BRANDT BRAUER FRICK - Miami (K7)

Ako vam se sluša prava Julia Holter

Dečaci i devojčice upoznajmo Brandta, Brauera i Fricka čije ime benda je Pitchfork ispravno okarakterisao kao da stoji iznad neke advokatske kancelarije. Brand Brauer Frick ist ein Techno-Projekt aus Berlin. Da li zaista treba da nas zanima više od toga?

Miami sam čuo pre nekoliko meseci prvi put. Fusnotirao sam ga kao nešto čemu treba da se vratim, pa sam to i učino, negde u maju, pa je izleteo sa iPoda iz neobjašnjivih razloga, ali sa nalepnicom "vredi- treba mu se vratiti". Te sam to i učinio pre par dana. I otada, dominira mojim FM-om. Ovo je album koji iznova i iznova nalazi načina da me bolno uštine za uvo i šta god radio u tom trenutku, pa makar ga i pasionirano i impresionirano slušao, on je u stanju da se ponovo preporuči i zasluži još jedan "ripit".

Miami je album kakav bi Herbert napravio (sa Matmosom u najboljim danima) da mu je kojim slučajem fri džez, a ne haus, polazna platforma. Naravno, ne treba smetnuti s uma da nam BBF dolaze iz zemlje Wagnera, Kraftwerka, krauta i Klausa Nomija. Miami je konceptualni album o ovoj američkoj penzionersko-turističkoj meki, ali u izvedbi nemačkog trija on je bliži atmosferi i događajima opisanim u TV seriji Dexter. Nema sunca u Miami Majamiju. Stvari pre deluju kao da smo u jednoj metro stanici duboko pod zemljom u kojoj multikulturalnost metropole pulsira svojim hirurškim i primitivnim oruđima. Žanr je definitivno triler.

Na albumu gostuju Om'Mas Keith (preko Pitchforka saznajem da je on iz benda Sa Ra, koji u odnosu na BBF stoji kao neka Laid Back verzija, ali je relevantan), zatim Jamie Lidell, koji na nekoliko poslednjih albuma gura ideju belog, elektro soula, zatim Gudrun Gut, za koju važi sve prethodno rečeno minus duša i Nina Kraviz čije prisustvo samo potvrđuje da u ovoj mirođiji nema puno mesta za čorbu.

Nisam pre slušao Brandta Brauera i Fricka, te ne znam da li se džez i pre krojio sa ovoliko disciplinovanih neposlušnih ritmova (znam šta pišem). Miami je kontrolisana, skoro militaristički navežbana kakofonija. Borba zvukova. Poput galaksije aranžirana kulisa. Sve deluje kao da je slučajno razbacano, ali nije. I zbog toga neprekidno osećate tenziju, i razumeo bih da čak i oni kojima se ovo dopada ponekad moraju da naprave pauzu u preslušavanju.

Teško je poverovati da album koji može da pravi klanicu u bilo kom klubu, pušten ili odsviran, počinje čemernom baladom u kojoj Erika Janunger peva kao da je neko davi preko podloge koja instantno asocira na Einsturzende Neubauten ili Johna Zorna. Plastic Like Your Mother neočekivano razmrdava atmosferu nakon podjednako mučnog introa svojim "EDM buena vista" miksom, i već tu je jasno da se uz ovo može plesati sve što se zna. Miami Titles pomenuti EDM vraća na pik karijere 808 State i sad mi pada na pamet da čuveni Mančesterci ovde uopšte nisu loša referenca, s obzirom da su i oni na potezu od Ninety do Don Solaris isprobavali razne krosovere sa ondašnjim, esidom zadojenim, plesnim zvukom. Obe stvari sa Lidellom (Broken Pieces i Empty Words) ublažuju osnovnu atmosferu sa "malo soula" i nešto slično mogli bi da očekujemo na izdanjima Big Dada i Ninja Tune etiketa (Roots Manuva, Spank Rock, Bonobo, Emika), ali Miami od početka do kraja ne menja postavljenu teskobu.

Das dark.

SELEKTAH: 9minus/ 10

SKINS (Sedma i poslednja sezona)

unHAPPY neverENDing

Iako su Internetom brujale glasine da će sedma i poslednja sezona najboljeg TV Serijala o tinejdžerima svih vremena (slobodno me citirajte!), Skins, biti sastavljena od šest epizoda i da će se u po dve epizode baviti sa po jednom od tri generacije koje su proživele godine koje su pojeli skins, izgleda da se nešto u toj nameri izjalovilo ili žešće promenilo. Na kraju se pred nama pojavilo šest epizoda, ali sa po jednim centralnim akterom (svi iz prve postave), s tim što u Effy-nim epizodama viđamo i drage lezbejčice, Naomi i Emily, iz druge generacije (što nekako i ima smisla s obzirom da je Effy jedini lik koji se pojavio u više od jedne generacije Skins).

Svako poglavlje nosi po jedan "call to action" naziv, pa tako imamo: Fire (Effy), Pure (Cassie) i Rise (Cook). U svakom poglavlju zatičemo junake par godina nakon poslednjeg puta kad smo ih sreli i sem u prvom poglavlju, u kome su Effy i Naomi cimerke (a Emily živi i školuje se u Njujorku) nema pomena drugih likova, niti ih se naši junaci ni na koji način sećaju. Kao što smo se i sami uverili prijateljstva stečena za sva vremena obično se povuku i nestanu kada svako od nas krene svojim putem (i za taj put nekako postaju bitnije komšije i/ili rodbina). Očekivano svi naši junaci su na određenom nivou samosjebanosti (svako naredno poglavlje podiže nivo) i kroz dve epizode mi pratimo na koji način će oni, pre svojom skins-ovskom pasivnošću, nego zlom sudbinom, doprineti da sve bude još gore. U izvesnoj meri, možemo da govorimo o kombinaciji nekih "svetskih trendova" (ekonomski krah - usamljenost - nasilje/ kriminal) sa tipično "skinsovskim" (Ican'thelpmyself), pa tako Effy krči sebi put u londonskom City-ju naivno se upuštajući u brokerska mešetarenja, Cassie i dalje deluje sluđeno i izgubljeno, a stvarima ne pomaže ni to što je klada sa koje je otpala još izgubljenija, dok je Cook sitni diler za tek nešto starijeg i nepodnošljivo psihopatskog Louieja, i dalje voljan da prošeta svoj tuki zabranjenim ulicama.

Tata Bryan Elsey i sin Jamie Brittain (koji su kreirali seriju) evidentno nisu štedeli pesimizam i crne dane kada su u pitanju sudbine naših junaka. Iako Effy odlazi u zatvor sa osmehom, iako Emily i Naomi ostaju zagrljene i uplakane, iako Cassie preuzima brigu o svom bratu, iako nam Cook poručuje da je OK da pogledamo smrti u oči i ostavimo je da tako bulji u nas dok nam se ne zavuče pod kožu i navikne nas na život, sve ono što im se desilo ne ukazuje baš na to da ih čekaju bolji ili podnošljiviji dani. Skins više nije način života, već kao nekakvo prokletstvo "te generacije/ tih generacija", neizbežnost ne neodrastanja, već preranog odrastanja, preranog prihvatanja kakav je svet i samozamrzavanja usled te spoznaje duboko u sebi. Skins je način samozavaravanja. Koji više ne pali.

Mislim da su (manje) tata (nego) i sin kroz ove tri epizode priveli kraju sudbinu Skins, ali i mnogo više napravili neku vrstu promotivnog showreela šta bi oni i u kojim temama/tipovima drame/ atmosferama imali još da ponude, naročito na filmskom planu, jer obrni-okreni svako poglavlje sedme sezone jeste jedan jednoiposatni film podeljen na pola. Tako se Effy-na epizoda preporučuje za nešto jeftiniju krimi dramu kakvu su negovali manje talentovani klonovi Danny-ja Boylea tokom devedesetih, epizode sa Cassie su surovi festivalski arthaus sa pregrštom elipsi, neobičnih romansi, skicama grada i propalih života, jedan stilizovani kitchen sink (ako ti nije kontradiktorno). Najveći uspeh postignut je epizodama sa Cookom koje su čist crni evropski talas o momku čije su dobre namere na kraju popločane paklenim posledicama po sve koji sa njim imaju veze, uz brutalno efektnu scenografiju i fotografiju na kraju. Deluje mi da će nacionalna lutrija Britanije relativno brzo profinansirati neki njihov (filmski) projekat koji će biti na tragu ovih mračnih projekcija. Iako svakom od njih nedostaje autentične svežine koju su Skins, kao niko pre, uveli u jedan milje/TV žanr/ generacije mladih, u formalnom smislu ćale i sin umeju da postave i poštuju žanrovske odrednice (kako arthaus nije žanr?!!) i možda bi sa pravim rediteljem uspeli i da od prikazanih postavki naprave nešto (isto, ali) u osnovi drugačije.

Zbogom, Skins. Zbogom godine mog života koje ću pamtiti po nekim ljudima celog života i nekima koje sam zaboravio već zauvek. Zbogom jednom odsjaju i moje mladosti.

METEORA

Kako su se zavoleli Teodoros i Uranija

Možda bi najbolje bilo opisati ovaj film kao idiotski.

Meteore su kao što znate neke grčke prokletije gde bi samo lud čovek želeo da se penje, a još luđi da pravi hramove i odmarališta za vernike. Pretpostavljam da će organizovano-verni među vama uspeti da pronađu čar u ovakvom, malo je reći- pećinskom, pristupu duhovnosti.

U jednom takvom, muškom manastiru živi pop Teodoros. U jednom takvom, ženskom manastiru koji se nalazi preko puta živi monahinja Uranija. Iako ih deli samo provalija koja se proteže između njihove dve kelije, do koje se dolazi sigurnim uspenućem u mreži od kanapa, Teodors i Uranija, kad sa neba siđu na zemlju, vole da se sretnu i blagosiljaju jedno drugo. A potom počinju da svetlucaju jedno drugom ogledalcima, šaljući nemušte poručice, ali od srca, potom joj on pripremi bogougodan obrok i pozove je na izlet, ali sve se završi time što, iz njihove vizure, đavo pojede šalu...

Po mojoj priči mogli biste da zaključite da ovaj film ima neku radnju koju pratimo kao u hiljadama drugih filmova, ali ne. On nema nikakvu radnju, on ima nešto nalik zapletiću, što se potom gubi u minutima bespoštedno statičnih kadrova koje nam dočaravaju mir i stamenost manastira, dirljivu čednost rituala i navika verskih uposlenika, a jedina živost potiče od dokumentarno zabeleženih skica iz sekularnog života u kome se životinje animalno ponašaju, a ljudi dejstvuju kao od njih nastali pagani- meda hrli na smokve, čovek kolje jagnje, psi piju mleko...

Svi ovi snimci zabeleženi filmskom trakom prošarani su nečim što bi mogli nazvati (prvim?) ikonopisnim stripom u kome naši junaci, poput pravoslavnih sautparkovaca prave mehaničke kretnje kroz scenografije i dramaturgije koje predstavljaju ono što ne smeju da kažu i o čemu je najbolje i da ne sanjaju (jer će im se vratiti kao noćne more). U tom skučenom, dvodimenzionalnom svetu žive pravi Teodoros i Uranija koji pokušavaju da se izbore sa svojim telesnim nemirima i racionalnim izborima duše. Oni ne mogu da miruju kako je kanonski propisano, i zato se ta statična ikona otima i postaje strip, pokret, duša.

Lepo i romantično i do zla boga dosadno. Čak i ono što bi trebalo da bude šokantno i/ili radikalno u pogledu prikazanog gubi se u previše nepovezanim isečcima života, banalnim dočaravanjima banalnog i pomalo reakcionarnom dočaravanju šesetosmaške ideje da je seks najprometniji put ka samo-oslobađanju itd. Ali, čak i pokušaju da bude neka vrsta pravoslavnog Bertoluccija film Spirosa Stathoulopoulosa deluje kao slabašna studentska vežba.

Ne čudi me da je bio u konkurenciji za Berlinskog medveda.

SELEKTAH: 1/ 10

MOĆ VEŠTICA 27.08 .2013. Odakle si, sele, s ostrva, brale!

via Twitter via b92.fm 

Kodaline - Gabriel (Roy Davis Jr) - Whitelabel

The Weeknd - Belong To the World - Whitelabel

BL'AST! – Sequel – Southern Lord - Blood

Pavement - Spit On A Stranger – Bootleg - John Peel's 60th Birthday Party

The Mynabirds - Disarm (Kiidsmoke Remix) – Saddle Creek - Generals: Remixed

Luke Haines - Three Frendz – Cherry Red - Rock and Roll Animals

PINS - I Want It All - Bella Union  - Girls Like Us

Pet Shop Boys - In Private (Duet With Elton John) – Parlophone - Format

Adrian Crowley - Red River Maples – Chemikal Underground - I See Three Birds Flying

Medicine - Burn It – Captured Tracks - To The Happy Few

Low - Do You Know How To Waltz [live, Rock The Garden 2013] - Bootleg

Ljubavnici - Snovi kao kamen - Soundcloud

LJUBAVNICI @ KC DRUGSTORE ČETVRTAK 29.09.

Lunchbox – Here – Homesleep - Everything Is Ending Here - A Tribute To Pavement

Humanbeast – Linen – Load - Venus Ejaculates Into The Banquet

Francis Lung - Age Limits - Whitelabel

Rick Redbeard – Wildlove – Chemikal Underground - No Selfish Heart

Chastity Belt - God Damn – Free download - Fuck Chastity Belt

BURTON AND TAYLOR

Onaj drugi (TV) film o najvećem ljubavnom paru XX veka (i to nije samo moje mišljenje)

Imam nekoliko dilema.
Prva se tiče toga da Liz i Dick evo dobijaju svoj drugi TV film (onaj prvi "starring Lindsay Lohan" tek treba da gledam), a da se još uvek niko nije prihvatio poštene, oskarovske verzije dela ili celine njihove legendarne ljubavne veze. Liz i Dick su, za nepoznavaoce, bili za Holivud ono što je Titanik bio za brodove.
Druga se tiče investicije BBC-ija u dvoje velikih zvezda (jedne holivudske, druge engleske) koje nisu bile podržane osobito velikim scenaristom ili rediteljem. Cenim da je njihovo učešće u ovom filmu bilo najbliže što se moglo hodanju "u cipelama legendi" i svakako se radi o skoro nemogućoj misiji, ali svejedno.
Liz i Dick su bili veći i od bioskopskog platna, a nekmoli od HD televizora.
Imam dve dileme.

Burton and Taylor nije loš film, čak i ako vas ova materija zanima isto koliko i mene. Scenarista William Ivory (koji je nedavno trijumfovao međ kritičarima filmom Made In Dagenham (tek treba da se gleda)) fokusirao je najveću ljubavnu priču, praktično, na njenu Svanovu pesmu- poslednji zajednički nastup dvoje glumaca, u brodvejovskoj izvedbi Noel Cowardovog komada Private Lives.

Sve je tu, pozornica na kojoj se odigrava njihov život pred očima publike, podrumske garderobe u kojima se odvijaju najružnije epizode i glamurozna sećanja smeštena u raskošne hotelske sobe i klubove. Za njih dvoje više sreće nema. Iako se i dalje vole. Oboje u naporu da se odupru svojim "privatnim" zavisnostima, za koje nije jasno da li su posledica ili uzrok svega. Burton se ženi poslednji put, Liz planira ko zna koji brak. Njihovo uzajamno divljenje, kako profesionalno, tako i lično, je zaista dirljivo i naveliko govori o koliko se veličanstvenim ličnostima tu radilo. Ne preterujem. Ja sam old skul romantik.

Dominic West (koga smo voleli u The Wire i The Hour) je više ličio na Richarda Burtona, ali je manje bio on. Burton je bio opasan alkoholičar, ali u Westovoj izvedbi ta muka nije baš najuverljivije data. Drugo, Burton je nosio živu vatru u očima, a West jednostavno nema taj sjaj, te oči. Čovek je bio bard, West deluje kao neko koga tako nešto ni ne zanima. S druge strane, Helena Bonham Carter je manje ličila na prelepu Liz, ali je zato dale sve od sebe da dočara stidljivost, buku i bes i šarm koji je čučao iza ljubičastih očiju (oh, fuck, izbrisaću ovaj tekst čim ga budem postavio!!!). U njenoj interpretaciji Liz je jedna talentovana curica čije su emocije prema Burtonu miks najdubljeg poštovanja, ćerkaste fasciniranosti, mora ljubavi i razmaženosti osmogodišnjakinje. San svakog muškarca, zar ne?

Na sceni pred publikom koja ih je obožavala (naročito Liz) njih dvoje igraju par čija veza trune i puca, ispod scene njih dvoje su odbijali da se približe samoj ivici kraja koji je neminovno bio na par koraka od njih. Lepo osmišljeno, ali je produkcija manjkala glamurom koji su njih dvoje ne samo zaslužili, već i izmislili.

Pogledajte, toliko im dugujete u svakom slučaju.

SELEKTAH: 7/ 10

I AM NOT A HIPSTER

Odbrana hipstera i novi dani

Pokreću nas i sabotiraju muke.
Ne bih više o tome.

Kad budete odgledali film neće vam biti teško da pogodite da li je film napisao, režirao, producirao i u njemu glumi isti tip. Istina je da je prve tri stvari uradio jedan tip (debitant Destin Cretton), a da je u Dominicu Bogartu, koji igra glavnu ulogu, našao vrlo zahvalnog alter-ega (pretpostavljam).

Priča je takva da je na sličan način mogla biti ispričana u bilo kojoj od epoha rokenrola (pa i istorije bilo koje druge muzike)- talentovanom muzičaru umire majka, on se sa teškom mukom nosi sa tim, odlazi od kuće, ima problema da sa ljudima koji mu žele dobro ostvari pristojan kontakt... Ima nerazrešene odnose sa ocem.

Brook Hyde, u interpretaciji Bogarta, ne može biti antipatičniji. On je ona vrsta "veltšmerc" junaka koji se sa podjednakim prezirom odnosi i prema sebi i prema drugima, i prema umetnosi i prema njenom smislu, očajan zbog činjenice da je jedini mogući raj nepovratno izgubljen- sve ono što većina bistrih i "nežnih" tinejdžera proživi i (ne)preživi dok ne počne stvaran život. Međutim, Bogart u potpunosti povlađuje slabostima svog junaka i ovaj jedva održivo, i uprkos činjenici da lagano počinjemo da saosećamo sa njim, uspeva da zadrži elementarni minimum naše pažnje (pre nego simpatija) da bi nastavili da gledamo film. A onda kada dođu njegove tri sestre i otac s kojim ne priča, svi zajedno da bi prosuli majčin pepeo u okean prema njenoj poslednjoj želji, počinje da se otkriva jedno drugo lice Brooka Hyde i mi, hteli ne hteli, počinjemo da razumevamo muke koje ga muče.

I Am Not A Hipster, ako bih morao da se odlučim samo za jednu stvar, ima cilj da pokaže da su i hipsteri ljudi. Da iza salvi arogancije, prepotentnih stavova, narcisoidne distanciranosti stoje ljudi od krvi i mesa i muka. Složio bih se da ovde reč "hipster" nema baš puno toga da traži. Brook Hyde je "bedroom singer-songwriter" kakvih je indi tržište izbacilo na stotine poslednjih deset i više godina. On jeste talentovan, njegove pesme imaju hip aranžmane (i vredelo bi pribaviti saundtrak), ali sve ostalo što bi ga u mojoj percepciji činilo hipsterom izostaje- krhka građa, fugly bradica, osećaj za modu, sklonost i razumevanje za formate moderne umetnosti... Hipsteri, to su drugi. I Destin Cretton to skoro previše bukvalno dočarava kroz Brookove konfrontacije sa "svetom hipstera", ali, ipak, "ti ljudi" jesu njegova publika i oni ga "razumeju".

Crettonov film boluje od solidnih početničkih rana, pre svega na planu naivnih i na sličan način već rabljenih rešenja o modernom američkom otuđeniku koji uspeva da ponovo pronađe "osećaj dobrote". I na planu radnje sva drama ovog filma reprizira prepoznatljive modele, i, zapravo, sva njegova čar potiče od čvrste i sigurne egzekucije Brookovog lika od strane Dominica Bogarta, a potom od spontanosti i neposrednosti ostatka kasta (njegove sestre i menadžer) koji su čitavoj priči dali dovoljno podrške da odbrani nepotrebno konfliktan i "hip" naslov.

SELEKTAH: 6/ 10

CHASTITY BELT - No Regerts (Help Yourself)

Dečke plačke

Ovo su Chastity Belt. I ne, ova skroz desno ne glumi u Big Bang Theory.

I ako ste pomislili da su iz Sijetla, jesu. I ako ste pomislili da se radi o još jednom grrrlie femino (er treba napominjati?) bendu, radi se. I ako biste se kladili da sigurno imaju pesmu koja se zove Pussy Weed Beer, dobili biste opkladu.

Nisam bio neki fan Sleater-Kinney.
Chastity Belt volim, između ostalog, i zato što su me podsetile da dugo nisam slušao prvenac Wild Flag (koji, pu-pu, evo već drugu godinu ne silazi sa mog iPoda), i taj album, gde Bangles sreću Kleenex, ispunjava me razumevanjem za "sve stvari ženske" i tinejdžerskom radošću.
Chastity Belt zvuče kao da bi mogle da, relativno brzo, proizvedu neki sličan efekat.

Najbolje stvari u vezi sa Chastity Belt jesu što, za razliku od mnogih drugih bendova pre njih (Bikini Kill included), uspevaju da prevaziđu koncept i namere izrečene već u imenu. Čak i u slučaju nazivanja pesme Pussy Weed Beer. A možda i ne. Treba slušati o čemu pevaju, a ja za to nemam sluha.

Mene je kupio vokal Julie Shapiro koji zvuči kao malo raspoloženija Nico. Drsko, ali vapajno. Ima seksipilnijih stvari, ali mene pali to- žena koja može sama sebi da pomogne, ali, ipak, nema ništa protiv da joj ja asistiram. To, bazičnoj, ali ne i previše sirovoj svirci, daje neku neočekivanu, duboko žensku dimenziju. Kao šamar sastavljen od suza. Koji vas pukne, a onda se rasprsne. Da su Young Marble Giants bili malo više punk. Kat Bjelland je to umela sa Babes In Toyland, ali tamo je to bilo sirovo i rupe iz kojih je šikljala krv bile su zapušene tamponima.

Chastity Belt uspevaju da pesme, poput Full, koje traju jedva tri minuta pretvore u mini-portale kroz koje nas puštaju da zavirimo u daleko prostranije i emotivnije svetove nego što to jedna pop-pank pesmica može da ponese. Sve zahvaljujući Juliji. Dođe mi da zaustim- jebote, skoro kao Neil Young!, ali nisam siguran koliko bi to bilo seksistički u kontekstu. Chastity Belt podsećaju na sve one dobre prvence na kojima osećate da bend u sebi nosi mnogo više nego što ume da odsvira. I svira emocijama, a ne znanjem.

Produkcija je fenomenalna. Elegantna, albinijevski čista, pitka, četvorokanalna. Gitara je tako nežno snimljena da zvuči kao bendžo, harfa ili sint (i to sve u jednoj pesmi, Happiness, koja nije nimalo srećna). Ako Julia ne svira gitaru, onda je i gitaristkinja čudo. Nagutala se usamljenosti i sad je pušta kroz jagodice na prstima, lagano.

Lako moguće da Chastity Belt pripadaju novom talasu ženskastih, pre nego ženskih bendova i izvođača, poput Veronica Falls ili Frankie Rose ili Allo Darlin', koje tretiraju svoj rok kao šetnju spomenarom, švenk po posterima sobe, sećanje na My So-Called Life, isprobavanje haljinica u obližnjem tržnom centru. I tu i tamo gacanje po trnju zabodenom u srcu, sve do zvezda.

Iako Chastity Belt sevaju u Giant (Vagina) i James Dean new wave i post new wave energijom od Raincoats do Erase Errata, ne dajte se prevariti- ovo su cure koje možete da upoznate sa mamom.

SELEKTAH: 8plus/ 10

SHARKNADO

Web hit

Ovaj film je stekao kultni status pre nego što je emitovan, a čak i sada, nakon što su ga mnogi videli i razočarali se njime (kao ja), taj hajp nastavlja da dejstvuje pa će Sharknado nakon što je prikazan na kablovskom kanalu SyFy stići čak i do nekih bioskopa u Americi ovog leta. Ispada da se radi o odličnom viralnom sadržaju, temi za razgovor (i benavljenje) i, što ćete vrlo brzo shvatiti čim počnete da gledate film, nečemu uz šta bukvalno možete da radite sve ostalo (life-share na socijalnim mrežama prednjači).

Kao i svaki film koji pretenduje da bude "budući treš klasik" i Sharknado ima fenomenalnu postavku- tornado koji dolazi sa mora ka Los Anđelesu usisao je u sebe jato ajkula koje sada bivaju razbacane svuda po kopnu zajedno sa nadolazećom poplavom koja im omogućuje "život na suvom". Filmovi katastrofe su izmišljeni zbog ovakvih zamisli.

U našem fokusu su jedan tata (Steven iz Beverly Hillsa 90210) koji zajedno sa par ljudi sa plaže na kojoj je surfovao kreće da spase svoju kćer, razvedenu ženu i sina. Ono što im se usput dešava, nažalost, čak i za najniže standarde treš filma lišeno je svake logike i ozbiljno ruži, rekao bih, mogućnost da vam se film dopadne. Jer kurcobolji koja dominira filmom nijedna ajkula ne može ništa.

Što ne znači da između najočiglednijih režijskih propusta, nezainteresovane glume stare garde i Baywatch potencijala mlade (eto nam Cassie Scerbo iz Make It Or Break It), nepodnošljivo jeftinih efekata, supertreš egzekucije ajkulinih 1na1 napada i totalne nelogičnosti koja nas sačekuje bukvalno sa svakim postupkom naših junaka i/ili ajkula, ima par zanimljivih stvari.

Jebi ga, ajkule izleću iz tornada svuda po Eleju, zavlače se u kanalizaciju i iskaču iz šahtova, lete svuda naokolo kao orlovi i nimalo ne deluju kao da im fali voda. I to je mega čak i u ovakvoj egzekuciji. A na kraju filma leteće ajkule stižu čak i do helikoptera iz koga dvoje mladih baca bombe u jezgro tornada (don't ask...) i onda Cassie ispadne iz helikoptera pravo u usta prolećuće ajkule i posle... Morate sami da vidite svojim očima. Trust me.

Ništa se više ne može reći. Sharknado 2 najavljen je za 2014.

SELEKTAH: 3/ 10

OLYMPUS HAS FALLEN

Da Gerard Butler ume da šmira mogao je ovo biti Die Hard 6

Olympus Has Fallen je jedan od dva filma koja se ove godine bave napadom na Belu kuću. Drugi se po tom pitanju zove nešto manje očigledno White House Down (i režirao ga je Roland Emmerich). I bez da sam gledao ovaj drugi i uzimajući u obzir da golemo volem Emmericha mislim da je Olympus Has Fallen bolji. Evo i zašto.

U ovom filmu teroristi konačno nisu Srbi. A ni Rusi. U ovom filmu teroristi su konačno Severnokorejci, tj najtraženiji, nikad viđeni terorista Kang (jedna reč, kao Osama-bin-Laden). Iako se u holivudskim blokbasterima novije generacije koji akciono tretiraju borbu protiv terorizma može videti svašta (i svašta, ako je režirala Bigelow), polu satna sekvenca inicijalnog napada u ovom filmu stvarno skuplja testise. Sa aspekta logike i vojnoodbrambenog potencijala vojske Amerike ja nemam ideju koliko je ona izvodljiva i verovatna i siguran sam da bi neki general komentarišući film, i da je tako nešto moguće i da nije, rekao da tako nešto ne može da se desi u zemlji u kojoj je njegov đed klao indijance. Stvar je izvedena u nekoliko maestralno organizovanih etapa i čini da izvodljivost samog napada opravdava desetine terorista koje su je realizovale. Antoine Fuqua nijednog trenutka nije dopustio da okrutnost jednog takvog napada spadne ispod osmice (recimo). Civili ginu levo i desno, sama zgrada se demolira samo tako, dok tajne službe u kombinaciji sa vojnim (očekivano?) demonstriraju nesposobnost i šok pred mogućnošću da tako nešto može da se desi.

Međutim, teren za all-in pristup Fuqua priprema već uvodnom sekvencom koja definiše odnose između agenta Mikea (Butler) i predsednika Benjamina (Aaron Eckhart) i koja uprkos vrlo definisanoj žanrovskoj realizaciji, ipak, deluje neočekivano.

Nakon napada terorista, baš kao i u filmovima o McClaneu sve ostalo je njegov solo fajt sa zlim momcima, do konačnog oslobođenja. Baš kao i Pitt u World War Z, i Butler praktično iz kovitlaca dešavanja na ulici uskače u borbu i u njoj ostaje sve do kraja, kada bondovski spase svet (tj Ameriku). Prethodno rečeno može vam biti spojler samo ako ste retardirani. Međutim, i u toj borbi prsa u prsa sa višestruko brojnijim neprijateljem Fuqua lukavo izbegava sve patetične trenutke koje je demonstrirao sa Tears of The Sun i ne pretvara svoj film u spasavanje predsednikovog sina, već tu stvar tretira samo kao epizodicu.

Pravi je trenutak i da, u cilju pretvaranja Olympusa u franšizu, pomenem uticaj 24 tj Jacka Bauera i njegov na svaki način neuništivi pristup borbi sa teroristima. Debitantski par scenarista (Creighton Rothenberger i Katrin Benedikt) kao da je imao Jacka na umu i njegovu bliskost sa predsednikom Davidom (o ostalim sličnostima i da ne govorim). U tom smislu Olympus Has Fallen treba posmatrati i kao (dal' prvi, nije bitno) pozitivan uticaj američke televizije na Holivud. U Fuquinom filmu još je više podcrtano da su ljudi na terenu kurčeviti momci, a oni koji sede u administraciji (čak i vojnoj) samo pičkice. Samo će tvrde, "muške" odluke spasiti Ameriku.

Naravno, Butlerov pohod u oslobođenje predsednika, izvesna lakoća sa kojom to čini zabušurena u lukavo sakrivanje stepena okupacije Bele kuće, kao i broja terorista, ostaje u domenu McClaneovske "neverovatnosti", ali Game Of Thrones asasinacija Kanga spada u red uzbudljivijih u recentnim holivudskim filmovima.

Ako vam se umire muški, bićete prijatno iznenađeni.

SELEKTAH: 8/ 10

MOĆ VEŠTICA 20.08.2013. Ein Volk, ein Reich, ein Čivas

via Twitter via b92.fm 

Carla Morrison - Let Me Kiss You (Morrissey cover) - Bootleg

Zahava Seewald & Michaël Grébil - Ono Tovo (Traditional) – Sub Rosa - From My Mother's House

Magic Panda - A Perfect Circle – Tigerbeat6 - Temple of a Thousand Lights

Chastity Belt - Seattle Party – Help Yourself - No Regerts

Stranger by Starlight - The Last Days Of The Sinner – Bad Paintings - Chalk White Nights

The Prodigy -  Smack my bitch up (D.J. Detweiler Remix) - Soundcloud

Lightning Dust - Fire Me Up – Jagjaguwar - Fantasy

Billy Woods & Blockhead - Redacted Ft. Euclid – Backwoodz Studioz - Dour Candy

Barrence Whitfield & the Savages - Daddy's Gone To Bed – Bloodshot - Dig Thy Savage Soul

Active Child - She Cut Me - Whitelabel

The Auteurs - Bailed Out – Bootleg - Black Session (Mart 1996)

Deltron 3030 - The Agony – Ninja Tune - City Rising From The Ashes EP

The Underground Youth - In Sofia's Reflection – Fuzz Club - The Perfect Enemy For God

Lana Del Rey - Behind Closed Doors - Bootleg

Savages - I Am Here – Matador - Silence Yourself

Liz Rodrigues - Why did you leave me now - Whitelabel

Lil Jabba – Raiders – Local Action - Scales

Stromae – Papaoutai – Mercury - Racine Carrée

John Wizards - Jabu Ley – Planet Mu - John Wizards

David Lynch - The Line It Curves – Sunday Best - The Big Dream

Yellow Eyes - In This Stillness – Sibir - Hammer Of Night

I Break Horses – Denial – Bella Union 7“

Jake Bellows - You and Me – Saddle Creek - New Ocean

FKA twigs - Water Me – Virgin 7“

Jon Hopkins - Breathe This Air – Domino - Immunity

Dizzee Rascal & Wiley - Boidem About (Dizzee Rascal) – Bootleg- A Trip Down Memory Lane

NIGHT OF THE DEMON (aka CURSE OF THE DEMON)

IT'S IN THE TREES! IT'S COMING!

Na početku naslovne teme jednog od najboljih albuma s.v.i.h. vremena, Hounds Of Love, Kate Bush, čuje se glas koji povikuje ovo gore kepslokovano. Ta pesma mi, kada sam tek počeo da se bavim slušanjem muzike, nije značila koliko sada. Nisam, jadan, umeo da prepoznam da se radi o jednoj od najlepših pesama koja se bavi ljubavlju. Ali sam od samog početka bio fasciniran tim povikom. Tom jezom. Ko je bio zaljubljen zna.
I nedavno, tako, naletim na neku listu, na kojoj spominju Hounds Of Love, i sempl, i film iz koga potiče. Pomislim- dugujem joj najmanje toliko da pogledam šta je plašilo njeno malo srce. Ispostavi se da je film radio Jacques Tourneur. Catman.

Priznajem ceo film sam proveo čekajući scenu iz koje su preuzete replike. Čak sam zamišljao da ovu drugu izgovara ženska osoba, kao da su on i ona u nekom bekstvu kroz šumu i da to, nešto leti kroz krošnju... Kad ono, obe replike izgovara muškarac u svojim kasnim četrdesetim, medijum, u transu tokom jedne seanse. Grand disapojtment za nas zaljubljene. I prestrašene.

Film ima relativno zanimljivu radnju i u velikoj meri zastarelu egzekuciju. Scene u kojima se pojavljuje demon deluju smešnije od džinovske krempite (tako beše?) u Ghostbusters. Ali, tome se ne treba rugati. Niti ću.

Novinar koji se bavi razotkrivanjem paranormalnih pojava stiže na poziv jednog profesora u mesto sa ciljem da razotkrije rad tamošnjeg (drugog) profesora koji se bavi okultnim/ satanističkim radom. Neposredno pre njegovog dolaska profesor strada, a novinar započinje sentimentalnu vezu sa njegovom nećakom koja ne veruje u objašnjenje koje je dato u vezi sa smrću njenog strica. Njih dvoje ubrzo upadaju u polutrileroznu romansu sa "okultistom" i njegovom majkom, sa kojom ovaj ima vrlo vajldovski odnos sasvim atipičan za ovu vrstu filma. Ubrzo Stounhendž sreće Egipat, ukrštaju se demonske kulture, trka sa najavom smrti ostaje bez saspensa i čitav Night Of The Demon danas deluje neobično kemp.

Ako volite Hounds of Love i vi joj dugujete isto.

DARK SKIES

Horor koji najviše plaši alegorijom koju je želeo da napravi

Sasvim obična američka porodica. Tata je bez posla, iz banke stižu opomene za neplaćene račune za hipoteku, mama i tata se svađaju oko toga, sin tinejdžer se povlači u sebe i vreme provodi sa nestašnim vršnjacima, a mlađi sin počinje da razvija tripove...

A onda u kući počinju da se dešavaju čudne stvari. Neko jede hranu iz frižidera tokom noći i baca je po podu, alarm se uključuje iako niko nije ni ušao ni izašao iz kuće, mlađi sin počinje da crta čudne crteže, zatim da hoda u snu, potom neobični oblici ponašanja napadaju i mamu, pa tatu, pa tinejdžera, pa tri različita jata ptica izvrše samoubistvo sudarom sa njihovom kućom...

Mama gugluje. I otkriva da se slične stvari dešavaju svuda po Americi. Nalaze i "stručnjaka" za to koji im objašnjava da su u pitanju... davamneotkrivam? i da oni imaju specifične vidove zavadi-pa-vladaj opsedanja američkih domova i krađe dece na koju su od rođenja bacili oči, ne znamo iz kojih razloga.

I tu već pametan, a bogami i glup gledalac primećuje da ti "otimači" neviđeno liče na zbirku neveselih mera koje američka vlada/ američke korporacije nemilosrdno sprovode ekonomskim pritiscima na prosečnu američku porodicu razbijajući njeno jezgro. Jedini spas je- ujedinjenje, zajednička borba... Zajednički ručak na kome ćemo se podsetiti srećnih događaja i pronaći snagu u sebi da... ako nije prekasno.

Ova bedna kombinacija "uklete kuće" sa "paranormalnim aktivnostima" i društvenog angažmana ("occupy Wall Street" + "global warming") u navrat i po ima efektne horor momente, ali uglavnom stvara situacije u kojima se čudimo nad psihološkim i drugim nelogičnostima u postupcima junaka, kao i vrlo pojednostavljenoj pojavi objašnjenja.

Nažalost, Barrettovi nisu porodica za koju navijate da bude spasena. Naprotiv.

SELEKTAH: 1/ 10

DAVID LYNCH - The Big Dream (Sunday Best)

Usamljenost je ludilo u dvoje

Mislim da sam veoma i ozbiljno depresivan.
Ne znam zašto.
And it's none of your goddamn business!
Ali bojim se da u suprotnom ne bi razumeli moju recenziju. Odnosno voljenje ovog albuma.

Prvi Davidov album možda je i bio remekdelično teranje šege sa sopstvenim imidžom i konačno uobličavanje hobija koji traje koliko i ona njegova druga, daleko poznatija, karijera. I sve mu se moglo oprostiti zbog toga, iako zapravo nije imalo šta da se oprašta. Sa The Big Dream, "zajebanim drugim albumom", Lynch treba da se pokaže kao autor i izvođač, da se (mal)tretira samo na osnovu tog uratka, potvrdi ili diskvalifikuje za sva vremena. Čitam i čitam da fanovi i poštovaoci nisu oduševljeni. Zameraju mu da se ponavlja (tj da nije makao od ideja i estetike prvog albuma), a zatim i da se ponavlja (tj da iz pesme u pesmu istim sredstvima realizuje manje-više slične stvari). Stoji. Ali koliko i ono da svako ima pravo na svoje mišljenje.

The Big Dream nije album za srećnog čoveka.
Ne može biti, ispravljam se.

Njime od početka putuje jedna te ista emocija. Sanjareća, melanholična, teška kao neizvesnost, prolaznost ili usamljenost. Manje-više ona je provučena kroz isti set filtera i autotjunova koji distorziraju Lynchov glas da zvuči kao da dolazi iz radijatora. I taj glas tek povremeno razmrda svoj hiljadama godina formirani duhovni mir. Lynch na ovom albumu zvuči kao piramida koja se obraća. Kao zid ili hrast koji je tu od samo on zna kada. Ali taj glas, taj stil su tu kao Shieldsove gitare na albumima MBV- da ga tvore. Ja mogu da ga slušam satima (samo danas već šest sati non-stop). Ko ne može, ne može.

I produkcija je ista. Bluz kakav je Moby svirao, tek povremeno drugačiji, elegantniji, emotivniji, magičniji, honeyI'vejustkilledamanforyou, oporiji, tvinpiksastiji, sasvim, sasvim drugačiji. Ublažite distorziju, uklonite Lyncha i pitaćete se gde je Julee Cruise. Lynch je samo zauzeo mesto koje mu pripada. Ali, ovo nije album koji se trka sa trendovima, baš kao ni što Floating Into The Night ili Crazy Clown Time nije. To su hip ostvarenja u sopstvenim kategorijama.

Mogu da zamislim da ovaj album sebi pristavite posle poslednjeg Buriala, da ga uparite sa Yorkeovim prvencem, da njime nastavite nakon poslednjeg Tom Waitsa, da ga udenete između Shackletona i Chelsea Wolfe, da sa Morriconea preko njega pređete na odabrane radove Mike Pattona na etiketi Ipecac. Bogato aranžirana atmosfera, downtempo ritam i spokenwordovski (radijski!) vokal omogućuju mu da se brzo i lako veže. Usamljenost to ume. Da proguta.

Ovo je na sve rečeno i jedan vrlo nenametljiv album. Poput crvene draperije ili crne mačke on može satima da leži u vašoj sobi i da ne skrene pažnju na sebe, a da ga, ipak, osećate. Ali kad počne(najduža tema na albumu) The Line It Curves, sa svojim blagousporenim himničnim tempom i kada Lynch, u refrenu, pusti glas kao Burroughs kada je čuo da je Ginsberg mrtav, bespomoćno, jecajući, setim se kosmosa iz onih pesama Flaming Lips koliko je to prostranstvo pa se, ipak, dva srca sretnu, zavole i izgube jedno drugo zauvek. Baš kao kod nas, ovde, na Zemlji.

Davide, s tobom bih i na jogu išao!

SELEKTAH: 8/ 10
   

THE GATEKEEPERS

Ovako se brani država. Ovako se napada država.

Moja iracionalna bolećivost spram Izraela je vajdnoun svim mojim prijateljima. A sada i vama. Trijumf volje (pun intended) kojom je jedan vazda proterivani narod uspeo da se skući u kutnjaku "neprijatelja" ne prestaje i nikada neće prestati da me impresionira. Sačuvati to parče otete zemlje i braniti ga iz godine u godinu gvozdenom disciplinom i nadnaravnim naporima vojnih i policijskih službi model je na kome je valjda počivala Sparta. Ne sporim da u tom očuvanju teritorijalne i svake druge integralnosti Amerika, kao "dalji rođak", ima značajnog udela. Ali zar nije i to samo produženi pipak pomenute gvozdene discipline?

The Gatekeepers je film koji intervjuiše šefove tajne službe Šin Bet koja je neka vrsta "agencije za nacionalnu bezbednost" koja se, praktično, od osnivanja države (od Šestodnevnog rata, zapravo) brine da Izrael živi kao da će mir trajati sto godina tj kao da će već sutra izbiti rat. Vremenom postaje jasno da Izrael ima ozbiljnije razloge za strah od unutrašnjeg nego od spoljašnjeg neprijatelja. I ime tog neprijatelja je "dojučerašnji komšija". Palestinac.

S jedne strane nemam apsolutno nikakav problem ni sa čim što su (od navedenog) za svog profesionalnog života počinili ili naredili šefovi službi (Ami, Avi, Yuval, Yaakov i Avraham). Možda je moglo drugačije, nije da nije bilo predloga, ali to je tek sada jasno. Ali da nije postupano kako jeste pitanje je da li bi sad bilo izraelske države.

The Gatekeepers kroz isprepletene priče svojih autora priča o ključnim događajima za službu (poput otmice autobusa 360 kada su Izraelci brutalno pobili palestinske kidnapere), preko formiranja PLO, njihovih akcija, pokušaja Yitzaka Rabina da sa Arafatom napravi dogovor, do buđenja radikalne izraelske desnice koja po državu postaje ozbiljan problem koliko i Palestinci. Atentat na Rabina prvi je dokaz tome. Ono što se dešava potom, naročito u dvehiljaditim, korelira sa svetskim razvojem "arapskog"/"muslimanskog" terorizma i sa manje-više uzaludnim pokušajima Izraela da se usred osinjeg gnezda odbrane od uboda.

Šefovi Šin Beta imaju pravo da kao generali nakon bitke zaključe da je Izrael iako je dobio većinu bitki zapravo izgubio rat (silom) i da postizanje i održavanje mira u regionu zavisi samo i isključivo od saradnje sa Palestincima (baš kao što je i njihova borba protiv terorizma zavisila od saradnje sa palestinskim obaveštajnim službama). Na terenu, surova statistika pokazuje da će Izraelci u tom slučaju vrlo uskoro biti manjina u sopstvenoj zemlji i da uprkos svim mogućim naporima oni ne mogu da zadrže zemlju koju su napravili ni od čega. Za sebe.

Iako povremeno ima vrlo zanimljive animacije kojima rekonstruiše događaje iz istorije ili ilustruje ono o čemu se priča, The Gatekeepers je formalno vrlo konzervativan dokumentarac jasno i snažno fokusiran na ozbiljnost teme kojom se bavi.

Ako vas zanima, film daje vrlo zanimljiv uvid u neke sitnice iz dobro čuvane istorije.

I, da- GO ISRAEL!

SELEKTAH: 8/ 10

CLEAR HISTORY

Kako je Larry David postao Woody Allen u sopstvenom filmu

S obzirom da je u pitanju Larry David nekako nema smisla da bulšitujemo za bulšit nezainteresovane- Clear History je u punom i bukvalnom smislu reči jedna, na sat i trideset minuta, produžena epizoda Curb Your Enthusiasm koja je u svojoj transformaciji u filmski format za sebe prigrabila sve ono što tvori ono što bi mogli nazvati poslednjom, "city-tour" fazom u karijeri Woody Allena. Ako ne volite Davida, Midnight In Paris ovo nije. Da dodam.

Blesava priča je tu. Larry igra Nathana Flomma, marketinškog stručnjaka, koji nakon svađe sa šefom (Jon Hamm) vraća svojih 10% akcija par nedelja pre nego što je kompanija u kojoj je radio izašla na tržište sa svojim elektronskim vozilom Howard. Vozilo postaje hit, Nathan ostaje bez milijarde dolara, žena ga napušta i on postaje predmetom sprdnje. Nathan menja identitet i povlači se na...

Egzotična lokacija je tu. Umesto Allenovih evropskih turističkih centara, ovaj put imamo jedno od omiljenih američkih- ostrvo Martha's Vineyards. Nathan, pod novim imenom Rolly, nalazi utočište i novi život u malom ribarskom mestašcetu gde uprskos svojim, hardkorlaridejvidskovskim, manama biva omiljenim sugrađaninom. Tu ga pronalazimo deset godina kasnije, samo što više ne izgleda kao Rick Rubin, već kao Larry David.

Gostovanja holivudskih superstarova su tu. Nathanovog šefa, kao što rekoh, igra medmen Jon Hamm. Jonovu suprugu i curu sa kojom Larry flertuje Kate Hudson. Jednu od sugrađanki i Nathanovu kasniju simpatiju igra Eva Mandes. Njenog drugog udvarača (prvi je Larry-jev regular JB Smoove) igra Liev Schreiber, a neke od Nathanovih sugrađana igraju Danny Bride, Michael Keaton (ko ga je prepoznao?!), Philip Baker Hall, Bill Hader, Amy Ryan... OK, možda nemamo Penelopu Cruz, Javiera Bardema i Carlu Bruni, ali princip je sličan, ako ne i isti.

Autorov najtipičniji pristup komičnom nemilosrdno je i dalje tu. Malo je reći da Larry besramno rabi iste komične zaplete ili svoj "sedeći stendap" gurajući Nathana/ Rolly-ja iz jedne neprijatne situacije u drugu na apsolutno isti način na koji je to radio u Curb Your Enthusiasm. Baš kao što Allen i dalje poseže u svoje blesave samo-psihoanalize čime god da se bavi i nevezano od toga da li je on sam glavni junak ili neki holivudski alterego. Ipak, očekivao sam da se Larry nekako drugačije raspiše na filmskom formatu. Ali, nije. On je jednostavno prekopirao od Allena i u dramskom i u produkcijskom smislu na koji naćin ovaj poslednjih godina pravi filmove i u sve to je ubacio svoj štik.

Voleo bih da verujem da Clear History može da masovno profunkcioniše (kao "Howard") i kod ljudi koji nisu šarmirani Davidom, ali nekako ne mislim da će to biti slučaj. Bez elementarnog poznavanja Larry-jevog tipa humora sam film, a sasvim sigurno neki njegovi delovi, delovaće retardirano kao da ih je Chris Columbus smislio za neki novi nastavak Home Alone. David rečima i Keatonovskim (Buster, ne Michael) slepstikom postiže onu komičarsku harmoniju koju je Jacques Tati postizao bez ijedne izgovorene reči, ali u oba slučaja patern po kome se sve dešava je uzmi ili ostavi čitave konstrukcije.

Clear History ničim ne briljira, ali privremeno podmiruje izostanak nove sezone Curb Your Enthusiasm.

SELEKTAH: 6minus/ 10

By the way, ako vas interesuje zašto vam nisam otpisao na rođendansku čestitku, ASK LARRY!

MOĆ VEŠTICA 13.08.2013. Projekat Luka Srbija

via Twitter via b92.fm 

u gostima bio lukatoyboy. Čovekdečakcarhipsterkonzumentumetnik iz Srbije. Ako ne tražite sebi idola, već pozitivan primer, ne gledajte dalje. Pričali smo o tome ima li duha ili duhova u Beogradu, o tome kako čovek može dosta toga samo ako hoće čak iako je iz Srbije, o njegovom reporterskom angažmanu od strane Pitchforka. I o Guči Gucci. Mislim da je ovo jedan šou koji treba da preslušate. Čim postave na FM.

Wildlife ft Terry Lynn - Oh Bondage Up Yours – Phree Music 7“

Ljubavnici – Pticopad – Soundcloud

The Pastels - Check My Heart – Domino - Slow Summits

DJ Rashad & DJ Spinn – Brighter Dayz – Hyperdub – I Don’t Give A Fuck EP

Neil Young – Winterlong – Reprise - Archives, Vol. 1: 1963-1972

The Mynabirds - Disaster (Clark Baechle Remix) – Saddle Creek - Generals: Remixed

JC Brooks & the Uptown Sound – Control – Bloodshot - Howl

Gudrun Gut - Going up the Country (Thomas Fehlmann Mix) – Monika - Going up the Country / Tiger Digital

Kitchens Of Distinction - Japan To Jupiter – Loop 7“

Ljubavnici – Giljotina - Soundcloud

IDENTITY THIEF

Sva sreća pa Melissa McCarthy ne zauzima bez razloga najviše prostora u ovom filmu

Horrible Bosses mi se i nije naročito dopao. Nekako sam ostao sa osećajem da Jason Bateman i reditelj mu Seth Gordon nisu odlučili da li žele da se glupiraju ili da ispadnu pametni. Nešto što Todd Phillips uglavnom ume da sakrije kad nije siguran. Identity Thief deluje kao da su rekli- idemo do kraja. I nisu. Iako mu je cenzura očekivano zalepila "R" oznaku, film prečesto posrće u prezaslađenu limunadu kojom nam poslednjih godina muči želudac "ona iz Grey's Anatomy" i sve češće Adam Sandler. Na stranu podrazumevanje da je neko ko je debeo osuđen da odrasta i živi bez prijatelja. Čak i ako je duhovit, spontan i zabavan kao Melissa McCarthy tj Diana "the thief". 

I sama premisa na kojoj je izgrađen zaplet nema baš mnogo logike- Diana koja se bavi krađom "identiteta" drugih ljudi i potom zloupotrebom njihovih kreditnih kartica na "dobar dan, zovem iz banke..." foru krade podatke od korporativnog uposlenika Sandy-ja (Bateman) koji baš u tom trenutku napušta jednu firmu i prelazi u novu, gde mu sav onaj kreditni kurcšlus koji mu Diana zloupotrebom njegovog identiteta priređuje nikako ne treba. Zato on odlučuje da ode na Floridu, pronađe Dianu i dovede je kod svog šefa i skine ljagu sa svog imena, pardon- identiteta. 

Batemen je od početka, manje više na auto-pilotu i baš kao što i nove epizode Arrested Development pokazuju- možda smo se prevarili u pogledu njegovih kapaciteta. Ili, barem, ambicija. Za razliku od njega Melissa McCarthy oseća da je njeno vreme došlo i da publika dolazi u bioskope da gleda šta će ona uraditi. U nekoliko navrata deluje da se trudi i više nego što treba, ali u najvećem delu filma ona je razlog zašto pratimo radnju. Ona uživa da se glupira, nema ništa protiv da se sprda na svoj račun, ima odličan osećaj za komično i, uprkos anđeoskom licu, voljna je da do pojasa uroni i u najogavnije šale.

Seth Gordon pomenutu premisu ostavlja ubrzo po strani i onda u duhu genijalnog Due Date sve pretvara u avanturu-na-putu iz koje Sandy i Diana od ne-prijatelja postaju očekivani akteri buddy-buddy komedije koji u skoro dva sata predugom filmu imaju vremena i za posve idiotski podzaplet koji se bave uterivačima koji jure Dianu. Deluje da scenaristi nisu imali strpljenja da razviju odnos kroz par logičnih epizoda nego su trpali šta stignu i potom junake terali da se bave time, ogrešujući se o sve zakone logike, uverljivosti ili dobrog ukusa. Paradoksalno u toj kupusijadi dešavanja krije se neki šarm ovog filma, jer nosi istu dozu nepredvidivosti kao i glavna junakinja. Kada deluje da su se te dve stvari usklađene uživate i žao vam je što na taj način nije "sinhronizovan" ceo film.

SELEKTAH: 5/ 10

SUN DON'T SHINE

Zašto se neki ljudi više plaše hipstera, nego zombija

Za Amy Seimetz sam prvi, nažalost ne i poslednji, put čuo prilikom konzumacije filma Upstream Color u kome ona igra jednu od glavnih uloga.

Sun Don't Shine je njen prvi, a nadam se i poslednji, film.

Sun Don't Shine izgleda kao najgora verzija noćne more u kojoj vas mori kako bi mogao da izgleda jedan hipsterski pokušaj mamblkor trilera.

Negde duboko, duboko u svom srcu Amy verovatno misli da je prejebala i premalickovala Terrenca Malicka i njegov Badlands i snimila film koji još više prodire u srca mladih ljubavnika u post-zločinačkom ludilu.

Film je nepodnošljiv od samog početka. Od scene tuče u kojoj se Crystal i Leo gurkaju, rvu, dave, šamaraju pored puta preko smrada i ružnoće koja izvire iz automobila kojim se voze i njihovih srca, do maloumnih epizoda, poput one sa Leovom starom ljubavnicom, nakon koje on neprekidno ponavlja "shut up, I need to figure this out" u istom trenutku kada i mi vičemo na ekran i probavamo to isto, do kraja koji ima neke veze sa mitom o maloj sireni.

Glavna junakinja je nepodnošljivo iritantna. I nije lako odlučiti da li je ogavnija kada ispoljava ljubav ili ljubomoru. Momak zboga koga je ubila svog muža (ili su to uradili zajedno, ne znamo) i ostavila dete sem povremenih ispoljavanja frustracije zbog niskog IQ-a ničim, inače, ne objašnjava svoju fatalnost u njenom slučaju. Mi, gledaoci prinuđeni smo da gledamo dvoje ružnih, dosadnih i iritantnih ljudi u nečemu što je nakaradna, hipsterska verzija strasti i ludila-u-dvoje i da trpimo amatersku glumu i da se na kraju pozabavimo motivom (male) sirene u kontekstu ispričanog...

Amy, go read a book.

SELEKTAH: 1/ 10

PUSSY RIOT: A PUNK PRAYER (HBO)

Iako u Srbiji ima dosta pički mi, nažalost, nemamo ovakav bend, niti potrebe za njim

Potcenio sam Pussy Riot.
Hvala propagandnom filmu HBO-a što mi je otvorio oči.

Pussy Riot nisu samo grrrl rok bend. Pussy Riot je feministički pank pokret nekolicine mladih žena kojima se ne dopada moderna Rusija koja izgleda kao carska devetnaestovekovna Rusija, u kojoj je Putin car, a patrijarh njegov bog na zemlji. Ove mlade žene poslednjih nekoliko godina prave anarho proteste u vidu mini-koncerata na neočekivanim, a ispostaviće se, i zabranjenim lokacijama. Cilj im je da uznemire javnost i pokrenu bunt protiv retrogradnih, desničarskih strujanja u Rusiji koja su svakim danom sve veći šik među mladim i starim Rusima.
Jedan takav nastup, u crkvi Sv Nekoga, doveo je do toga da tri članice, Nadia, Maria i Katia, budu uhapšene, da im se potom u narednih šest meseci sudi nepravedno koliko je to moguće pred očima celog sveta, i da na kraju, jedna od njih bude oslobođena, a dve zadržane na kazneno-popravnom druženju u dužini od dve godine. Iako je čak i Madonna na svom koncertu u Moskvi izašla sa obojenom "burkom" na glavi i ispisom "pussy riot" na leđima, Putin je zadržao pravo da na primeru Pussy Riot i domaćim izdajnicima i stranim plaćenicima poruči da u njegovom kraljevstvu nema zajebavanja.
I tako i bi.
Uprkos protestima. I ovom filmu.

Međutim, ako je pank ikada smislenije upotrebljen to je bilo sada. Ceo svet je saznao za Pussy Riot i ceo svet je, čini mi se, shvatio u čemu je problem. Možda za nijansu važnije od samog događaja je to što su ga organizovale i sprovele u delo žene, pa je on nekako i u tom pogledu, a u kontekstu sve češćeg "desnog"/"verskog" zlostavljanja žena, podrška njihovoj borbi. I mislim da i podršku i borbu moramo ceniti i ne smemo joj se podsmevati.

Dokumentarac koji su zajedno realizovali, "stari vuk" Mike Lerner i "mladi Rus" Maxim Pozdorovkin pokazuje nam da Nadia, Katia i Maria nisu tu od juče, kao i da njihov bunt izvire iz okrnjenih porodica i okrnjene domovine. Verovatno najluđa (i najlepša) od svih jeste Nadia čiji "wannafuckme?" stav provocira i pre nego što bilo šta progovori. Nadia je, iako tek u ranim dvadesetima, veteranka performance arta i političkog angažovanja i vašoj pažnji bih pored njene akcije "ljubljenje policajki" toplo preporučio i performans u prirodnjačkom muzeju kada su Nadia i njeni drugari vodili ljubav pred okupljenima i pred kamerama. U tom trenutku ona je bila u osmom mesecu trudnoće. Katia i Maria nisu sklone takvom egzibicionizmu, ali obe i svojom rečju i svojim delom elokventno umeju i da se narugaju Putinovoj vlasti i da istaknu šta je trulo.

Film nas upoznaje sa tri cure, preko njihovih (mahom razvedenih) roditelja saznajemo njihove biografije, a na suđenju imamo priliku i da čujemo njih lično. Između tih scena, koje kao da i dalje stoje u nekom Gogoljevom komadu, i "riot" nastupa na Crvenom trgu ili krovu zgrade koja se nalazi pored zatvora stoje stotine godina koje Rusija mora da pređe.

Mi, koji se ne ljubimo sa popovima u usta, trebalo bi da se uplašimo za slobodu koju tako lako možemo da izgubimo i ubrzo potom potražimo način da podsetimo (bilo koju) vlast da je Srbija sekularna država i da tako MORA i da ostane.

Obavezno pogledajte. Jer pank ne samo da je ponovo u modi, nego čak i može da ima smisla.

SELEKTAH: 8/ 10

PHIL SPECTOR (HBO)

O ljudima i frikovima

Verujem da ste do sada svi naučili šta možete da očekujete od HBO filma- intrigu, materijal koji je na ivici žutih strana, holivudske glumce u neočekivano "karakternim" ulogama, izbalansiran pristup kontroverznom sadržaju, potencijal za širu diskusiju u društvu (angažovanost) i u najboljim slučajevima (Game Change) - urnebesan humor.

Iako se bavi samo jednim/ poslednjim?/ najbitnijim? segmentom života Phila Spectora, čuvenog muzičkog producenta (osećam se loše što ovo moram da vam napišem), čini mi se da film s razlogom nosi njegovo ime i prezime. Taj segment jeste ubistvo glumice Lane Clarkson koje se desilo 3. februara 2003. i zbog koga je Phil Spector osuđen na 19 godina zatvora. Film je fokusiran na prvo suđenje koje je održano 2007. godine tokom koga je Spectorova advokatica bila Linda Kenney Baden.

Phila igra Al Pacino, a Lindu Helen Mirren. Scenario je napisao i potom sam režirao David Mamet, kome bavljenje ovakvim materijalima nije strano, već hobi.

Nakon filma Lanini prijatelji bunili su se da film previše drži stranu Spectoru i da pokušava da njeno ubistvo prikaže kao samoubistvo. Možda. Da, ali nije bitno.

Mamet je odabrao da se bavi time da li je Spector samim tim što je osobenjak u isto vreme i čudovište tj ubica. I kao lakmus za to on koristi advokaticu Lindu, ženu sa ogromnim iskustvom koja i sama počinje sebi da postavlja to pitanje pripremajući njegovu odbranu. Ključna scena filma je ona u kojoj se Phil na svoje prvo svedočenje (od koga se odustalo) pojavljuje u čuvenoj "džufro" perici. Da li je u pitanju ludak do te mere nesvestan šta mu se dešava ili je u pitanju narcisoidni psihopata do te mere nezainteresovan za to šta mu se dešava. Mamet je tako snimio scenu da svi imaju priliku da odluče sami za sebe. Baš kao i advokatica Linda.

Što se Spectorove krivice tiče, s jedne strane postoje slučajevi prethodnih žena previše slični ovom, fatalnom, po Spectorovoj igri sa oružjem sa njima, baš kao i izjava njegovog vozača (kome engleski nije jača strana) da je Spector izašao iz kuće i rekao "mislim da sam ubio nekoga". S druge strane, na Spectorovom belom sakou nema tragova krvi kojih bi tu trebalo da bude da je on zaista sa te blizine pucao Lani u usta. Ali, to je već viđena realnost. Mislim da su gledaoci više ostali impresionirani višemilionskom Spectorovom odbranom koja je do detalja analizirala i testirala sve korake svoje odbrane. Vrhunac je verovatno test-svedočenje samog Spectora u improvizovanoj sudnici u njegovoj garaži. Ta pravna grdosija koja je stala u odbranu jednog čoveka pravo je čudovište u celoj priči.

Pacino brani svog junaka kao što je i Richarda II i Memet nam samo u jednom slučaju nepotrebno drži lekciju kroz njegova usta, i to kada priča o tome da "zvezda" koja živi i radi ("samo postoji") nije vest. Mirren, iako uvedena u priču kao opak advokat, pre deluje kao medicinska sestra koja administrira stanje svog neposlušnog pacijenta i postaje bliska tokom tog procesa. Phil Spector nije toliko priča o specifičnostima njihovog odnosa, koliko je Linda samo poligon za, ne uvek uverljiva, Spectorova otvaranja i samo-prezentaciju.

Na kraju ostanete solidno iziritirani time što ne znate šta da mislite.

SELEKTAH: 6plus/ 10

MATT DAMON NAJJAČI: BEHIND THE CANDELABRA (HBO)

Nema toga što Soderbergh ne može napraviti gorim

Wow! Izgleda da Side Effects nije bio poslednji Soderberghov film. Nažalost. Tu čast, za sada, ima HBO-ova (negde TV, negde bioskopska) produkcija Behind The Candelabra, o ljubavi "najpopularnijeg pijaniste svih vremena", Liberacea, i njegovog asistenta (u najširem mogućem značenju te reči), Scotta Thorsona, po čijoj autobiografiji je film, u ostalom i urađen. Scenario je napisao Richard LaGravenese koji, ako mene pitate, od Fisher King nije napisao ništa što je trebalo pretvoriti u film (The Bridges of Madison County i Beautiful Creatures i dalje neodgledani). I, da, uzeo sam u obzir The Horse Whisperer! Glavne uloge poverene su Michael Douglasu (Liberace) i Matt Damonu (Scott). Pored njih dvojice u filmu se još pojavljuju i Dan Aykroyd (Liberacejev menadžer), Scott Pakula ("zajednički prijatelj"), Tom Papa i, verovatno najgenijalniji od svih, Rob Lowe (u ulozi estetskog hirurga koji je sam sebi toliko zategao lice da jedva gleda. I izgleda kao Ruška Jakić). Pobrajam vam ovo sve, jer ni sam ne razumem kada ovako interesantna tema, afirmisani reditelj (ostanimo na tome), neviđen kast zaslužuju da dobiju "veliko platno", a kada ne, kao u ovom slučaju.
Jedino što mi pada na pamet jeste da je još neko (u HBO-u) kao i ja, na vreme, primetio da ovo, zapravo, i nije tako dobar film.
Kriv je samo i isključivo Soderbergh. I treba ga ubiti. Ili mu pomoći da nikada više ne izađe iz penzije.

Pre ovog filma, jedva da sam se i sećao da je Liberace postojao i jedna jedina stvar po kojoj sam ga pamtio bila je "ekstravagantnost". Gde i kada sam ja mogao da čujem za njega kao dete nije mi poznato. Nisam imao pojma po čemu je još bio poznat. Zbog toga toplo pozdravljam Soderberghovu "školsku" odluku da nas do njega dovede kroz njegov "tipični" lasvegaski nastup u kome je očigledno da ni on, a ni publika, nisu tu zbog njegove virtuoznosti, već nespornog šoumenšipa (srpska reč: nastupaštva).

Problem sa Behind The Candelabra počinje onog trenutka kada Scott uplovi u Liberaceov život, a mi istog trenutka vidimo kako neki prethodni "Scott" isplovljava iz istog. Već tada je svakom iole nagledanom gledaocu (a mislim tu na izučavanje, mahom, holivudskih mediokritetskih radova) jasno da ćemo u prvom delu gledati uspon njihove veze, uživati u "bahanalijama" iste, a potom, verovatno zahvaljujući "stečenim, narkomanskim navikama" ovog mlađeg hlađenje iste, otuđivanje partnera, neprijatni raskid, i potom, u vidu nekog polu-epiloga, i kako ovaj film postaje prikladno štivo za gledaoce HBO po bolje stojećim staračkim domovima širom Amerike. I tako i bi. Soderbergh nije promašio ni jednu od sto puta pogođenih meta i tek je na kraju, kada Liberace umre (kako je to spojler?) dao malo mašti na volju i u dirljivo dočaranom obilju kiča pokazao kako "zaista" Liberace odlazi na onaj svet. Nažalost, kad god Liberace nije bio na sceni sačekivao bi nas njegov skandalozno neinventivno dočarani privatni život.

Douglas i Damon su bez ikakvih stega i sa impresivnim entuzijazmom uronili u svoje uloge i pokazali (naročito Damon) da su stvarno odlični glumci. Naročito je fascinantna Damonova transformacija kroz film, od "boogie nights" momka, preko Liberaceve (bukvalne) kopije do momka razbijenog kokainom i Liberaceovim manipulacijama. Nažalost, samo je Lowe stigao na ravan samoparodičnosti i kempa koja obilato štrči iz maestralnih kostima i scenografije (Liberace je sebe video kao naslednika estetike francuskih Lujeva). Ne kažem da je Douglasu i Damonu falilo nešto, sem malo više autentičnije dočaranih situacija u kojima bi stilizacija išla na uštrb "držanja za činjenice" u pravcu kemp "neistina". Soderbergh jeste uspeo da i od Liberacea i od Scotta napravi žive junake, ali je to postigao kroz postupke koji nisu na visini ekscentričnosti teme- tako, recimo, Scott slučajno uđe u Liberaceovu garderobu i vidi ovoga bez perike. Nemoguće je da je to bila najbolja situacija da zavirimo "iza Candelabra". I tome slično.

Behind The Candelabra ostavlja utisak gledanja filma koji ste već gledali sa junacima koji su daleko zanimljiviji od onoga što im se dešava.

Pravo je čudo da Soderbergh tokom snimanja nije umro od dosade.

SELEKTAH: 4minus/ 10

MOĆ VEŠTICA 06.08.2013. Vreme je da pogledaš dom svoj, Miodraže!

via Twitter via b92.fm 

Jesse Boykins III - Young & Beautiful (Lana Del Rey cover) - Bootleg

P.J. Harvey - Shaker Aamer – Free download

Beaches – Weather – Chapter Music - She Beats

Arthur Beatrice - Butcher's Hook – Polydor - Carter EP

Amplify Dot - Kurt Cobain – Virgin 7“

Centuries – Gelu – Southern Lord - Taedium Vitae

Marques Toliver - Try Your Best – Bella Union - The Land Of CanAan

Purson - The Contract – Rise Above - The Circle and the Blue Door

Kate Boy - Northern Lights – Self-released - Northern Lights EP

Cut Hands - Eat Them Like Bread – Downwards – Madwoman EP

Rebekka Karijord - Multicolored Hummingbird – Self-released 7“

Fainting By Numbers - Watching the Wheels – Moshi Moshi - Watching the Wheels/A Stone In The Ground

Dead Girlfriends - Words With Friends – Self-released - Stop Pretending

Foxygen - No Destruction – Secretly Canadian 7“

Ikonika - Mega Church Featuring Optimum – Hyperdub - Aerotropolis

SOHN – Bloodflows – 4AD – Bloodflows EP

PINS - Get With Me - Bella Union  - Girls Like Us

The Black Keys - No Fun – Self-released - Side by Side: No Fun

Angel Haze - New Slaves Freestyle - Bootleg

Disappears – Power – Kranky - Era

The Knife - From Off to On (Live) – Bootleg - Gothenburg 04/12/06

The Breeders – Grunggae – 4AD - LSXX: Last Splash 20th Anniversary Edition

Brazos - One Note Pillow –Dead Ocean - Saltwater

Austra + Gina X - Mayan Drums – Domino 12“

Bryan Ferry - You Can Dance (Fred Falke Mix) – Virgin - Olympia (Alternative Mixes)

LUTHER (TREĆA SEZONA)

AKO VAM JE ŽIVOT MIO PRVO ODGLEDAJTE SVE TRI SEZONE OVE SERIJE PA TEK ONDA ČITAJTE!!! er, jasno?!

Ovo i nije toliko tekst o trećoj sezoni Luthera. Ona je bila poprilično razočaravajuća (a opet ne bih išao toliko daleko, kao neke kompatrijote, da tvrdim da je The Newsroom bolji od Luthera).
Ovo je više tekst o odnosu glavnog junaka, Luthera (Idris Elba) i njegovog silom prilika "Watsona", Alice Morgan (Ruth Wilson), dakle o nečemu što je još više razočaralo.

Iz razloga znanih samo BBC-jevoj fakin produkciji treća i poslednja sezona Luthera imala je samo četiri epizode, u odnosu na 6 kojima smo prethodno i "obilato" bili počašćeni. U njima smo se, sasvim nepotrebno, bavili sa dva slučaja od kojih sam onaj prvi već zaboravio. Paralelno sa tim dnevnim obavezama, Luther je ovaj put morao da se nosi i sa "unutrašnjom istragom" bivše koleginice Erin Gray i islednika Starka koji su se ozbiljno namerili da mu pomrse račune i dokažu da je on kriv za seriju smrti iz prethodnih sezona, uključujući i smrt njegove dragane Zoe. U međuvremenu, Luther je uspeo da nađe i novu simpatiju, mršavu prodavačicu antikviteta, Mary, za koju nisu dati ni elementarni razlozi zašto bi Luther bio sa njom. Radi se o klasičnoj curi koja bi da bude spasena, a koja sve do tog trenutka radi sve da svom spasiocu to oteža. Luther nas je nekako ubedio da je pametniji od svega toga.

Većina stvari u ovoj sezoni bila je dosta traljavo postavljena i imam utisak da se Neil Cross više baktao sa detaljima koji pojašnjavaju kako je neko stigao negde, našao nekoga ili uspeo da pobegne, nego motivima i verovatnošću istih zbog kojih su sve te stvari rađene. I u svemu tome, iako sve vreme nama pred očima, Luther je ostao po strani, kao policajska Petrija za koju smo već navikli da se uvek njoj dešavaju najveći maleri, uz Crossov dosta bedan pokušaj da od Luthera, a na bazi praktično istih stvari, još jednom kreira tragičnu/ku figuru. Naravno, kao i u prethodnim slučajevima, sve se menja kada se pojavi Alice i kada kroz njena usta sitgne malo zaslužene sprdnje i smislenih komentara. Zašto je neko čekao četvrtu i poslednju epizodu serije da (nam) vrati Alice, nije mi jasno. Ona svakako ne zaslužuje "gest apirans" status, a naročito ne za bulšijadu koju je i njoj i Lutheru Cross namenio.

Vidite, Alice je psihopata. Iako nam to u prve dve sezone nije rečeno, u trećoj jeste- ona jeste ubila svoje roditelje, a kako sama kaže- i svog muža (osim ako isti nije izmišljen sa čitavom "berlinskom avanturom"). Velika je razlika što je Luthera sumnja tj uverenost u sve to držala na pozamašnoj distanci od nje, dok sada, on, koji je izmislio moralne nazore i strada zbog njih, odjednom doživljava kao šalu pomisao da je ona nekog ubila, ili, još gore- kao nešto "što je sada deo nje".

Luther i Alice su sjajan tandem. On je sve što ona nije, i obrnuto. Ona je fascinirana njegovom ljudskošću, a on ne može da ostane imun na njenu bespogovornu lojalnost i brojne situacije u kojima mu je pomogla i spasla mu život. Ali između njih dvoje je stakleni zid, koji je nemoguće razbiti i nemoguće preskočiti. Jer Luther ne želi. Treća sezona serije nekako pravi situaciju u kojoj je fantastično sjebavanje Luthera (da ređam sve malere koji su ga zadesili?) rezultiralo nekakvim njegovim emotivnim/racionalnim samosuočavanjem po kome ispada da je Alice njegov izbor. I dok s njene strane nije tajna da se radi o seksualnoj privlačnosti plus/minus sajko-emocije, Cross njihov sastanak na mostu ostavlja ambivalentnim u pogledu toga kakva je veza tu začeta.

Luther baca svoj "srećni sako" (ahahahahaha) u reku i napušta svoj život. S obzirom da je novuizabranicu Mary znao čitavih par dana (tokom kojih je sirota zbog njega u nekoliko navrata bila na ivici smrti) teško da će ostati sa njom. Posao mu je u više navrata okrenuo leđa. Alice je jedina s kojom može da ode. Ona nije njegov izbor, ona je njegova jedina opcija. Pa, ipak, poslednji minuti poslednje epizode nekako žele da nas uvere da nije tako, već da je "i Luther shvatio!". Iako mi, gledaoci, imamo simpatije prema Alice, baš kao što ih imamo prema Dexteru, jer oboje demonstriraju ljudima nesklone količine lojalnosti i požrtvovanosti, nisam siguran da smo hteli da Luther/Luther dobije ovu vrstu hepienda. Između ostalog, zar nije sva čar Luthera za Alice u tome što jurnjava za njim nema kraja? Zar za Luthera sva čar Alice nije baš u tome što ona zna kad treba da se pojavi i kad treba da nestane.

Konačno, zar nije Lutherovo prihvatanje Alice ili njeno "odobravanje" ono što njega samog ukida, ono što mu možda otvara put ka nekom podnošljivijem životu, ali svakako zatvara vrata raja pred kojima je toliko stradao i zbog čega smo ga toliko voleli. Balans Luthera pokvaren je prelaskom Luthera na Alicinu stranu i nekako ispada da Luther, koji nam je obećavao da će ginuti za pravdu dok je živ, prihvata sopstvene žive rane, skromne dimenzije svog "ljudskog života", skoro kao da poručuje- fuck that, ne isplati se biti heroj! Svestan sam da kada on to kaže to znači više nego kad to izgovori Jack Bauer ili Nelson Mandela, ali baš zato su njegovi podvizi i tako slavni.

Ako mene pitate, drljavi negativac Marwood, koji je zapravo samo parodija Luthera (zar ne?) trebalo je da ubije Alice, baš kako je ona predložila Lutheru "da sam odabere", i da na taj način ona postane čovek i ostane večna (neostvarena) ljubav Luthera i da njegove žrtve kulminiraju tim gubitkom, i da onda on sam (ili sa dirljivo nazvanom Mary) ode do mosta i zbaci sa sebe "srećni kaput", pogleda ka "tamo negde" gde je živela Alice i ode. To bi nam slomilo srca, ali i učinilo Luthera vanvremenskom serijom koja je ostala dosledna hodu po trnju koje je sama odabrala. To bi bio način da Luther bude spasen- da još jednom spase druge. Da spasi Alice na jedini način na koji je to bilo moguće. Uh, naježio sam se.

Ako ikakvim čudom bude bilo četvrte sezone, oprostiću im sve!

THE CONJURING

Strašan samo u slučaju da vas plaši već viđeno

James Wan je faca i, uzevši u obzir kvalitet njegovog opusa, ali i zaradu na boks ofisu, predstavlja poslednjeg "holivudskog" horor "autora" u nizu kome prethode Kevin Williamson i Wes Craven. Wan je autor i reditelj prvog Saw nastavka, zatim horora Dead Silence i Death Sentence, kao i hita od pre tri godine, Insidious, čiji nas nastavak očekuje u septembru, takođe u njegovoj režiji. Za narednu godinu Wan planira režiju još jednog horora- Fast and Furious 7.

U trenutku dok ovo pišem The Conjuring je uveliko prebacio zaradu od 100m$ na američkom boks ofisu i ide ka tome da bude jedan od komercijalno najuspešnijih horora svih vremena (tamo negde sa The Blair Witch Project...). S obzirom na tradicionalnu prezrenost žanra od strane kritike dobija solidne ocene, a i publika deluje zadovoljno. Sve to ga je učinilo visoko iščekivanim gostom u našem malom horor domu. Ispostavilo se, kao mnogo puta do sada (Mama, Sinister, The Purge...), uzalud.

The Conjuring je shvatio da su neke teme u američkom hororu, poput egzorcizma, uklete kuće ili deteta, veoma popularne, ali da njihov komercijalni potencijal ostaje limitiran usled jeftine izrade, još jeftinije glume i generalno očekivanog podsmeha. Upravo filmovi koje sam pobrojao pokušavaju da angažovanjem holivudske B-ka-A lige (Rose Byrne, Jessica Chastain) ili bivših superstarova (Ethan Hawke) podignu kredibilitet filma i eventualno ga otvore za publiku koja ne pribegava često ovom žanru. U slučaju The Conjuring tu su Vera Farmiga, Patrick Wilson, Lili Taylor i Ron Livingston. Wanovo prisustvo iako nije naglašeno obezbeđuje hajp "kor" publike, a letnji termin za premijeru pokazuje da film pretenduje da bude blokbaster i izvan žanra tj da ima potencijala za to. I deluje da je formula itekako uspela.

Ali, film je razočarenje na skoro svakom nivou. Pre svega u pokušaju da nam malopre pomenutu strategiju predstavi kao nekakav estetski pomak u kreiranju horora ili, bolje rečeno, njegovog uzimanja za ozbiljno. A ispostavlja se da se ne može govoriti čak ni o nekakvom neuspelom, pseudo-ozbiljnom rešenju, već o providnom kamufliranju toga da je The Conjuring kupusijada najopštijih mesta nekoliko horor pod-žanrova.

Film počinje nekom vrstom introa o ukletoj lutki (koja će tokom filma figurirati kao nekakav lažni saspens motiv) kako bi nas uveo u priču o bračnom paru Warren (Wilson i Farmiga) koji se profesionalno bavi isterivanjem "đavola" iz ljudi i objekata. Kako bi se njima još više dalo na ozbiljnosti već u sledećoj sceni mi vidimo da su njih dvoje i (univerzitetski? ne kaže se tačno) predavači. Mi, gledaoci, sad s pravom očekujemo "akademsko" bavljenje onim što predstoji. Ali, već posle toga priča se seli na oca kamiondžiju koji se sa ženom i pet ćerki useljava u kuću za koju će se ubrzo uspostaviti da je ukleta. Verujem da naslućujete da će se Warrenovi tamo naći "na zadatku", i tako i bi.

Škripa, mrtvi kućni ljubimci, rušenje i lomljenje stvari, podrum iza istih onih vrata kao i u svim ovakvim kućama sve sa drvenim stepenicama ravno-na-dole, curice u belim spavaćicama, deca koja hodaju u snu, ormani u kojima se neko krije... Sve što ste do sada odgledali u barem tri filma o ukletoj kući sačekaće vas i ovde na isti način, dodao bih- ništa strašnije nego tamo. Wan je pokušao da ova opšta mesta ukrsti sa time što je i isterivačima dao ravnopravniju ulogu, pa i oni kubure sa svojim demonima koji pokušavaju da im otmu njihovo dete. Međutim, ova dva nivoa priče ostaju toliko nepovezana da naše razočarenje čini većim jedino to što nas kroz ceo film vešto varaju da će te dve stvari zaokružiti jedan smisao.

Iako je radnja filma smeštena na početak sedamdesetih epoha i njena eventualna simbolika figuriraju jedino kroz arhaični set opreme kojom isterivači snimaju demone, ali čak i tu smo zapravo samo vraćeni na "analogno" izdanje svih aktuelnih paranormalnih aktivnosti koje se beleže svim mogućim digitalnim uređajima. A upotreba opreme postaje nekako apsurdna i besmislena onog trenutka kada shvatite da Ms Warren i bez nje ima sposobnost da vidi "demone", kao i da par iza sebe ima ozbiljan portfolio u bavljenju poslom, pa nije baš najjasnije radi čega, sem gubljenja našeg vremena, sve snimaju.

Na kraju, klimaks je još veće izneveravanje naših očekivanja u odnosu na nagomilavanje motiva, jer film u najgorem podmirivanju mejnstrima biva razrešen egzorcističkim krešendom (I command you and that shit...) ukrštenim sa melodramskim favorizovanjem "snage porodice". U tom trenutku skoro da treba da pomislimo da ako nas zadesi situacija slična ovoj (a film je rađen PREMA ISTINITOJ PRIČI!) i mi treba da postupimo slično, tj da nikada ne zaboravimo šta je to što nas stvarno drži s ove dobre, hrišćanske strane.

SELEKTAH: 2/ 10