DAMIEN JURADO - Brothers and Sisters of the Eternal Son (Secretly Canadian)

Grinič vilidž kosmos

Sve recenzije pišu isto, pa što ne bi (jednom?) i moja: Iako ima čak 11 (ili 13) albuma mnogi kritičari i fanovi kosmo-amerikane primetili su da se nešto dešava sa Damienom sa poslednja tri albuma (uključujući i ovaj). Nije ga više kao nekada lako pomešati sa kozlecima, molinama, ekmanima i drugim ključnim izvođačima nju-amerikane devedesetih. Čovek je pobegao od često jednoličnog zvuka svojih predaka i preporodio se kao kosmo-folker koji nudi remekdelične pesme za novu zbirku "Deserter's Songs". I brojni recenzenti i (moj bivši kolega) Miloš Ivanović... Kepa i sada i ja za to na najlepši način krivimo njegovog producenta, kolegu sa iste etikete i trubadura i producenta po vokaciji, Richarda Swifta.

Swift je saradnju sa Juradom počeo 2010. na albumu Saint Bartlett, nastavio sa Maraqopa (iz 2012.) i, čini mi se da bi tako trebalo da bude, možda na najbolji način priveo vrhuncu tj kraju, jer ne vidim kuda bi njih dvojica mogli da stignu dalje, a da ostanu u ovom koliko-toliko konzervativnom formatu. Ako se pak odluče da ruše pravila, žanrove, dimenzije, kosmos će im tek biti limit. Ja, ipak, govorim o ovoj bazično country-folk muzici koja je aranžmanski uspešno rasplinuta do nivoa Scott Walkera, Van Morrisona, Tima Buckley-a, Neila Diamonda. Recimo. Ne bih sad baš da guram neka druga imena za koja znam, ali u čijem društvu nisam proveo baš puno vremena.

Ne znam u kojoj meri o albumima koje je Jurado uradio sa Swiftom možemo govoriti kao o njegovim autorskim, a u kojoj meri o njemu kao producentskom čedu na isti način na koji su to bili neki drugi izvođači u rukama Phila Spectora, Sergea Gainsbourga ili Leeja Hazlewooda. Swift de facto jeste preporodio Jurada i/ili iz njega izvukao emocionalne puteve ka Laurel Canyonu, plažama u sumrak i stvarima s one strane. Aj' da kažemo da je njihov doprinos podjednak i da je Jurado pametno postupio što je izabrao Swifta i, evo, drži ga se već treći album.

Brothers And Sisters of the Eternal Son (sic!) nije mnogo drugačiji album od prethodna dva. Kako mi ovi nisu baš u najsvežijem sećanju i kako ovo nije recenzija koja pretenduje da vas ne laže, čini mi se da je ovo nešto akustičniji putešestvije (Silver Catherine tipičan predstavnik ove teze), ležernije, sa aranžmanima koji poput sveže posteljine pufnasto padaju na krevet. Jurado, za ovu vrstu muzike, zvuči predvidljivo melanholično, elegično, sanjareći, ali kao jutro. Pre nego kao veče. Kao Soft Bulletin pre nego The Terror.

Uvodna tema Magic Number podjednako bi mogla da se nađe i na UNKLE-ovom debiju s kraja devedesetih i na raspojasanijim albumima Tima Buckley-a. Melodija je vajb i vajb je melodija. U nekim slučajevima (Silver Malcolm, Return To Maraqopa) pretpostavljam da bi imalo smisla pomenuti i Bon Ivera, da Jurado nije započeo "isto to" u isto vreme (ako kao referentan uzmemo prog-folk Bon Iver, Bon Iver). Jedino što, kao u Silver Donna, Jurado i Swift zvuče kao da su malo slušali i Kanye Westa, jer bas linija u ovoj stvari pre pripada nekom bleksplojtejšn filmu nego saradnji dva belcata belca. Metallic Cloud mi je omiljena, jer deluje kao usporeni rip jedne od mojih najomiljenijih pesama IKADA!- Girl You'll Be A Woman Soon (u izvođenju Urge Overkill, naravno). To je valcer sa neizbežnim. Tiha, nežna drama. O, mama!

Suns in Our Minds ima istu sunčanu elegičnost kao najlepše pesme Super Furry Animals ili najumilnije Flaming Lips.

Jericho Road podseća na onaj velški album Super Furry Animals (Mwng, momci i devojke, Mwng!) sa nebuloznim, pompeznim, morikoneovskim aranžmanima u dnu kojih leleče junak sa srcem na panju i pogledom na poslednjem metku. Ova stvar se na albumu nalazi negde u sredini i saspens vodi ka njoj i od nje, ali moj ipod ju je umesnije stavio na kraj (Jobs je mrtav da bi mi otkrio zašto) i tu mnogo bolje leži kao finale.

Putovao bih sa ovim albumom bilo gde.

SELEKTAH: 9/ 10

Brothers and Sisters of the Eternal Son ima i svoju "limited edition" Sister verziju na kojoj se nalaze alternativne verzije pesama urađenih sa ženskim horom, kao i neke nove pesme iz istih sešna. Ali o tome bi mogli sledećeg petka?

EVIL DEAD (2013)

Jeste, svi smo očekivali masterpis...

Možda o rimejku Evil Dead možemo dovoljno suditi na osnovu glavne premise- petoro drugara dolazi u šumu sa vrlo konkretnim ciljem- jednom od njih potrebna je "intervencija" tj da se skine sa gudre, da iz sebe istera tog "modernog đavola" koji mu je okupirao dušu. A kako tokom tog procesa u njegovo krhko i slabo telo uđe demon, stvar prerasta u egzorcizam, ali analogija je jasna. Ona, možda, doprinosi verovatnosti i logičnosti dolaska u kolibu (nešto čime se horori 80-tih nikada nisu bavili), ali u nastavku filma ni na koji način ne biva ozbiljnije tretirana. Čak ni toliko da opravda svoju blesavu postavku i eventualnu metaforu.

Ono što dobijamo u verziji Fedea Alvarezea čuvenog Sam Raimijevog klasika jeste ono što uglavnom dobijamo od rimejkova kultnih horora: spotovsku režiju, akcenat na "gore" scenama, konfeti likove, više prostora za nelogičnosti i nerviranje gledalaca i manekenski kast sa obaveznim "nerdolikim" tupanom. Alvarez je ovde pokušao da uvuče i nešto melodrame kroz priču koja opravdava zašto je glavna junakinja počela da se drogira (muke hendlovanja majčine bolesti), kao i zašto njen brat nastupa kao mini-heroj filma u pokušaju da se iskupi što se nije našao svojoj sestri kada je najviše trebalo. Međutim, ovaj potencijalno zanimljivi aspekt suštinskog redefinisanja odnosa između junaka samo je usputno propraćen i još je više ukazao na to koliko su svi ostali junaci statisti koji čekaju da ih zaposedne demon.

Mi koji volimo Suburgatory od sada ćemo sa malo više zebnje pratiti avanture Tesse Altman s obzirom da je Jane Levy dala sve od sebe da pokaže kako se Linda Blair zaista osećala tokom snimanja Exorcista.

SELEKTAH: 3minus/ 10

KICK-ASS 2

Wipe-ass

I dok sam bio činovnik ozbiljnih medijskih kuća nisam krio koliko volim Kick Ass. Utoliko je moje razočarenje nastavkom veće.

Kick-Ass 2 ne donosi ništa novo i reprizira previše toga starog na neinteresantan način. Već uvodna scena, u kojoj Mindy puca u Davea nema ništa od provokativnosti i uvrnutog šarma koji je ista ta scena samo sa Mindy i njenim ocem imala u prvom delu. Naprotiv, izgleda kao loš rimejk jedne od početnih scena TV serije Heroes, sa čirlidersicom Claire.

Sama radnja fokusirana je na ideju superherojizacije običnog sveta pod utiskom svega onoga što je postigao Kick-Ass (film vešto meta-aludira i na sebe i na superheroja Kick-Assa). Raznorazni "luzeri" oblače se u kostime i započinju svoje privatne borbe sa kriminalcima, a Kick-Ass 2 tu ideju dodatno pojačava potrebom za udruživanjem ili avendžerizacijom (kako vam drago) svih tih heroja. Tokom tog procesa, naša tri junaka, Mindy, Dave i "zli" Chris prolaze kroz svoje privatne krize. Mindy shvata da ne može da živi životom obične tinejdžerke uprkos trudu (film pravi čak i simpatičnu aluziju na sledeći angažman Moretzove u rimejku Carrie kroz ispalu koju su joj priredili "popularni" učenici njene škole), Dave prolazi kroz svoju sopstvenu "spajdermenizaciju", a Chris je prepušten očajno loše napisanoj re-genezi negativca kojoj čak ni vatrostalni šarm Christophera Mintz-Plassea nije mogao puno da pomogne. I dok su te van-superherojske aktivnosti u prvom delu, uz uvrnuto Mindy-no detinjstvo, činili krvavo meso kakav skoro nijedan superherojski film nema (niti pretenduje da ima), u drugom delu oni su traljava varijacija klieša većine tinejdžerskih serija koje smo gledali i/ili su i dalje popularne. I na tom planu Kick-Ass sa svojim snažnim anti-konceptom zapravo najviše gubi i ne uspeva da pronađe ništa autentično, čak ni sitnim krađama iz indi-interpretacija istog sveta (i, ne, scena povraćanja me ničim nije impresionirala).

U isto vreme Kick-Ass pati i od stanovitog disbalansa. Iako svo troje glavnih junaka u jednom trenutku filma postaju siročići, iskreni (Mindy), kanonski (Dave) i besmisleno slepstik (Chris) odnos junaka prema tome ne uspeva da pronađe jedinstven stil ili ton kojim bi obuhvatio sve tri sudbine, pa tako žanrovski varira od parodije do akcione komedije do teen dramedy-ja, bez mogućnosti da bude "sve to" na pravi način (što je u prvom delu urađeno bez problema).

Veliki problem ostaje i to što je Kick-Ass sve svoje ne-viđene adute ispucao u prvom nastavku i sada sem neočekivanih scena tarantinovski oslikanog nasilja ne nudi ništa novo, što za zagrejanog fana prvog dela može biti ozbiljan problem. Traljavosti kikes superheroja, Motherfuckerove zlobne egzekucije, sve to vraća nam se, samo mehanički ponavljano tokom filma, više kao manir, nego kao desna ruka Kick-Ass estetike.

Ne nalazim ni da to što film čuči na solidnim temama (odrastanje, osveta, prijateljstvo) ne uspeva da u suštini bude ništa više od uobičajenog superherojskog sukoba sa negativcem i pobede nad njim. Simpatična intervencija sa pukovnikom Stars and Stripesom (Jim Carrey) koji okuplja kikes heroje i predvodi ih u borbi pre deluje kao nešto čime je film morao da popuni vreme u prvoj polovini, pre nego što se otisne u superherojski kliše u drugom delu. I to što se Jim Carrey praktično odrekao ove uloge "zgoržen količinom nasilja u njemu" ne služi mu na čast s obzirom da je napravio jednu od najboljih uloga u poslednjih deset-petnaest godina, i to ostaje najsvetlija tačka ovog filma.

Najbolnije od svega je što Kick-Ass 2 pokušava da se etablira u industriji koju je tako efektno prozreo i prezreo u prvom delu na isti onaj način na koji to čine nepresušne franšize superherojskih filmova- prepumpavanjem onoga što smo već videli, kroz modele koji su odavno prevazišli kompliment "stereotipa" i sa njanjavim hepiendom koji više priliči romantičnim komedijama nego filmu koji pretenduje da bude sam-svoj-žanr.

Ujeden sam za srce.

SELEKTAH: 3plus/ 10

HOUSE AT THE END OF THE STREET

Post- Hitchcockovsko, post-De Palmovsko... ništa

Priča nije loša. Ima u njoj nečeg Hitchcockovskog, od atraktivne plavuše, ozbiljnog zločina u srcu horora, ali i nečega od De Palminog "osećaja za travestiju" i njenu ključnu ulogu u dezavuisanju ličnosti odnosno tvorenju potpuno nove. Taj fantastičan potencijal priče Jonathana Mostowa scenarista David Loucka skoro u potpunosti je upropastio svojim nevešto vođenim scenarijom, a i jedno i drugo masakrirao je Mark Tonderai svojim doživljajem materijala kao predloška za CW-ijevski horor u kome nepotrebno ronimo po površini Gossip Girl "rijalitija", umesto da zaronimo u dubinu stvarno batesovski potkovane drame. Otprilike kao da gledate šta su vam uradili od pesme, mama.

Mamu igra Elisabeth Shue, a ćerku Jennifer Lawrence (očigledno, sirota, nije znala da je čekaju bolji dani pa je kao i većina velikih holivudskih glumaca "krenula preko leševa"). Njih dve se doseljavaju u kuću "na pred kraj ulice", jer se na samom kraju nalazi kuća u kojoj je pre četiri godine jedna umnoporemećena devojka ubila svoje roditelje. Sada u toj kući živi samo njen brat. Koji je "sličnih" godina kao Lawrenceova.

Između početka filma koji počinje kao horor (ubijanje roditelja) i koji završava kao triler/ horor (ubijanje... er da vam kažem koga?) imamo sigurno sat vremena teen soap-opere na temu mame koja brani ćerki da se viđa sa komšijom, neposlušne ćerke, njene muzičke karijere (koja je potpuno nebitna), žurke, rebel without a cause tuče i skoro neviđene količine nelogičnosti, šupljina, (para)psiholoških ponašanja (u nedostatku boljeg termina za "ono" kako se ponašaju neki likovi).

Od osnovne postavke koja škripi, jer nije dobro podmazana, preko skoro praktične nemogućnosti onoga što neposredno predstoji dolasku mame i ćerke u novi kraj, preko ničim izazvanog neprijateljstva prema sinu od strane "komjunitija" do krajnje nejasno postavljenog glavnog negativca i njegovog odnosa prema ženama-  koji bi da ga tretira i kao psiha i kao žrtvu sa nekakvom neobjašnjenom racionalizovanom samosvesti i o jednom i o drugom.

A ružne reči treba uputiti i na zlorabljenje svih mogućih klišea uklete kuće, jurenja od strane manijaka, hodanja pored mračne šume i krajnje nemuštog rukovanja čekićem.

SELEKTAH: 1/ 10

TOAD ROAD

Pse(m)udo

Odlučio sam da gledam Toad Road zato što sam glup, zato što nisam kako treba mislio mojom glavom i zato što sam negde naišao na podatak da je ovaj film trijumfovao na festivalu Fant-Asia, najbitnijem festivalu za filmove fantastike i horora (ispravite me slobodno ako grešim). Iako mu rejting na imdb-u nije nešto podveo sam to pod tradicionalno potcenjivanje žanra horora i pristupio gledanju.

76 minuta. Jedva film. To je vrlo retko znak da ćete gledati nešto dobro.

Već uvodni kadrovi, u kojima neko sa malčice boljom od turističke digitalnom kamerom, pokušava da stvori "umetničku fotografiju" trebalo je da me ozbiljnije prepadnu. Ali, hajde, možda je poenta u priči.

Bio jednom jedan James i on je bio hipster i narkoman i voleo je da se sa drugarima opija i drogira i blesavi i uživa u muzici i svira muziku i onda se zaljubio u Saru. Sara je pristojna cura, ali je mami opijanje i drogiranje. I onda James slučajno ispriča Sari legendu o "žabljem putu" koji je zapravo neka staza iza bivše ludare na kojoj postoji sedam kapija koje kad prođeš stižeš do pakla. Na početku filma preko kadrova Jamesa i Sare kako se u sloumoušnu valjaju po nekoj livadi čujemo Saru kako kaže "moj dečko mi je ispričao priču o sedam kapija kroz koje stižeš do pakla. Bilo je to nešto najlepše što sam ikada čula". Već tada je trebalo da mi bude jasan raspon budalaštine koja mi predstoji.

Vidite, James i Sara stignu do prve kapije u 62 minutu filma. Pre toga, u nečemu što bi mogli nazvati flešbekom da čitav film nije zapravo igra sa realnošću/svetovima/krugovima pakla, gledamo kako se James opija, drogira, pokazuje nam svoju kitu, i vodi monumentalno idiotske razgovore sa Sarom (koja je, btw, možda i lezbijka- to za slučaj da je nekome sve ostalo u filmu dosadno pa bi mu prijalo malo "blue is the warmest" akcije). I sve je to snimljeno kao na pijanoj ekskurziji.

A onda James i Sara prošetaju tom stazom. Pa tu počne kao neki mali triler, jer James misli da je prošlo pola dana, a zapravo je prošlo nekoliko nedelja, i Sara je nestala... I sad bi sva poenta Toad Roada trebalo da bude u tome da li je ta narkomanska realnost u kojoj je James već živeo taj pakao, da li je sve to bio trip (u kome je on možda počinio ili nije zločin)... A mi da se bavimo razmišljanjem o tome i rediteljevoj studiji/ metafori narkomanskog života...

A na kraju filma vidimo da se svi likovi zovu kao i glumci koji ih igraju, kao i da je film posvećen sećanju na Saru Anne Jones istu onu koja je igrala Saru u filmu i tu možemo da se pozabavimo blervičovskim meta-filmskim aspektima realnosti, sve dok nam imdb ne otkrije da je ova glumica zaista umrla, ali ne na žabljoj stazi, već u Njujorku... Pogodite od čega.

SELEKTAH: 1/ 10

MOĆ VEŠTICA 28.01.2014. The Rise and Fall of Paramount Records Specijal

via Twitter via b92.fm 

001. Norfolk Jubilee Quartette - Revival Day

002. Famous Jubilee Singers - In The Presence Of The Lord

003. Blind Connie Rosemond - The Royal Telephone

004. Ethel Waters - Kiss Your Pretty Baby Nice

005. Lovie Austin's Serenaders - Galion Stomp

006. Southern Jubilee Quartette - Listen To The Lambs

007. Fred (Jelly Roll) Morton - London Blues

008. Ollie Powers - Jazzbo Jenkins

009. Cotton Belt Quartet - Talk About Dixie

010. Pullman Porters Quartette - Pullman Passenger Train

011. O'Bryant's Washboard Band - Blue Eyed Sally

012. Lovie Austin's Serenaders - Rampart St. Blues

013. Blind Blake - Wabash Rag

014. Handy's Memphis Blues Band - Muscle Shoals Blues

015. Blind Lemon Jefferson - Rambler Blues

016. Ida Cox - Coffin Blues

017. Jimmy O'Bryant's Famous Original Washboard Band - I Found A Good Man After All

018. Ma Rainey and Her Georgia Band - Gone Daddy Blues

019. North Carolina Ramblers and Roy Harvey - Willie My Darling

020. Edmonia Henderson - Traveling Blues

021. Ma Rainey - Shave 'Em Dry Blues

022. Papa Charlie Jackson - Bright Eyes

023. Frank Jenkins Of Da Costa Woltz's Southern Broadcasters - Roving Cowboy

024. William and Versey Smith - Sinner You'll Need King Jesus

025. Ma Rainey - Ma Rainey's Lost Wandering Blues

026. Ethel Waters - Craving Blues

027. Alberta Hunter - Chirping The Blues

028. Papa Charlie Jackson - Skoodle Um Skoo

029. Mobile Four - Jesus Lay Your Head In The Window

030. Boyd Senter - Fat Mamma Blues

031. Jasper Taylor and His State Street Boys - It Must Be The Blues

032. Banjo Joe - Jazz Gypsy Blues

033. Viola Bartlette - Go Back Where You Stayed Last Night

034. Banjo Joe - Poor Boy, Long Ways From Home

035. Blind Blake - He's In The Jail House Now

036. Frankie "Half Pint" Jaxon - I'm Gonna Steal You

037. Rev W. M. Clark and Congregation - Blessed Is He That Mourns

038. Blind Blake - You Gonna Quit Me Blues

039. Lil and Will Brown - Moanful Mama

040. Beale Street Sheiks (Stokes and Sane) - You Shall

FRUITVALE STATION

Nešto čega bi se Golubović prihvatio da radi

Nadam se da ću uspeti da vam objasnim zašto je ovo jedan od najgorih filmova koje sam gledao ove godine. Bez da iskopam sam sebi jamu i budem proglašen rasistom.

Kada na početku filma piše "based on a true story" to vam je bejzikli jadan zahtev svih uključenih u njegovu proizvodnju da pređete preko svih mana filma, jer, božemoj, sve je to nebitno u (najčešćem) kontekstu memorijalizacije događaja koji nam se prikazuje. I zato su u skoro 99% slučajeva svi ti filmovi dosadne, patetične i neuverljive brljotine oko kojih su se više pitali stvarni akteri ili (još gore) njihovi preživeli rođaci, nego scenarista i reditelj. I baš kao što je onaj film u kome Sandra Bullock igra dadilju onom krupnom Afro-Amerikancu kao da je Sigourney-in gorila u magli ili kao što je Biggiejev biopic prštao najvećma materijalom za one "koji se gnušaju nasilja u filmu", tako i Fruitvale Station pokušava da umili sporne trenutke za sve one kojima je Hallmark najomiljeniji kanal.Činjenica da je ovaj film trijumfovao na Sundanceu sve više govori o tom festivalu (otuda i predlog za Golubovića, I guess).

Film nije ni zadravo počeo, tek smo odgledali, zapravo, mrljavi snimak načinjen mobilnim telefonom kako neki policajci postrojavaju neke crnce "negde", i na ekranu se ispisala informacija da se radi o danu dočeka nove 2009. godine, a ja sam se već poverio Žozefini da iako bih voleo da mi se ovaj film dopadne imam utisak da će biti neopevana trešina. Kunem vam se.
I tako i bi.

Debitant Ryan Coogler nije uradio apsolutno ništa da priču o Oscaru Grantu, dvadesetdvogodišnjem mladiću koga je policija "slučajno" ubila tokom novogodišnje noći na stanici Fruitvale nakon što je ovaj ne-svojom-voljom učestvovao u tuči sa drugom grupom ljudi, iskobelja iz kandži svih mogućih patetičnih klišea. Film je oivečen dvema novim godinama- jednom kada se čekala 2008. i koju je Oscar proveo u zatvoru zbog dilovanja droge i drugom, 2009., kada je ubijen. Između toga Coogler nam pokazuje na najnepodnošljivije moguće načine kako je Grant započeo (novi) put poštenog i vrednog Amerikanca, kako se odrekao droge, kako je odlučio da ne vara svoju nevenčanu suprugu i brine o svojoj šestogodišnjoj ćerci. Stižemo da vidimo i kako je Oscar divan čovek i, u suštini, odličan biznismen, voljan da pomogne mušteriji koja ima problem. Oscar voli i životinje i spreman je da urla "somebody help!" kada bezobrazni auto udari dobru pitbulušu na ulici. Oscar voli i sluša svoju mamu čiji je rođendan baš 31. januar i pomaže novčano svoju sestru iako je sam nezaposlen. Oscar je dobar i voljen drug. Oscar, iako je bio u zatvoru, ima dobar odnos sa svojom ćerkom i daje joj krišom čokoladicu, iako je mama rekla da ne sme.

KUNEM VAM SE, manje-više tim redosledom, to su jedine scene koje se nižu sve do fatalne vožnje metrom u L.A. (bio sam šokiran činjenicom da metro u LA postoji i da ga neko koristi).

Treba li da napominjem "anđeoski trenutak" u kome Oscar prisećajući se dana zatvora u okean prosipa travu koju je trebalo da diluje, dok ga zraci sunca obavijaju skoro kao da ga bog tapše po ramenu zadovoljno?! DŽIZUS FAK!!!

Iako sam generalno zagovornik one da "o pokojniku treba govoriti sve najbolje" Coogler je od Granta napravio momka toliko neuverljivog da bi čak i producenti Hallmarka tražili drugi draft u kome će on izgledati malo više stvarno. No, ako ste i poverovali i zavoleli ovog dobrog momka, verovatno nećete imati problema da poverujete i prihvatite nemuštu "akcionu" sekvencu Oscarovog stradanja.

U sledu koji Coogler prikazuje kao neminovan i sudbinski, sa skoro gorko-ironičnom dozom fraze "no good deed left unpunished" (jer Oscara će u nevolju slučajno dovesti mušterija kojoj je nesebično pomogao u samoposluzi!) Oscar nije imao šanse. Pa, ipak, ovo treba da bude film na liniji svih onih koji figure poput "Rodney-a Kinga" koriste za ukazivanje na nepravde i rasizam na koje je crna zajednica osuđena u L.A.-u i Americi. Hoću da kažem- ne može i jedno i drugo.

I sad imamo tu neku tuču, i onda se pravo niotkuda pojavi neka stanična milicija koja (KUNEM VAM SE!) dejstvuje agresivnije od SS vojnika koji su namirisali Jevreje i brutalno, na očigled punih vagona ljudi, kreće da šikanira Oscara i njegovu ekipu (koji su se samo branili od napada neke, deluje, pro-naci ekipe). Doprinos građana Eleja uglavnom se svodi na uperavanje mobilnog telefona u pravcu dešavanja. I to traje, ovi viču na jedne, ovi se kurče, pa im vraćaju, nije jasno ni da li policajci znaju šta se desilo (jer svima deluje da se nije desilo ništa u odnosu na ono što se u L.A.-u dešava), kao ni čemu takva reakcija. I onda pištolj "slučajno" opali...

No, mukama gledaoca tu nije kraj. Coogler je najgore sačuvao za kraj. Grant stiže u bolnicu, sledi lažna E.R. dramatika, jer i oni koji nemaju pojma ni o čemu znaju da za Oscara više nema nade. Međutim, kroz dominatni lažno-dokumentarni stil mlaćenja kamerom (koji je na daaaaaleko bolji način patentirao Peter Berg za "ovakvu" vrstu priča) imamo scene u kojima se čitava ekipa rodbine i prijatelja, na insistiranje Oscarove majke, moli bogu za njegov spas. I onda dođe doktor i kaže... I onda majka ide da vidi mrtvog sina i ne sme da ga zagrli, jer je njegova smrt proglašena ubistvom i leš ne sme da se dira. I čak iako ste najgori uzdržavalac od ovakve vrste učestvovanja u filmu, kao ja, ne možete da ostanete imuni. Ali, ja bar znam šta mi se dešava i odvratno mi je. Ovo je najgori od svih oblika manipulacije gledaocem. Ogavno.

Ali, Coogler je netalentovani gad najgore vrste, i on zna da za život njegovog filmskog inbreda mora još suza da kane da bi se zatresao Sundance i zaljuljao Oskar, i na sam kraj film kači onirične scene igre Oscara sa njegovom ćerkom. E, tu, sam već svom novom televizoru (ni krivom ni dužnom) poručio: NAPUŠIŠ MI SE KURČINE MATER TI JEBEM!
I napustio sam projekciju.

Iz druge sobe sam video da je rediteljska gnusoba nakon informacija o potonjem sledu događaja (ko je i kako (ne)kažnjeno prošao), uz sliku pravog Oscara sa ćerkom, pustio i dokumentarni snimak sa poslednje (ovogodišnje) komemoracije Oscaru na Fruitvale Station-u. Tek da zapuši usta i poslednjem koji bi se pobunio protiv ovako manipulativnog i podlog filma koji do te mere jednostrano gleda na stvari i svog junaka da mu ovaj nije ni potreban, jer tako nestvarno biće u toliko nepravednom spletu događaja sa toooolikom količninom patetike ne postoji ni u bajkama.

SELEKTAH: 0/ 10

WE ARE WHAT WE ARE

... ali ne znamo šta radimo

Kako je i zašto došlo do rimejkovanja arthausičnog horora Jorgea Michela Graua Somos lo que hay u Holivudu samo dve godine nakon što je ovaj film tu i tamo podigao poneku prašinicu, mahom kod publike verzirane za horor (i uvek voljne da vide kako njihov omiljeni žanr pokušava da zakorači na teren drugih), nije mi poznato. Film nije bio hit, a osnovna premisa (kanibalizam) nije baš nešto što ima naročit potencijal.

Zadatka se prihvatio Jim Mickle, čiji je prethodni film Stake Land bio hvaljen na nekim mestima koja posećujem, ali bojim se da su nakon gledanja ovog rimejka šanse da pogledam taj film još manje (mesto 3247. je eliminisano sa liste čekanja). Koliko se sećam Grauov film nije imao neke ekstremne postavke- porodica kanibala živi u gradu. kada otac umre, počinje proces restruktuiranja obaveza, a samim tim i preispitivanja da li je to jedini način da se porodica prehrani. Nebavljanje uzrocima postavke ostavilo je prostor da film zaživi kao solidna studija karaktera kojima su bizarne okolnosti samo sekundarna stvar (ako se neko seća bolje od mene filma, ispraviće me ako grešim).

Mickel se dao u neko, poprilično somnabulno, kovanje pred-istorije koja bi objasnila odakle porodica kanibala u ruralnoj Americi (Delavar). I sad tu imamo strašnu zimu, porodicu koja umire od gladi i oca koji donosi krvavu odluku i sve je to protkano time da čim im je bog dao tu mogućnost, mora da ju je i "preporučio". Mnogo godina kasnije naslednici te porodice žive u kodu "jedenja ljudskog mesa", ne znamo zašto (jer više nije "strašna zima"), ali deluje da je Mickel hteo da tu bolesnu odluku prikaže kao deo tradicionalne religiozne zatucanosti koja "sve guta".

Tako dobijamo film koji nema baš puno logike, davi se u poplavi sopstvenih religioznih parabola sa apokaliptičnim slutnjama, a kulminira u vrlo nejasnim odlukama "kreatora", a potom i "agresivnim" reakcijama njegove dece tj banalnoj postavci u kojoj deca naterana na kanibalizam beže iz svega toga tako što "pojedu" svog oca. Što je nekako smislena, ali ovoj priči neprimerena metafora za sve religiozne sekte.

Baveći se očigledno samo pametnim porukama svog filma Mickel je potpuno zanemario da njegov film treba da ima neku zanimljivu radnju koja se ne svodi na bespotrebne i/ili pseudo-radnje svojih glavnih junaka, skoro potpuno lišene ikakve psihološke uverljivosti.

Bićete zbunjeni. Ali not in a good way.

SELEKTAH: 1/ 10

RADIO GAYBA VOL. 5

Praznovalo se, a pre toga su se sklapale godišnje liste... Doš'o dan da se usput preslušano otrgne od zaborava

briše prašinu: powerty

VOKE – Doggovor (Samizdat, 2013)

Već samim strofiranim učešćem i refrenom u jedinom zabeleženom susretu dve najtvrđe/najluđe beogradske hip hop ekipe nultih, Vojin Vujović Voke je našao svoje mesto u lokalnoj muzičkoj antologiji van uobičajenih tokova dezinformisanja. NaraFski, radi se o feel good/get stupid/ruff himni Gde god da krenem koju su zajedničkim snagama junački izneli Prti Bee Gee i 93FU Crew. I za sve ove godine koje su u međuvremenu prohujale (i lete sve brže), gde god da odem, taj glas u glavi mi i dalje kaže da nekog izbodem. Kandidata bar ima kol'ko voliš.

Uprkos respektabilnim startnim pozicijama, Voke kao da se u narednom periodu zadovoljio time da iz prikrajka ostane član svog crewa, ne uspevši da u dovoljnoj meri izgradi solo reputaciju, iako se (najčešće se Juiceom) redovno oglašavao što na kompilacijama što na nedovoljno ispraćenim/primećenim albumima. Na najnovijem Doggovoru, objavljenom pred kraj prošle godine, Voke je okupio ekipu domaćih i repera iz okoline za svako poštovanje.

Doggovor nema epohalnih trenutaka na sebi, ali sasvim korektno funkcioniše unutar žanrovskih okvira, a u boljim trenucima nosi veću težinu od kreacija brojnih izvikanijih hip hop imena. Ističu se poetski blizanci To nije moj poso i To uopšte nije gengsta, oba idejno intrigantni ali bez final toucha, nedovoljno majstorski finiširani da bi našli put do šire publike, na kojima Voke deli minutažu sa Suidom odnosno Timbetom. Od brojnih gostiju, Frenkie je najprevejanije izlomio strofu u prvom (video) singlu Poslednji pozdrav. Pod ugovorom sam, rađena sa Juiceom i Voxom je klasično 93FU trening razmetanje, a socio-političke opservacije ozbiljnije intonacije čekaju na Kao da je bilo juče u kojoj učestvuje i Ill G. Album zatvara ponajbolja Jednom nogom sam u grobu koja svoju uličarsku svežinu duguje i Tishu (aka Tatishi) koji između ostalog minstrelovski stiže i da preiskusno zaključi: “...Poroci samo troše, nikada ne stvaraju, i dok ti prave lovu, neku mržnju rađaju”. Taj rad totalno.

SLKTH: 6.5/10

POGAVRANJEN – Raspored užasa (Samizdat, 2013)

Nekad se brate znalo šta se sve dobija a šta gubi time što si metalac. Ako jesi, tebi je do jaja, drugima je bedak zbog tebe. Sada više nije tako. I to jeste bedak. U tom limbu se negde nalaze i Zagrepčani Pogavranjen čiji poetski naslov LP prvenca može da se tumači i bukvalno. Jebiga.

Na Rasporedu užasa prisutna je ambicija da se krene stazom i bogazom Deathspell Omege i njenih brojnih imitatora (Krallice, son? Go fuck yourself son, try Orthrelm instead, bitch!), ali želje su jedno, a mogućnosti drugo. Kristalno čisto, Pogavranjen nisu legendarni Francuzi sa finskim pevačem te je njihova vizija avangardisanja black metala bolno jednodimenzionalna. Pesme se s mukom razvijaju, ne idu nikuda i kao da nemaju smisao, i ne pomaže im čak ni ako je cilj bio da se on zaobiđe jer to uopšte nije besmisleno kako se u prvi mah čini, a ovde baš te lenjosti duha/odsustva veštine ima za izvoz. E a toga u doba metalske getoizacije nije bilo baš u ovolikoj meri, jer nije svaka šuša u frustu mogla da bude metalac!

Da ne mora sve da bude tako jadno neautentično svedoči poslednja u nizu, mamutska Pulsiranje 39 koja tokom gotovo celih 15 mindži trajanja uspeva da napipa transcendenciju kojoj ovaj muzički format u svojim boljim izdanjima teži, ali ne uspeva i da je zgrabi s obe ručerde i u vragolastom mindfucku poništi vreme i prostor, otvarajući novu kapiju poimanja stvarnosnog (što se uvek dešava kad se slušaju npr. kultni Ukrajinci Vetche (Vsegda – Giorgio-meets-Immortal; disco black!) ili mađarski ćesar (= cezar = car) iz Edinburga Thy Catafalque (uf, kad čujem kako melje Csillagkohó, milina!!!). Zanimljivije od užasne muzike su reči, u kojima pretežno buja bauk srednjoškolske mizantropije, “ispevane” na maternjem. Pošto je ovo black metal, njihovo sadejstvo sa zvučnom pratnjom je strogo limitirano, pa se bacamo na čitanje. Apsurdni vrhunci nadahnuća (check this out: ...Krhotine smrvljene psihe/U ugnojenom gnijezdu/Uškopljen majmun/Bilo bi mu bolje pod njemačkom čizmom/Na odru od smeća/Kruna od govana... (startna Stvor))  mogu poslužiti za zabavljanje ekscentričnih prijatelja čiji smisao za humor odbacuje njuzovane standarde nespontanog kancelarijskog šaljenja kao neuspele pokušaje (proračunate) duhovitosti.

SLKTH: 2/10

TROBECOVE KRUŠNE PEĆI – 85 (Kekere Aquarium, 1992)

Kao odgovor na tranzicioni otrov trenutka, medijsko trovanje “rajskim osamdesetim” je u punom jeku, u čemu posebnu ulogu ima “jugoslovenski rokenrol” tj. sve ono što i dalje ne može da se pomiri sa raspadanjem pa insistira na svom zombiranom bivstvovanju, proizvodeći pavlovljevske uzdahe od Vardara do Triglava. Svojom avangardnom brđansko-novotalasnom anksioznošću, barbarogenijalni Zagrepčani Trobecove krušne peći (TKK) će s lakoćom biti izostavljeni iz svih tih neokonzervativnih ćeretanja o boljem/bezbrižnijem juče (tj. zlatnom dobu kao mustu svake ideološke reakcije). Na svom prvom studijskom albumu (nimalo slučajno objavljenom u tiražu od simboličnih sto kaseta tek početkom devedesetih, nimalo slučajno na omotu velikim slovima piše“Ne zahvaljujemo se nikome”), TKK zatičemo u stvaralačkoj groznici koja je i idejno i u sviračkoj egzekuciji za Šarla Akrobatu ono što je Šarlo bio za Idole. Druga priča. Drugi padež. I mnogo bliže poimanju svetlijih strana new wave priče (Pere Ubu, Minutemen, itd) na anglosaksonskom izvoru (tu naravno ne mislim na tačerovske podvale tipa Duran Duran), baš zato što je autentično, tek sišlo s planine. Teško. Svarljivo. Ostavlja gorak ukus u ustima, poput Ljermontovljeve preporuke u predgovoru za Junaka našeg doba.

Kao i na gotovo svakom underground izdanju iz osamdesetih (u čemu su Slovenija i Hrvatska pred nadir SFRJ prednjačile, mada ne sumnjam da episkop lipljanski ima potpunije informacije od mene) i na 85 (godina snimanja) se očituje jasna slutnja nastupajuće katastrofe, egzistencijalna nelagoda življenja u sistemu koji se pred svoju imploziju nalazi u totalnoj koliziji sa realnošću, te navodi kreativnu zver da se putem umetničkog izražavanja bar simbolički oslobodi okova koji čekaju na svakom drugom koraku, čak i kad se ide unazad (u krvavu prošlost). U pozadini Brena peva Hajde da se volimo, a Valentino hipnotiše žensku čeljad sa Samo sklopi okice... znojavo i pijano postavljanje kulisa za krvavi fajront su u punom jeku - Biće rata kažu svi, izveštava upućeni Boris Novković. Baš to nepristajanje na stihiju i taj bunt, kroz nadrealno batrganje navodi na zaključak da je TKK (Metod Trobec je inače najpoznatiji serijski ubica u SFRJ) medicina, lek sa neograničenim rokom trajanja, i sad, kad je šatro bolje u ovom privremenom dremežu, trenutnom predahu pred nove zamahe sekirama koje će, čim ih naoštre, iznova prskati tlo bagatelnom krvlju. Meso i čelik, sjekire u akciji...

Stoga nije posebno iznenađenje da se prošlogodišnja vinil kolekcija S mukom žvaču trubadurov vrat (sa 85 kao integralnim delom) čije je objavljivanje udružilo ginisovskih 16 etiketa ekspresna rasprodala. Tako to biva u životu, ispostavlja se da se pretty much može utvrditi da je ono što se u svoje kurčevo vreme smatralo za iščašeno i izobličeno ogledalo u stvari sve vreme pružalo neviđeno veran, mada posve nelagodan odraz.

SLKTH: 8.5/10

ERAAS - Initiation (Self-released)

Najbolji album IKADA?! Pa, danas, po kiši, snegu i tmurnom nebu baš jeste.

Ja sam uvek očekivao da izdanja sa Blackest Ever Black etikete ovako zvuče. Podmuklo, mračno, elegično, blago 4AD-ijasto, kao da su se naslušali Tricky-ja. Ali to se retko dešavalo. Možda su tom "idealu" prišli jedino Tropic Of Cancer, ali njihove pesme je lako raspršiti u vetar. Warpaint će moći ovako nešto kad postanu udovice.

ERAAS (izgleda da caps-lock nije slučajno ostao uključen) su duo iz Bruklina (on & ona) koji iza sebe ima već jedan album (prošlogodišnji po bendu nazvani) i jednu kolekciju remiksa koju su oni nazvali Reworks iz jula prošle godine. Kao što vidite, ništa što vi za jedno popodne ne biste mogli da nadoknadite menjajući u isto vreme i aromu svoje depresije. Mene ova muzika raduje (i kao što sam sa A. u razgovoru ustvrdio izgleda da nije "manična depresija" nego "manična sebičnost". Dakle, još gore).

Sad imate izbor da vam ja izmišljam kako sve to zvuči ili da preskočite nadalje napisano i klikom na pesme sami proverite da li ste za ovu vrstu terapije. Za one koji više vole da čitaju ovo je jedan minimalistički goth-album. Kao kada bi, recimo, The xx prešli na mračnu stranu (isto važi i za Young Marble Giants). Ili kada bi izdanja sa Manimal Vinyl imala malo više duše (pa makar i "prodate"). Gloom je lepa engleska reč. Tumorno bi bilo na srpskom.

Ritam mašina je ukradena od ranih Sisters Of Mercy, zajedno sa crnom bas linijom. Skoro uvek je mid-temp ili sporije. Kao po Lynchovom autoputu. Vokali su zlokobno zavodljivi, uspavankasto meki. A po svemu tome sitno su seckane razne vrste perkusija, čisto da znate da u grobu niste sami. Semplovani zamućeni vokali (duhova) na stranu.

Ali Initiation traje tek pola sata. On je osmišljen kontra svih tih gloom-doom koncepata u kojima je pop format prezren zarad krojenja atmosfere i rastezanja muka. Album ima samo 8 pesama i traje jedva pola sata, a ipak radi posao- simulira večnost. I pitak je! Neće vas ni umoriti, ni zarobiti. Ponekad nećete ni primetiti da vam poput Cronenbergovih "beba" mili ispod kože.

Iako potpuno retro Initiation je zapravo vrlo, vrlo moderan i čak i produkcijski u skladu sa organskim dronstepom koji promovišu Forest Swords, Leyland Kirby i Vatican Shadow. Gradovi i snovi u kojima oni žive napala je rđa.

Guardian/ Descent kao nož od magle u moje srce.
Naslovna tema kao saundtrak za Gravity kada zažmurite i zamislite sebe... tamo.

SELEKTAH: 9/ 10

PARADIES: HOFFNUNG

Seidl uvezuje svoju trilogiju "žena na godišnjem odmoru" ne baš toliko autentičnom epizodom o najmlađoj od njih

Uvodnom scenom i jednom drugom, nešto kasnije, Seidl nenametljivo i prilično konkretno spaja tri dela svoje trilogije u jednu simultano odigranu dramu. Tet(k)a koja u prvom delu (Liebe) odlazi u Keniju na odmor mama je tinejdžerke čiju avanturu u kampu za buce pratimo u ovom delu, a žena koja je u taj kamp dovozi jeste religiozna lujka iz prethodnog nastavka (Glaube). Ispada da se samačke, seksualne i sve ostale drame naših akterki odvijaju u isto vreme čime sve one dobijaju na težini, jer sve deluje kao jedan neprijatni trend koji je zahvatio žene na svim nivoima, uzrastima, društvenim opredeljenjima, a čitava trilogija (sad kada smo upoznali sve tri protagonistkinje) zauzima ozbiljan feministički gard.

U ovom delu, kao što rekoh, naša junakinja Melanie za vreme dok je njena mama u Keniji odlazi u kamp za tinejdžere sa viškom kilograma gde kroz raznorazne sportske aktivnosti i zabavne igre treba da izgubi kilograme. Film formalno ima sve odlike "coming of age" filma uključujući i (potencijalno) seksualno iskustvo kao ključni momenat žanra koji junake iz jednog doba prevodi u drugo. Dok su metodi rada (naročito oni "korektivni"), kao i sami profesori protkani tipičnim "naci" crtama discipline, Melanie neočekivano "sagovornika" za svoje probleme pronalazi u kampovskom pedesetogodišnjem lekaru. Isprva sve deluje kao lekarski metod "osokoljavanja" pacijenta, potom prerasta u njenu sve navalentniju zaljubljenost u njega, da bi na kraju Seidl pokušao da se izvuče iz cele priče konfuznom i ambivalentnom postavkom u kojoj nije jasno u kojoj meri je lekar topla, očinska figura (koja Melani očigledno manjka u životu), a koliko se zapravo jedva suzdržava da ne "počini nešto" (ima jedna Von Trierovski bizarna scena u šumi na tu temu). Kako god, pedofilija je izbegnuta, a Seidl je nešto ranije, kroz jednu scenu tipičnog tinejdžerskog nestašluka, pokazao sa koliko lakoće Melanie može da postane žrtva daleko brutalnijih predatora koji su tek nešto malo stariji od nje.

Očekivano, Seidlova kamera je na stativu, ohlađena do minus temperatura, zajedno sa nama široko razgoračenih očiju na sve što nam prikazuje. Dramski segmenti koji su, čini mi se, uzaludno potrošeni na klišeizirane momente tinejdžerskog života (er si nekad pušila?...) ritmično su presečeni prikazima vežbi koje su buce prinuđene da primenjuju i koje ponekad neskriveno debilizuju čitav koncept kampa (verzija pesmice "Kad si srećan..." sa ubačenim delom "lupi po salu"...).

Iako je najveći deo filma fokusiran na Melanie i lekara mislim Seidl nije bogznakoliko uspeo da svoje junake učini autentičnim unutar već poznatih modela usamljene tinejdžerke odnosno krize srednjih godina. Njihove zajedničke scene obiluju poetičnošću i nekakvom dirljivom naivnošću, ali ne pomeraju njihov odnos, ili njih same na bilo koji način menjaju. Sve što se dešava na kraju ne uspeva da nas na pravi način zapita- da li bi bilo strašno da se između njih dvoje nešto desilo, kao i da li društvo koje ih je sabilo u taj ćošak sada ima pravo da se ljuti na njih što su se oni tamo našli i snašli. Seidl se izvlači iz priče i nekako poentizuje kroz lekarovu vizuru kako sve to zajedno "ne sme da se desi i treba da se zaboravi".

Očekivao sam od Seidla radikalniji prodor u srce.

SELEKTAH: 5/ 10

MICHAEL

Austrijski, porodični

Na evropskom tlu (a možda i na svetskom) tri kinematografije bore se poslednjih godina najupornije za moje oči čarne: francuska, italijanska i austrijska. Trenutno Austrijanci vode. Najviše zahvaljujući Hanekeu, ove godine Ulrichu Seidlu, a od ovog filma barjak nosi i Markus Schleinzer.

Film Michael bavi se pedofilom Michaelom, službenikom u nekoj firmi za osiguranje, koji u podrumu svoje kuće drži desetogodišnjeg dečaka.
Ne znamo kako je dečak stigao tu, ali na osnovu Michaelovog neuspelog pokušaja da mu pridruži još jednog drugara da se naslutiti da je ovaj na prevaru namamljen do kola sa nekog dečijeg igrališta. Kroz monotone dane i božićne praznike Schleinzer pokazuje kako izgleda njihov suživot i uz rizik da me nazovete okrutno bezobraznim pravi film čiji bi podnaslov mogao da bude "muke i nepraktičnosti bivanja pedofilom". Možda je crni humor u očima posmatrača, ali upravo zato austrijski filmovi, barem što se mene tiče, najefektnije draže klitoris modernog doba (da, moderno doba je žena, now shut the fuck up!).

Glumac Michael Fuith tj njegov imenjak je foto-robot onoga kako bi, uz sav prezir i gađenje, zamislili jednog "prosečnog" pedofila- proćelav, sa naočarama, ljigav, "nikakav", mršav, "poput pacova". I on svog junaka igra sa dozom slasti koja je karakteristična samo za austrijske glumce u austrijskim filmovima. Odano.

Schleinzer nikada neće preći granicu neukusa i "uputiti nas" u najmračnije strane pedofilije. Sve one ostaće samo okrutno naslućene surovom izvesnošću onoga što sledi. Posebno je "gadna" scena kada Michael, sa nogom u gipsu (nakon što ga auto udari), leže na dečakov krevet da predahne, dok ovaj nešto sprema po sobi, i posmatrajući ga počinje da se uzbuđuje, uz "dizaleško-fudbalersko" čačkanje svog penisa... Potom poziva dečaka da dođe do kreveta. Rez.

Najveći deo filma bazira se na Michaelovom superdisciplinovanom trudu da sakrije "porodični život" koji se krije iza večito spuštenih roletni. On nikada ne zaboravlja mere zaštite. Rutina su-života sa dečakom ima elemente običnog, porodičnog života jedino što dečak spava u zaključanoj sobi i tata ponekad spava sa njim. Ali gledanje televizije "do devet!" ili proslava božićnih praznika su tu. Iako bi Michael voleo da od dečaka dobije i emocije, pored tela, on je uvek na večitoj i hladnoj distanci da to nikada neće biti moguće. I dečak ga mrzi, iz dna duše. Schleinzer to ne propušta da nam stavi do znanja u skoro svakoj prilici.

Seidlovski hladnu i hiper-realističku postavku u narativu lomi, ako mene pitate, jedino neverovatna okolnost dve saobraćajne nesreće koje stižu Michaela (bog ga baš ne voli) u relativno kratkom periodu koje nekako smanjuju efekat jedna drugoj. Dok je prva mogla da postane okosnica filma uz možda reversed-Misery zaplet, druga je previše mehanička i onim što donosi (po dečaka) zapravo kao da briše sve ono što se dešavalo (dečaku) pre toga. A obe idu u prilog onoj tezi da se radi o komičnom priručniku za pedofile koji ukazuje na moguće probleme "držanja dece u zatočeništvu".

Kraj je okrutan. U ostalom videli ste šta se desilo mački...

SELEKTAH: 8minus/ 10

MOĆ VEŠTICA 21.01.2014. Najbolje obrade 2013.

via Twitter via b92.fm 

20. Katie and Allison Crutchfield - Oblivion (Grimes cover)

19. Cold War Kids - Condemnation (Depeche Mode cover)

18. Best Coast ft. Snacks The Cat - Crying (Roy Orbison cover)

17. Azekel - Get It On (T-Rex cover)

16. Ava Luna - I Love It (Icona Pop cover)

15. Autopark - Dva klikera (The Sea and Cake, Two Dolphins cover)

14. Doprah - Do I Wanna Know (Arctic Monkeys cover)

13. Zeus - Who Is It (Michael Jackson cover)

12. Andrea Schroeder - Helden (David Bowie cover)

11. Ostrich Tuning - Rape Me (Nirvana cover)

10. Glasvegas - The Words That Maketh Murder (P.J. Harvey cover)

09. Silver Swans - Wrecking Ball (Miley Cyrus cover)

08. The Hidden Cameras & Snowblink - The Chauffeur (Duran Duran cover)

07. British Electric Foundation feat. Boy George  - I Wanna Be Your Dog (The Stooges cover)

06. Mavis Staples - Holy Ghost (Low cover)

05. LovePark - You Have Killed Me (Morrissey cover)

04. Jeremy Deller - Voodoo Ray (A Guy Called Gerald cover)

03. Low – Stay (Rihanna cover)

02. Beats Antique feat. Charles Butler - Get Lucky (Daft Punk cover)

01. Anika - I Go To Sleep (Ray Davies cover)

THE DIRTIES

Kevin Smith bi jako voleo da pogledate ovaj film. Ali mnogo je bitnije što to isto sada i ja tražim od vas

The Dirties, kao i nekolicina filmskih hitova pre njega (Chronicle, Project X, Paranormal Activity 4) kombinuje koncept tzv "find footage" sa tinejdžerima kao najvećim korisnicima digitalnih tehnologija. Ono što donekle izdvaja The Dirties jeste što je ovde taj koncept tretiran skoro meta-filmski tj kao njegova očigledna persiflaža i komentar na nas, gledaoce, kao najpasivnije posmatrače (a možda i uživaoce) događaja oko nas. Jedan od najciničnijih momenata ovog filma je kada jedan od dva aktera filma pruži polu-praznu činiju sa kokicama "osobi iza kamere" kojoj se ni pre ni posle toga neće obratiti kao da je deo njegove realnosti. U tom trenutku je jasno da autori filma povlače distancu između njih i nas, sugerišu da mi njih snimamo i da je sva dostupna realnost postala nešto što će pre ili kasnije neko snimiti. Kako The Dirties praktično predstavlja "making of" oružanog napada na školu od strane jednog od učenika iste skoro neisključivo je da autori filma sve nas koji film gledamo ne tretiraju kao saučesnike, kao "neke" koji su sve to dopustili ili se jednostavno zadovoljili time da "samo" sve to zabeleže i/ili odgledaju. The Dirties svojim razumevanjem digitalne tehnologije, njene dostupnosti kao i činjenice da je svaki mlađi čovek od 25 godina kamerman-amater, iako se radi o igranom filmu, brišu granice između dokumentarnog i igranog filma i realnosti. Sve je to jedan potencijalni zapis. Pri tome The Dirties nije samo suvoparna metafilmska rasprava, već i (što je najbitnije) duhovit, auto-ironičan i zabavan film sa dobro postavljenim likovima, uverljivom pričom i fenomenalnim krajem. A sama tema je stara koliko i tinejdžerski film- osveta "bulijima".

Najbizarnije od svega je što se radi o debitantskom, studentskom ostvarenju Kanađanina Matthewa Johnstona (i par njegovih kolega/ ortaka). Johnston, koji u filmu igra i glavnu ulogu, pokazuje tarantinovski entuzijazam prema filmu (urnebesni su njegovi omaži, pa i samom Tarantinu), ali s druge strane i zrelost, da ne kažem-lukavost, u bavljenju jednom od najpipavijih tema današnjice- masovnim ubistvima u školama.

Čini mi se da je Johnstonu to išlo lako s obzirom da je priču postavio kako treba i nije se preterano trudio da zarad neke veće agende žrtvuje njen kvalitet. Dva štrebera-filmofila svakodnevno su (u vrlo sirovo dočaranim scenama) šikanirana od ekipe bulija u školi koju su nazvali "The Dirties". Kada njihovi planovi da se sa njima obračunaju "filmskim putem" tj putem školskog filma u kome njih dvojica igraju detektive, jedan od njih odlučuje da taj cenzurisani film preraste u "making-of" stvarnog atentata na ove. Kako planovi za ostvarenje ovog pravednog cilja odmiču, jedan štreber (Johnston) sve opsesivnije ulazi u materiju do trenutka kada konstatuje da je, na osnovu simptoma iz knjige, možda i psihopata (opravdan, ali najslabašniji trenutak filma u kome Johnston pere ruke od svog junaka). Za to vreme onaj drugi (misli da) počinje da se uklapa u sredinu, najviše zahvaljujući sporadičnoj pažnji koju mu ukazuje devojka u koju je zaljubljen. Očekivano, dolazi do raskola između dva najbolja prijatelja...

U ubitačno bolnoj i komičnoj poslednjoj sceni dok sa pištoljem vitla kroz školu Johnston će pojuriti za svojim nekadašnjim drugom, koji beži od njega, i kada ga satera u ćošak upitaće ga- "Zar me ne prepoznaješ?! To sam ja." Kraj filma. Čini mi se da te dve replike sve govore. Butch Cassidy i Sundance Kid ovo nisu. Johnston s pravom pita (pa) ko su (onda) ti što ubijaju, baš kao što to čine desetine zabezeknutih prijatelja i rođaka učenika koji su počinili nešto slično. Kako je moguće da su se toliko promenili, da su postali tako nešto. A gledajući ovaj film, lako je razumeti kako se nešto tako desilo. Kao i koliko je to bilo lako.

Film koji gura prst u oko do lakata, a pravda se time da vam pokazuje nešto veoma, veoma bitno.

SELEKTAH: 9/ 10

EXCISION

My so cold life

Priznajem, iznenadio sam se kad sam video da ovaj film nije režirala žena. On od početka, preko kastinga Traci Lords (da, one Traci) u ulozi suburban majke dve tinejdžerke i insistiranja na feminističkim momentima, dominirajuće teme sestrinstva do histerično-melodramskog finala deluje kao postmenstrualna rafalna paljba. Međutim, film je režirao Richard Bates Jr (koji je možžžda Normin unuk). Sve to, naravno, nije mnogo važno.

Meni je uvek najlakše da kažem da je film u kome tinejdžer prolazi kroz neku ozbiljnu fazu "coming of age" film. Što ovaj i jeste. Ali Excision je pomalo i arthaus horor, satira suburbije (lokalnog pastora igra John Waters), subverzivni teen film sa jasnom feminističkom agendom (najbolji primer: prilikom gubljenja nevinosti glavna junakinja ima menstruaciju i traži od dečka sa kojim to čini da je oralno opsluži) i Lynchovski (mislim na Jennifer) postavljena melodrama sa apsurdnim egzekucijama tipskih momenata.

Ako mene pitate, film će vam se dopasti ako sve njegove tripove (a tripova ima!) pripišete metaforičnom dočaravanju tinejdžerskog ludila, a kao osnovnu temu prihvatite nemogućnost starije sestre da se pozabavi bolešću mlađe. Tako posmatrano ovo je jedan vrlo dobar film. Pošten i dosleden u svom ludilu i bolu.

Manekenka i glumica AnnaLynne McCord igra tinejdžerku Pauline čija mlađa sestra (Alex iz Modern Family pre ubucnjavanja) boluje od cistične fibrioze i njeno zdravstveno stanje je sve gore, a simptomi sve izvesnije smrti ne daju se sakriti. I bez toga, Pauline nije obična devojka. Nju uzbuđuje krv i čini se da je to jedina stvar koja joj može izazvati orgazam. Ne znamo da li je to posledica trpljenja sestrinog stanja ili moderna deformacija duha. Kako god, Pauline sve uobičajene tinejdžerske aktivnosti sprovodi tek nešto malo bolje nego Carrie.

Excision svoju satiru rasprostire na uštogljeni i očigledno aseksualni brak roditelja (eat that, Traci!), kao i na sve socijalne ekstenzije istog i pravi jednu komično-realističku scenografiju unutar koje Pauline sve više biva pritisnuta idejom smrti, koja se u snovima manifestuje kao ultimativni trenutak (seksualnog) uzbuđenja. Bates možda nije baš najbolje stilski izbalansirao ova dva sveta pa oni povremeno deluju nepotrebno teatralno i izveštačeno, a povremeno E.R.-ovski naturalistično (mislim na odeljenje bolnice, a ne seriju). A čini mi se da ni AnnaLynne nije dobila baš najjasnije instrukcije oko toga kako treba da nam dočara svoj lik, ali i uprkos tome on je ispao kao neka vrlo uvrnuta Pipi duga čarapa, sa dovoljno momenata da nam bude draga.

Sam kraj je trijumf ženskog ludila na svim nivoima. Scena zagrljaja sa različitim tipovima vrištanja daje pečat odgledanom i na vrlo bolan način miri majku i ćerku, ostajući ambivalentna u pogledu toga koliko razumevanja je zapravo majka ispoljila za situaciju.

SELEKTAH: 7plus/ 10

ŠTA SLUŠAJU KRALJEVI

... to bi svako zastao da oslušne

NOVA RUBRIKA! Superekstrakul tviteraš (tviter je, dakle, must!) predlaže deset trekova/ singlova/ albuma/ butlega/ ručnih radova koji ga rade ovih dana. Mi, ostali, slušamo pažljivo.

Pozivu od sredine decembra da nastavi serijal ljubazno se odazvao Kristal Met Dejmon.

Evo šta on sam kaže:
"Znam da sam obećao, pre sto godina, ali ovo lažem sebe lažem vas da ovo slušam jer je dovoljno rokerski da ide na internet ispod mog imena.
Nisam neko ko se toliko prži na muziku, više je smatram kao nešto što postoji radi toga da bi nam bilo zabavnije nego bez nje.
Možda je to zato što nisam u stanju da je stvorim.
Da je reprodukujem da, ali da je kreiram nisam u stanju, bar nisam bio u stanju do sada.
Znam šta mi se dopada, znam šta mi se ne dopada.
Volim svoju muziku kao što volim svoje serije i filmove, prolazne i da se menjaju svake godine. Da uvek bude nešto novo, potpuno drugačije na šta ću da se ložim narednih pet dana.

Uskoro ćete i vi doći na red.

THE ORWELLS - Dirty Sheets



DEATH CAB FOR CUTIE - The New Year


THE MILK - Broke Up The Family


 BILLY BOY ON POISON - Happy Valentine's Day


 RILO KILEY - The Moneymaker


BIFFY CLYRO - Who's Got a Match


MURDER BY DEATH - I'm Comin' Home


 MINUS THE BEAR - The Game Needed Me


 COLD WAR KIDS - Hang Me Up To Dry


KINGS OF LEON - Charmer

JAMAICAN QUEENS - Wormfood (Notown)

Ako duša postoji onda je distorzija njen oblik oglašavanja

U životu ne postoji ništa tako savršeno kao (recimo, na primer) Elvisova Always On My Mind. Niko tako ne voli, iako bi svi voleli. Sva naša osećanja distorzirana su našim sećanjima, našim "prošlim" osećanjima, našim "drugim" osećanjima, našom sebičnošću, lepim ili ružnim vremenom, procvetalim ili uvelim smislom života (taj umire i ponovo se rađa non stop, kao u lupu). Pesme, filmovi, knjige (dodajte sami) ponekad žele i mogu bez te distorzije. Jer su odstranili one Hitchcockove "dosadne trenutke".
Volim te pročišćene varijante, ali volim i ove u kojima je distorzija bitna koliko i "osnovna melodija".

Jamaican Queens, trio iz Detroita, podjednako mare i za jedno i za drugo. Melanholični i tužni koliko i pogled ka nebu nabockanom zvezdama i odvaljeni svim mogućim zvukovima. Rani Flaming Lips (i oni albumi posle Embryonica) su očigledan uticaj. Baš kao i bilo šta sa etikete Fat Cat (setimo se- Animal Collective, Sigur Ros i Our Brother The Native neki su od bendovi potekli odatle). Beach Boys kako ih je (verovatno) čuo Hunter S. Thompson u Las Vegasu, naravno. A ne bih odbacio ni dobru-staru, naivnu ljubav prema lo-fi-u Daniela Johnstona.

Vokali se prepliću u dečačkim harmonijama. Krckaju spajalice nemoćne da ih sastave. Aranžmani su se strogo držali principa "sve može". Nema se gde, ova je muzika toliko post-moderna da je čak možemo zvati "klasičnom post-modernom" muzikom. Pop muzikom.  Nema iživljavanja- samo jedna pesma traje 6 i po minuta.

Trebalo bi da spomenem i Alt-J, kao bend koji je inicirao ovakav zvuk za mejnstrim mase ni ne pokušavajući da ga kao Jamaican Queens prvo demolira i u toj "demo" verziji proda smartipentsovima našeg doba. Ima nečeg romantičnog u tom lenjom pohodu na kosmos (slažem se da su Flaming Lips na toj ideji već otvorili svoju fešn liniju).

Siguran sam da će i Yo La Tengo i fanovi Yo La Tengo voleti ovaj bend (već smo počeli od mene), jer mi se čini da ista vrsta "štreberskog" entuzijazma i ljubavi za muziku provejava i Wormhoodom, skoro kao da su im pesme premale da u njih zapišu sve one bendove, žanrove, albume koje vole. A i jedan od tri vokala (na albumu u dve pesma peva i ova cura sa omota) podseća na Iru.

Trenutno mi cepa srce završna, bitlsovska Caitlin.
Pre par minuta to isto je radila prethodna stvar.
Pre nje...

I na sve to na njihovoj bandcamp stranici album stiže po "name your price" ceni.

SELEKTAH: 9/ 10

ANNEX 2013.

O još nekim albumima koji bi se verovatno ili sigurno našli u rekapitulaciji najupečatljivijih iz prošle godine, samo da su na vreme preslušani

piše: powerty

Uvodne napomene: Za razliku od druga Slobodana (pun intended) kome je u slično koncipiranom tekstu slušni aparat bio na retrovizoru, ispod slede albumi koje nisam čuo u vreme kad sam sklapao godišnju listu. Da jesam, sva je prilika da bi bili na njoj. Inače, držim da su u tiraniji beskrajne sadašnjice oba pristupa materiji legitimna, i, da je više pravde, ovakvih tekstova bi i generalno i posebno trebalo da bude više, i u kraćim vremenskim razmacima. Da se progutano bolje svari.

RODION G. A. – The Lost Tapes (Strut) 

Fridom je ovo već hajpovao, i avanturisti koji su ga poslušali bogme se nisu prevarili. Rumunski retrofuturizam žežeće novotalasne prog/kraut elektronike Rodiona Rosçe samo je dobio na težini tokom decenija čamotinje po Čaušeskuovim bunkerima zabranjenih snimaka (zgotovljeni od kraja sedamdesetih i tokom prve polovine osamdesetih), što je u to vreme bila komunistička praksa i u susednoj Bugarskoj (pre svega za novokomponovanu narodnu muziku – otud i tolika popularnost Miroslava, Lepe Brene, Dragane i Cece kod istočnih suseda). Prva asocijacija na svež, humani pristup progresivnom elektronskom je vasionom inspirisani kultni dečiji kompozitor Bruce Haack, no egzotični “arabi” ukrasi (npr. na početku teme Diagonala) skreću tok misli u pravcu slavljenja bespogovorne sonične autentičnosti ovog primerka rumunske avangarde i iskrenog žala pri pomisli kakvu je životno-neshvaćenu šikanu prošao ovaj genije iz Kluža (poznatog po tome što su krajem devedesetih/početkom nultih, nacionalisti u lokalnoj vlasti naložili da se pešačke zebre ofarbaju u boje rumunske zastave. Ostaje nejasno kakve je prirode specifično shvaćeno poštovanje nacionalnih simbola ako se po njima svakodnevno gazi?). 

(8.75/10)

CALIBRO 35 – Traditori di tutti (Record Kicks) 

Ostajemo u retro miljeu, u društvu s Milanezima Calibro 35 koji su aktivni već nekoliko godina unazad, svraćali su nam i radno u goste, no taj susret sam preskočio jer su mi neki od prethodnih studijskih albuma bili nebeski smor. No, njihov najnoviji zvučni kerozin me opasno mami da probam luping u diskografski rikverc jer na njemu nema praznog hoda – u pitanju je stilizovana desperadoska prštalina u kojoj su svi meci u šaržeru, spremni da prospu svaki mozak & primoraju kukove na vijuganje (samo paraplegičari nisu u objektivnoj mogućnosti da reaguju na zov Giulia Mon Amour). Oseća se benzin iz sveže natankovanog Zippa, čaša žestine je na stolu a pljuga za zubima - atmosfera je na nivou, kao iz priča Luisa Sepulvede u kojima se stalno nešto dešava. Iako je ovo prevashodno crime/thriller soundtrack muzika, prvi mi na pamet padaju surf saborci Toma Petty-ja The Blue Stingrays, zbog neprolaznog šarma, dakako. 

(8.5/10)

YEAR OF NO LIGHT – Tocsin (Debemur Morti) 

Pošto su na prvom prošlogodišnjem albumu, soundtracku za Vampyr znalački poslagali ambijentalne post kosti, vrednim Francuzima je za ovaj album ostala najfinija metal krtina. I ona se krčka, prži i peče, ali nikada ne miruje jer banda iz Bordoa svoje dugogodišnje instrumentalno iskustvo bez previše pametovanja troši na dinamiku kao sredstvo građenja poželjne atmosfere uz prateću gitarsku pirotehniku u kojoj iz svakog rifa kulja suva moć. Tocsin je jedan od onih albuma na kome nema kratkih tema (najkraća, maestralna Géhenne zaustavlja se na nešto manje od šest minuta, sve ostale su duže od deset), al' izvlači uši jednom kada nađe put do njih. Nije daleko od istine ono što je napisao jedan recenzent da je “ovo ploča koja bi u teoriji trebalo da se svidi svakom fanu gitarske muzike”, no možemo mirno konstatovati da u svom specijalizovanom fahu YONL ovom pločom pišu nova pravila ostavljajući iza sebe i Russian Circles i Shelter Red, o Deafheaven i The Body bolje da ne trošimo virtuelni prostor jer, kako sam već izvestio Slobodana u privatnoj prepisci, na njihovim prošlogodišnjim LP izdanjima nisam uspeo da “čujem sve ono čemu sam se nadao da ću čuti, a kod oba je izostalo”. Na Tocsinu “čujem mrak i čujem krv. Ne čujem magiju kao na prvom od Ufomammuta iz 2012, al' je taj sentiment. Moćan.” 

(9/10)

THE STRANGER – Watching Dead Empires In Decay (Modern Love)

Iako ima nekoliko važećih pseudonima, James Leyland Kirby je u svakoj od svojih autorskih inkarnacija postavio visoke standarde za ambient. The Stranger je, koliko mi je poznato, ritmički najstrukturisanija Kirbyjeva ponuda, a već na drugoj So Pale It Shone In The Night zatičemo prizor vrhunski mračnog loopa za koji bi u XX veku zagubljeni Tricky momentalno dao bubreg, o dubstep jugendu koji se posle njega ispilio i da ne pričamo. I dok Vatican Shadow, Strangerov kolega s etikete Modern Love, koristi svoje distorzično-prijatne ekskurzije kao zvučnu kulisu dnevno političkih komentara sa naglaskom na terorizmu, sam The Stranger uz nemali dodatak industrial pomagala majstorski oplemenjuje prostor ogoljavajući skvrčeni duh same suštine trenutne ispraznosti Zapada, tamo gde je nešto nekad bilo a sad zjapi crna prazna raka. Otud i vidna fascinacija armaturama i građevinama i uopšte uzev arhitekturalni ugođaj čitavog albuma. Za razliku od Tima Heckera koji (po meni ne preterano uzbudljivo) proganja duhove, The Strangera ćete naći pored mešalice za beton ili tamo gde se kali čelik. U oba slučaja, zna šta radi. 

(8.5/10)

LIKE LIKE THE THE THE DEATH – Cave Jenny (Latest Flame) 

Ničim izazvan, pravo iz Milvokija stiže drugi album benda nazvanog po izuzetnom lirskom trenutku Silver Jews. Od prelomnog trenutka kada je Cave Jenny (pojma nemam na šta se odnosi naslov) prvi put pušten, razbaškario u Winampu i svaki idući put je zvučao još bolje dok su se suze radosnice same kotrljale niz obraze usled ovog malog, ličnog, intimističkog audio trijumfa. Teško je reći na šta sam pre pao, da li je to sviračka potkovanost, pasija ili osećaj zabave. Zrelo i kompaktno postavljeno, zgusnuto i zategnuto kao Pixies (kad smo već kod njih, digresija: je l' da da se Frank Black u drugom delu Blue Eyed Hexe pretvara u Briana Johnsona?),  a istovremeno divlje i frenetično kao ona nezaboravna dvoglasja At The Drive-In uz postljudskost koju smo ne tako davno imali priliku da čujemo kod Marijuana Deathsquads. A tek te nevaljale, bezumne gitare? Puštene s lanca, bez prestanka se huliganišu, provociraju, izazivaju nerede i pandurske pretrese, a opet u svakoj sekundi demonstriraju spartansku disciplinu i zapravo su pod stalnim nadzorom i kontrolom, tripuju slobodu. Minimalistički, nadrealni stihovi kojima dominiraju zaborav, otuđenje, smelost, FBI i CIA su ovako na grani, bez bukleta u ruci, naizgled naivno dečiji a zapravo neviđeno pametni i duhoviti u svojoj jednostavnosti, dakle majstorski. Ako već moram da izaberem nekog favorita to je svakako “tek puštena iz ludnice” Paralyzer, mada uvek posle nje produžim obožavanje i na iduće Huck i Salt on Assault, za koji je snimljen i dirljiv i indikativan spot koji kao da je režirao Mike Kelley (tako je, mislim na Deodorized Central Mass with Satellites). Jasno, nije LLTTTD za svakoga, jer alternativna muzika to ni ne treba da bude. Hvala Svevišnjem i nebesima, bar na muzičkoj margini Ameri konačno kreću putem Srba. Vraćaju se u devedesete. 

(10/10)

ŠTA SAM GLEDAO ZA VREME PRAZNIKA (DEO TREĆI, I POSLEDNJI)

THE HUNGER GAMES (r. Gary Pleasantville Ross)

Za sve su krivi jebeni hari poteri i jebene bele svon koji su svojom bezdušnom formulaičnošću uništile tinejdžerski film (i/ili film i za decu), pa sam onda više od godinu dana ignorisao Hunger Games mislieći da se radi o još jednom filmu surovo ispranom od svake provokativnosti, a namenjenom najprovokativnijem uzrastu na svetu. O, kolika je moja sreća bila kad sam shvatio koliko sam u krivu. Hunger Games (nisam čitao roman po kome je nastao, opet! znam...) trijumfuje time što ni na koji način ne pokušava da se objasni, niti da drži lekcije. OK, na početku ima neko traljavo objašnjenje koje priča kako smo stigli do "hunger games" tj kako je rat zamenjen ratnim igrama i to je to. A sve posle toga je jedan rijaliti šou u kome se tinejdžeri i deca ubijaju NA VRLO MRTVO, oružjem "velikih" i uz uznemirujuću posvećenost prema činjenju zla koja karakteriše decu (dobro, ponekad). Iako od samog početka ni film, ni učesnici rijalitija ne kriju ko je favorit, film ne manjka napetošću, obrtima, nepatetičnim momentima i obiljem pitanja na temu- kakve sve ovo veze ima sa mojim životom? A ima. Cause our children will be next. Sad jedva čekam baba-siterku pa da povedem Žozefinu na neku preživelu projekciju drugog nastavka.
SELEKTAH: 8/ 10

SAVING MR BANKS (r. John Lee The Blind Side Hancock)

Kada film o Disney-u producira kompanija Disney, a režira ga monstrum koji je režirao jedan od najgorih filmova ikada, onda nema te sile koja bi podigla moja očekivanja iz grobnog mira. Međutim, Emma Thompson, kao P.L. Travers ("it's Mrs Travers!") autorka serijala o Mary Poppins, briljira, a u filmu se čak čuje i njena primedba da Diznilend nije ništa drugo do "fabrika za otimanje para". Iako dočaran kao "dobri čika Volt", Tom Hanks nije uspeo da sakrije demonsko u Disney-u i njegov casting, iako manje nametljiv, je na visini izbora Thompsonove za lik Mrs Travers. Relativno neiskusni scenaristički tandem postavio je priču kao Traversin hod unapred obračunom sa prošlošću tj likom i delom njenog oca (spojler: njen tata je Mr Banks) koga je ništa manje dobro izneo Colin Farrell. Zbog Emme priča ima nešto od šarma screwball komedije, u suštini je melodrama za decu i odrasle i lako mogu da je zamislim u nekom "Zimskom bioskopu". A i dalje ne mogu da verujem koliko mi se ovo dopalo.
SELEKTAH: 8plus / 10


JACKASS PRESENTS: BAD GRANDPA (r. Jeff Wildboyz Tremaine)

Priteran na nezamisliv zadatak da sastavim listu od 20 najboljih stvari ikada zabeleženih kamerom bio bih prinuđen da jedno mesto ustupim Jackass serijalu sa svim njegovim TV i bioskopsim spin-offovima. Ovo MTV-ijevo čedo definisalo je hedonizam MTV (sada već i post-MTV) generacije i predstavlja jedan od retkih unikatnih trenutaka modernog doba. OK, bilo je borbi gladijatora sa lavovima i ranije, ali nije isto. Ovo je zabavno i za učesnike. Nakon tri filma Jackass koja su, svaki sledeći bolji od prethodnog, više nego uspešno prenela ideju TV serije na bioskopsko platno Bad Grandpa stiže kao prvi pokušaj igrano-dokumentarne (pseudo-dokumentarne) strukture. Johnny Knoxville ulazi u jedan od retkih smišljenih Jackass likova, lik "bezobraznog deke" i uz pomoć Spike Jonzea (i dalje kreativni pomagač) osmišljava dovoljno verovatnu radnju koja ostavlja mesta za logične gegove. A šta je road movie nego putovanje sa pauzama za ludila? Deka ima zadatak da svog unuka Billy-ja odveze kod oca nakon što mu je ćerka narkomanka uhapšena, a supruga konačno umrla. Sa mrtvom babom u gepeku deka i Billy kreću na put koji će ih zbližiti više nego što je deka očekivao. Mali Jackson Nicoll je razvalio kao napušteni sin svojih roditelja za koga i deka (isprva) nema strpljenja, a tačka njegovog nastupa na takmičenju u lepoti za devojčice (!!!) ide direktno u antologiju filma. Smejao sam se i kada plakao bih.
SELEKTAH: 8plus/ 10


YOU'RE NEXT (r. Adam V/H/S Wingard)

Ne znam zašto je film koji je promovisan na festivalima u Americi i Kanadi još 2011. tek dve godine kasnije dobio svetsku distribuciju i praktično postao "film iz 2013." Guglujte! Ali šta god da je kumovalo tome, hvala mu, jer You're Next je, iako ne striktno horor, najbolji film u tom žanrovskom smeru koji sam gledao poslednjih godina. On je zabavan, dinamičan, duhovit, pametan kao Scream (kec i dvojka) svojevremeno, ali lišen tih meta-filmskih i pop-kulturalnih referenci i zapravo vrlo fokusiran da što sočnije ispriča svoju budžetski skromnu priču. U osnovi ovo je slešer sa intruderima (kad već sve pišem na Serbianskom) sa polu-mekgafinovskim početkom koji efektno sarađuje sa događajima koji počinju nešto kasnije. Neočekivanost i realističnost događaja u koje nas Wingard uvodi bila bi još bolja, kako rekoh Žozefini, samo da je ovo bio danski film. Adrenalinska vožnja traje sve do samog kraja i film sa poprilično predvidljivim ishodom i na tako skučenom terenu izvlači maksimum od akcije i uzbuđenja. Zašto srpski scenaristi ne pišu ovakve scenarije (pizde intelektualne) i zašto srpski reditelji ne režiraju ovakve filmove (koji koštaju manje od prosečnog Olega Novkovića)?!! VOSTANI FILMSKI CENTRE SRBIJE!
SELEKTAH: 9/ 10

LONE RANGER (r. Gore Pirates of the Caribbean I-III Verbinski)

Volim Pirate, a još više volim Verbinskog. Zašto je i kako Lone Ranger tako strašno pukao nikada mi neće biti jasno (ali verujem da je trajanje od 2 sata i 29 minuta tome pomoglo). Ako mene pitate radi se o prvoligaškom primerku filma "za Zimski bioskop" koji iako na Disney-evom terenu (producenti) ne manjka preko potrebnim (i mahom) crnim ili apsurdnim humorom. Johnny Depp je još jednom prehebao sebe igrajući indijanca koji igra Johnny Deppa. Nešto od turbo-šlanka kapetana Sparrowa je i dalje tu, ali na to se gleda sa dosta prezira. Deppov Tonto je jedan emocionalno sjebani Komanč koji je stoičnost, u filmovima tako tipičnu za indijance, pretvorio u svojevrsnu psihopatičnu blaziranost. Naspram njega, Lone Ranger, da bi buddy-buddy odnos profunkcionisao, pali se kao šibica na svaki pomen odbrane zakona i pravde. I obojica su dobre budale. Verbinski brutalno tretira korene moderne Amerike kao tlo na kome su zločin i korupcija krojili budućnost, a ljudi koji su se protiv toga borili imali su samo jedan izbor- da odu u legendu. Ili, kao što to Verbinski gorko i satirično prikazuje da postanu "živi" muzejski primerci koji pripovedaju o slavnoj istoriji. Sa akcionim sekvencama "starinskim" u osećaju i modernim u egzekuciji Lone Ranger izgleda kako bi mogao ili trebalo da izgleda neki novi nastavak Indiane Jones. Film je više nego dovoljno komunikativan za dečiji uzrast (u ostalom ceo film je pripovest ispričana jednom osmogodišnjem dečaku), ali i praveći se naivnim "namazan" na skoro svim spornim mestima. Plus Verbinski nikoga ne štedi kada je u pitanju mogućnost da se napravi duhovita scena. Više ne prave ovakve filmove i s obzirom da je ovaj puk'o neće ih ni praviti. Odgledajte ga dok možete.
SELEKTAH: 9plus/ 10



IRON MAN 3 (r. Shane Kiss Kiss Bang Bang Black)

Moja iziritiranost superklišeima i jahanjem na jalovim arhetipima u superherojskom filmu izrečena je verovatno tokom svakog mukotrpnog pisanja o njima. Iron Man 3 me zanimao još manje nego Iron Man 2, a čak sam i zaboravio da je John Favreau prepustio režijsko kormilo Shaneu Blacku. A u ostalom šta očekivati od filma koji je prepušten (uspešnom) scenaristi koji je svoj jedini film (Kiss Kiss Bang Bang) režirao pre osam godina (a ni taj nisam voleo koliko su neki očekivali od mene). Ispostavlja se da je Iron Man 3 jedan od najboljih superherojskih filmova koje sam IKADA! gledao i jedan od najzabavnijih filmova 2013! Robert Downey Jr. konačno funkcioniše u svom ultra-sebičnom fazonu sa ultraefektnim serviranjem crnog humora na svakom koraku (nešto što je samo naslutio u Due Date). Njegov Stark je hladan, duhovit i skoncentrisan na način na koji to Bruce Wayne nikada neće biti. Iron Man 3 nema "klasičnu" razradu, iako su svi neophodni elementi tu (zlikovac, superifinale, stradanje cure) i zapravo vrlo uspešno pokazuje da "iron man" nije odelo, već čovek u njemu. Bytheway, mislim da Stark u odelu "koje ispravno funkcioniše" provodi manje od tri minuta filma i disfunkcionalnosti tog kostima urenebesno su demonstrirane tokom celog filma. Poigravanje sa tim šta je predstava o heroju/anti-heroju, a gde stvarno leži dobro odn. zlo sprovedeno je na oba koloseka podjedanko pametno, i duhovito. Na sve to Iron Man 3 je uspeo da sebe inteligentno uplete u aktuelnu "anti-terorističku" borbu i čak bude provokativno angažovan na tom terenu, dok njegovi patriotski momenti uglavnom idu ka tome da pokažu kojim budalama i nesposbnjakovićima je poverena ta "sveta" borba. Jebeno briljantan film!
SELEKTAH: 10/ 10