I skoro sve što vi treba da znate o njima
LUTHER
Da, znam. Luther čekića na svojih skoro 600 minuta već dve godine u našem domu. Fusnotiran je još kad sam ničim izazvano bio ubeđen da je Luther beo (a kakav bi drugačiji bio?), a ne da ga igra fantastični Idris Elba (Stringer Bell iz The Wire), ali raznorazni mentalisti mu nisu išli na ruke. A onda su došli blagdani i period bez redovnog televizijskog programa.
Luther sve svoje vrline duguje svojim manama. Prvo, Idris Elba ga igra kao da je u pitanju nastavnik engleskog jezika koji pokazuje vanserijsku, emotivnu brigu za svoje učenike, od kojih je nemali broj zglajzao u kriminal. Luther je obrazovan, emotivno inteligentan (uprkos vrućem temperamentu), emotivan, melanholičan, arogantan, pomalo lud, možda i sociopata, ako ne i nešto ozbiljnije. Da za njega kažete da je čovek ne biste mnogo pogrešili. Međutim, a mislim da tu najveću zaslugu ima pisački (od reči pisac), a ne scenaristički (od profesionalizma i rutine skučeni scenarista) doprinos njegovog kreatora i autora serije, Neila Crossa, koji nezanemarljivom televizijskom radu (Spooks, Fixer, Dr Who) i dalje tretira televizijski format krimi serije kako on misli da treba, a ne kako televizija, a samim tim i televizijski gledalac, misle da treba.
U tom kreativnom zanosu kriju se i mane tj vrline ove serije. Luther pre svega nije serija o otkrivanju ubice, nego o traganju za njim. Ubica je skoro uvek već na početku poznat. Ali, čak i u tom obrascu tzv "obrnutog detektiva" Luther slobodno plovi mešavinom prepoznatljivih engleskih momenata u slikanju socijalnog miljea, sopstvenom interpretacijom "filmičnog" traganja za zločinom, dinamičnim Lutherovim privatnim životom, problemima na poslu i, najbizarnijim i najmanje iskorištenim aspektom ove serije- njegovim prijateljstvom sa psihopatom Alice Morgan, za koju je skoro izvesno da je ubila svoje roditelje, ali Luther to nije uspeo da dokaže. Svi ovi elementi stižu pred nas u ritmu koji im je propisao Neil Cross (recimo ono što bi svakako bilo zlatno finale "američke" serije u Lutheru se dešava u petoj epizodi prve sezone), što serije daje nekakvu romanesknu nepredvidljivost i punoću, koja izmiče žanru i čini Luther daleko intrigantnijim i dramskijim materijalom. Koji je pre svega portret glavnog junaka, a ne, kako nam se možda učinilo, samo (još jedno) rešavanje policijskih slučajeva koje predvodi detektiv zvani Luther.
Čak i u periodu moralno vrlo ambivalentnih junaka (od Jacka Bauera preko Dextera do Patricka Janea) koji se na raznorazne načine bore protiv zla u ljudskom obličju, Luther uspeva da se izdvoji pre svega lakoćom sa kojom prelazi preko sumnjivih moralnih odluka, ali i impresivnom težinom posledica sa kojima se suočava usled takvog mirenja sa životom.
GETTING ON
Britanski sitkom za koji možda i nije najbitnije to što je nekoliko epizoda režirao Peter Capaldi (kako ko, JEBOTE?!!!), ali je svakako super što se u nekoliko njih on i pojavljuje kao supervizujući doktor.
Getting On je čedo tri glavne glumice- engleske komičarske veteranke Jo Brand i glumica Vicki Pepperdine i Joanne Scanlan (koju i dalje pamtimo kao briljantnu Terri iz The Thick Of It). Ono što je očigledno za ovaj i mnoge druge britanske sitkome novijeg datuma jeste koliko duguju Gervaisovom The Office (ne mogu da se setim ranijeg i boljeg primera) svojom mešavinom satire i dokumentarizma koja je prožeta efektnim momentima sirove emocionalnosti i brutalnog cinizma. Drugim rečima, da- Getting On je još jedan od engleskih sitkoma koje kad gledate doživite više blamova nego kad čitate o avanturama hobita Džeremija u Ujedinjenim nacijama. Pored tri vanserijska doprinosa glavnih glumica, tom skoru svakako najviše doprinosi Ricky Grover (kao tetkasta muška sestra Hilary Loftus) koji je održao masterklas kako se sa malo može postići urnebesno mnogo.
U svakoj od epizoda gledamo kako se ljubavni, porodični i profesionalni problemi ovih sestri i doktorke Pippe prepliću sa depresivnim životima njihovih pacijentkinja na gerijatrijskom odeljenju engleske bolnice. Sestra Kim Wilde (Jo) nema baš puno razumevanja za stroga HR pravila, ali ga ima najviše za pacijente. Den (Joanne) je okupirana svojim odnosom sa Hilary-jem koji još nije odlučio da li je gej ili ne, dok je Pippa (Vicki) maestralna u svojim očajničkim pokušajima da karijeru odvede što dalje od ovog odeljenja. Naravno, sve su one dobre, loše i zle. Kad ustreba.
Imate tri epizode u prvoj sezoni i po šest u drugoj i trećoj.
HATUFIM (PRISONERS OF WAR)
Ovo je izraelski original po kome je Showtime napravio Homeland. Ima dve sezone (druga je završena malo pre Nove godine) od kojih sam ja do sada odgledao (tek) četiri epizode. Pametnome dosta...
... da zaključi da se radi o malčice drugačijem šou nego što je ovaj američki. Evo nekih spojler-razlika:
U Prisoners of War vraćaju se tri vojnika. Od kojih je jedan mrtav.
Njih dočekuju tri žene (dve supruge i jedna sestra). Homeland je dva ovde preživela vojnika, zajedno sa njihovim porodicama, spojio u jednu.
Ovde je veliki naglasak na tome kako sredina prihvata povratnike tj kakav stav ima prema njihovim porodicama i onome kako su povratnike dočekali. Barem za sada, taj dramski momenat ide debelo na uštrb nekog trilera ili akcije.
Ipak, najkrupnija razlika je u tome kako se Ameri, a kako se Izraelci bave čitavom pričom. Prisoners of War je daleko brutalniji. Hvatanje izraelskih vojnika od strane (sirijskih?) neprijatelja po stepenu muka nije ni prineti doživljajima Nicolasa Brody-ja. Nimrod i Uri su u zarobljeništvu proveli sedamnaest godina!!! Međutim, pošteni izrealski narod ne misli da oni koji su ove vojnike ispratili u rat imaju pravo na drugi život sem da ih čekaju. Zato, devojka jednog od njih, koja se u međuvremenu preudala za njegovog brata i sa njim dobila sina, prolazi skoro kao domaća prostitucija tokom Drugog svetskog rata nakon odlaska Nemaca.
S druge strane, i "verna ljuba" ima problem što je ostala verna čoveku koji joj se nije vratio.
Oba glumca koja igraju preživele vojnike izgledaju odličnio i odlično namučeno s obzirom na ono što su preživeli i što ih tek čeka.
Iscrpnim izraelskim ispitivanjima oslobođenih zarobljenika posvećeno je daleko više mesta i s obzirom na geo-strateški položaj Izraela i njegova neprekidna ratovanja njihov ishod daleko značajniji, a mogućnost da je jedan od vojnika izdajnik imala bi daleko fatalniji ishod nego Brody-jeve aktivnosti.
Carrie kao Carrie (još uvek) ne postoji. Ali zato postoji jedna daaaleko više seksi cica. U svakom slučaju, manje buljava.
24 ovo nije.
LUTHER
Da, znam. Luther čekića na svojih skoro 600 minuta već dve godine u našem domu. Fusnotiran je još kad sam ničim izazvano bio ubeđen da je Luther beo (a kakav bi drugačiji bio?), a ne da ga igra fantastični Idris Elba (Stringer Bell iz The Wire), ali raznorazni mentalisti mu nisu išli na ruke. A onda su došli blagdani i period bez redovnog televizijskog programa.
Luther sve svoje vrline duguje svojim manama. Prvo, Idris Elba ga igra kao da je u pitanju nastavnik engleskog jezika koji pokazuje vanserijsku, emotivnu brigu za svoje učenike, od kojih je nemali broj zglajzao u kriminal. Luther je obrazovan, emotivno inteligentan (uprkos vrućem temperamentu), emotivan, melanholičan, arogantan, pomalo lud, možda i sociopata, ako ne i nešto ozbiljnije. Da za njega kažete da je čovek ne biste mnogo pogrešili. Međutim, a mislim da tu najveću zaslugu ima pisački (od reči pisac), a ne scenaristički (od profesionalizma i rutine skučeni scenarista) doprinos njegovog kreatora i autora serije, Neila Crossa, koji nezanemarljivom televizijskom radu (Spooks, Fixer, Dr Who) i dalje tretira televizijski format krimi serije kako on misli da treba, a ne kako televizija, a samim tim i televizijski gledalac, misle da treba.
U tom kreativnom zanosu kriju se i mane tj vrline ove serije. Luther pre svega nije serija o otkrivanju ubice, nego o traganju za njim. Ubica je skoro uvek već na početku poznat. Ali, čak i u tom obrascu tzv "obrnutog detektiva" Luther slobodno plovi mešavinom prepoznatljivih engleskih momenata u slikanju socijalnog miljea, sopstvenom interpretacijom "filmičnog" traganja za zločinom, dinamičnim Lutherovim privatnim životom, problemima na poslu i, najbizarnijim i najmanje iskorištenim aspektom ove serije- njegovim prijateljstvom sa psihopatom Alice Morgan, za koju je skoro izvesno da je ubila svoje roditelje, ali Luther to nije uspeo da dokaže. Svi ovi elementi stižu pred nas u ritmu koji im je propisao Neil Cross (recimo ono što bi svakako bilo zlatno finale "američke" serije u Lutheru se dešava u petoj epizodi prve sezone), što serije daje nekakvu romanesknu nepredvidljivost i punoću, koja izmiče žanru i čini Luther daleko intrigantnijim i dramskijim materijalom. Koji je pre svega portret glavnog junaka, a ne, kako nam se možda učinilo, samo (još jedno) rešavanje policijskih slučajeva koje predvodi detektiv zvani Luther.
Čak i u periodu moralno vrlo ambivalentnih junaka (od Jacka Bauera preko Dextera do Patricka Janea) koji se na raznorazne načine bore protiv zla u ljudskom obličju, Luther uspeva da se izdvoji pre svega lakoćom sa kojom prelazi preko sumnjivih moralnih odluka, ali i impresivnom težinom posledica sa kojima se suočava usled takvog mirenja sa životom.
GETTING ON
Britanski sitkom za koji možda i nije najbitnije to što je nekoliko epizoda režirao Peter Capaldi (kako ko, JEBOTE?!!!), ali je svakako super što se u nekoliko njih on i pojavljuje kao supervizujući doktor.
Getting On je čedo tri glavne glumice- engleske komičarske veteranke Jo Brand i glumica Vicki Pepperdine i Joanne Scanlan (koju i dalje pamtimo kao briljantnu Terri iz The Thick Of It). Ono što je očigledno za ovaj i mnoge druge britanske sitkome novijeg datuma jeste koliko duguju Gervaisovom The Office (ne mogu da se setim ranijeg i boljeg primera) svojom mešavinom satire i dokumentarizma koja je prožeta efektnim momentima sirove emocionalnosti i brutalnog cinizma. Drugim rečima, da- Getting On je još jedan od engleskih sitkoma koje kad gledate doživite više blamova nego kad čitate o avanturama hobita Džeremija u Ujedinjenim nacijama. Pored tri vanserijska doprinosa glavnih glumica, tom skoru svakako najviše doprinosi Ricky Grover (kao tetkasta muška sestra Hilary Loftus) koji je održao masterklas kako se sa malo može postići urnebesno mnogo.
U svakoj od epizoda gledamo kako se ljubavni, porodični i profesionalni problemi ovih sestri i doktorke Pippe prepliću sa depresivnim životima njihovih pacijentkinja na gerijatrijskom odeljenju engleske bolnice. Sestra Kim Wilde (Jo) nema baš puno razumevanja za stroga HR pravila, ali ga ima najviše za pacijente. Den (Joanne) je okupirana svojim odnosom sa Hilary-jem koji još nije odlučio da li je gej ili ne, dok je Pippa (Vicki) maestralna u svojim očajničkim pokušajima da karijeru odvede što dalje od ovog odeljenja. Naravno, sve su one dobre, loše i zle. Kad ustreba.
Imate tri epizode u prvoj sezoni i po šest u drugoj i trećoj.
HATUFIM (PRISONERS OF WAR)
Ovo je izraelski original po kome je Showtime napravio Homeland. Ima dve sezone (druga je završena malo pre Nove godine) od kojih sam ja do sada odgledao (tek) četiri epizode. Pametnome dosta...
... da zaključi da se radi o malčice drugačijem šou nego što je ovaj američki. Evo nekih spojler-razlika:
U Prisoners of War vraćaju se tri vojnika. Od kojih je jedan mrtav.
Njih dočekuju tri žene (dve supruge i jedna sestra). Homeland je dva ovde preživela vojnika, zajedno sa njihovim porodicama, spojio u jednu.
Ovde je veliki naglasak na tome kako sredina prihvata povratnike tj kakav stav ima prema njihovim porodicama i onome kako su povratnike dočekali. Barem za sada, taj dramski momenat ide debelo na uštrb nekog trilera ili akcije.
Ipak, najkrupnija razlika je u tome kako se Ameri, a kako se Izraelci bave čitavom pričom. Prisoners of War je daleko brutalniji. Hvatanje izraelskih vojnika od strane (sirijskih?) neprijatelja po stepenu muka nije ni prineti doživljajima Nicolasa Brody-ja. Nimrod i Uri su u zarobljeništvu proveli sedamnaest godina!!! Međutim, pošteni izrealski narod ne misli da oni koji su ove vojnike ispratili u rat imaju pravo na drugi život sem da ih čekaju. Zato, devojka jednog od njih, koja se u međuvremenu preudala za njegovog brata i sa njim dobila sina, prolazi skoro kao domaća prostitucija tokom Drugog svetskog rata nakon odlaska Nemaca.
S druge strane, i "verna ljuba" ima problem što je ostala verna čoveku koji joj se nije vratio.
Oba glumca koja igraju preživele vojnike izgledaju odličnio i odlično namučeno s obzirom na ono što su preživeli i što ih tek čeka.
Iscrpnim izraelskim ispitivanjima oslobođenih zarobljenika posvećeno je daleko više mesta i s obzirom na geo-strateški položaj Izraela i njegova neprekidna ratovanja njihov ishod daleko značajniji, a mogućnost da je jedan od vojnika izdajnik imala bi daleko fatalniji ishod nego Brody-jeve aktivnosti.
Carrie kao Carrie (još uvek) ne postoji. Ali zato postoji jedna daaaleko više seksi cica. U svakom slučaju, manje buljava.
24 ovo nije.
