LICE REVOLUCIJE

Musavo lice s ožiljkom

Pogledao sam jebeni film Vladimira Milovanovića @kicosh -a. I prva i najbitnija stvar koju želim da kažem u vezi sa istim jeste da ima srca i da ja u to srce nikada ne bih, nikada nisam, i nakon ovog filma, neću sumnjati. Ništa tu nije urađeno zbog hipsterske pompe, proširenja intelektualnog salona ili sa parama Demokratske stranke. Lice revolucije i njenog autora cenim zbog pokušaja da sebi i drugima objasne neko parčence vremena i prostora koje ih okružuje, da ostave neki kreativni trag da nismo baš svi stali na izborni stejdž pored Borisa, kao i da to što smo nekad bili mladi i ludi nije nikakvo opravdanje da se i danas pravimo ludi, kad se već pravimo mladi. Dakle, Kicošu je srce na mestu i on traži načina da se izmiri sa ličnom odgovornošću.

Međutim.
Film je film. Čak i kada je propagandni.

Lice revolucije počinje kao film o filmu, zatim prerasta u film u filmu, potom razbija te dve realnosti i postfestumski završava kao film o akterima ovog drugog filma. Nisam siguran da je sve to tako planirano.

Pored toga, Lice revolucije počinje kao fingiranje dokumentarca, zatim prerasta u nešto za šta možemo da verujemo da jeste dokumentarac, koji se još od onog fingiranja meša sa čisto igranim delovima, i u toj "igri" i završava.

Ovo i ono prethodno ne čini ga naročito lakim za praćenje, ali i nezahvalnim za razumevanje.

Ja sam mislio da ćemo iz dokumentarne priče o licu Otpora i (u neku ruku) Petooktobarske revolucije, Otporašu Branku Iliću, izaći u fikciju u kojoj ovaj napaćeni i razočarani revolucionar iz finanskijskih razloga pristaje da bude "lice revolucije" u reklamnom spotu "neke banke" koja svojim potrošačima od sada nudi i novi "revolucionarni" paket. Tu bi mi sve bilo jasno i... grko. I tu bi ovo prvo, deo o njegovim revolucionarnim danima, bilo stvarno, a ovo drugo bi nas pitalo da li je to stvarno tako ili se neko ružno šali. Ali, dosta o filmovima koje ja nisam snimio.

U Licu revolucije imate dakle "film" koji, še'setosmaški revolucionar Radovan Hiršl pravi o ovom, "poslednjem" revolucionaru, Branku Iliću, a povodom deset godina od revolucije (ironije radi i Ilić je rođen 5. oktobra). Rad na tom filmu se prekida kada Ilić razočaran "postignutim" odlazi u Arilje da još jednom proba da se sastavi. Paralelno sa tim pratimo kako teku pripreme "u jednoj marketinškoj agenciji" za snimanje spota za novu "revolucionarnu uslugu", kao što rekoh, "neke banke". Na samom kraju filma, sam Milovanović, možžžda, preko radikalnih postupaka Hiršla, sugeriše kakvu vrstu revolucije kao i protiv koga bi trebalo zapravo podignuti. Ne znam, samo spekulišem, navijam...

Igrani deo, uprkos zloćudnoj uverljivosti onog momka koji je igrao Srećku u Potrazi za istom (dobro, znam da se zove Nikola Vujović), što zbog produkcionih, što zbog rediteljskih ograničenja deluje amaterski i poprilično naivno. O tome da je revolucija danas komercijalni proizvod govori nam i podbradak Nenada Čanka.

Dokumentarni deo je zabavniji, emotivniji i zagorčava čorbu. Branko Ilić se zajebao. Revolucija nije uspela i to opšte mesto u vidu tragične smrti našeg Premijera i ovde je podvučeno. S obzirom da je Branko bio do grla u "svemu tome", njemu je očigledno gore nego nama koji smo samo podmazivali mašineriju. Međutim, a to je ozbiljna zamerka, Milovanović ne detaljiše gde je bio i šta je radio Branko prethodnih deset godina, kao, što je još važnije, ko ga je i kako zajebao u tim post-revolucionarnim danima. Jer, razočaranje revolucijom "kao takvom" verovatno se nalazi i u kobasicama koje krka Nenad Čanak. Pa se da živeti.

Ovako, utisak koji mi stičemo jeste da je on preživeo nekakav nervni slom, a možda i više njih, da se zbog svega toga povukao iz javnosti i da danas izgleda kao narkoman. Baš kao i onaj drugi tip koji mu veći deo filma pravi društvo. Što sve nekako nije ukusno primetiti, ali tako izgleda. Jebiga. Čak i kao (zlo)upotrebljeni akter jednog običnog filma, Branko Ilić je pretanak lik čija je prošlost formalno data, bez mnogo zavirivanja u prljave ćoškove istorije. Njegova "aktivistička" regeneracija je duhovita, ali i komična (ako me razumete), a njegovo veltšmerc razočaranje je previše uopšteno. Na stranu to što se između "njegovog sveta" i sveta ove reklamne revolucije ne uspostavlja direktna veza. Osim ako ne računate sumnjivo uračunljive postupke Radovana Hiršla.

Zbog svega toga Lice revolucije ostaje jedna zbirka razigranih, iskrenih, ali i naivnih kontra-revolucionarnih momenata i opštih mesta, i skičica jedne sudbine koja je, čini mi se, imala možda poslednju priliku da nas zainteresuje svojim bitkom, ali i tužnim ishodom.

SELEKTAH: 5/ 10

WHORES' GLORY

Life's a bitch

Svakome je njegova muka najteža. Reditelj Michael Glowogger daje nam priliku da mi sami procenimo kome je, ipak, najjjteže- kurvama u Tajlandu, kurvama u Bangladešu (moj glas) ili kurvama u Meksiku.

Whores' Glory je podeljen u tri celine: The Fishtank (Tajland), The City of Joy (Bangladeš) i The Zone (Meksiko) i svaki od ovih naslova manje-više ironično sažima sadržaj onoga što gledamo i fokusira na njegov najpotresniji momenat.

Ne znam kako je uspeo, ali Glowogger je dobio neviđen pristup kako kurvama, tako i njihovom menadžmentu, ali, što je i najzanimljivije, njihovim mušterijama. Na sve to, a krećući se po, mahom, mračnjikavim lokacijama, on je napravio fenomenalnu fotografiju i ostvario zavidnu vizuelnu estetiku, skoro kao da je sve rađeno u nekom studiju i na pozamašnom budžetu. Naravno, snaga i lepota ovog filma leže u samim protagonistima.

U tajlandskom delu imamo prostitutke koje sede u nekoj vrsti velikog staklenog akvarijuma ispred koga dolaze mušterije i uz asistenciju makroa (lice zaposleno na toj funkciji) biraju odgovarajuću devojku. One mahom vole svoj posao, a oni vole da su one slobodne i da 'oće svašta. Vidimo Japance kako se cenjkaju, kako te devojke provode vreme van posla (kao i sve druge) i mislimo da je ovo strašan i ponižavajući život dok ne počne sledeći segment.

Pretpostavljam da i sami možete da zamislite kako izgleda bordel kvart u glavnom gradu Bangladeša (da li je Faridpur glavni grad Bangladeša?). E, pa ovo je gore. Ovo je kao Cronenbergova vizija Naked Lunch. Kako smo mi zamišljali da će biti, a ne kako je ispala na kraju! Na stotine devojčica, uzrasta od 10 do 18 godina, koje polurobovlasnički "rade za" druge matore kurve ili svoje majke ili tetke u sobičcima u kojima ima najviše klaustrofobije. Na set stradanja koja vam sama padaju napamet dodajte i to da se ovde mora napraviti kompromis sa "vladajućim" islamom, pa pušenje ne dolazi u obzir, jer ta ista usta izgovaraju reči iz Kurana... Mušterije svraćaju i po dvaput dnevno, a jedna od njih konstatuje kako bi bez ovog bordel kvarta sigurno izbili neredi kod (muške) mladeži koja ne bi znala šta sa viškom energije.

A onda stižemo u Meksiko. U "Zonu", običnu vestern ulicu kojom umesto konja kruže automobili, dok ih iz sobičaka poređanih s obe strane posmatraju dame noći. One koje je Glowogger izdvojio za nas izgledaju kao da im je rok upotrebe prošao pre 20 godina, a da ni u svoje vreme nisu bile baš najtraženija roba. Mušterije se uglavnom lože na analni seks. A ovaj put imamo priliku i da vidimo kako izgleda "akcija". Pretužno, baš kao i u filmu Made in Serbia.

Whores' Glory je poput onog Kontikijevog TV vodiča, prilika da se upoznamo sa lokalnom kulturuom, da ljubaznošću tamošnjeg stanovništva osetimo miris i ukus regiona i da potom, kad nam odmor istekne, odemo natrag u svoje domove, noseći lepe i ružne uspomene sa sobom. Glowogger je besramno, dosledno i hrabro obavio tu vrstu turizma za nas.

SELEKTAH: 7+/ 10

MOĆ VEŠTICA 29.05.2012. Čim pobedim, nastaviću da gubim

via Twitter via b92.fm 

Georges Auric - O Willow Waly – iz filma The Innocents

Alt-J – Taro – PIAS - An Awesome Wave

Mykki Blanco & The Mutant Angels - Head Is A Stone – UNO NYC - Mykki Blanco & The Mutant Angels

Laurel Halo – Carcass – Hyperdub - Quarantine

Jailhouse Fuck - Thief Song – SixSixSixties - split 10'' w/ Divorce

Novac & Sajsi MC - Frikovi bes klavira – nazalost, jos uvek neobjavljeno

Trixie's Big Red Motorbike - That's the End of That (Peel Session) - Bootleg

THEESatisfaction – God – Sub Pop - awE naturalE

Exitmusic -  The City – Secretly Canadian - Passage

Liberteer - Better To Die On Your Feet Than Live On Your Knees – Relapse - Better To Die On Your Feet Than Live On Your Knees

Variety Lights - Sell Your Soul – Fire - Central Flow

Lewis Floyd Henry - Protect Ya Neck – Adjust - Sacred Gardens/Protect Ya Neck

Drop Out Venus - Love in Vein - Whitelabel

Jackman - Man In The Room - Demo [Cassette]

Josephine Foster & The Victor Herrero Band - En Esta Larga Ausencia – Fire - Perlas

Perc - Start Chopping (Tommy Four Seven Remix) – Perc Trax - Wicker & Steel (The Remixes)

Amen Dunes - Ethio Song II – Sacred Bones - Ethio Covers 7''

Mo-Dettes - White Rabbit (Peel Session) - Bootleg

Lightships - Every Blossom – Geographic - Electric Cable

Shearwater - Run The Banner Down – Sub Pop - Animal Joy

Divorce – Horseheads – Milk - Horseheads 7''

Lorn - Ghos st(s) – Ninja Tune - Ask The Dust

Alt-J - Something Good – PIAS - An Awesome Wave

Björk - Virus (Hudson Mohawke Peaches and Guacamol Remix) – One Little Indian - Biophilia Remix Series III

2.54 - The March – Fiction – Creeping 7”

Coffin Pricks - Group Home Haircut – Stationary Heart 7”

Amber London - All Black – Mixtape - Purple Cocaine

Savages – Husbands – Pop Noire 7”

IRON SKY

Posle Bakija još jedan netalentovani Finac dobio je priliku da se bavi filmom

Na neke stvari možda ne treba trošiti mnogo reči. Finski film, uprkos naporima (Dead Snow), je jedna od tih stvari. Renny Harlin na stranu. On je Sveti gral u poređenju.

Iron Sky došao je na talasu hajpa kome na svaki način pokušavam da uđem u korene (i počupam ih!). Film je najavljen kao urnebesno poigravanje sa nacističkom ikonografijom i filmskom istorijom naučno-fantastičnog filma, sve duhovito, pametno... Pa još bogato producirano, pa iz Finske (što da ne?!).

DŽIZUSEFINMADRFAKINKRAJST, ako posle ovog sranja Transformers 2 ne izgleda kao Blade Runner pucajte mi u oba kolena kao Aci Lukasu (u jedno)!!!

Zaplet je sledeći. Nisu svi "Nemci" izgubili rat 1945., neki su pobegli na mesec (i to njegovu "tamnu stranu") i odatle planiraju povratak na Zemlju i njenu totalnu rajhovsku okupaciju. Oruđa i pripreme za taj povratak između ostalih pomaže i naučnik koji neobično liči na Ajnštajna (DŽIZUSFAKINKRAJST, treba li nešto jadnije od toga da bi vas odgovorilo od daljeg gledanja?!!). Do kvarenja planova dolazi kada američki astronaut slučajno zaluta na Mesecu u "nemačku zonu" Planeta majmuna fazon. Pri tome on je crnac. A ne Charlton Heston.

I dok na Mesecu Švabe vode kolo, na Zemlji, Amerikom vlada neka histerična spodoba sasvim nalika Sarahi Palin. Ona većinu vremena provodi u nekakvim sajber Ujedinjenim Nacijama u kojima ona i njene kolege kursadžijski vode svetsku politiku.

Iron Sky je nepojamno neduhovit, nesmešan i megadosadan. Spufovi su na nivou Naked Gun 4 (koji nikada nije ni snimljen jer je imao baš toliko jadne spufove)! U odnosu na Top Secret koji, koliko se sećam, češe o istu ekipu, ovo je ambicioznije zamišljeno kao sci-fi komedija (sa parodičnim elementima), ali su od čitave zamisli najuspešnije (ne i najzanimljivije) realizovani naučno-fantastični segmenti borbe (naci svemirskih brodova u stilu retro-cepelina i oružja savremene američke vojne industrije, s druge strane) koji se opet referišu na najdosadniju moguću stvar na koju se filmski radnik može referisati. Star Wars, naravno. A ima i parafraza Star Trek komandnog mosta. U čorbu se očigledno bacalo sve što može da stane.

Nepredvidljiv jedino u segmentu razmera dosade, Iron Sky je trijumf volje nad talentom.

SELEKTAH: 0/ 10

EXPLODING GIRL

Još jedna od novih američkih nada. Not.

The Exploding Girl je na više načina bio uvredljivo gledalačko iskustvo. Naročito u kontekstu da ga ozbiljna filmska štampa (sećate se, pričao sam vam o tome) svrstava među bitne primerke "novog američkog nezavisnog filma".

Unuka Elije Kazana, Zoe Kazan, igra studentkinju Ivy koja se za raspust sa fakulteta vraća kući, kod svoje majke, koja je plesačica modernog baleta. Zajedno sa njom dolazi i njen najbolji prijatelj, koji je, s obzirom da su njegovi roditelji izdali njegovu sobu (?!!), prinuđen da raspust provodi kod nje (a možda je sve to samo njegov izgovor). U isto vreme, Ivy održava ljubavnu vezu telefonom sa nekim tamo moronom, i to evidentno ne vodi nikuda i Ivy na kraju bude surovo odjebana. Ona, inače, provodi vreme šetajući gradom, telefonirajući, razgovarajući sa svojim najboljim prijateljem, na žurkama, svuda uglavnom usamljena, povučena, defanzivna i kao pred gašenjem. E, da, Ivy ima epilepsiju. Pa u nekom trenutku gledamo i njen napad.

Sve je dato kroz već nepodnošljivo dosadni poludokumentarni, poetizovano naturalistički seting, gde se oseća da glumci improvizuju na zadato, gde svaki detaljčić treba da nosi kosmičku simboliku za sudbinu koje su, adervajz, toliko dosadne da kopate sebi oči kašičicom za sladoled. Pretpostavljam da ako ste hipster, imate 16 godina i tek treba da se zaljubite, a omiljeni reditelj vam je Gaspar Noe (ili Romain Gavras, da budem skroz okrutan), ovo će vam biti neverovatno gledalačko iskustvo.

A zapravo nema načina da se praznina i banalnost priče prevaziđu ni na jedan jedini način. Sve ovo nije već toliko puta viđeno koliko je već, kao takvo, i toliko puta postiđeno. U ovom filmu nema replike, scene, trenutka koji biste zapamtili ili izdvojili. Sve je jedna kolotečina ispraznosti koja deluje kao studentski film koji se snašao sa premalim budžetom.

SELEKTAH: 2minus/ 10

MOŽDA JE TREBALO RANIJE

The Innocents (1961)

Ove godine mislim da nisam gledao nijedan jedini horor. Svakako ništa što bih, čak i nerado, zapamtio. Pre nekoliko nedelja Suad Pejić mi je dotvitovao listu Sto najboljih horora, zaboravih po čijem izboru, i na toj listi bilo je dosta horora i ne-horora koje nisam gledao. The Innocents je jedan od njih. I definitivno horor. Od one prave, stare, dobre, jeza, jeza, jeza i da ima i da se posle projekcije kući ponese!

Dakle, ako niste gledali, gledajte, pa posle čitajte! Vi ostali, za mnom!

The Innocents je od onih najboljih horora, kojih nema puno. Koji straše i straše i ne razjasne sve na kraju. Jer ono čega se plašimo gledajući je uvek ono čega se svako od nas zasebno plaši, a ne ono što je u filmu zamišljeno da se koristi u te svrhe. The Innocents ostavlja jedan ambivalentan kraj koji može biti nekoliko stvari i što je najlepše- svi deluju verovatno!

Deborah Kerr igra guvernantu koja dolazi na jedno bogato imanje u Engleskoj da brine o dečaku i devojčici od nekih 10-11 godina. Njihov bogati unak, koji brine o njima, ne voli ih toliko da bi se lično bavio njima, pa zato sav posao poverava guvernanti. Reditelj Jack Clayton ovu scenu već je na najbolji način pripremio foršpicom i špicom. U foršpici, preko crnog ekrana čuje se samo dečiji glas koji pevuši staru folk pesmu O Willow Waly. Možete samo da naslutite koliko jezivo može da zvuči pesma o dvoje mrtvih ljubavnika koju peva dete. Nakon toga prelazimo na polumolitveni polušizofrenični monolog Deborahe Ker u kome ona ponavlja kako voli decu i nikada im ne bi učinila ništa nažao. Dakle, kada uja i guvernanta prozbore, vi već strepite i od dece demona i od guvernante psihopate.

A onda upoznajemo i imanje, pa zamak, pa decu, jedno, pa drugo, u psihološki brižljivo postavljenom redosledu, zatim se postepeno otkriva i priča o mrtvim ljubavnicima, pa se oni pojavljuju... brrr brr brr brr... U nastavku priča o duhovima i deci demonima miksuje se sa efektom Gaslighta i donosi neke vrlo smele (pedofilne?) momente...

Ništa lepše nego kad čovek gubi razum. I to samo njemu tako ne izgleda.

SELEKTAH: 9/ 10

THE DAY HE ARRIVES

Jedan film sastavljen od mnogo početaka

Nakon gledanja pomislio sam da je The Day He Arrives delo nekog korejskog početnika zanesenog (možda pogrešnim) filmovima aktuelne američke indi produkcije. Međutim, uvid u imdb pokazuje da Hong Sang-soo iza sebe ima više od deset igranih filmova i više od pedeset godina. Odjednom onaj prvi utisak više i nije toliko natopljen simpatijom. I pre deluje otužno. I kao nešto što treba dovesti u vezu sa Goddardovim filmovima poslednjih deceniju-dve.

The Day He Arrives jeste film, ali jeste i eksperiment. Sa junakom, našom/filmskom percepcijom i otpornošću romantike. A junak je filmski reditelj, koji iza sebe ima četiri filma, jednu propalu ljubavnu vezu, a ispred sebe pitanja fanova kad će sledeći film i dosta vremena koje nekako treba utrošiti. The Day He Arrives je film o njegovom povratku u Seul nakon par nedelja (meseci...) na selu. Film je crno-beli, snimljen je digitalnom tehnikom, Sang-soo povremeno forsira zumove unutar scena koji, ne znam da li je tako planirano, stvaraju komičan efekat, kao da se nekakav znak pitanja i čuđenja nadvio nad scenu.

A sam film, kao što rekoh, sastavljen je iz početaka. Određene scene ponavljaju se iznova, kao u Danu mrmota, iako Sang-soo stvara utisak da se u priči/radnji odmaklo, pa tako u nekoliko navrata vidimo scenu u kojoj reditelj upoznaje svoju novu simpatiju, kao i scenu u kojoj se smuvavaju, a potom i razilaze. Dodatnu konfuziju (a kao povod za osudu mog rasizma) stvara fizička sličnost ženskih likova, koju, u krajnjem slučaju i sam lik reditelja apostrofira u jednom trenutku.

Poenta je, valjda, da se naš reditelj vrti zarobljen u lupu, suočen sa istim pitanjima (kad će novi film), istim načinom života (lumpovanje u kafani prijateljeve devojke) i u pokušaju da "raskine sa emotivnim vezivanjem". Kao kontrapunkt celoj priči i uslovnosti neprotoka vremena pojavljuje se neka studentkinja glume koja neprekidno sreće reditelja po gradu i svaki put izražava čuđenje što se oni ponovo sreću, što ukazuje na kontinuirani tok radnje, iako reditelj ni u jednoj od među-situacija ne konstatuje da se one ponavljaju, samo na drugi način.

Pri tome, film je neobično ne-azijski. Skoro kao copycat verzija nekog američkog filma koji postoji u nagledanom oku, ako ne već u realnosti. I to dodaje na začudnosti.

Ne znam... Da sam mlađi, pa i da se fasciniram, ovako, kad Don Draper skine iglu sa Tomorrow Never Knows ja i brže i lakše ostanem bez daha.

SELEKTAH: 5minus/10

PS Pošto film nije dugačak, možda ga još jednom odgledam. Čisto da vidim da li mislim mojom glavom.

RUNDSKOP (aka BULLHEAD)

Jedan je Winding-Refn

Glumac, a sada i reditelj  i scenarista, Michael R. Roskam, želeo je u svom debitantskom ostvarenju mnogo toga- jednu veliku dramu, jednu arthaus akciju, jedan neo-Guy Ritchiejevski triler, jedan angažovan "žanr", jednu tužnu ljubavnu priču i, paradoksalno- on je i uspeo da napravi većinu toga. I to na trenutke, na ne baš najbolji način i sa vrlo konfuznim rezultatom.

Početak Rundskopa ohrabruje. Sjajni Matthias Schoenaerts kao Jacky Vanmarsenille dolazi kod nekog farmera i preti mu da mora da nastavi da prodaje svoje bikove i krave njegovom stricu po ceni koju je ovaj propisao. Ubrzo nakon toga poteže se i priča o švercovanim i ilegalno korištenim hormonskim terapijama za goveda koje doprinose njihovom ubrzanom gojenju. Pomislio sam- interesantno. Ovako nešto nisam gledao i zanima me. Ali, potom vidimo i Jacky-ja kako u sebe ubrizgava slične hemikalije i postaje jasno ko je "bullhead" i šta bi "pesnik hteo da nam kaže".

Međutim, tu priča sa ove potencijalno zanimljive teme skreće u klasičan evropski krimić sa možda nešto više komičnih momenata nego što je Roskam planirao (Guy Ritchie fazon nesporazuma), ali odmah potom ovaj lahki kriminal biva zatrpan teškim flešbekom koji nam otkriva naličje Jacky-jeve bullheadnosti. Isti, nažalost, ne doprinosi samo konstituisanju glavnog junaka, već u zapletu otvara još dva fronta- jedan prijateljski i jedan ljubavni, koji pravo niotkuda, postaju glavna sporedna radnja filma. Nije nezanimljivo, ali više niko ne zna o čemu je ovaj film.

Roskam pokušava da do kraja filma pohvata konce i sveže ih oko Jacky-ja, gde bi zapravo ceo Rundskop bio neki njegov pokušaj skidanja jarma prošlosti koji ga je i saterao u godine i godine nepotrebnog dokazivanja svoje muškosti, ali zašto sve odjednom baš sada, u tako maloj Belgijici? (Pretpostavljam da bolji poznavaoci flamansko-valonskih odnosa u Belgiji bolje mogu da rastumače simboliku toga što su zaraćene ekipe iz različitih zona).

Na kraju, ostaje utisak da je Roskam pokušao da dostigne masterpise svog komšije, Danca Nicolasa Winding Refna, koji je na terenu sjebanih mačo tipova postigao poetičnost klasičnih epskih majstora. Roskama treba pohvaliti zbog cilja koji je hteo da ostvari, ali i na tome, što je kao debitant, na momente dočarao solidnu tenziju u srcu junaka.

SELEKTAH: 4/ 10

MOĆ VEŠTICA 22.05.2012. B92 Mon Amour (Najbolji singlovi 1989.)

via Twitter via b92.fm 

01 NEIL YOUNG Rockin In The Free World – Reprise

02 NEW ORDER Round And Round – Factory

03 LIL LOUIS French Kiss – FFRR

04 VAN MORRISON Have I Told You Lately That I Love You – Polydor

05 PUBLIC ENEMY Fight The Power – Motown

06 EPMD You Had Too Much To Drink – Fresh

07 JAMES Sit Down – Rough Trade

08 SOUL II SOUL Back To Life – 10 Records

09 KATE BUSH This Woman’s Work – EMI

10 PET SHOP BOYS It’s Alright – Parlophone

11 YELLO Blazing Saddles – Mercury

12 PIXIES Here Comes Your Man – 4AD

13 LAURIE ANDERSON Strange Angels – Warner

14 ELECTRIBE 101 Tell Me When The Fever Ended – Mercury

15 MALCOLM MCLAREN AND THE BOOTZILLA ORCHESTRA Waltz Darling – Epic

16 THE SUNDAYS Can’t Be Sure – Rough Trade

17 FRANKIE KNUCKLES Your Love – Radical

18 DINOSAUR JR Just Like Heaven – Blast First

19 KISS AMC A Bit Of... – Syncopate

20 STONE ROSES Fools Gold - Silvertone

GET THE GRINGO (or HOW I SPENT MY SUMMER VACATION)

Kada ste poslednji put gledali neki američki film u kome dečak puši? Cigarete.

Mel Gibson je protagonista jednog od medijski najispraćenijih stradanja pod teretom katoličke dogme i neadministrirane upotrebe alkohola. Iako je koktel bio fatalan po njegovu karijeru, sam Mel se i dalje drži i izgleda bolje nego ikada (i zaista čudi da ga nema, makar u gosujućoj roli, u Expendables). Nakon rutinskog Edge Of Darkness i The Beaver, koji je, zapravo, trebalo da ga rehabilituje kao "ozbiljnog" glumca semisprdajući se sa samim Gibsonovim demonima, stiže nam Get The Gringo, film koji je mastan fuckoff svim onima koji Mela nisu spremni da prihvate "as is". U isto vreme to je, verovatno, i njegov prvi film koji će se na domaćem terenu pojaviti samo u formi VOD-a i potom na DVD-iju, dakle, bez bioskopske distribucije. Skupa cena za "potpunu slobodu". Ali plaćena.

Get The Gringo je film a) kakav sigurno dugo niste gledali i b) mešavina momenata iz raznih filmova koje sigurno želite da pamtite celog života. Iako ga rediteljski potpisuje početnik Adrian Grunberg, nema sumnje da je Mel Gibson (koji je sebe potpisao i kao jedog od scenarista) zapravo "kompletan autor" ovog filma. Jer ovo je film koji na sva usta poručuje- Živ sam, gledajte i dalje mogu da radim šta hoću i to što radim i dalje radim bolje nego većina drugih (naročito Liam Neesen, kao prvi sledeći pretendent na prestol)! Gledati ovaj film bez prethodne simpatije za Mela je besmisleno i rezultiraće nerazumevanjem niza detalja koji nisu samo u funkciji filma, već i Melovog života i karijere. Naravno, ako ste u grupi koja nema simpatije za Mela, ja vas sažaljevam i želim vam ćao-ćao s ovog elitnog Gibsonofilskog bloga.

Get The Gringo je baš kao i svi Gibsonovi (rediteljski) filmovi borba pojedinca protiv okruženja koje ga na ovaj ili onaj način tamniči. Čovek bez lica se borio protiv ogledala i ljudi koji ga drže, Isus se borio protiv predrasuda, Rimljana i svojih zemljaka, William Wallace se borio protiv Engleza, a sirote Maje protiv moćnijih (da ne kažem- industrijalizovanih) civilizacija. U Get The Gringo, ikonografski (ne)imenovani lik The Driver pokušava da unutar nadrealno zamišljenog meksičkog zatvora sprovede slučajno uspostavljenu "očinsku figuru" i spase sebe i svoju "porodicu" od tiranskog režima koji vlada u zatvoru. Namerno sam sve ovo zamumuljio da vam ne bi odmah napamet pali špageti vesterni sa Eastwoodom, Peckinpahovi filmovi koji su neka vrsta "dopune" na pomenute Leonove, ili Rodriguez kao "dežurni Meksikanac". Get The Gringo ima sve to, ali ne zaboravlja na slavne likove prgavih pravednika koje je Mel vaspostavio tokom svoje karijere. Ovaj film je neka vrsta rehabilitacije best of-a te ekipe.

Mel možda jeste ostario, ali ovaj film se ne bavi realizmom. On je fundamentalno "nadrealan" i otuda svi njegovi momenti, od klinca koji puši pljuge, preko zatvora koji izgleda kao set Kustinog Doma za vešanje 2, preko Mela koji lako trpi, a još lakše zadaje najteže udarce, zapravo nije ništa do još jedna brejvhartovska bajka o tome kako pravda mora da pobedi. Po svaku cenu. I kako dobro srce ne ume i ne sme da miruje u prisustvu zla. Raskoš scenografije i likova nadoknađuje bazičnost osnovnog zapleta (i raspleta), ali ovo je jedan od "onih" filmova koji podsećaju da publici manjka filmova u kojima ona treba da navija kao da je ispred bokserskog ringa, baš kao što joj nedostaju i heroji tog ringa koji nisu Bonuxom proprani superheroji koji u širokom luku zaobilaze i opušak, a nekmoli cigaretu. Cigaretu ovde treba koristiti kao primer i bukvalno i preneseno.

Get The Gringo je film sa holivudskim glumcem kakve Holivud više (skoro i da) ne pravi. Jer je kastrirao prvo likove, a zatim i glumce koji takve filmove mogu da iznesu.

SELEKTAH: 9/10

ALT-J - An Awesome Wave (PIAS)

Ako ste mislili da je novi Actress hipsterski album godine, vi očigledno već duže vreme (nedelju-dve?) niste hipster

Originalno ime benda (a možda još i uvek) je grčki simbol ∆ "delta" koji se dobija pritiskanjem "alt+j" na tastaturi. Otuda (ovo novo i, slažem se, odvratno) ime. Bend je poreklom iz Lidsa u Engleskoj i ima ih četvorica. Iza sebe imaju dva singla: Bloodflood/Tessellate iz 2011 i Matilda/Fitzpleasure iz ove godine. Sve četiri pesme, uključujući i promo CD-R za Breezeblocks nalaze se na albumu. Kada su pesme ovoliko dobre nema potrebe za rasipanjem.

Na nekom mestu pročitao sam da ovaj bend porede sa Coldplay, a (možda na istom) i da ih nazivaju "novim Radiohead". Ne nasedajte na provokacije. Alt-J zvuče kao Devendra Banhart u društvu sa Dust Brothers (sa kojima bi i ovaj trebalo da se druži da je pametan) i nisu toliko "novi" koliko "bolji" Radiohead.

An Awesome Wave je jedan AWESOME album i isto toliko opušten. Nešto što satima možete vrteti ležeći pored mora, a da ni jednog trenutka ne primetite njegove složene i kompleksne aranžmane ili to da pevač i ako peva na engleskom čini to ređajući reči kao dete kocke. A ako načuljite uši učiniće vam se da u nekim pesmama baš Colin Greenwood svira bas i to baš kao što dugo nije. Esencijalno, muzika Alt-J je folk na način na koji nam ga je servirao Devendra Banhart, sunčana, melanholična, topla i protkana muharama i balegarkama. Ali, to je samo osnov.

U Something Good, negde na pola pesme klavir se, recimo, otme kontroli i jedno pola minuta sam vodi kolo, da bi se odmah potom, skoro neprimetno, pesma vratila u nešto što bi Đura & Mornari mogli da uvrste u svoj set. Na brodu ukotvljenom u sred pustinje. Alt-J bekendom i forhendom prebacuju talenat sa jednog kraja pesme na drugi, iz jedne u drugu, između sebe. Kao što rekoh, ovo je uslovno folk-pop/rok, ali aranžmani nekad gustinom i smelošću izabranih "instrumenata" zaista upućuju na najbolje momente Radiohead (B-strane singlova sa Amnesiac?!). Ovo je folk-pop/rok odrastao na etiketama Stones Throw, Ninja Tune, Warp, Soul Jazz, Hyperdub... O onima nastalim pre mog rođenja da i ne govorim (osim toga, koji se ozbiljan hipster bavi prošlošću?). Na sve to, vokal zvuči kao da su B-Real i Mumford Sons dobili dete! Ovo je world music sveta koji se već istopio u jedno. Ovo je nova bela muzika belog čoveka koji je po svim ključnim karakteristikama društveni i kulturni mulat. Ovo je taj melting point. Ovo je bend kakav sam mislio da će The Coral biti za deset meseci od kada su nastali.

Ali, prava magija An Awesome Wave leži u tome što bilo koju od njegovih 13 pesama (uključujući i tri interluda) možete da pustite na bilo kom (beogradskom) radiju, bilo kojoj publici i da tom prilikom ne kreirate pometnju, već osmeh, čuđenje, i blagu zebnju. Ovo je muzika pitka kao Adele, ali pametna kao Flaming Lips ili (kao što bi) Animal Collective (voleli da budu). Njen jedini minus, koji je i odvlači od mejnstrim publike, jeste namerna i dosledna kurcobolja za klasičnu tematiku pop pesme. Ovde nema pesama o rastancima, ljubavima, gradovima, melanholiji u srcu, nekome koga ste jedared poznavali... Sa izuzetkom Matilda, koja deluje ljupko i možda je za Matildu, sve ostale su možda o problemima pri parenju pandi ili intergalaktičkoj poruci koju je MCA uputio Dušku Dugoušku prilikom odletanja sa ove planete na narandžastom vinilu Flaming Lips. Ako se drogirate, vi ste Simon, a ovo je Garfunkel.

Stvarno ću se neprijatno iznenaditi ako ovaj album ne bude naišao na dobar prijem kod ljudi koji su odlepili na prvi Fleet Foxes i kod svih onih kojima je smetalo to što se ovi slabo zezaju, jer ovde se čak i inteligentnije nego tamo evocira i transcendira "beli gospel". Dodajte na to i efektno i neopterećujuće sprovedeni upliv brazilskog folka i maestralnu reorganizaciju elemenata tropikalije i u An Awesome Wave imate (ALI ZAISTA!) ozbiljnog kandidata za album godine u Mojo-u, Uncut-u i MMfakinG-u. A kada stvari, kao u završnoj, epskoj Talo, daju svoju verziju špageti folka ja zaista mislim da uz Gossip i Trust već sad imam sve što mi ove godine treba.

SELEKTAH: 10/10

MOŽDA JE TREBALO I RANIJE

The Diner (1982)

Ne znam kako nisam gledao ovaj film ranije. Ali sad kad jesam nisam siguran da mogu do kraja da ispoštujem pisanje jedne ugledne američke novine koja ovaj debi Barry-ja Levinsona vidi kao preteču, "ključni uticaj" i inspiraciju za komedije od Seinfelda do radova Judda Apatowa. Pre svega zbog toga što je ovo jedan film "ni o čemu". Gde je ovo ni o čemu pre svega oličeno u "nebitnim" temama kojima se prepušta nekolicina mladića tokom svojih redovnih susreta u lokalnom dajneru, u Baltimoru, leta gospodnjeg 1959.

The Diner je, ipak, u suštini, rekao bih, "coming of age" film koji prikazuje neizbežno i neprijatno odrastanje jedne generacije adolescenata koja to grčevitim držanjem za svoja lična (hobi) interesovanja pokušava da izbegne. Oni i jesu i nisu "nrdovi". Oni (već) jesu razočarani savršenim brakovima i životima svojih roditelja i više nego su spremni da porinu u eksperimentalne i individualne šezdesete. Ovo je film koji najavljuje taj prelaz. Nema veze što će unuci ove ekipe u devedesetim i nultim biti nazivani slekerima i predstavljati ono što se nalazi na drugom kraju pajpa.

Ali, vratimo se na film. The Diner mi je u najboljem slučaju simpatičan. Lepo je videti mladog Rourkea, Bacona, Guttenberga, Sterna i Reisera, baš koliko i mladog Nikolića, Berčeka ili Diklića. Kako goluždravo krče sebi put kroz replike i scene, i pokušavaju da deluju prirodno, a Levinson je ovde insistirao na improvizacijama, na zahuktavanju spontanog razgovora, na druženju među glumcima koliko i među likovima. To su bile, kao, neke inovacije. Ali otprilike u to vreme Srđan Karanović je snimao ozbiljnije filmove na istu temu, sa istim tim maminim i tatinim mazama koje neće da uđu u autobus za ozbiljan život. U Levinsonovom filmu izgubilo se nešto od te životnosti (ako je i bilo), likovi, i ako su stvarni u nekom (Levinsonovom) svetu, ne uspevaju da budu univerzalni, njihove tirade o filmu, muzici i sportu ostaju zarobljene u vremenu i nečemu što je danas kliše u demonstraciji takvih osobina i interesovanja. Ja sam taj. Njihov nastavak... Znam.

The Diner nema onu sličnim američkim filmovima srodnu "sentimentalizaciju mladosti" koja je već nekako postala mit/žanr za sebe. On je se dotiče na momente, ali daje sve od sebe da je zaobiđe. I to mi se ne dopada, jer deluje usiljeno. Možda to nisu ti, njeni "tipični" predstavnici, ali Levinsonovi junaci ostaju predstavnici ideje, a ne života živih ljudi. Jedan od onih slučajeva kada pametan reditelj natkrili svoje čedo sa previše pameti, a premalo, ili nedovoljno srca.

U ovom filmu ima jedna scena (SPOJLER!!!) u kojoj Bacon sa nekom curom krene kolima ka dajneru pre ostalih. I onda u nekoj krivini prevrne (?!) svoj kupe, legne pored njega, zalije se kečapom i praveći se da je mrtav čeka da ostali naiđu (!!!). I onda oni naiđu. Nema škripe kočnica, nema vriske, dreke, oni relativno kul priđu. A onda se Bacon nasmeje. I svi ostali su kao kul, niko da mu se nahebe keve, ništa... I onda odu i ne pomognu mu da prevrne auto natrag. Takav je i ovaj film. Serija neobičnih događaja koje likovi kuliraju, a gledaoca ostavljaju ravnodušnim.

SELEKTAH: 5/ 10

CHRONICLE

Kao što tvitovah, a vi ste, nema sumnje, to isto već negde drugde pre toga pročitali- ovo je Carrie za dečake

Chronicle počinje kao film koji ste odavno želeli da pogledate, a završava kao nešto što ste videli već toliko puta.

Slede spojleri. I drugi povodi da vam idem na živce.

Tri tinejdžera nalaze u nekoj šumi pokraj Sijetla nalaze "nešto" vanzemaljsko što im daje super moći- da pomeraju stvari mislima, da lete, da budu superotporni na povrede itd... Sve ono o čemu tinejdžeri već maštaju i o čemu su već napravljeni toliki stripovi i filmovi. Svaki od tinejdžera ima svoj lični trip, ali jedan od njih je upadljivo mućak, i upravo zbog njega stvari kreću prvo loše, pa sve gore. Sve do blokbasterizovanog obračuna u najklišeiziranijem mogućem (psihološkom, emotivnom i scenografskom) setingu superheroja i supervilana. Ah, da, ceo film nam je predstavljen u formi "pronađenog snimljenog materijala" koji su svojim kamerama zabeležili sami učesnici događaja.

Budimo iskreni. Koncept "pronađenog materijala" trebao je ovoj priči koliko piletu treće oko i Beogradu Čivas za gradonačelnika. Tinejžder koji sam sebe i svet oko sebe non-stop snima ovde služi kao sumnjiv komentar alijenizacije i samozaokupljenosti kod američkog tinejdžera i kao posve nepotreban i glomazan dokaz psihološke devijacije mućak-tinejdžera. Nakon inicijalne postavke tog koncepta isti (baš kao u seriji The River) postaje kao kamen oko vrata i likovima i autoru filma koji više vremena provode opravdavajući ili instalirajući upotrebu kamere nego događaje koje ona beleži.

A, onda, tu su i događaji koje kamera beleži. Mućak-tinejdžer ima mamu koja umire od raka i tatu (bivšeg vatrogasca) koji je alkoholičar i abjuzer (eat that, 9/11!!!).  Druga dva tinejdžera, sa kojima deli moći, ne dobijaju ni toliko - jedan je difolt "popular guy", a drugi je smutan junak koji nas zatrpava pričama o Šopenhaueru i Ničeu, ali od tih reči ne ostane puno dela na kraju, te ostaje utisak da je reditelj preko njega želeo da nam ukrca neki "ozbiljan" kontekst onoga što gledamo- a koji se tiče slobodne volje i onoga što bi uradili kao nadljudi kad bi bili nadljudi.

Šarm Chronicle leži u tome šta su ova trojica radila. Prvo, snaga i specifičnost njihovih moći otkriva se postepeno i kroz tu igru sa onim što im je dato oni se ponašaju kao mala deca, a potom se blesave kao pravi tinejdžeri- igraju fudbal nebu pod oblacima, maštaju o odlasku u Tibet, dižu devojkama haljine... I dok je na tom terenu istraživanja psihologije tinejždera kroz date im supermoći film debitanta Josha Tranka deluje zanimljivo i sveže. Onog trenutka kada krene stropoštaj i "stripovska" motivacija junaka da budu zli odnosno dobri, Chronicle postaje fotokopija bilo kog dela Spidermana (dobro- prvog, drugog i trećeg) i razrušava i sebe i svoje likove kroz nemotivisane postupke koji na momente čak deluju maloumno (način na koji mućak- tinejdžer pokušava da skupi novac majci za lek).

Pretpostavljam da bi Frojdovska analiza raspleta, kao i suvoparno tumačenje arhetipa i odstupanja od njega moglo da vas zabavi, naročito ako je autor tako nečega zanimljiv (@timjohnbyford recimo), ali ono što gledamo nije ni blizu dobrom provodu.

Ipak, ako bih morao da odlučim da li Chronicle 2 ili Spiderman 4, ovo bi sigurno dobilo moj glas.

SELEKTAH: 4/ 10

SANGUE DO MEU SANGUE

Ono kad film ima ono nešto. I možda samo to

Sangue Do Meu Sangue (ili Blood Of My Blood) je jedan film u kome žene imaju muda, a muškarci su pičke. Reditelj Joao Canijo je besprekorno sproveo tu postavku iako ona nekako nije centralni predmet bavljenja u njegovom filmu. Briga o potomstvu jeste, a ovo drugo vam tek kasnije padne na pamet.

Radnja filma smeštena je u dva-tri dana, gusto isprepletana velikim dramama malih ljudi. Kao u srpskom filmu nemamo oca, imamo majku snažne prisutnosti, decu koja su pošla na krive strane, preljub, incest i lokalnog mafijaša. Mislim da vam neću učiniti naročitu uslugu ako budem detaljisao hronologiju događaja. Jer lepo je kako drama, praktično, sporo počinje ni iz čega i nakon dva burna dana završava ni u čemu. Tj u istoj onoj teskobi u kojoj smo je zatekli, samo sada u nešto manjoj kvadraturi i izbijenim prozorom na svet koji gleda ka nebu, makar i oblačnom. Svaka čast svima koji stižu da isprate tok mojih misli. Ponesen sam.

Malo sam oguglao na filmovanje tijeskobe na ovaj način, na prateću borderlajn dokumentarnost, na nemogućnosti svakog tipa, ali ima nešto u ovom filmu... U načinu na koji Canijo stavlja kameru na najružnije mesto za snimanje, kao da je jedva uspeo da uđe u prostor sa akterima, pa se gura, provlači, i sam muči da snimi svoj film... Plan je u najvećem broju slučajeva srednji ili krupan, likovi su tu sa nama. Dišemo ih. Čupali bi im obrve! I taj postupak dosledno je sproveden kroz ovu mučnu parafrazu nekog telenovela obrasca, jer su teme iste kao tamo, baš kao i prateća scenografija patrijarhalnosti (tj matrijarhalnosti), brige o svojoj krvi i potomstvu.

Majka je zverski dobar lik. Ona se rutinski nosi sa bolovima svih tipova. Baš kao i njena sestra, koja je druga majka, drugom sestrinom detetu. Njih dve su spremne na sve. Možda je zato sve tako, a možda su baš zato deca još uvek živa. Večita dilema.

Iako film traje tri sata Canijo je majstorski odabrao koliko će scene da traju, zašto i kada počinju, svi repovi su namerni, zbog detaljčića na samom kraju.

Nije poniženje biti roditelj. Nikada nije.
Zajebano.

SELEKTAH: 7plus/ 10

MOĆ VEŠTICA 15.05.2012. Glava šećera

via Twitter via b92.fm

Gossip - Move In The Right Direction – Columbia - A Joyful Noise

Gossip - Move In The Right Direction – Columbia - A Joyful Noise

Homeboy Sandman - Hold Your Head – Stones Throw - Chimera

How Comes The Constellations Shine - Untitled Three – Fluttery - Belongs To Mafra

Cory Branan – Snowman - Bloodshot  - Mutt

808 State - Quincy's Lunch (Testa) – Self-released - O.T.E.P.

Death Grips - Get Got – Geffen - The Money Store

Na kamenjima - Gubim te (Live, Bora Spužić Kvaka cover ) – nažalost, još uvek neobjavljeno

Na kamenjima i Čula – Mugada  – nažalost, još uvek neobjavljeno

Dream Continuum - Giv A Lil Luv –Planet Mu - Reworkz E.P.

Beach House - Other People – Sub Pop - Bloom

Jack White & Tom Jones – Jezebel – Third Man - Evil / Jezebel 7''

Walton - Mallet – Hyperdub - All Night EP

Mission of Burma - What They Tell Me – Fire - Unsound

Squarepusher - Unreal Square – Sub Pop - Ufabulum

Father John Misty - O I Long to Feel Your Arms Around Me – Sub Pop - Fear Fun

Bullion - Save Your Lubb – Deek - Love Me Oh Please Love Me

The Magnetic Fields - Infatuation (With Your Gyration) – Domino - Love at the Bottom of the Sea

oOoOO – NoWayBack – Tri Angle- Our Love Is Hurting Us

Spiritualized – Freedom – Domino- Sweet Heart Sweet Light

Wolfbrigade - Slaves Of Induction – Southern Lord - Damned

Gossip - I Won't Play – Columbia - A Joyful Noise

PJ Harvey, John Parish & Eric Drew Feldman - Losin' Ground – Fire - The Inner Flame

Kodagain – A Little Voice - nažalost, još uvek neobjavljeno

Kodagain – Last Night I Dreamt You Were Playing Satie For Me - nažalost, još uvek neobjavljeno

Riff Raff ft. Action Bronson - Bird On A Wire - Whitelabel

Cold Specks – Hector – EMI - I Predict a Graceful Expulsion

Jai Paul - Jasmine (Demo) - Whitelabel

M83 - Reunion (Mylo Remix) - Whitelabel

Damon Albarn - Watching the Fire That Waltzed Away –Parlophone - Dr Dee

Julia Holter & Jib Kidder – My Baby - Bootleg

TINY FURNITURE

One-woman Woody Allen show. Not.

Pretpostavljam da većina vas ovih dana Lenu Dunham pre i bolje zna kao autorku HBO-ovog (čini se da će biti) hit-serijala Girls o devojci koja pokušava da nakon studija započne neki život u Njujorku. I ima prijateljice. A pretpostavljam da će vas obradovati da čujete, naročito ako volite ovaj šou, da je i njen debitantski film o devojci koja pokušava da započne neki život u Njujorku. I ima prijateljice.

Nadam se da niste iz mog razblaženo zajedljivog uvoda zaključili da ne volim Lenu. Naprotiv. Girls mi je, barem na bazi odgledanih par epizoda, i zanimljiv i zabavan, a ni Tiny Furniture mi nije teško pao. Jer kao i u slučaju većine Woody Allenovih filmova šarm leži na samom mastermajndu. A Leni nije strana šala na sopstveni račun.

Najveći problem sa Tiny Furniture je što ovde (ali najdobronamernije!) nema ništa novo, ni u sadržaju, ni u njegovoj elaboraciji. Sebičnjikava, stidljiva, naivna devojka vraća se sa koledža kod svoje majke, uspešne fotografkinje, i mlađe sestre tinejdžerke (igraju je Lenina prava majka i prava sestra u njihovom pravom stanu). Gde je tata niko ne kaže i super je kako se nigde u filmu ne stvara prostor da se to pitanje postavi (dobro, to je lepo i originalno). Mama je zaokupljena sobom i njena sebičnost ide do skoro neljudskih granica- Lena treba da je pita da li sme da spava u njenom krevetu (odgovor je Ne). Njena sestra je klinka, Njujorčanka. Lenine prijateljice su ili tipično lezbijkaste ili tipično u svom svetu (stvarno me mrzi da stavljam navodnike gde bi možda trebalo) (ali me ne mrzi da akam zagrade).

Lena vrlo lukavo i sa NY Timesovim kritičarem na umu pravi neobične, apsurdne, komične scene koje pokazuju i dokazuju aspekte njene pogubljenosti na početku zrelog života. Te sitne sebičnosti, te sitna dečija ponašanja kojima sebi daje za pravo da nešto radi, to je njen hibris, ono zbog čega najebava, Ali, pošto je dobra cura mi je volimo i navijamo za nju.

Tiny Furniture kao potencijalna metafora se pojavljuje u dva navrata u filmu, kao nešto čime su se njene koleginice na faksu bavile i kao nešto što njena majka fotografiše u okviru svog posla/umetnosti. Da li je to simbol nekakvog ne-stvarnog života ili neodrastanja (nameštaj za lutkice) ili apsurdnih ljudskih interesovanja u svetu koji vapi za nečim "stvarnijim"? Ili sve to.

Lenina režija impresionira sprovedenošću postupka koji se bazira na minimalnim rešenjima, duhovitom mizanscenu i pravilno odmerenoj glumi svih aktera. Nešto što je i dalje pozamašan zalogaj za "naše mlade umetnike".

SELEKTAH: 6/10

AFTERSCHOOL

Pokušaj nerazumevanja

U opširnom intervju sa rediteljem filma Martha Marcy May Marlene u martovskom broju Sight And Sounda autor istog napravio je izbor od nekoliko američkih nezavisnih debitanata koji, po njegovom mišljenju, predstavljaju (nezavisnu) budućnost američke kinematografije. U tom izboru pored MMMM, nalaze se i Putty Hill, Loneliest Planet, Tiny Furniture, The Myth of The American Sleepover, Go Get Some Rosemary, zaboravio sam još koji film i ovaj naslov o kome vam pišem. O nekima od njih sam već pisao, a o nekima ću tek. Naravno, zato što mi je Sight And Sound rekao kako i šta da radim.

Ukratko, Afterschool je film koji pokušava da razume američku mladež u ovim postnajnileven, postInternet, postKolumbajn, postGusVanSant vremenima. I sem konstatovanja očiglednog ne uspeva u mnogo čemu drugom. Ako sam dobro razumeo neke momente filma Antonija Camposa Internet nas je učinio iskrenijama, makar pred samim sobom. Sadržaji koji manje ili više tajno konzumiramo na netu otkrivaju našu prirodu, izguravaju je pred naše oči, navikavaju nas na nju (što nije loše) i posledično otvaraju prostor za akumulaciju depresije i samoprezira zbog onoga što niti možemo da otuđimo od sebe, niti da prihvatimo kao sastavni deo nas (što je potencijalno loše). Tako i ovde junak našeg filma gleda fejk snaf u kome lice iza kamere šikanira neku devojku u brutalnoj alfamejl napaljenosti uz pretnju da će je karati u dupe, nakon čega će mu ona pušiti, a on će joj svršiti u usta. Naš junak, šesnaestogodišnji Robert (scary Ezra Miller iz We Need To Talk About Kevin), masturbira nad tim porno sešnom. Nešto kasnije zajedno sa svojim drugarima gledaće kako se dve njegove vršnjakinje u nekoj drugoj školi šibaju do krvi. Gledaće i neke razne druge You Tube snimke, sa mačkom koja svira klavir, sa ocem koji zasmejava svoje dete cepanjem neke hartije... Na kraju će i sam poželeti da napravi jedan takav, o stvarnom životu.

Nažalost Afterschool nije film o namernom pravljenju jednog takvog filmića kroz koji naš junak pokušava da stigne do nekakve ljudskosti. Njemu se takav filmić slučajno desi. I ono što je zabeleženo (a ja ne bih da vam spojlerišem) pokrenuće u njemu potrebu za preispitivanjem sopstvenog okruženja, za traženjem pravde, za zagledanjem u sopstvenu crnu dušu. Opet nažalost, ono što Robert otkrije, a Campos nam pokaže, ne nudi ništa novo, osim ako društvenu hipokriziju, seksualnu represiju i kancerogenu alijenizaciju ne doživljavate kao neznamkakve prosvetljujuće momente u percepciji sveta koji vas okružuje. Ali, Afterschool čak i u realizaciji konkretnih primera ovih društvenih anomalija ne nudi nešto naročito originalno, emotivno ili zabavno.

Afterschool izgleda moderno. Hipsterski salutira tišini, nedešavanju i sporom švenkovima, a i u oslanjanju na sekundarna sredstva za beleženje slike (kamere samih junaka) dolazi do sličnog stilskog i značenjskog preklapanja između samog Roberta i reditelja kao i u Klipu. Čime gubimo perspektivu junaka, a dvostruko smo zatrpani rediteljevom.

Afterschool za debitantsko ostvarenje vrlo lepo izgleda, ima solidne ambicije, ali deluje isprazno, delom zato što ne poznaje svog junaka, a delom zato što se plaši da pusti priču da vodi glavno kolo. Zbog toga na kraju (barem ja) ostajemo pred previše ambivalentnim prizorom ključnog trenutka, gde nije jasno da li Robert oseća izvesnu krivicu što je nešto uradio, ili zato što nije... Mislim, ništa vas ne sprečava da tako nešto pomislite, što potom bitno menja dosadašnji sud o filmu. Da li je Robert žrtva ili sajko, da li je društvo krivo za jedno ili drugo ili je i samo društvo žrtva..? We Need To Talk About Kevin se, barem, opredelio ili zagrazio jače. Afterschool je ostao na distanci koju nije opravdao.

SELEKTAH: 4minus/10

YI YI (ONE AND ONE)

Jedan o totalu života

Yi Yi je poslednji film kineskog reditelja Edwarda Yanga i prvi njegov koji sam pogledao. Ne znam da li je i on znao da će mu biti poslednji (umro je sedam godina kasnije), ali ima nečeg testamentarnog u poruci ovog filma, u melanholiji koja prožima sve junake, pa čak i najmlađeg člana posade koji ima sedam-osam godina. U ovom filmu junaci su ili već počinili najveće greške svog života ili nam svojim ponašanjem najavljuju kako i zbog čega će iste tek napraviti. Oni srećni proživeli su šta su imali, i sada su u komi i iz nje se neće probuditi. A možda je za ton mog pisanja kriv naduren i oblačan dan napolju. Srbija. I ono neisterivo iz srca.

Ženi se mamin brat. Njegova izabranica je već debelo trudna. Dan koji su odabrali je po horoskopu najsrećniji dan njihovih života. Tako počinje film... A onda tokom svadbe tata sreće ljubav svoga života koju je ostavio još pre trideset godina. Mamina mama na kraju svadbe pada na ulici, u komu. Nakon toga mama skrhana bolom odlazi u neki budistički manastir i nema je ceo film. Tata ostaje sa neobičnim poslovnim partnerom iz Japana u krilu, ćerkom koja ne ume da artikuliše svoja osećanja i rado pristaje da bude žrtva, i sinčićem koji je jedno od najsimpatičnijih stvorenja ikada viđenih na filmu (na pitanje zašto ljudima slika samo teme, on odgovara zato što ne mogu da ga vide, a sada mogu, jer im je on to omogućio).

Yang ne požuruje junake, ni kadrove, ni scene. Film ima relativno spor ritam i traje skoro tri sata, ako ne i više. Ako ne i celu večnost. Za moj ukus u njegovom postupku ima malo više mehaničnosti u sudbinskoj turbulenciji koju pratimo i neke stvari ne deluju baš najuverljivije s psihološke strane, što čini da Yi Yi ubedljivije deluje kao autorski stejtment o životu, nego kao umetnički portret istog (daaa, znam da te dve stvari bez problema mogu da budu jedno te isto tj da najčešće i jestu, ali samo pokušavam da napravim nekakvu razliku). Takođe, Yi Yi je na svaki način najzabavniji kad je najduhovitiji odnosno kada Yang pusti junake da se u sopstvenoj mizeriji valjaju (ne)srećno kao svinje u blatu. I šteta je što humor kao sredstvo za sprovođenje poruke nije češće bio korišćen. Patetični trenuci u azijskoj kinematografiji često umeju da budu nepodnošljivi.

Spomenuo bih još narativnu romanesknost Yi Yi-ja, pa ako ste fan takvih filmova, uživaćete ovde u nizu sitnih detalja i vešto postavljenih scena koje se zaista otvaraju pred vašim očima postepeno kao pročitani redovi u nekom modernom romanu.

SELEKTAH: 7minus/ 10

BATTLESHIP

Taylor Kitsch imaće izgleda kraću karijeru od Jamesa Deana

Hancock i nije bio nešto.
Friday Night Lights (film) i Friday Night Lights (serija) su bili nešto dobro i nešto što ću pamtiti celog života.
Tu negde obnovio sam interes za Petera Berga i, valjda, s pravom očekivao da će njegova verzija narodnooslobodilačke borbe američke vojske protivu vanzemaljaca doneti nešto novo, drugačije, duhovitije, znate već...

Ne znam ko je prvi došao na ideju da od bordgejma "Podmornica" napravi film, Pentagon ili Peter Berg, ali iz ugla Holivuda stvari koje se dešavaju na moru (Titanic, Pirates of the Caribbean) u poslednje vreme imaju tendenciju da dosta dobro plivaju pa je stvar lako došla do realizacije. Po receptu koji bi ovaj film trebalo da učini, baš kao i sam bordgejm po kome se pravi, podobnim i pogodnim za sve, Berg je angažovao Rihannu (za tinejdžere i tinejdžerke), Taylora Kitscha (za devojke, TV gikove i gejeve), Alexandera Skarsgarda (za žene, TV frikove i gejeve), Liama Neesona (za prave muškarce) i vanzemaljce (za nas mentalno čelendžovane). Sve što treba za jedan prednajavni blokbaster letnje sezone bilo je tu.

Stvarno me mrzi da vam pišem o čemu se u filmu radi, pošto su događaji toliko rutinski postavljeni uz Michael Bayovsko zamišljanje "ambicioznog koncepta" (vanzemaljci presreću zajedničke manevare američke i japanske mornarice (koja je zapravo sva američka...)). Berg je upleo sve one nepodnošljivo rabljene nepodnošljivo dosadne klišee u pletenju priče- od zgodne ćerke koja se sviđa lošem momku čiji je šef njen otac, preko dobrog i lošeg brata, preko sitnog trenja između Amerike i Japana koje zajednički neprijatelj pomiri i udruži... Plus Rihanna koja izgleda i priča kao retardirani dečak i generalno ne služi ničemu pošto njene obline ostaju zarobljene u kombinezonu, a njen eventualni talenat u par minuta imbecilnih scena.

Mislim, već u prvih dvadesetak minuta bilo je jasno da film koji promoviše fudbal (soccer, dakle), Coca-Colu Zero i Rihanninu glumu na neobičan način želi da zaigra nekakav drugačiji (MTV?) koncept blokbastera koji se odmah nakon toga prepao od sopstvenog tinejdžerskog kurcomlaćenja i pobegao u sigurne ruke najoprobanijih klišea sci-fi akcije.

I scene borbe su bedne.

Sad idem da gledam John Carter i vidim da li je Taylor Kitsch završio karijeru. Barem u mom bioskopu.

SELEKTAH: 1/10

GOSSIP - A Joyful Noise (Columbia)

Možda sam i ja prazan i bezosećajan kao ovaj album. Ali voleo bih i da sam toliko savršen

Ovaj album je bolji od bilo čega objavljenog na etiketi Italians Do It Better.

Ovako je trebalo da zvuči Madonnin MDNA.

Idem sad da pročitam intervju sa Beth Ditto na Guardianu.
(pola sata kasnije)

Beth se udaje, pre snimanja ovog albuma slušala je samo ABBA-u, ovo je album kakav su svi u bendu želeli da naprave, omiljeni TV šou joj je How Clean Is Your House?

Kylie nikada ne bi mogla da snimi ovakav album. Kim Wilde je mogla. Ali ne bi zvučao ovako fejk. Ovako savršeno fejk.

Da li vam se dopao (prethodni album Gossip) Music For Men? FUCK YOU, ako nije! I vi i vaša muzika koja dolazi iz srca. Muda. Fekalija.

"How the heartaches come and they go and the scars they're leaving

You'll be dancing once again and the pain will end

You will have no time for grieving"

A Joyful Noise zvuči kao Blondie, da je ova kojim slučajem odrasla u Arkansasu. Ili kao prerađena sirovina opsednuta samo jednom stvari- da bude savršeno upakovana. Jer nikada u životu nije bila samo to- savršeno pakovanje. Ditto je na ovom albumu želela da se pozabavi formom, savršenim formatom pop pesme, s tehničke, produkcijske, vantelesne strane. Ona se poput softverskog pomagala stavila u službu. Ali teško je utegnuti srce.

Disko, haus, Blondie, ESG, Fleetwood Mac, Kim Wilde, Madonna, New Order (i kapljica Kraftwerk) su manje ili više očigledni uticaji na ovom albumu. Brian Higgins, mastermajnd producentskog tima Xenomania, potrudio se da, baš kao Rick Rubin na Music For Men, sve stavi pod konac. I katanac. Sugababes bi u ovim pesmama zvučale toliko jebozovno da bi se uz album sigurno delio i paket kondoma i papirne maramice. Gossip zvuče retro. Nemoderno. Vanvremenski. Nepotrebno. Kul. Kiborški. I?

I?... To ćete sebe sigurno pitati nakon slušanja ovog albuma. Nakon celonoćnog igranja i znojenja uz njega. Nakon popodnevne vožnje kroz vojvođanska polja, ili nakon trosatnog seksa, ili nakon prvog gej poljupca... kojima je ovaj album poslužio kao vetar u jedrima, saundtrak ili povod. I?

I?
I?
I?!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!...

Sasvim legitimno s vaše strane. Ja sa svoje mogu da kažem samo FUCK YOU!!! I ne mogu da dodam- bolje niste ni zaslužili, jer ovo je najbolje što će većina vas (ove godine) okusiti.

(I) vi sigurno niste fejk. Onda.

SELEKTAH: 10/10

PS
Melody Emergency kombinuje fank ESG sa sint rokom osamdesetih.
Perfect World bi samo Marc Almond učinio herojskijom.
Get A Job testira živce pimpovanjem Grandmaster estetike. Ali na kraju je to samo nadkalvinisanje Calvina Harrisa.
Move In The Right Direction je trek godine. Očekujte Jimmy Sommervilleov kaver kad napuni 50.
Casualties Of War ima dušu Roya Orbisona. Samo slušajte pažljivo. Sve ostalo je Fleetwood Mac.
Into The Wild je Fleetwood Mac kako bi ga Kelis odradila.
Get Lost je bela Adeva. Skoro.
Involved je ljubavna pesma. "I'm not in love, I'm just involved with you." Baš tako.
Horns bi mogla da bude Diana Ross u Moroderovim rukama.
I Won't Play nije ušla na Madonnin Confessions On The Dance Floor.
Love In A Foreign Place je bejzikli We Found Love sa drugačijim tekstom.

PPS
Isvađah se sa samim sobom.

MOĆ VEŠTICA 08.05.2012. Bruka u modi

                                                                        via Twitter via b92.fm

Die Zorros - Paint it Black – Voodoo Rhythm - Future

Simone Felice - Hey Bobby Ray – Team Love - Simone Felice

Mission of Burma - This is Hi-Fi – Fire - Unsound

Le1f - Wut (5kinAndBone5) – Mixtape - Dark York

Innergaze - Is This Your Love? – Cititrax - Mutual Dreaming

OFF - Borrow And Bomb - Vice - OFF!

Darq E Freaker - Blueberry (Pills & Cocaine) (feat. Danny Brown) – Southern Hospitality – Blueberry EP

Phèdre – Aphrodite –Bandcamp  - Phèdre

Bullion - Say Arr Ee – R&S - Say Arr Ee EP

My Bloody Valentine - Glider (Remastered Full Length) – Sony - EP's 1988 - 1991

Logos - Error 808 –Keysound  - Kowloon EP

UV PØP - Arcade Fun - Mannequin - No Songs Tomorrow

Circle of Ouroborus - Skyline Painter – Handmade Birds - The Lost Entrance of the Just

Bobby Conn - Underground Vktm – Fire - Macaroni

I.C.O – Polaris – Supernatural - Le Stelle: A Voyage Adrift

Lunice - The Good Kids – Free download

Seven Nines And Tens - Thermocapsulary Dehousing Assister – Fluttery - Habitat 67

Björk - Thunderbolt (Death Grips Remix) – One Little Indian - Biophilia Remix Series II

Dislocation Dance – Mesmerised – LTM - The Ruins of Manchester

Dean Blunt and Inga Copeland – 11 – Hyperdub - Black Is Beautiful

Virginia Wing – Divination – Sex Beat – Divination/ A Worn Path 7”

Stay+ - Hush Money – RAMP - Arem

Waka Flocka Feat. Trey Songz - I Dont Really Care (By Jay-O) – Whitelabel

2.54 - Creeping – Fiction 7”

Jessie Ware - 110% - PMR 12”

NOVE SERIJE

Magic City, Girls, Veep, Dont Trust The Bitch In The Appartment 23

Magic City je serija koju je kreirao Mitch Glazer, scenarista filmova The Great Expectations i The Recruit. Podatak koji me sigurno ne bi motivisao da se pozabavim ovom serijom da sam ga znao pre gledanja. Sva sreća pa sam prvo video par skrinšotova i promo postera. Na njima glavni glumac Jeffrey Dean Morgan izgleda kao krupniji Bogart u boji, ali vegaska varijanta Mad Men glamura je tu. Iako se sve dešava u Majamiju, tokom pedesetih. Zalizane kose, muškarci u smokinzima, žene sa oblinama u kupaćima koji više naslućuju nego što otkrivaju (ili gole), miris znoja prvih radničkih sindikata i krvi prve sistemske mafije... Magic City je sve to.

Smešten u elitni hotel Miramar koji vodi Ike Evans sa svoja dva sina, Magic City se bavi onim što se krije ispod ispoliranog glitza Sinatrinog zlatnog doba i zadire u dubinu, sve do ljudi koji su za dno vezani kamenim blokovima. Ike je tip koji bi da pošteno radi svoj posao, ali spreman je i da nepošteno odbrani tu nameru. Jedan njegov sin je džejmsdinovski plejboj, a drugi je "dobri sin". Olga Kurylenko igra njegovu drugu suprugu, a Danny Houston je dežurni loš momak. I to vrlo loš (spojler: ubija kuce).

Nakon odgledane dve epizode nisam baš najzadovoljniji originalnošću u profilisanju likova, ali raduje me što tata i sinovi imaju međusobno dobar odnos i što sva trojica deluju kao deo poštene ekipe. Temelji budućeg zapleta sa potencijalnim komplikacijama se tek udaraju, ali dok se stvar ne zahukta, Magic City oduzima dah svojom rekonstrukcijom epohe i debelo iza sebe ostavlja Mad Men (da li je bilo nekog eksterijera u toj seriji?) i previše plastični Pan Am.

Ću gledamo.

Girls je čedo talentovane i bucmaste Lene Dunham.
Ako niste gledali njen debitantski film Tiny Furniture bićete oduševljeni njenim HBO hitom, više nego da jeste. A ako vam se film dopao, sva je prilika da će i serija, i obrnuto. Jer Girls je praktično TV nastavak priče o Auri koja se nakon školovanja pod roditeljskom supervizijom suočava sa samostalnim životom. Ovaj put kao podjednako smotana, hipohondrična i od muškaraca često zloupotrebljena Hannah.

Kao i Woody Allen i Lena Dunham humor i zabavu gradi na zaokupljenosti samom sobom i verovatnoj reinterpretaciji ličnog i biografskog. Za razliku od Allena njen svet je manje intelektualan, nešto malo više ženski i predstavlja potpunu suprotnost svega onoga što su promovisale drugarice iz Sex & City. Hannah i njene drugarice (gettit?!...) na različite načine su seksualno i emotivno inhibirane (ili liberalne) i to komplikuje jednostavne putanje njihovih života. Stvar spasava to što je fokus na Hannahi i što ova vešto mami naše simpatije sprdanjem na sopstveni račun. Druge tri su tu kao nekakve tri različita alterega njenih različitih potencijala, od čedne Shoshanne, preko konfuzne Marnie do hipijevski nesputane Jesse.

Ću gledamo.

Prvo nije lepo od mene što nisam znao da Armando Iannucci ima novi šou. I što vas time nisam davio danima.
Armando je za slučaj da ne znate autor antologijskog šoua The Thick Of It, potonjeg filma In The Loop i više različitih serijala o Alanu Partridgeu.
Veep je, bejzikli, The Thick of It na američkom terenu. Julia Louis-Dreyfus igra zamenicu američkog predsednika i zajedno sa svojim stafom suočava se sa neobičnim problemima tokom kojih i ona i oni zajedno demonstriraju svoju glupost, nesnalažljivost, alavost, nesposobnost... Stvar je satira i sudeći po dve do sada odgledane epizode nije toliko brutalna koliko je bila u slučaju "Engleza", ali pitanje je da li je nešto tako i moguće (već je In The Loop pokazao da nije). Osim toga, Veep "pati" i od činjenice da stvar nije samo do scenarija već i do komičarskog potencijala svoje zvezde Julie, koja za sada odgovara na postavljene zadatke sa zavidnim entuzijazmom i simpatijom. U ostalom, teren na kome ona igra jednu sebičnu i ne naročito sposobnu curu ona je već dobrano pregazila, zar ne?
Ni ostatak kasta nimalo ne zaostaje za njom.
Ovo je rekao bih šou kakvim HBO vidi sebe u najlepšem svetlu.
Kao i mi svi koji ga gledamo i razumemo čemu se smejemo.
Ha ha.
Ha.

Ću gledamo.

U trenutku dok vi ovo čitate novi ABC-ijev sitkom Dont Trust The Bitch In The Apartment 23 možda je već nasilno prekinut. Što me i ne čudi. Glavna junakinja June Colburn (igra je spektakularno imenovana Dreama Walker, koju ne znam ni iz jedne jedine serije ili filma) je još jedna od bezbrojnih dvadesetineštogodišnjakinja koje pokušavaju da pomire svoj posao, svoj drugi posao, svoje cimere i momke u ludom gradu Njujorku. S tim što je njena cimerka "bič". Za šta se već na kraju prve epizode ispostavi da nije i mi koji smo balavili za povampiranjem jedne jezičare tipa Roseanne dobijamo jednu curicu (simpatična Krysten Ritter) koja je u najgorem slučaju blesava i bezdušnjikava kao Karen iz Will & Grace, ali u suštini dobra. A kome to treba? Iako zapleti nisu bili rđavi, koga zanima još jedan sitkom o ludim cimerima?

Mene ne.

MONSIEUR LAZHAR

O bolestima savršenog društva

Ovo nije film o gospodinu Lazharu. Istina, u ovom filmu ima lik koji se zove Bachir Lazhar, on je poreklom iz Alžira, i on je nastavnik u jednoj kanadskoj školi u oblasti Kvebek. I njegova žena i deca poginuli su u požaru koji su im u Alžiru najverovatnije podmetnuli tamošnji ekstremisti zbog njenih radikalnih i anti-šerijatskih pisanja. Ali ovo nije film o njemu. Ovo je film u kome naše nezanimanje za njega samo dodatno pojačava besmislenost onoga čime se ovaj film bavi- a to je kraj savršenog društva i "nemogućnost jednog ostrva".

Provalili ste da spojleri sevaju sa svih strana, pa se čuvajte.

U jednoj kanadskoj školi, dakle, mlada učiteljica ubila se vešanjem u učionici u kojoj je do juče učila đake. Nakon krečenja đaci se vraćaju na mesto ubistva, sa novim učiteljem- gospodinom Lazharom, i pokušavaju da nastave savladavanje školskih, ali i životnih lekcija. Gospodin Lazhar pred sobom nema baš generaciju koju je podigao naš profesor Vujić, ali deca su slatka i reditelj Philippe Falardeau se znalački potrudio da im utakne neku posebnost bez obzira na količinu vremena koje okupiraju na ekranu.

Međutim! Falardeau nije zanimalo da pronikne u sitne psihologije pedagoga i poverenih mu đaka u tako teškom trenutku, jer i on sam želi da nam održi čas, i to na temu- posledica dehumanizacije savršenog društva.

Vidite, pre nego se ubila učiteljica Martina, iako to nije eksplicitni razlog za odlazak sa ovog sveta, je zagrlila jednog od đaka, jer joj se učinilo da mu je to potrebno. On ju je grubo odgurno i požalio se da je htela da ga poljubi. U školi ne veruju u tako nešto, ali dečak sada oseća solidnu krivicu zbog toga što je "namestio" mrtvoj učiteljici. Pored toga, kroz razgovore učitelja, saznajemo i koliko je teško baviti se svojim poslom kada je svaki fizički kontakt sa đacima zabranjen. U šta se i sam Lazhar ubrzo uverava radeći kako se radi u Alžiru.

Falardeau nije pustio Balzhara da samo kulturom koju donosi bude u neskladu, emocionalnom i svakom drugom, sa kanadskom ekipom, već je morao i da ga zatrpa turobnom porodičnom tragedijom, stanjem na terenu u Alžiru, kao i kanadskom imigracionom politikom, sa čime se Lazhar nije baš najbolje izborio, a i nepotrebno je skrenuta pažnja sa kanadskog slona.

Film je umiven, lepo slikan, festivalski, kanadski, mislim da je čak bio i u nominacijama za Oskara. Žozefina je želela da ga gledamo. Ona veruje u bolji i lepši svet više od mene.

SELEKTAH: 4/10

MOĆ VEŠTICA 01.05.2012. Arjačkinje barjačkinje, koga ćete?

        via Twitter via b92.fm

Doc Daneeka & Abigail Wyles – Tobyjug – Brownswood - Kutmah presents Worldwide Family Vol. 2

Light Asylum - At Will – Mexican Summer - Light Asylum

LX Sweat - Doom Funk – Not Not Fun - Sweat Sweat Sweat

Gallon Drunk - Now's The Time – Cloud Hill -You Made Me 7”

Hospitality - Betty Wang – Fire - Hospitality

2Chainz – Supafly - Whitelabel

Split Cranium - Retrace The Circle – Hydra Head - s/t

Zambri – ICBYS – Kanine - House of Baasa

Justin Townes Earle - Sneaky Feelings – Bloodshot - Nothing's Gonna Change the Way 7”

Bear In Heaven - Sinful Nature – Dead Oceans - I Love You, It's Cool

Dylan Ettinger - Arco Iris – Not Not Fun - Lifetime of Romance

Josephine Foster & The Victor Herrero Band - Cuando Vienes Del Monto – Fire - Perlas

Inner City - Your Love (serial diva paris is burning club mix) – Music Deluxe - Big Fun Big Hits The Collection

Waco Brothers and Paul Burch – Cannonball – Bloodshot - The Great Chicago Fire

Einstürzende Neubauten - Der Kuss – Mute - Haus der Lüege

Dawn Richard – Automatic – Self-released - Armor On - EP

Esco Williams x Mr 2Grime - Found You (Naughty Girl) - Whitelabel

Hannah Cohen - Carry You Under – Bella Union - Child Bride

Lubricated Goat - 20th Century Rake – Sub Pop 7”

Preteen Zenith - Damage Control (Featuring Erykah Badu) - Whitelabel

High On Fire - Spiritual Rites – eOne - De Vermis Mysteriis

ESMK - Blunt Hopes – Brownswood - Kutmah presents Worldwide Family Vol. 2

Benjamin Damage & Doc Daneeka - Battleships feat. Abigail Wyles – 50 Weapons - They!Live

Exitmusic – Passage – Secretly Canadian 7”

Prurient - God Is Truth And Light His Shadow – Hospital - Wrapped In The Flame Of Illusion, Masked In The Clay Of Behavior

Lily Allen - Not Fair (Wize Remix) - Bootleg