna iz That 70's Show), a sama Chelsea igra njenu stariju sestru Sloane. Sudeći po pilotu biće ovo jedna umivena verzija vodka-stih avantura Handlerove u kojoj će najzabavniji momenti biti cenzurisano prepričani. Preponova ima tu specifičnu glumu, koja je u That 70's Show funkcionisala, koja kao da ima odmak prema postupcima svog junaka, što stvara utisak (auto-)sti, za šta držim da je potpuno pogrešno za lik Handlerove koja je itekako ponosna na svoje postupke. Neko profila Megan Mullally bio bi daleko bolji izbor. Zbližavanju sa likom ne pomaže ni Laurin aseksi promukli glas. Nisam siguran da će ovaj sitkom uspeti da se izbori autentičnošću za svoju poziciju, ali ću pogledati još 2-3 epizode da potvrdim sebi da nije trebalo to da uradim. U ostalom, ovaj šou je trebalo da se zove- Are You There, Vodka? It's Me Chelsea.

WARRIOR

Da је kojim slučajem trajao još sat i po i da je bolje pripremio glavni duel, ovo je mogao biti jedan od najboljih filmova svih vremena


I sa ovim što mu je pruženo Tom Hardy je zaslužio Oskara. Kao sin alkoholičara (Nick Nolte) koji je morao da gleda kako mu majka umire u najtežim mukama i siromaštvu, sa osećajem da ga je i mlađi brat (Joel Edgerton) izdao kada je odlučio da ostane sa svojom devojkom, a ne da ode sa njim i majkom, Hardy je izrastao u zver sa ožiljkom preko celog tela, koji nikada nije zarastao. U čoveka-živu ranu. Ne znam kada sam poslednji put video da neki glumac toliko sebe izgubi samo u pogledu i telesnosti svoga lika. U Warrior-u Hardy je poput pesnice koja sebi krči put kroz događaje, pre nego što na kraju udari u poslednji zid i razmrska se u hiljadu parčića svoga bola. Reditelj Gavin O'Connor (Pride And Glory, Miracle, nisam gledao nijedan) majstorski je reprizirao hermetičnost ratnika čiji mišići su nabildovani bolom. Fak, mogao bih još satima da gejonanišem nad time koliko je Hardy ovde impresivan!

Za razliku od njega, postavljen kao "racionalni(ji) brat", Joel Edgerton, izmirio se sa svojom prošlošću koliko je mogao, a u ćošak, poput zveri, sateran je od strane nemilosrdne i jače finansijske zveri koja se u lancu ishrane hrani srednjom klasom. Iako je njegov lik okovan još većim stereotipima, Edgerton je uspeo da kroz nevericu u samog sebe stvori osećaj da mora da se suprostavi "bulijima" i pobedi ih, prvo u ringu, a samim tim i u životu.

Nolte je poput Bridgesa u True Grit, mrmlja, ali impresionira daleko manje.

Ono što je zakopalo ovaj film je scenario. Potentna, koliko i neverovatna, ideja da od istog oca, alkosa i "mixed martial arts" trenera, poteknu dva šampiona ovog sporta koji se (SPOJLER!!!) potom sreću u finalu šampionata nosi u sebi dovoljno arhetipske građe da junake možemo zameniti bogovima bilo koje kulture, a ovu epohu bilo kojom legendom. Ono gde je O'Connor omanuo jeste skoro sve u konstruisanju priče. Umesto da nam prikaže muke kroz koje su prošla dva brata uz pijanog oca, trenutak u kome se razilaze i da tek onda napravi skok u budućnost, tamo gde ova priča počinje, on nekako naivno veruje da će par bedno patetičnih razgovora između Hardy-ja i Noltea i Hardy-ja i Edgertona uspeti da nam dočaraju lepotu stubova od bola na kojima oni počivaju. Hardy-jeva "dodatna biografija" u vidu "vojnog odustva" prija glavnoj priči, ali je toliko traljavo upletena da je bolno za gledati. Isto važi i za skoro nikkasavetesovske klišee u konstruisanju Edgertonove biografije (bolesna ćerka, istek hipoteke nad kućom, tri posla...).

Međutim, ta trećerazredna drama na stranu, kada braća uđu u ring, O'Connor sija kao sam Olimp. "Mixed martial arts" (ne znam kako se to kod nas prevodi- "šibanje čim stigneš"?!) je sam po sebi simulacija tuče "dozvoljenim sredstvima", ali O'Connor majstorski raspaljuje "borce" i svaki fajt bio je uživancija za gledanje. Naročito za nas posredno sklone nasilju.

Muškarci, pogledajte Warrior. Znaćete posle zašto.

SELEKTAH: 6minus/ 10

OUR IDIOT BROTHER

Uprkos komičarskom top indi kastu Our Idiot Brother je prosečno ostvarenje na svim nivoima


Možda bih vas, mada bespotrebno, najbolje zainteresovao za ovaj film ako bih vam rekao da probate da zamislite kako naduvani Woody Allen pravi slackersku komediju o slackeru i njegovim sestrama "njujorčankama". Sam grad i intenzivni porodični odnosi najviše vuku ka Allenu, eventualno Solondzu, ali OIB manjka Allenovom duhovitošću ili Solondzovom spremnošću da se ide do kraja.

Paul Rudd igra nezrelog-ka-retardiranom brata koji svojom iskrenošću dovodi svoje tri sestre u nezgodne situacije koje im komplikuju život, a sve se odigrava tokom njegovog rekonvalescentskog boravka u Njujorku nakon boravka u zatvoru zbog prodaje vutre... policajcu... u uniformi. Rudd je idiot-dobrica, a sestre nakon "iskustva sa njim" uče važnu lekciju o tome kako je porodica ono prvo i najvažnije što uvek imamo u životu.

Ali, čak i za niske standarde indi-komedija, Our Idiot Brother je neambiciozan i bled koliko i sam glavni junak, dok u domenu poruke operiše materijalom za koji bi i Chris Columbus našao da je do sada obilato prežvakavan.

Uostalom, pogledajte koliko neinspirisano ova recenzija zvuči.

SELEKTAH: 4/10

GREEN LANTERN

U izvesnoj meri ovaj film može se doživeti i kao "kraj Holivuda"

Green Lantern, nažalost, nije parodija.

Martin Campbell, šezdesetosmogodišnji reditelj koji je uspešno povampirio Zoroa i Bonda (i to u dva navrata), iz samo njemu znanih razloga prihvatio se režije još jedne ekranizacije DC Comicsa (ili Marvela, meni je to tooooooooliko hebeno svejedno!) i u nju je uspeo da satera sve, ali apsolutno sve!, što je pogrešno u ekranizacijama ovih nesrećnih superheroja.

Green Lantern je osmišljen još 1940. i u genezi ovog junaka ima nekoliko zanimljivih, čak duhovitih, momenata (idite i pročitajte na Wikipediji, nije loše). I zar je od tih silnih epizoda od tada na ovamo zaista najzanimljivija i najreprezentativnija ova koju nam je Campbell prosledio- u kojoj još jednu genezu superheroja prati borba sa njegovim ultimativnim neprijateljem (u ovom slučaju oblakom povraćke (fala Sisiboi), a između te dve stvari još jednom prisustvujemo još jednom blokbaster karambolu na načine daleko, daleko slabije i neinventivnije nago što smo navikli, ali zato zapljusnuti morem megaglupih scena, postupaka, dijaloga, grimasa, dramaturških postupaka... Kompletan spisak okupira tri gusto kucane strane.

A ne zaboravimo ni Ryana Raynoldsa. Staviti ovog momka u odelo superheroja deluje skoro ingeniozno koliko i posavetovati Seana Connery-ja da ne brije bradu, ali pošteđen bilo kakvog humora ili iščašenije radnje Raja postaje poster boy za urnebesnu katastrofu.

Na planu scenarija, ako se o istom uopšte može govoriti na ovaj način, imamo seriju scenarističkih patrljaka koji čak nisu poređani ni u najlogičnijem mogućem redosledu koji je bio moguć.

Ja razumem filmske zakonitosti, ali zašto uvodna sekvenca u kojoj Ryan pilot nadmudruje robotske letilice mora da posluži kao mustra za to kako će pobediti, kao Green Lantern, nadmoćnijeg neprijatelja. Videli smo to toliko puta. Požalili smo se na to toliko puta. HEBOTE!!! U nastavku priče deluje da bi mogli da pratimo sukob dva čoveka koji su na različite načine u senkama svojih očeva, što različito deluje na njihove sudbine, ali ni jedan od četiri (!!!!) scenariste nije uspeo da ovaj arhetip uveže sa preostalom radnjom filma. Ali smo zato dobili čoveka slona u Hawkingovog stolici, što je svakako najbizarniji momenat ovog filma.

Odlazak Green Lanterna na planetu Green Lanterna je tek stradalački momenat za gledaoca. Od ne znam koliko stotina hiljada različitih vrsta green lanterna, oni koji su nam prikazani uglavnom deluju kao ljudi, ribe ili insekti. Iako će nam se sto puta spočitati da smo "najmlađa i najneiskusnija vrsta u univerzumu" one koje su starije: a) ne deluju ništa pametnije od nas, b) imaju isti smisao za humor kao i mi, c) fizički izgledaju vrlo slično nama i d) ne demonstriraju nikakve unapređene psihofizičke karakteristike. Ipak, trenutak kada naš Raja dolazi do besmrtnih staraca koji su pre miliooooooon godina utvrdili Green Lantern poredak za održavanje pravde u kosmosu i krene sa svojim motivacionim govorom ("ej, ljudi, samo treba, ono, da priznamo da se plašimo i ovaj, ono, to će biti, ovaj, način da pobedimo strah, a") , tad je trebalo da se pojavi crna rupa i sve nas proguta. Tad je Raja trebalo da zapleše uz I Had The Time Of My Life... Tad je trebalo da se pojavi odnegde Sandra Bullock i oprosti mu sve...

Green Lantern je propustio toliko prilika da postane sopstvena parodija i na taj način spase sebi obraz da je to neoprostivo.

Na kraju Raja uzleti ka Suncu, a povraćka za njim, ali njega zelena smesa zaštiti, a povraćka ispari, i tako on pobedi, a Zemlja preživi i on postane faca u kosmosu.

Čemu?

Zašto?

Dokle?

Zašto ja?

Ovaj film je otvorio toliko pitanja.

SELEKTAH: Zamislite Sucker Punch u kome cela ekipa improvizuje bez scenarija/ 10

COWBOYS AND ALIENS

Favreauu treba odati priznanje zbog nekoliko stvari koje dugo vremena nisu nikom reditelju pošle za rukom

I ako ste mislili da se iza ovog nadnaslova krije neki zajedljiv komentar, možda je bolje da vas odmah upoznam sa njima. O ovom filmu je, ionako, rečeno već previše toga lošeg.

Harrison Ford je proglumeo! Glumac sa najkorišćenijim, ali i najzavodljivijim auto-pilotom na svetu pod stare dane setio se da bi mogao da nas podseti da se ispod prekornog pogleda i šmirantskog osmeha, ipak, krije dobar glumac. Kao opaki zemljoposednik Woodrow, Ford je demonstrirao oporost i grubost koja je, inače, ispodprosečno dočaranom Divljem zapadu dala malo arome i u kalupe večito viđenih likova ulila malo neočkivano gustog mulja prošlosti.

Kao glumac-reditelj, Jon Favreau je i Danielu Craigu pomogao da svoj "rat-face" progura kroz lik ozloglašenog bandita koji nakon što je "izazvao" smrt svoje drage traži načina da se iskupi. Ako se ne varam, Favreau je to postigao time što je Craigu dao malo replika i rekao mu da blago imitira Eastwooda. Još malo hvale zaslužuje svakako i kastovanje Paula Danoa kao Woodrowog razmaženog sina. Dano je dao sve od sebe da zasluži sve one niske udarce koje mu je Craig zadao.

Ali, na tome se iscrpljuju kvaliteti ovog filma, kao i Favreauov (primećujete da obožavam da ga zovem Favreau, a ne Jon) doprinos sci-fi/western kinematografiji. Rađen prema malo poznatom stripu (barem meni) Cowboys And Aliens će, nadam se, ostati i malo poznati film.

U potpunosti osmišljen kao parafraza "pravog" vesterna, samo sa vanzemaljcima, C&A se ističe plitkim dometima poput onih da vanzemaljci dolaze na Zemlju da bi joj oteli zlato (koje i njima vredi!), do toga da ljude love lasom kao stoku (nisam uspeo da provalim i zašto). Bolesno patriotske momente udruživanja "kauboja" i indijanaca u borbi protiv "daleko nadmoćnijeg neprijatelja" ne bih komentarisao. Osim toga, ako još u jednom filmu vidim vanzemaljca kome iz usta ili iz stomaka izlazi nešto nalik kandžama baciću antraks u kokice u svim beogradskim bioskopima (u sva tri!).

Cowboys and Aliens je trebalo da bude "klasičan" vestern o problematičnom samotnjaku koji spasava grad od zlih vanzemaljaca i produžava put. Sem uvodne scene, nažalost, ništa nije pošlo tim putem.

SELEKTAH: 4/ 10

NOVE SERIJE

Work It, Jane By Design, The Firm, House Of Lies

Work It će izgleda biti prekinuta uskoro (ako već i nije). Ako mene pitate već joj je i pilot bio previše i isti je trebalo prekinuti odmah posle 5 minuta kada smo naslutili o čemu se radi. Dva tipa u Americi demoliranoj ekonomskom krizom (nije u pitanju sci-fi) oblače suknje i pretvaraju se da su ribe u firmi koja se bavi prodajom nekog ženskog andrmolja. Nepojamno nesmešno. Ću potisnuti iz sećanja.

Jane By Design je novo čedo ABC Family kanala koji nas je navikao na to da

koliko god bila glupa premisa iz nje može da se izvuku dve ili tri sezone začuđujuće zabavne serije.

U tom smislu ovo bi mogao da bude prvi izuzetak od tog pravila. Jedno je sigurno- neću gledati, pa neću

ni znati. Solidno antipatična Erica Dasher igra tinejdžerku Jane koja živi samo sa svojim

nezaposlenim bratom. Da bi spasila kuću od dugova ona igrom slučaja pronalazi posao asistenta u jednoj modnoj kući, gde joj je bosica nadrkana Andie MacDowell (koju imdb iz nekog razloga ne izlistava kao deo kasta). Ako su vam na pamet pala dva filma- Don't Tell Mom The Babysitter is Dead i Devil Wears Prada, imate oba oka u glavi. Ću ne gledati, jer me modna industrija zanima koliko i šta se dešava u Parenthood-u.

Samo bih vas molio da se setite da ste to ovde prvo čuli- rimejkovanjem filmova u nove TV serije završiće zlatno doba televizijske produkcije koga smo svedoci. Neko dovoljno glup došao je na ideju da napravi još jednu advokatsku seriju na bazi John Grishamove knjige i Sydney Pollackovog filma. Seriju je ko-kreirao Lukas Reiter koji se istakao u "sličnim" poterama za pravdom poput Practice, Boston Legal i Law & Order.

Pilot je nepotrebno osmišljen kao flešbek koji vodi ka saspens finalu, a zapravo se radi o najobičnijem proceduralu (pa samim tim i jednom slučaju) koji je zaodenut u prvi korak "arka", koji kao i u filmu, predstavlja misteriozni zločin advokatske firme kojoj se Mitch McDeere (odlični Josh Lucas) pridružio, sa svojim timom. Ah, da, i Mitch je u "novom ruhu" u programu zaštite svedoka, jer je "saranio" nekog mafijaša. Ću ne gledati, jer mi je pun tuki advokatskih serija koje ne piše David E. Kelley.

Formalno najneobičnija od svih pobrojanih (iako je konkurencija nikakva) jeste Showtimeova House Of Lies, zasnovana na interesantno naslovljenim memoarima Martina Kihna "House Of Lies: How Management Consultants Steal Your Watch And Then Tell You The Time". U dvadesetsedmominutnom formatu HOL ima jak kast u Donu Cheadleu (u pomalo atipičnoj ulozi za njega, ili sam samo ja navikao da ga viđam u čemernim indi filmovima) i Kristen Bell. Kao i većina Showtimeovih serija i ova kreće kobno po katoličku omladinu- prvo vidimo golog Cheadlea, zatim njegovu bivšu ženu, zatim saznajemo da je ona nadrogirana kao bulja, da bih odmah potom saznali da njihov desetogodišnji sin u školskoj produkciji "Grease" želi da igra ulogu Olivie Newton-John. Sav taj cirkus nažalost vodi

u jednu davežnu epizodu u kojoj otkrivamo kako Cheadleov tim obavlja svoj konsultantski posao. Stepen njihovog amorala ili profesionalnosti (kako vam drago) ogleda se u tome što pomažu Wall Street klijentelu koja je upravo Ameriku zavila u crno. Usput saznajemo i za njihove (ima ih četvoro) "unutrašnje" probleme. Sve bi to još možda i bilo jedva podnošljivo da svako malo Cheadle ne lomi realističnost time što se obraća u kameru i objašnjava nam stručne termine ili neke nepoznanice o sebi i drugim likovima. Rijaliti šou upliv na najgori i najdosadniji mogući način, a da pri tome ničim ne doprinosi kvalitetu. Ću gledati jedino ako budem morao. Još jednu epizodu.

ENDHIRAN (THE ROBOT)

Na izvestan način ovo je jedan od najgenijalnijih filmova koje sam ikada video

Evo inserta da ne pomislite da opet preterujem (nemojte da odgledate ceo da sebi ne pokvarite ugođaj posle).

Priča je stara koliko i ljudska civilizacija. Naučnik napravi robota koji treba da pomogne indijskoj armiji. Robot se zaljubi u naučnikovu devojku. Na demonstraciji robotovih performansi robot namerno sabotira prezentaciju i naučnik ga uništava. Drugi zli naučnik ga podiže iz mrtvih da bi ga prodao teroristima, ali robot beži i, bukvalno, lud od ljubavi, kidnapuje naučnikovu devojku i započinje sa terorom zajedno sa svojim replikama...

Endhiran je mešavina romantične i akcione komedije sa nepodnošljivo odvratnim i ultraultraultrakič (a i to je preblag opis) muzičkim tačkama za koje je Brenin Hajde da se volimo u najmanju ruku Cremaster 3. Indijci baš kao i srpski glumci nekada (u komedijama osamdesetih) vole da se krebeče, njihovi "jebači" su divljeveprovskog tipa kao naš Bata Ž., a reditelj Shankar ima neobičnu naviku da sloumoušn koristi samo u dva slučaja: kada bedgaj izlazi iz kadra i kada nas podseća da je glavna cica Lorealov model za šampone za kosu (kako mi je rečeno) pa su njene kretnje ugovorom vezane da podsećaju na one iz spota uz zanosno mlaćenje kosom.

MEĐUTIM. Ljudi ne odlaze džabe u Indiju u želji da iz korena promene svoj život i uhvate neki njegov novi smisao. A za tako nešto potrebno je da iskusite stvari koje do sada niste videli. Endhiran je u izvesnoj meri nešto tako.

Njegove dve akcione sekvence bez problema (a verujte mi na reč- ja GLEDAM holivudske blokbastere) su bolje i maštovitije (čak ni produkcijski ne toliko slabije) od bilo čega što se u Holivudu u sličnim ostvarenjima moglo videti u poslednjih deset, dvadeset ili IKADA godina. Jer autori u Indiji se takmiče sa slonovima i majmunima koji su bogovi i boginjama koje imaju nekoliko ruku. Drugim rečima, očekivanja koja treba prebaciti su postavljena poprilično visoko.

Oni koji vole sekvence za koje je očigledno da ih je reditelj realizovao usled i pod uticajem opojnih supstanci ovde će imati priliku da vide kako izgleda kada devojka obeća zaljubljenom robotu da će ga poljubiti ako uhvati komarca koji ju je ujeo.

Za ostatak humora koji je često na razini naših komedija tipa Vampiri su među nama navucite malo svoje jače živce (jer ni boravak u Indiji nije samo razmena lepih iskustava, trust me) i bićete prijatno iznenađeni sa koliko uverljive nevinosti Shankar kroji onaj "romantični" deo, ponekad čačkajući u problematiku ljubavnih mitova koji će vas naterati da podignete obrvu i priznate sebi da ste, ipak, prijatno iznenađeni.

Na kraju, sve što sam vam rekao za Lagaan, stoji i za Endhiran. Ovo je onaj "total film" koji, izgleda, više nigde ne može da se snimi, sem u Indiji (i možžžžda u Francuskoj), jer je publika širom sveta odavno neraspoložena da joj se film obrati kao fitnes tretman za telo i duh.

SELEKTAH: 8plus/ 10

WAR HORSE

Prvo sam hteo da ovde napišem sledeće: Mislim, ovo je film o čoveku i konju. Ako volite konje velike su šanse da će vam se ovaj film dopasti. Nisam baš verovao da će Spielberg moći da napravi nešto više od "priče o čoveku i konju" u odnosu na ono što sam već video u Hidalgu ili Poslednjoj trci. Plašio sam se sentimentalnosti. A onda sam odgledao film. Rađen prema vrlo uspešnoj brodvejskoj produkciji! Hebote! H E B O T E! ! !

One koje volim u njih najviše sumnjam.

Ne znam zašto je to tako (pretpostavljam da bi vaš psihijatar znao).

Posle se kajem.

I još više im se divim i volim ih.

Ne znam da li oni imaju koristi od toga.

Nisam verovao da će najbolji reditelj na svetu uspeti da me ponovo fascinira. I to ovoliko!

Smešten u doba pred, tokom i odmah po završetku Prvog svetskog rata, War Horse je baš kako mu ime kaže, priča o putešestviju jednog pastuva koji iz seljačke Engleske (ja sam mislio da je Irska), u kojoj ga je zavoleo i pripitomio momčić Albert, kreće u ratnu avanturu po Francuskoj i Nemačkoj (nije da baš prepoznajem krajolik ili znam istoriju, sorry), "menjajući strane" protivu svoje volje, da bi na kraju priče završio tamo odakle je sve i počelo- na aukciji, na kojoj sada lokalni mesar ima ambiciozne planove sa njim...

Čitam komentare na imdb-u (jer želim da se izvestim o činjenicama) i ima jedan koji je potpisao LilyDaleLady koji vam preporučujem, iako se sa njim nimalo ne slažem (surprise, surprise!). To jeste zaista jedan legitiman način gledanja ovog filma i pretpostavljam da on dolazi od, opet legitimnog, zanemarivanja činjenice da je Spielberg već trideset godina suvereni blokbaster kralj. A to ima svojih neizbežnih mana i neprehebivih vrlina. I to mi je vrlo bitno da vam kažem- nemam nameru da War Horse branim Speilbergom. Baš kao što ćete i vi propustiti mnogo, ako ga budete napadali istim.

War Horse jeste "veliki" "oskarovski" ratni spektakl u kome se susrećemo sa tradicionalnim setom klišea (koji su i ranije opterećivali Spielbergove filmove) koji ovoj priči omogućavaju pristup uzrastu od 7 do 107 godina na svim marginama planete. U izvesnoj meri, oni su ono što ovoj priči daje onaj prizvuk "legende" ili "bajke", neophodne simplifikacije, koja su preduslov za ono neverovatno što sledi. Junak ove priče, ovog "velikog" "oskarovskog" ratnog spektakla je konj. Konj, hebote! Ne Charlize Theron! Ne Charlize Theron oskarovski maskirana kao konj! Već- konj!

Stoji primedba da Spielberg nije baš puno toga učinio da i "ljude" učini autentičnijim u filmu, ali to je zato što bi ionako izgubili bitku sa konjem i onim što se njemu dešava. Spielberg nam je već dočarao horore rata koji su se desili ljudima, i uprkos velelepnim scenama bitaka (koje su i dalje nedostižne za većinu reditelja) one ostaju u senci "konjske perspektive" istih. Dodao bih još ovde, dok pričam o "ljudima" da je Spielberg bio poprilično nemilosrdan prema nekim junacima. Skrenite pogled malo sa utiska da je ovde sve "oskarovski" ispeglano i videćete dva streljana dezertera u zbiru jedva starija od 30 godina, videćete tek punoletnog momka kome je povereno da puca u svoje drugare ako se slučajno, kukavički, odluče za povratak u rov, videćete mlade kapetane koji su naivno predvodili svoju vojsku u ratne zamke i sigurnu smrt...

Konj. Ja ZAISTA ne znam kojim trikovima, kojim treningom, kojim kompjuterskim efektima, kojim rediteljskim dovijanjima je Spielberg režirao neke scene sa Konjem, ali vi ste zaista neljudi ako vas one ostave ravnodušnim i neushićenim i zatvorenih usta. Koliko je ta životinja, taj Konj, pametna, koliko se namučila zbog svoje uloge, koliko je propatila... Ne znam. Stvarno ne znam. Ali ono što nam je pokazala, ono što nam je (nadam se) "odglumila" je hebeno impresivno! I ne želim ništa da vam otkrivam i nabrajam. Pogledajte sami. V.r.e.d.i.

Ratni konj je kroz svoje "ratovanje" uglavnom u onima kojima je poveren i u čijim rukama se zatekao budio plemenitost i ljudskost, pa kako je onda moguće da su ti ljudi "čim bi se od njega odmakli" bili voljni da se kolju i ubijaju? Kako je moguće da su svi od reda želeli da brinu o konju i da ga poštede na svaki način, iako su svuda oko njih "toliki ljudi" tako uporno stradali. Taj konj je simbol mira, sećanje na mir, nada. Zato su se svi otimali oko njega. U jednom, vrlo duhovitom i dirljivom trenutku, on je čak uspeo i da privremeno pomiri zaraćene strane. Na vama je da li i koliko u to želite da poverujete.

War Horse je Spielbergov Gone With A Wind, večito u krvavim totalima i melodramskim krupnim planovima, sniman u nezaboravnim pejzažima i u jarkim bojama Technicolora (sa očiglednom nostalgičnom namerom), ali sa konjem kao glavnim junakom! Njuši li iko tu sem mene finu subverzivnu ironiju spram same ideje "velikog" "oskarovskog" ratnog spektakla, ironiju koja čitavu priču pretvara u jedan postmoderni komentar na ratni film i ideju spektakla kojoj više nisu potrebni ljudi na platnu, samo u publici. War Horse možete da posmatrate kao jedan skupoceni eksperiment lukavo sakriven iza stvari koje se ne smeju napadati- svetosti borbe za pravdu, dece i životinja. Jedan pravi Spielberg sakriven je u oblandi onoga kako ga drugi vide.

War Horse je klasik. Subverzija klasika. Novi klasik. Novi stari klasik.

SELEKTAH: 10 / 10

Pogledajte ovde fotke iz predstave War Horse. Izgledaju hebeno impresivno.

CAPTAIN AMERICA: THE FIRST AVENGER

Kada gledam druge superherojske filmove ja još više cenim Nolana ili onog njegovog šminkera koji je Ledgeru razmraljao šminku po licu i rekao- A jel može ovako?

Da ja imam 150 miliona dolara pitanje je da li bih ih poverio Joeu Johnstonu da njima započne još jednu uspešnu superherojsku franšizu. Iako je Joe režirao nekoliko meni dragih filmova (Honey, I Shrunk The Kids, Jumanji, Jurassic Park III i, naročito, Hidalgo) mislim da su stvari oko superheroja postale toliko kompetitivne, a publika toliko prezasićena reciklažom recikliranih arhetipa da Joe jednostavno nije dorastao tom zadatku. Ja bih režiju Americe poverio, recimo, nekom azijskom ili bolivudskom reditelju. A tek pisanje scenarija... Uh, nad tom odlukom bih se znojio danima.

Captain America ima jednu malu prednost u u odnosu na ostatak ekipe koji paradira bioskopskim ekranima prethodnih godina- on je nastao sredinom XX veka, tačnije tokom Drugog svetskog rata. Ta, već korištena premisa (Hellboy sam ponovo gledao pre neki dan, recimo) zgodna je ako ništa zbog toga što je osnovni seting drugačiji, a onda ono što je "futurističko" u njemu ima prostora da bude drugačije futurističko u odnosu na sve ono što smo videli kod "junaka našeg doba". Nažalost, i jedno i drugo je tako bedno prisutno u Joeovom filmu.

Captain America je od one vrste superheroja koji su konstituisani o državnom trošku, ali za razliku od njih on nije posledica eksperimenta koji je pošao kako ne treba, već, zapravo, predstavlja uspešno ostvarenje istog. Jedan "Benjamin Button" vizuelni postupak učinio je da se sa kržljavom verzijom Chrisa Evansa zabavljamo u prvih četrdesetak filma, da bi se potom na najdosadnije moguće načine uveravali u to šta štit napravi od superheroja...

Mislim, ja volim one koji troše vreme na čitanje mojih tekstova, ali ja zaista nemam reči koje bih trošio na ovu nemaštinu mašte. Ne znam kada me je ozbiljnije zabolelo za sve, kad je zlikovac pravo niotkuda skinuo svoju arijevsku masku i otkrio nam redneka iz pakla ili kad je sve počelo da eksplodira kao u sto prethodnih filmova ili kad sam shvatio da će finalni obračun da se odigra u obliku pesničenja na avionu koji leti bez pilota...

Kapetane Amerika, ali iskreno me zabole za tebe.

SELEKTAH: 2/ 10

TINKER TAILOR SOLDIER SPY

Ima jedna scena u ovom filmu u kojoj je Oldman sa još dvojicom špijuna u kolima i neka zumzara leti naokolo i iritira ih. Dok ovi mlate rukama terajući je, Oldman otvori prozor i muva izleti. Takav je i ovaj film

Ima spojlera.

Filmovi poput ovoga teraju me na razmišljanje zašto ja pišem o filmu (sem da bi vi čitali) tj teraju me na razmišljanje koliko ja ne umem da pišem o filmu. Sem ovako.

Da umem, ja BIH prvo pročitao roman Johna Le Carrea po kome je snimljen ovaj film, pa bih odgledao BBC-ijevu mini-seriju iz sedamdesetih urađenu po istom, pa bih pročešljao net u potrazi za referencama, pa bih overio neki intervju Tomasa Alfredsona da vidim šta je hteo da postigne... Možda (ponovo) odgledao još po neki "špijunski" film koji bi bio referentan za razumevanje ovoga. Ali koji još gledalac to radi pre odlaska u bioskop ili pre pritiskanja "play"? Ja sa vama želim da podelim samo ono što sam znao pre filma i ono što mi je sam film otkrio. Bez posebnih priprema. Net je nadohvat ruke, on uvek može da vam posluži kao prva četiri pasusa moje recenzije, kao nekakav "objektivni" sud. Moja recenzija je samo ono šta ja imam da kažem. Ja i film.

Eto. Sad i to piše na Internetu, pa sam obavio i taj "objektivni" deo.

Ako ste gledali Let The Right One In, Alfredsonov teen-horor smešten u osamdesete u Švedskoj, onda znate u kojoj meri ovaj čovek ume i voli da se pozabavi epohom. Relativno spor ritam filma sa povremenim erupcijama nasilja fino su pasovali hladnoj i prljavoj zimi sateranoj u blokove unutar kojih tavori niža srednja-klasa. U Tinker Tailor Soldier Spy radnja je smeštena u, za Alfredsona još izazovnije, sedamdesete, a potraga za "ubačenim agentom" ispresecana je flešbekovima koji praktično naviguju njen tok.

Iako me je zanimalo ko je ubačeni špijun (ja sam od početka filma tipovao na Oldmana i želeo da čitav film bude zapravo njegovo ingeniozno zavođenje svih upletenih, pa i nas, gledalaca), moram da priznam da me sama potraga ostavila poprilično ravnodušnim, dok je onaj dramski tok koji vodi ka kristalizaciji "izdajnika" čak poprilično trapavo urađen, sa motivima koji su nekako više nakalemljeni (ženina prevara, gej romansa) nego integrisani u radnju, uz stranputice (romansa u Istanbulu) koje donose više filmske drame tamo gde ona nema nikakvu svrhu nego što je ima u životima glavnih aktera.

Zamerki ima(m) još. Oldman, kao šef istrage, ostaje tanak uprkos nepotrebnim naporima Alfredsona da ga mistifikuje preko svake mere (scene plivanja, recimo), dok njegova intimna rvačina sa "Karlom" (šef ruske službe) ne nalazi pravi motiv za svoje povampirenje. Neko nezapočeto rivalstvo iz prošlosti ne možemo da tretiramo kao opsesiju i kao definitivnu osobinu njegove ličnosti. Oldman je u ovom filmu skoro kao komšija bivši DB-ovac kome je "nešto u ulazu" sumnjivo.

Osumnjičeni još lošije stoje. Četiri glavna aktera su toliko malo i toliko "neindividualno" prisutna da ih Alfredson poimence ne spominje svako malo mi bismo imali problem da zapamtimo ko je ko od njih, kao i po čemu se razlikuju. Shvatićemo na kraju da se i ne razlikuju tj da su razlike sasvim "privatne".

Na kraju ostaje da onaj "najlepši" deo filma, u kojima se sudbina poigrava sa junacima, otpada na likove koji su zapravo "pijuni" u čitavoj priči (ako je to i bila namera, onda je potera za špijunom preobimni mekgafin, ali ovaj film znatno bolje stoji). Mark Strong, Tom Hardy i Benedict Cumberbatch su zvezde ovog filma. Na isečcima njihovih života mi vidimo traumu i tragediju njihovog poziva. Oni su ti zbog kojih ovaj film na momente živi, ali, nažalost, u senci nepotrebno dugih i fetišizovanih dešavanja (krađa dokumenata iz "biblioteke").

I kada na kraju otkrijemo ko je prodana duša, objašnjenje koje od njega dobijamo za izdaju je superbijedno za visoke standarde koje je ovaj film sebi (nepotrebno) postavio ("West sucks"). Gej romansa koja se potom razotkriva je suvišna i prekasno dolazi da bi pojasnila postupke aktera (a naročito scenu sa sovom u školi). O repriziranju uloga da i ne govorim.

Tinker Tailor Soldier Spy je što se mene tiče visokostilizovana onanija nad epohom, beživotna koliko i paleta boja upotrebljenih da se dočara, u kojoj je ono malo drame statira poput večito magličastih i zadimljenih prostora u kojima se ista odigrava i služi samo kao jedan estetski sloj u nečemu što je više zadivljeno arhitekturom, nego stanovnicima priče.

SELEKTAH: 5plus/ 10

LAGAAN: ONCE UPON A TIME IN INDIA

Film o kriketu i slobodarskoj borbi indijskog naroda

Ne planiram da znam više o Bollywoodu. Baš kao što nemam nameru ni da znam kako auto ide i kako se popravlja kad stane.

Lagaan je izabrala Žozefina kao jedan od filmova našeg Novogodišnjeg bioskopa. Trajanje od dvestadvadesetčetiri minuta bilo je dovoljno da pristanem.

Pre nego što su postali civilizovani Britanci su držali skoro pola (trećeg) sveta pod svojom komandom. Iako će vam neki desničari bliski idejama slobodnog tržišta reći suprotno, istina je da su Britanci šakom i kapom krali iz tih zemalja, a zauzvrat su u tim zemljama izgradili infrastrukturu da bi mogli još lakše da kradu. Radnja našeg filma je smeštena na kraj XIX veka kada je Indija izdeljena na brojne oblasti koje moraju lokalnim britanskim vlastima da daju godišnji danak ili "lagaan". Međutim, godina je bila loša i bez kiše i narod od svog maharadže traži da im isposluje neplaćanje danka... Pola sata kasnije lokalnom harambaši (to je ovaj na posteru sa zavodničkim maljama) nadležni britanski kapetan nudi sledeći dil- ako Indijci uspeju da ih pobede u kriketu on će im oprostiti "lagaan" i ove i naredne dve godine, ali ako izgube, moraće da plate trodupli iznos ove godine.

Nastavak filma je ilustracija priprema za meč koje supervizuje kapetanova sestra, besna zbog nepravde koja se čini Indijcima, ali i očarana zgodnim harambašicom. Lagaan u maniru sličnih filmova (naslovi mi na vr' jezika) u kojima potlačeni dobijaju priliku za moralnu pobedu nad višestruko nadmoćnijim neprijateljem prolazi kroz odabir članova za budući tim, njihove dileme, ljubavnu romansu glavnog harambaše, kombinujući uobičajeni (rekao bih) bolivudski miks komedije i melodrame. Uz neizbežne pauze za igru i pesmu koje su začudo u ovom filmu više nego zabavne i nekako funkcionalne u kontekstu buđenja i jačanja usahlog patriotizma.

Na sam meč odlazi oko sat vremena i tu, ionako vrhunskom jednostavnošću vođen, sjajni scenario (reditelja) Ashutosha Gowarikera briljira u muženju svih mogućih (ne)predviđenih dešavanja koje će izvesni ishod meča učiniti što neizvesnijim. Spomenuću samo indijskog volej bacača sa felerom koji u nekusnim komedijama zovu "baby arm"...

Lagaan je uzbudljiv, zabavan i feelgood film. Sve ono, dakle, što ne biste mogli reći za zemlju u kojoj živite. Zašto da onda ne odete na kratko putovanje?

SELEKTAH: 8plus/ 10

NAJBOLJI FILMOVI 2011

Jedan nadasve objektivan izbor

Ako ste mislili mojom glavom, vi ste sve ovo već gledali, jel da?

TROLL HUNTER

Nezgodno je kada ono što treba da vam unapredi film zapravo postane ono o šta se vaš film bespotrebno sapliće

OK, među vama sigurno ima onih kojima je The Blair Witch Project bio dosadan, koji misle da Cloverfield nije remek-delo, koji nisu shvatili oporu simboliku formata Redacted i koji neće da se potrude da shvate da Paranormal Activity (1-3), ipak, nudi više nego što realno očekujemo. Govorim o filmovima koji zapravo predstavljaju "nađen materijal" koji mi, gledaoci, potom gustiramo u blago editovanoj ili netaknutoj verziji. Troll Hunter je poslednji u nizu takvih filmova.

Naslov filma dosta toga govori, a? Ono što ja još mogu da vam otkrijem jeste da grupa studenata prati lovca na trolove i snima njegov rad... I onda je ono što su oni snimili pronađeno.

Troll Hunter je mogao biti zabavna crna komedija da je odbacio format "pronađenog materijala". Ovako, prinuđeni smo da patimo zbog svih onih nebuloznih i nepotrebnih trenutaka koji: a) treba da nas uvere da se zaista radi o "sirovom" materijalu i b) koji se muče da nam prikažu neophodne momente za razumevanje i uživanje u priči, iako nema nikakve logike da bi neko u "tom trenutku" snimao kamerom, ili uopšte držao kameru u rukama. Zbog svega toga Troll Hunter, koji svojoj ironičnoj ideji lovca na trolove koji žive na severu Norveške i obožavaju da kolju verujuće hrišćane dodaje i filmsku ekipu pre deluje kao mockumentary, što nekako više kvari nego što prija priči. Jer ako ste odabrali da nas uverite da zaista negde postoje lovci na trolove onda je zgodno da se ne distancirate od te stvari, jer to onda znači da ste vi pametni, a mi, gledaoci, ne.

Format lažnog dokumentarca reprizirao nam je sve moguće "napete trenutke" koje smo i do sada imali prilike da gledamo (u gore pobrojanim) sličnim filmovima, a da na planu upotrebe istog nije ponudio amabašništa novo. Međutim, problemi Troll Hunter nisu vezani samo za formalni pristup temi, već i u pokazanoj mašti u tretmanu iste. Trolhanter je nadrkani čiča koji prvo tera od sebe studnetsku ekipu, a onda ih previše olako pušta da mu prave društvo. Trolovi paradiraju jedan po jedan ispred nas kao na modnoj reviji, a, bratbratu, više izgledaju kao mešavina Čubake i Gargamela nego što bi trebalo da nas uplaše. Priča o njihovom kaverapu je prenaivna tj presatirična za pretpostavljenu realističnost filma, a i u radnji nedostaje osnovnih dramskih premisa- kao recimo zašto od nekog trenutka počinjemo da pratimo priču i zbog čega ona uglavnom napreduje kao neka vrsta trol tur gajda po Norveškoj.

I, da Troll Hunter naročito deluje strateški neinteligentno u kontekstu dve vrlo sveže, i to skandinavske!, komedije koje na sličan, satiričan način žele da se prave pametne: Rare Exports i Dead Snow.

SELEKTAH: 4/ 10

SCHASTYE MOE

Snimanje ovakvih filmova o svojoj domovini duboko je patriotski čin. Nažalost, reditelji u Srbiji uglavnom nemaju smisla za humor

Sećate li se one Evrovizije u Kijevu, kada je njihov predsednik izašao da pobedniku uruči pehar, bilo je to neposredno nakon one njihove "Narandžaste revolucije" (tako li beše?)...? Bože, koliko je ovo jadna zemlja- tada sam pomislio, i par godina kasnije molio sam boga da ovaj naš seljan ne izađe da onom Rusu uruči trofej... Srećom nije.

Kada biste me pitali u koji deo sveta bih najneradije putovao i gde bih najviše strepeo da li ću odatle u telu izneti iste organe koje sam tamo i uneo, ja bih vam odgovorio- u Rusiju tj u celo to područje bivšeg Sovjetskog Saveza. Meni ti ljudi, uz svo dužno poštovanje, deluju kao psi (uz dužno poštovanje psima). Deluju mi kao da mi je duša večito na dnu boce sa lošom votkom koju dudlaju od ranog jutra. Deluju mi kao da se nikada ničem ne nadaju, ali zato uvek očekuju sve najgore. Deluju mi toliko tupo da verovatno ne bi ni trepnuli kada bi videli da kamion uleće u park u kome su mame sa bebama u kolicima. Deluje mi kao da oni duboko u sebi znaju da su to i zaslužili. I zato su stalno tako gorki i ljuti i iz očiju im curi prezir. Kad zamislim koja je to najnajnajnajnajgora stvar koja bi mogla da se desi Srbendiji (ako se ovako nastavi) to je da ćemo postati kao "rusi". Bedno bespomoćni i bedno zli.

IMDB ne nudi puno informacija o reditelju Sergeiu Loznitsi. Uradio je dosta kratkih dokumentaraca i jedan igrani film, Sweet Sixties 2008., o kome takođe nema nikakvih informacija. Sudeći po Schastye moe deluje i kao da Loznitsa itekako zna na koji način želi da se bavi filmom kao i da je to do sada ozbiljno radio dugo godina.

Prva stvar koja mi se dopala u Schastye moe to je prividno "elementarno nezainteresovanje" za logiku narativnog toka odnosno suvereno manipulisanje istom u cilju krojenja poruke filma. Loznitsa pušta da tokom svog roudmuvija o jednom ukrajinskom kamiondžiji koji prevozi brašno budemo uvučeni u sve usputne epizode, ponekad nas ostavljajući u društvu ljudi koje smo tek sreli dok je "naš junak" uveliko nastavio put. Ponekad nam najavljuje flešbekove u prošlost da bi nam objasnio nešto, ponekad ne, ali objašnjenje je tu. Isto tako on ne troši filmska sredstva da nam objasni kako smo stigli od tačke A u tačku B, i to ne u prostoru, nego u vremenu!, već računa da mi želimo da osetimo kako je "stvarno" živeti u njegovoj zemlji. Simbolično vraćanje na početak priče, supercinično otvara pitanje o tome da li junak uopšte može da pobegne iz kruga zla, ali i zajedljivo konstatuje da je i on malčice kriv zbog svega toga. Jer se vraća na mesto zločina.

Zatim tu je i uvodni kadar. Koji je samo komentar. Ja nisam uspeo da ga upletem u priču.

Glumci i naturščici koji se pojavljuju u filmu plaše više nego zombiji u Walking Dead, a podjednako su mrtvi i hodaju naokolo. Apsurd u "ruskim" filmovima ume da bude pozamašnih razmera, ali ono što ga čini specifičnim u odnosu na neke druge kinematografije (priznajem, "azija" ume da parira) jeste što se sve i dalje odvija u suvo realističkim okolnostima. Ovde dva policajca vozaju leš nekog nesrećnika naokolo tražeći njegovu majku koja treba da potpiše papire i primi telo, ali kad je ne nađu voljni su i da nekom tipu, u zamenu za oficirski kaput, povere telo, ako se on potpiše kao nesretnikov deda. Zbog svega toga jedan od policajaca ima halucinacije.

Schastye moe je film koji iscrpljuje skoro sve simbolične aspekte izgubljenosti, u kojoj jedino krv može da repetira neko neprijatno sećanje, koje opet seća na nešto što bi najradije zaboravili. Naš junak je tooooliko jedan tužan čovek da Loznitsa bez pardona to otkriva u prvoj sceni i potom sve do kraja ne čini ništa što bi nam taj osećaj sažaljenja prema njemu izbacilo iz srca.

Hebeno hebeno vraški dobar film!

SELEKTAH: 9/ 10

CARNAGE

Na prvoj godini FDU-a dramaturge uče da napišu jednočinku...

Jednočinka je komad koji kao što samo ime kaže ima jedan čin tj jedno mesto i jedno vreme. Proslavljena francuska (?) spisateljica Yasmina Reza napisala je komad "God Of Carnage" o dva para roditelja koji se nalaze u stanu jednih od njih da rasprave to što je sin jednih motkom udario sina drugih i razbio mu dva zuba. Verovatno ponesen uspehom ovog komada u francuskim pozorištima (nagađam) i činjenicom da mu je kretanje solidno ograničeno poslednjih godina Roman Polanski se prihvatio filmske ekranizacije ovog komada (deluje mi najverovatnije).

Mislim da svako iole obrazovan, nagledan i načitan može da nasluti šta jedna autorka (pol nije bitan), čiji komad "Art" možda znate ili ne, može da izvede iz susreta roditelja koji su se našli da pročešljaju problem svoje nestašne dece. Proradiće njihove sujete? Krivica će se seliti sa "počinioca" na "žrtvu", suprostavljene strane menjaće timove, pa ćemo u početku imati muža-ženu protiv muža-žene, a potom muževe protiv žena, muževe jednih sa ženama drugih... Kako razgovor bude odmicao spadaće fasade, a komunikacija će bivati sve prisnija. Emocije će varničiti, biće slomova nerava i drugih stvari, čačnuće se u socijalne bekgraunde jednih i drugih... Jel da da sve to možete sami da pretpostavite?

Tako i bi.

Jedino što vam neće pasti napamet jeste da će Kate Winslett u nekom trenutku povratiti preko coffee literature Jodie Foster. Ali, ni to neće biti previše smešno.

Roman Polanski je okrenuo par telefona i pribavio sebi četiri velika imena i Carnage deluje kao win-win situacija za sve.

Tako i ne bi.

Carnage je najteži oblik podilaženja srednjoj klasi dopuštanjem istoj da slobodno masturbira nad iluzijom da njeno mišljenje ima ikakve relevatnosti za svet koji kreiraju svi oni koji istu tu klasu preziru svim srcem.

SELEKTAH: 1/ 10