PUTTY HILL

Mockumentary mumblecore. Ima li zainteresovanih?

Huh.

Iako Putty Hill deluje kao film koji ćete ili jako voleti ili još jače mrzeti, nekako mu je pošlo za rukom da me ostavi poprilično ravnodušnim i nedovoljno zainteresovanim.

Momak, Cory, je overio. S obzirom da se radnja dešava u Baltimoru to mu dođe kao da je u Srbiji umro zbog greške lekara ili da ga je zgazio državni Audi. U susret njegovoj sahrani mi upoznajemo ono što bi se moglo nazvati njegovom braćom i sestrama, majkom, bakom, prijateljima i poznanicima. Kolaž tih scena otkriva nam kako teče život u Baltimoru (tj kako ne teče), kao i zašto su ljudi uhvaćeni u toj bari poput bejbi-krokodila.

Reditelj Matthew Porterfield sve to dočarava nekom vrstom meta-mockumentary-ja. On junacima prilazi kao slučajno zatečeni novinar koji pokriva događaj, mi iz offa čujemo njegova pitanja, ali u filmu nema ni jedne jedine situacije u kojoj likovi potvrđuju njegovo postojanje. On im, nekako, služi kao povod za dijalog, i kroz te isposvesti mi saznajemo ko su junaci, u kakvom su odnosu sa Cory-jem, kao i stepen čemera u njihovim životima. Te kvazi-intervju scene ispresecane su minimalnim interakcijama među likovima u kojima neka sirova i surova emocija na kratko proviri. Ponekad umesno (baka i njena ćerka koja je izgubila sina), ponekad isforsirano (ćerka i otac na terasi).

Ukoliko ste gledali neki film Gusa Van Santa ili Larry-ja Clarka ili neki od mumblecore "hitova" znate koji stepen prljavštine, ćutanja, krupnog zrna, skejterskih akrobacija, dugokosih tinejdžera vas očekuje. Porterfieldova galerija ničim posebno ne drži pažnju i deluje kao jedan solidan eksperiment koji je povremeno (u nekom trenutku Porterfield je titlovao dijalog, jer se ništa nije razumelo šta pričaju), svojim "dogmatizmom", išao protivu sebe.

Cory je overio. So fuckin what drugim rečima.

SELEKTAH: 4minus/ 10

THE FADES

Kada je ova serija odradila svoj neočekivani i tragični 24 trenutak istog trenutka je prešla u sasvim drugu ligu. Iako je i pre toga za dve lige bila iznad tekuće horor/fantastične ponude

Kao što nas je britanska televizija na to navikla, šestom epizodom završena je i prva sezona nove britanske serije The Fades. Prvi sud o njoj dao sam vam ovde.

U suštini, The Fades je još jedna varijanta zombiexplotationa koji polako, ali sigurno postaje češći sastojak novih serija nego pripadnici LGBT populacije. U odnosu na standardne zombije, ovi jesu mrtvi, ali su im tela fit dok god uspevaju da nađu sveže krvi i mesa da se njome založe. Standardno objašnjenje otkud zombiji (virus, brale) ovde je potpuno eliminisano i stvar je dignuta na nivo romantične podele sveta na ovaj naš i onaj koji pripada dušama. Nemrtvi su u The Fades prvo bili "the fades" tj duše kojima nije odobren odlazak na onaj svet (ne nužno kao kazneno-popravna mera, već i kao posledica najobičnijeg kvara u sistemu transporta), a onda su našli načina da se otelotvore kroz konzumaciju sveže krvi.

Postoje dva tabora- The Angelics, koji su kao dobri, i na čijem čelu je neformalno tinejdžer Paul, koji ima moći da otvora portale ka onom svetu i da vatrenim laserom iz dlana ubija fejdse. Drugi tabor su The Fades, koje pretvodi John (Chris iz prve ekipe Skins), prvi fejds kome je pošlo za rukom da se otelotvori na ovom svetu. I dok među Angelicsima Paul zagovara mirno vraćanje fejdsa na onaj svet (gde će počivati u miru), Neil je pristalica oružanog fejdocida. To je ono što se dešava na frontu.

Pored toga Paul je stidljivi tinejdžer koji pronalazi prvu ljubav u vidu lezbijolike Jay. Njegova sestra bliznakinja Anna (Michelle iz prve ekipe Skins) je "najpopularnija cura u školi", ali svakako najsimpatičniji lik u seriji je Paulov najbolji prijatelj, anglo-afrikanac, Mack.

Mack razbija realnost svake epizode svojim obraćanjima u kameru u kojima nam verbalno odrađuje ono "previously in". Međutim, upravo naivnost i nevinost ove najave, kao i njegovog lika (koji je stalno u nekim polublesavim razmišljanjima) čini da The Fades ne mogu da se žanrovski jasno klasifikuju. A kao što rekoh, kada Paul oseti isto što i Bauer, ovaj šou počinje novi život.

Sudeći po oblaku apokalipse koji se navlači nad naše junake u poslednjoj sceni serije, Paula tek čeka njegov lični Valdemort.

Jack Thorne, tvorac The Fades, je, inače radio kao scenarista na Skins i Shameless UK, a ko-kreirao je bizarnu kvazi-dokumentarnu seriju Cast-Offs koju nikada nisam završio, ali koja je jebeno obećavala.

FRIGHT NIGHT

Sećate se onog wannabe MTV-ijevskog hororčića Jennifer's Body? E, pa ovo je još gore

Nisam gledao original. Od horor komedija volim Shaun Of The Dead i Zombieland. Jer u njima je smrt junaka moguća, realna, pa čak i ako je smešna. To je ključ za horor komediju. Ne narušiti ozbiljnost smrti.

Fright Night pogrešno pokušava da bude friendly sa MTV generacijom. Mislim, MTV generacija, ako je i ima, ne zaslužuje ništa sem surove smrti pred kamerama. Jer za prazninu je najbolji usisivač. U skladu sa pokušajem i Fright Night prvo pokušava da bude kul, zatim otkriva da nema šta da kaže, tu i tamo spotičemo se o neki duhovit momenat, potom sve ispunjava praznina koja traje i traje. Finale je kao u kompjuterskim pucačinama. To jest pravom životu. Dosadni gmazovi i njihove kvazi kul soker mame su pobedili. Tu negde u blizini bila je i podjednako isprazna televizija da ponudi svoju pomoć.

MTV je do jaja.

Bilo koja osoba koja drži do sebe i poštuje (i postuje) svoju individualnost treba da gleda MTV i naći će tamo dosta zajebanih sadržaja.

MTV vam neće pomoći da postanete pametni. Ali će vam pomoći da ostanete, ako već jeste.

Ne postoji "MTV kul", glupi Craigu Gillespieju, reditelju ovog sranja i još dva osrednja filma (Lars and The Real Girl i Mr Woodcock)! I nikad ti neću oprostiti što si režirao pilot za My Generation nakon koga je ovaj rimejk švedskog sitkoma ugašen!

McLovin je MTV. Kada kažem McLovin mislim Christopher Mintz-Plasse. Nažalost njega u ovom filmu ima premalo i prekasno. On je taj zdravi Idontgiveafuck MTV momenat.

O čemu se radi u filmu? Džizusfakinkrajst, zar je bitno?!! Colin fakin Farrell igra vampira!!! Nije li već to dovoljno da sami sebe ujedemo za vrat?

SELEKTAH: Sucker Punch/ 10

BEDEVILLED

Da zlo pobedi dovoljno je da dobar čovek ne uradi ništa. Ovaj film ka(j)nda ilustruje tu poslovicu. Možda čak i previše bukvalno

Bedevilled je odličan film o prijateljstvu koji je izgubio mnogo fokusom na biografiju jednog od prijatelja. Tj prijateljica.

Eto, mislim da sam konačno (a mučim se već danima, majkemiMire) uspeo da formulišem šta mi najviše smeta kod ovog filma.

Bedevilled počinje kao priča o devojci, koja radi u banci u Seulu i za koju nikako ne bi mogli da kažemo da je dobar čovek. Da ne nabrajam primere koje reditelj-debitant Chul-soo Jang obilato daje sve strepeći da nećemo razumeti. U jednom od tih primera krije se seme onoga što će probujati u nastavku filma.

Gradska devojka nakon toga odlazi u selo na ostrvu na kome je odrasla. Tu susreće svoju prijateljicu iz detinjstva, Kim Bok-nam, koja je u ozbiljnim raljama života. (spojleri!!!) Muž jebe kurve bukvalno njoj iza leđa, dok sa njom opšti njegov polu-retardirani brat. A sve to naočigled matorih rođaka koje svojom tobožnjom brigom održavaju devijantni patrijarhat. I da ne zaboravim- njena ćerka je plod multiplog silovanja, pa se ne zna ko joj je zapravo otac.

Tu dolazimo do prvog problema u filmu. Ako je u selu oduvek bilo tako (zlo i naopako), a takav utisak se stiče iz komentara zlih starica, kako to da gradska devojka toga nije svesna tj zašto bi se uopšte tamo vraćala. Ali, dobro...

Dolazak gradske devojke je onaj inicijator događaja koji mašineriju pokreće ka svom kraju. Da, ali nije tako. Gradska devojka donosi lajfstajl modernog i emancipovanog "života u Seulu", ali ako ćemo iskreno- muževljeva kurva je ta koja kod sirote Bok-nam pokreće ideju bekstva koja potom dovodi do omanjeg slešer spektakla (rekoh- spojleri!).

Po meni, gradska devojka uopšte nije bila potrebna. To jest, flešbek koji nam otkriva kako su dve prijateljice oduvek bile kakve su danas (jedna srčana i požrtvovana, druga sebična i pizda) nosi u sebi ključ za jedan film koji nama nije prikazan, jer bez obzira što je gradska devojka bila svedok tragičnoj situaciji, kao što rekoh, njeno bivstovanje na ostrvu bilo je previše pasivno, epizodno i u funkciji dublje psihologizacije glavnog lika, nikako kao ravnopravni deo.

E, ako je sve to tako, i ako je ovo portret Bok-nam, onda je ovo jedan linearan film koji pred našim očima gomila patnje glavne junakinje do tačke kada njoj pukne film tj dok joj sunce ne poruči "da ako nešto ne uradi, ima da se razboli". Pucanje filma ovde je velelepno artikulisano hladnim oružjem i vrelom krvlju. Tužni kraj u zatvoru nije kraj tog filma, već onog koji nismo gledali- o dvema prijateljicama. Baš kao ni polu-epiloški, pravi kraj koji pokazuje da se kod gradske devojke primilo nešto od Bok-namine empatije za druge odnosno osećanja pravde. Ali, kao što to i u životu biva- prekasno.

Za standarde azijske kinematografije Bedevilled ne donosi ništa novo ni na rediteljskom ni na scenarističkom planu, ali sirovom lepotom i lepom sirovošću nekih prizora (ćera u tatinom krilu, dve prijateljice na kupanju, muževljevo maltretiranje) on pokazuje da i na sledeći Joongov film treba obratiti pažnju.

Od mene toliko, a Kerovođa je hajpovao ovaj film, među prvima i međ' Srbima jedini.

SELEKTAH: 6/ 10

ALBERT NOBBS

Nakon ovog filma neki će imati problem da razumeju fatalnost Fatalne privlačnosti

Albert Nobbs je film Rodriga Garcije, reditelja čiji mi je veći deo karijere nepoznat, a ono što mi je poznatno (Passengers) želim da bude prvo što će mi vanzemaljci izbrisati iz sećanja. Ono što je bitno da znate u vezi sa njim jeste da je u njegovom prvom filmu (Things You Can Tell Just By Looking At Her) glumila Glenn Close i da je to druženje bilo nezaboravno s obzirom da ga se dvanaest godina kasnije setila za nešto što je očigledno njen kompletni autorski rad.

Kao što znate poslednjih godina Glenn Close je najpoznatija kao kontroverzna advokatica Patty Hewes, a pre toga njeno najsvežije filmsko pojavljivanje u vašem sećanju verovatno će biti lik Cruelle De Vil u 100inekom dalmatincu. Uprkos reputaciji Glenn ne živi baš Meryl Streep život. Možda se baš zato odlučila da bez blama pred nama odradi isto što i Mickey Rourkea i akonto potencijalne oskarovske nominacije ili zgoditka istog restartuje svoju karijeru kako carski valja i trebuje. Da bi bila sigurna da će "Rourke" da joj uspe, Glenn se u filmu ne pojavljuje samo u naslovnoj ulozi, već i kao ko-scenarista i producent.

Albert Nobbs je priča o ženi koja je početkom XX veka u Irskoj iz finasijskih razloga bila prinuđena da posao potraži i nađe kao u muškarac. Ono što je još strašnije jeste da je njen transfer iniciralo silovanje, pa je tako "postajanje muškarcem" bio i neki vid prevazilaženja te traume (film van njenog monologa ne produbljuje ovaj diskutabilni trenutak). Na ove oskarovski potentne momente dodajte to i da se u filmu pojavljuje i lezbijski par u kome "muža" igra Janet McTeer (koja izgleda kao Maja iz E-Playa za jedno 20 godina) i Albert Nobbs ima toliki oskarovski kapacitet da bi po prvi put u istoriji dodele ove nagrade Akademija mogla da u statuu stavi baterije i da Glenn u isto vreme primi i priznanje i vibrator.

Ozbiljnost na stranu, Albert Nobbs, konobar u hotelu u kome propala aristokratija dolazi da banči dok se gosti iz srednje klase osećaju nešto višim u njihovom prisustvu, u interpretaciji Glenn Close izgleda kao voštana figura koju je Đepeto magično oživeo. Njena interpretacija muškarca je toliko drvenasta, mehanična i skrivena iza potpuno bezizražajnog lica da ćete se veći deo vremena pitati gledamo li glumicu koja glumi ili njen CGI avatar.

Na sve to dodajte krajnje banalna rešenja za neke momente (Albert svojih ženskih pet minuta slobode provodi trčanjem peščanom plažom sa glavom podignutom ka suncu), neuverljiv razvoj Albertovog "ženidbenog" plana koji ne objašnjava zašto bi on morao da nastavi kao "muško" i nakon što otvori svoju privatnu prodavnicu i posve trivijalnu paralelnu romansu između mlade sluškinje i momka domara. A verovatno postoji i neko razumno objašnjenje za pojavu Jonathana Rhys-Meyersa u ulozici toliko nepotrebnoj i mestimičnoj da ozbiljniji filmovi takve pojave ni ne "kreditsuju".

Albert Nobbs izgleda kao toliko samouveren oskarovski zicer da je neko mislio da sve što treba da uradi jeste da Glenn Close obuče u pantalone, zaliže joj kosu i kaže joj "freeze!". Što nekako čini preostalih 110 minuta viškom.

SELEKTAH: 4minus/ 10

Da se ne ljubimo

Moja lista najboljih albuma za 2010. Godinu dana kasnije

(ovo desno sam ja)

Ovih dana kao muku mučim oko pravljenja liste najboljih albuma 2011. Iako istu pravim isključivo i samo za lične potrebe i za sopstveni plezir (uz nadu da će njeno MMG-ovanje eventualno poslužiti nekome kao svetionik) pokušavam da budem pošten. U odgovorima na pitanja- koliko si tajitaj album stvarno slušao? koliko si ga stvarno slušao zato što ti se dopao, a ne samo zato što osećaš da je zeitgeist? koliko se sećaš togitog albuma? da li će ti se on dopasti i sledeće godine? Manje-više, radi se o istim dilemama koje ima i Boris Tadić kada razmišlja o Srbima na Kosovu i onima van njega.

Zbog toga sam odlučio da se suočim sa svojom prošlogodišnjom listom i da na bazi toga kako sa odabranim albumima stojim godinu dana kasnije probam da napravim, po mene, relevantniji izbor onoga što sam slušao i voleo ove godine.

Evo te liste:

Interpol – Interpol (IV) (Matador)

1.

2. Caribou - Swim (City Slang)

3. Of Montreal – False Priest (Polyvinyl)

4. Avi Buffalo - Self-titled (Sub Pop)

5. Gonjasufi – A Sufi And A Killer (Warp)

6. Broken Bells - Broken Bells (Sony)

7. Marina & The Diamonds - The Family Jewels (679)

8. Blonde Redhead – Penny Sparkle (4AD)

9. Villagers - Becoming A Jackal (Domino)

10. Best Coast - Crazy For You (Mexican Summer)

11. Warpaint – The Fool (Rough Trade)

12. Salem - King Night (IAMSOUND)

13. Micah P. Hinson - Micah P. Hinson And The Pioneer Saboteurs (Full Time Hobby)

14. Midlake – The Courage Of Others [Bella Union]

15. Wildbirds And Peacedrums - Rivers (Leaf)

16. Allo Darlin' - Allo Darlin' (Fortuna Pop)

17. These New Puritans - Hidden (Domino)

18. Elton John & Leon Russell – The Union (Decca)

19. Archie Bronson Outfit - Coconut (Domino)

20. Crystal Fighters - Star of Love (Zirkulo)

21. Mark Ronson & The Business Intl - Record Collection (EMI)

22. The Black Keys - Brothers (Nonesuch)

23. Land Of Kush’s Egyptian Light Orchestra – Monogamy (Constellation)

24. Crystal Castles - Crystal Castles [Fiction]

25. Shearwater - The Golden Archipelago (Matador)

26. Zola Jesus – Stridulum II (City Slang)

27. The Soft Moon - The Soft Moon (Captured Tracks)

28. Sufjan Stevens – Against The Adz (Asthmatic Kitty)

29. Anika - Anika (Invada)

30. Altered Natives - Tenement Yard Volume One (Eye 4 Eye)

31. Applescal - A Mishmash Of Changing Moods (Traum)

32. High Places - Vs Mankind (Thrill Jockey)

33. Holly Throsby - See (Phantom)

34. John Grant - Queen of Denmark (Bella Union)

35. Chimes & Bells – Chimes & Bells (Bella Union)

36. Autre Ne Veut - Autre Ne Veut (Olde English Spelling Bee)

37. Andreya Triana - Lost Where I Belong (Ninja Tune)

38. How To Dress Well - Love Remains (Lefse)

39. Dark Dark Dark - Wild Go - (Supply & Demand Music)

40. Omar Khorshid - Guitar El Chark (Sublime Frequencies)/

Omar Souleyman - Jazeera Nights (Sublime Frequencies)

41. Chinawoman - Show Me The Face (Chinawoman)

42. Grimes - Halfaxa (Arbutus)

43. The Thermals - Personal Life (Kill Rock Stars)

44. Hot Chip - One Life Stand (EMI)

45. School of Seven Bells - Disconnect from Desire (Ghostly International)

46. Twin Shadows - Forget (Terrible)

47. Gonzales - Ivory Tower (Gentle Threat)

48. Pantha du Prince - Black Noise [Rough Trade]

49. Big Boi - Sir Luscious Left Foot [Def Jam]

50. Diamond Rings – Special Affections (Secret City)

Original inače ima 82 mesta, ali rekoh da ni sebe, a ni vas ne zamaram previše.

Interpol ove godine nisam mnogo slušao, jer sam daleko srećniji. Ali zato Gonjasufija jesmo. Gondža zaslužuje mesto koje mu pripada. U mom srcu. Broken Bells sam proverio na vinilu koji mi je Kepa doneo iz Londre. To je jedna fenomenalna ploča. Možda ne baš koliko mi je i pre bila. Caribouu se nisam vraćao, baš kao ni Avi Buffalo. I vožnje bajsom su prošle bez Blonde Redhead. Marina i Dijamanti mi nisu ni pali na pamet. Warpaint sam preslušavao u onom 2CD re-izdanju i mislim da sam ih malo precenio. Salem su do jaja, iako sam realno (naročito u ofisu) više slušao Black Keys. Anika je trebalo da bude bolje plasirana. To je jedna zdravo odvaljena ploča. Elton John i Leon Russell je trebalo da budu u top 5. To je album kome sam se rado vraćao i svaki put malo više uživao u njemu nego prethodni put. Twin Shadows su zaslužili bolji plasman, to je album koji se šunja, ali jednom kad stigne... Zola Jesus prija i dalje. A John Grant i više nego pre...

Naravno, da bi sada ta lista drugačije izgledala.

Ona je odraz jednog raspoloženja. Rasporeda i debljine osećanja. Trenutka. To pokušavam da vam kažem.

Ali kako taj trenutak produžiti? Dati mu večnost?

To me muči. Pametnjakovići!...

THE DEBT

Nisam siguran koju poruku Matthew Vaughn, ovaj put kao scenarista, želi da nam prenese pričom o tome kako je jevrejska pravda možda krivotvorena, možda spora, ali sasvim sigurno dostižna. Zapravo, možda je baš to poruka, ali zašto baš sada... na Arapsko proleće

The Debt je triler. Sastavljen od materijala za tri poprilično dobra trilera.

Tri člana Mosada kreću u Berlin 1966. da uhvate i privedu pravdi (dobro, Izraelu) Dietera Vogela, nacistu poznatog kao "hirurg iz Birkenaua". Plan se, nažalost, ne odvija kako su planirali. Trideset godina kasnije ista ekipa pred dilemom je šta da uradi povodom "neposlušne prošlosti". Toliko mogu da vam kažem, a da ne otkrijem puno toga.

Sledi deo teksta sa spojlerima.

Prvi triler je samo hvatanje Vogela. John Madden pokazao je zavidnu rutinu u hendlovanju hladnoratovskog Istočnog Berlina u kome Vogel sada radi kao ginekolog. Kroz priču o tri osobe (Rachel, Stephan i David) koje će od slučajnih cimera očigledno prerasti u aktere ljubavnog trougla Madden i Vaughn nam dočaravaju hiperskojevsku odanost mladih Izraelaca svojoj mladoj domovini. Same scene kidnapovanja i pokušaja prebacivanja Vogela u Zapadni Berlin urađene su majstorski napeto, ali ne donose nikakve suštinske novine u tretmanu materijala koji brojni hladnoratovski filmovi (Munchen, Carlos) već nisu prikazali.

Drugi triler je ujedno i najzanimljiviji. On se odvija u apartmanu između ovih troje i zarobljenog naciste koji na sve načine pokušava da im uđe u glavu demonstrirajući da je sila (osovine) u njemu i dalje jaka. Neke od nas ovi trenuci podsetiće na "reversed" Apt Pupil-a. Izraelci sebe teraju da budu nehumani da ne bi potpali pod njegov uticaj, a on na sve načine pokušava da se prikaže što ljudskijim. Paralelno sa tim procesom i odnosi između njih troje se utvrđuju i potom dezintegrišu, donošenjem zajedničke odluke. Ovo parče filma je bilo siguran oskarovski materijal.

Treći triler je najlošiji i najbesmisleniji. To je onaj u kome Hellen Mirren, kao ostarela agentica, radi iste stvari koje i Jason Bourne. Kako nas ona sama informiše, Rachel se nakon berlinske misije povukla iz Mosada. Sumanuta ideja da ona "bez većih problema" kreće u novu misiju kao da se do juče bavila tim poslom je blesava. Još su blesaviji Bourne/Bond momenti tokom njene potrage. A neki su, s obzirom na gerijatrijski seting, i skoro neukusni. Kako god, Mirren igra za sve pare i ako nešto spasava stvar to je ona sama.

Između ova tri trilera provukla se dilema- da li je bolja istina ili patrija? Tj da li je bolja istina po patriju ili patrija po istinu? Trojka je donela odluke, sve to je, kako vidimo iz njihovih predavanja, imalo smisla na odgoj morala i patriotizma izraelske omladine i konačno- trideset godina kasnije zadatak je obavljen. Nakon čega je otvoren put istini.

The Debt je ostvarenje koje će vam solidno popuniti "veče za film", ali još više jedna magična slika naroda kakav se samo poželeti može.

SELEKTAH: 6/ 10

HORRIBLE BOSSES

Moglo je to i bolje. Ali i gore

Mislim da naslov filma dosta toga odaje, a? Tri drugara imaju tri, na različite načine, nepodnošljiva šefa. Kad Murta dotera do Kurte, oni odlučuju da potraže profesionalnu pomoć i smaknu ih ne bi li sebi olakšali živote.

Jednostavnost i blesavost ove premise, baš kao i u sličnim filmovima (Throw Mamma From The Train) u kojima se dobrice odluče na radikalne poteze protivu zlog sveta, obećava komediju kojoj je manje-više poznat mehanizam (dobrice neće ubiti lošiće, jer bi onda i oni postali lošići), tako da iznenađenja, koja su pogonsko gorivo svake dobre komedije, treba tražiti u samim pokušajima. I tu HB pravi nekoliko dobrih i nekoliko loših poteza.

Ali, da se vratimo na likove. Horrible Bosses je i inače čorbica napravljena od ubiranja ideja ili konkretnih rešenja iz drugih filmova, ali to je najočiglednije u oformljivanju tima koji trpi. Zažmurite i na mestu Batemana, Day-a i Sudeikisa lako možete da zamislite Hangover trojku. I to ne samo zato što ih je i tamo trojica (bilo ih je i u Three Amigos i 3 Man And a Baby...), već zato što je i struktura ista- kreten, štreber i ladies lover. A reditelj Seth (odvratni Four Christmases) Gordon nije propuštao priliku da nas na te sličnosti podseti. Sve to ne znači da njih trojica nisu demonstrirala odličnu komičarsku kemiju, kao ni da u Charlieju Day-u američka komedija ima novu nadu. S druge strane, ogavni bosovi su uglavnom pobacili. Kevin Spacey reprizira svoju badass postavku postavljenu još u Seven, Jennifer Anniston je totalni miskast, a Colin Farrell je, ne samo zbog frizure, reprizirao učinak Toma Cruisea u Tropic Thunder. Što ne znači da je loš, kao ni da se ne snalazi odlično u komedijama. Ipak, ostaje utisak da ga je Gordon nakon incijacije u priču grubo ispustio.

Horrible Bosses uspešno eskivira matricu ubijanja jednog po jednog šefa, ali od trenutka kada iz te matrice iskoči on neuverljivo i neduhovito stiže do tačke raspleta, nakon koje ćete skoro sigurno imati utisak da je film završio, barem, 15 minuta prerano. Pored toga, zamerio bih filmu i što ozbiljnije ne uspeva da nas uveri da bi se ova trojica baš upustili u tako nešto (naročito Sudeikis čiji IQ ozbiljno varira tokom filma), kao i što su neke epizode (sa Jamie Foxxom) tretirane kao ćorsokaci, umesto da nađu bolje integrisano mesto u radnji.

Ali, kapiram da je većini vas i ovoliko pisanja o "ovom" (vaši navodnici) filmu previše.

SELEKTAH: 5 / 10

MOĆ VEŠTICA 23.11.2011. Mi u Srbiji rado menjamo dan za noć (Sisters Of Mercy specijal)

01. Adrenochrome (Kenny Giles Studio Demos)

02. Good Things (Strawberry Studio Demos)

03. Emma (John Peel Session)

04. Heartland (Kid Jenson Session)

06. Driver (Strawberry Studio Demos)

07. After Hours (Strawberry Studio Demos)

08. Jolene (Kid Jenson Session)

09. Some Kind Of Stranger (Unfinished Version)

10. Giving Ground (Live London 31 07 93)

11. 1969 (John Peel Session)

12. Marian (Live Brighton 01 04 85)

13. Anaconda (Strawberry Studio Demos)

14. Floorshow (Floorshow EP Demos)

15. A Rock And A Hard Place (Alternate Mix)

16. Black Planet/ Dance On Glass (Strawberry Studio Demos)

17. Temple Of Love (7'' version)

18. Valentine (Strawberry Studio Demos)

19. Something Fast (Live Boeblingen 05 07 91)

20. Alice (John Peel Session)

21. Knockin On Heavens (Strawberry Studio Demos)

22. Body Electric (Kenny Giles Studio Demos)

23. Lights (Strawberry Studio Demos)

24. Teachers/ Adrenochrome (Floorshow EP Demos)

25. Poison Door (John Peel Session)

26. Gimme Gimme Gimme (Danceteria New York City 14 04 84)

.

NAPOMENA: Baš kao i njeno živo izdanje i b92.fm varijanta ovog specijala biće limitirana za slušanje za samo 16 slušalaca (sweet 16). Ako vam je stalo da je preslušate, požurite. Dačić već rado šalje Srbina u vojnike...

.

All glory to Žozefina Rulerka

MISTERIOS DE LISBOA

Evo, recimo, uzmite moj primer

Ja volim film. Na vašu sreću ili žalost volim i da pišem o njemu.

Volim dugačke filmove. Od po tri sata i duže. Volim da zaboravim da živim i da od mene ostane samo ono "gledam".

Na Misterios De Lisboa naišao sam brsteći Metacritic-ovu listu najbolje ocenjenih filmova ove godine. Sa skorom od 82/ 100 i dužinom od preko četiri i po sata Misterios se lako plasirao na moju top 10 listu "odgledati što pre".

Ako vas na dalje ne zanima šta ja mislim o filmu (sasvim legitimno s vaše strane) preporučujem vam ovu pozitivnu recenziju New York Timesa, ali i ovu negativnu New York Daily Newsa. I jedna i druga, što se mene tiče, daju dovoljno interesantne poglede na stvar. Iako kraća, ova druga više odgovara onome što i ja mislim.

Najvažnija stvar koju nisam znao, a koju vi treba da znate jeste da je Misterios De Lisboa originalno emitovan (ne znam da li je tako i zamišljen) kao šest jednosatnih TV epizoda. Da sam to znao ne bih toliko besno reagovao na njegovu TV estetiku i TV naraciju koja, ako ćemo iskreno, odgovara onome što je Đorđe Kadijević postavio sa serijom o Vuku Karadžiću. Ono malo novina koje je čileanski veteran Raoul Ruiz (čiji mi je opus nažalost ili na sreću nepoznat) uneo pre svega na planu raskošnijeg kretanja kamerom ili efektnije upotrebe scenografije pre odgovara napretku produkcionih mogućnosti televizije u poslednjih dvadeset i pet godina nego nekom posebnom autorskom pečatu.

Odgovoriti na pitanje o čemu se u ovom filmu radi bilo je ono što sam pokušavao da uradim na svakih sat vremena, a onda sam shvatio, da kao i u životu, baviti se time i nije baš poenta. Evo šta mogu da vam kažem, a da vam ne pokvarim zabavu previše. Joao je dečak koji odrasta u manastiru. Njegova bolest (tako Proustovski) inicira pojavu njegove majke, grofice Angele, nakon čega počinje serija flešbekova koja nam otkriva biografije raznih junaka, uglavnom slivajući se iz jedne u drugu. Prvi deo filma bavi se likovima koji su manje ili više neposredno imali veze sa dečakom, dok se u drugom delu sve vrti oko neobičnog života bandita "Knife-eatera" koji nekako uspeva da se ponovo ispreplete sa Joaovim, mnogo godina kasnije.

Dijalozi su nepodnošljivi vrste "španska serija". Melodrama je pretopljena patetikom i ako se ne odvija u kamernom mizanscenu na koji su nas navikli najgori kostimirani filmovi, onda ima trenutke arthausiranja (scena u kojoj posluga unosi dve fotelje u prazan salon i nakon razgovora dva aktera ih ponovo iznosi) kojima nisam našao opravdanje, sem ako sam kraj (o kome ne smem ništa da vam kažem) nije ključ za tumačenje celog filma, jer ako sve ovo nije bilo stvarno onda su to možda bili obrisi te "nestvarnosti"... Sad sam vas tek izgubio, a? Pa, bilo bi mnogo lakše da ovaj dijalog vodimo nakon što ste i vi odgledali film.

Obično se u umetnosti insistira na onom "kako" naspram onoga "šta". Ako čitate recenzije ovog filma videćete da većina recenzenata oprašta Ruizu ono "kako" naspram ambicioznih pokušaja da se iskaže ono "šta". Ne i ja.

Misterios De Lisboa je bleda melodrama, sa dosta momenata sapunske opere, i likovima koji su uglavnom na donjem delu skale (bilo kakve) simpatičnosti ili zanimljivosti. Ruiz ne odgovara na pitanje zašto smo baš njihove sudbine ispratili, a samim tim ni zašto bi bilo bitno da u metafori "činjenice da je neko bio fusnota u sopstvenom životu" (kako onaj iz NYT lepo reče) tražimo bilo kakvu intelektualnu utehu.

SELEKTAH: 4/ 10

HOW TO MAKE IT IN AMERICA (DRUGA SEZONA)

Dozvolite mi da još jednom iskoristim priliku da vam ponovim zašto je ovo jedna od najboljih serija na TV Internetu

Juče se završila druga sezona HBO-ovog sleeper hita. Međutim, fakin šiptari (izraz koristim imajući na umu isključivo kriminogeni albanski živalj na umu) sa ove televizije nisu se iscimali da nam posle dve godine čekanja nedajbože! isporuče više od 8 epizoda u sezoni!

Kao i njeni vršnjaci Bored To Death ili svežeplasirana (istotakođerodlična) serija Enlightenment i How To Make It In America je formalno polusatni dramedy, ali za razliku od preostale dve ona je stilizovana kao oživeli katalog neke ultrakul džins marke (kada kažem marke namerno ne kažem brenda, jer šta ja znam o marketingu). Scene iz života nekoliko Njujorčana u potrazi za svojom profesionalnom srećom, koju im manje ili više kvari ono što ih sačekuje na ličnom planu, efektno su ispresecane editorijalima sa njujorških žurki, ulica ili zapećaka. Ne znam koliko sve to odgovara realnosti, ali nešto mi govori da bi Njujorčani verovatno voleli da je tako. Ili- barem tako.

Odustvo negativaca, benignost nesrećnih slučajeva, iskrenost prijateljstva, oštre žaoke bivših ljubavi, blesava svakodnevica Njujorka, naznake svetske krize... sve su to i dalje elementi koji su razbacani duž priče koja kao da je osmišljena od strane gradonačelnika Bloomberga da stanovnicima ovog grada vrati optimizam na rezerve s kraja sedamdesetih ili sredine osmadesetih ili kraja devedesetih ili kad god je tamo već bilo naj'ače.

Neverovatno je sa koliko jednostavnosti likovi sebi krče put kroz priču, sa koliko simpatija uspevaju da manevrišu svojim životima i koliko osmeha vam vraćaju na lice, po epizodi.

Sve suprotno od Sex and The City, dakle.

NOVE SERIJE

Life's Too Short

Šta da mislim o seriji u kojoj je u prve dve epizode gostujući Liam Neeson bio najzabavniji momenat?! (Liam Neeson rules!) Pri tome njen ko-autor, Ricky Gervais, izjavljuje da je ovo "najsmešnija stvar koju je ikada radio". A nije.

U sada već iritantnom maniru kvazi-dokumentarističkog šatro-rijalitišouovskog praćenja ljudi i događaja (Office, Parks And Recreation, Modern Family), Life's Too Short, dakle, prati život najpoznatijeg glumca među "malim ljudima" (i obrnuto)- Warwicka Davisa. Kako nam wikipedia otkriva na ideju su došli (Gervais i njegov kreativni partner Steven Merchant) kada su sa Davisom radili na Extras, kada im je on pričao o svojim ličnim i profesionalnim mukama. Na papiru sve to je bez sumnje izgledalo kao da ima veliki potencijal...

Na ekranu- pa ne baš. Međutim, problem nije u Warwicku i njegovom životu, problem je u Gervaisu i Merchantu koji na isti način na koji su nam uvalili The Office (ima li kraja blamovima?) i Extras (ima li kraja blamovima i poniženjima?) pokušavaju da nam komično razigraju Warwickov život. Smanjite Gervaisa na njegovu visinu i imaćete Extras, stavite Davisa u fabriku koja se bavi prodajom papira i dobićete Office.

Većina komičnih scena potiče od Davisovog gervaisovskog zaticanja u situacijama u kojima ili on nije svestan sopstvenog blamantnog ponašanja ili trpi skoro nehuman tretman od strane drugih ljudi, pa su njegovi napori da to prevaziđe klackanje između blama i poniženja.

Warwick je dobar. Johnny Deppovo (gost u drugoj epizodi) uzvraćanje udarca za prozivke na dodeli Golden Globe nagrada je lep primer da komičar (Gervais) ume da se dosta oporo našali i na svoj račun. Ali "comedy gold" o kome Gervais priča dao je jedino Liam Neeson kao holivudska zvezda koja pokušava da uđe u svet improvizacione komedije vicevima o Sidi. Urnebesno!

Ću gledati, jer sve što dolazi od firmi Gervais/Merchant i Lucas/Walliams i dalje funkcioniše kao najefikasniji anti-depresiv za "život" u Srbiji.

AUTOPARK - Mi pomeramo stvari

Ali ne u Srbiji...

SUCKER PUNCH

Nažalost, ovaj film nije urađen ni po kakvom stripu ili slikovnici pa da možemo da kažemo da Snyder nije baš najbolje shvatio isti ili da je napravio "loš transfer na veliko platno". Ovaj film je ono što izlazi iz dupeta najgorih reditelja

(Koliko sam recenzija započeo ovako) U mojoj knjizi Zack Snyder je autor tri i po odlična filma. Zato sam i uzeo da gledam Sucker Punch (konačno!) iako su mi svi govorili da ima boljih načina da se proćerdaju skoro dva sata života (Preokret!).

Objektivno: ovo je najgori film koji sam pogledao na engleskom jeziku ove godine.

Subjektivno: nikada sebi neću oprostiti što nisam manje principijalan.

Sucker Punch je priča o tinejdžerki Baby Doll (svaka sličnost, a ima ih, sa Bebi Dol je slučajna) koja pokušava da pobegne iz mentalne institucije u koju ju je strpao zli očuh nakon što je, igrom nesrećnog slučaja, ubila svoju mlađu sestru. Svemu tome prethodila je smrt njihove majke. Po dolasku u ludaru Baby Doll maštom kreira svet u kome su neočekivano zgodne lujke zapravo igračice sleš prostitutke koje zli bolničar/pimp rentira svojim gostima. Devojke pre nastupa vežbaju u baletskoj školi neke ruske madam. Međutim!...

Kada Baby Doll zaigra otvaraju se novinovi svetovi koji izgledaju kao unutršanjost kompjuterske igrice, unutar kojih Baby Doll i njene četiri ortakinje, poput Charliejevih džiajdžoovaca čas ubijaju zombi Švabe u II svetskom ratu, čas kolju bejbi zmaja izvršavajući kretenske zadatke koji su svi, paj sad!, alegorija za stvari koje treba uraditi u stvarnom svetu da bi se pobeglo iz ludare. Na koji način vitlanje mačem, pucanje iz bazuke i sloumoušn gimnastika "s ove strane mozga" gostima izgledaju kao impresivni ples (jer se ubiše od aplaudiranja) nikada nije objašnjeno.

Početak i kraj filma su "stvarnost", vizuelno režirana kao serija muzičkih spotova koje obično pokrivaju solidne obrade popularnih hitova (Sweet Dreams, Where Is My Mind). Praktično bez dijaloga, sva u naponu da prazninu ispuni makar simulacijom emocije. Svet bordela je prvi nivo mašte koji vizuelno i dramaturški nastavlja matematičku preciznost Watchman. U njemu ima još manje emocija, ali se prostor za njih još žešće pravi. "Inception" nivo je retardirana simulacija kompjuterske igrice koja se čak četiri puta (od nekog trenutka pomutio mi se um i počeo sam da premotavam film) ponavlja po istoj matrici- cure dobiju zadatak, mi ne brinemo za cure, jer one ne mogu da poginu (a kako bi, kad skaču iz aviona bez padobrana?), mačevi i eksplozije sevaju, zadatak je izvršen...

Sucker Punch je toliko nepodnošljivo g.l.u.p., dosadan i besmislen da zaista kod svakog normalnog gledaoca (da suzim- kod onog koji nije slep) priziva pitanje- da li je ovo iko (IKO!!!) odgledao pre puštanja u bioskop?

I nemoj neko da mi je pomenuo fetišizaciju, kemp ili post-ironiju. Čak ni post-sviranje kurcu.

SELEKTAH: DNO DNA!

MMG na B92

O filmu koji pokazuje kako i sasvim malo dobra uvek može pobediti mnogo zla

Srbijo među palmama, slušaš li? Ovu pjesmu koju pjevam, tebi, samo tebi.

BELI BELI SVET

Evo šta sam tvitovao gledajući poslednji zajednički uradak Olega Novkovića i Milene Marković

poceo sam da gledam beli, beli svet. pocetak obecava. ko neki von trierovski mjuzikl. i nezaobilazna srpska karacina

ona: jedi govna mars napolje picketino! odmah znam da nije iranski film

jebote, ovo stvarno mjuzikl!

pardon, opera. za dva dinara, druze

aj, da damo ahmedinedzadu olega za panahija

filmove olega novkovica opisao bih kao skup situacija u kojima lud bukvalno jebe zbunjenog

uliks fehmiu izgleda kao djule van gogh. neplanirano

kaze zozefina za replike- ovo je serbian for dummies

nema srpskog filma bez incesta

nema incesta bez srpskog filma

internacionalni naziv belog, belog sveta nazalost nije dope serbia

nije to taj kvalitet

zozefina, aj mi napravi belu, belu kafu

u nekoj paralelnoj dimenziji breht uzima milenu u krilo i kaze joj- upisi, sine, medicinu

.

SELEKTAH: Taman kada ste pomislili da je Sutra ujutru najgori srpski film nakon Ordinary People...

A SEPARATION

Iranski filmovi, zahvaljujući Panahiju, možda izgledaju kao rijaliti šouovi u zemaljama četvrtog sveta, poput Srbije, ali u njima kuca zdravo, rumunsko srce

A Separation je jedan sasvim običan film. Žena odlučuje da ostavi muža koji neće da zajedno sa njom emigrira iz Irana, jer ne može da ostavi oca obolelog od Alchajmera. To pokreće lanac nemilih događaja koji supružnike vraća na početak puta. Ne braka, nego razvoda. Eto, sad sam vam malo izspojlerisao stvar.

Sve je režirano u prepoznatljivom gerila realizmu bliskoistočne kinematografije (a kada kažem bliskoistočne mislim rumunske), reditelj je poput trajpoda neprimetno gurno svoju kameru u, inačen, regularan tok stvari i tek pomalo montažom oblikuje stvari. Mislim, tako sve izgleda. Ali, nije. Meni (još neko vreme) nepoznati iranski autor Asghar Farhadi (koga ću zauvek pamtiti po tome što nam je pomogao da 90% izaberemo ime za dete- TOP SECRET za sada!) đavolski umešno je sproveo svoje glumce od tačke A do tačke B orkestrirajući sve psihološke detalje kako bi ova, skoro trilerozna, drama do samog kraja uzbuđeno disala.

Sab-rašomonski igrajući se sa nama samima, Farhadi nas pušta da sami prisustvujemo događajima, a onda nas kroz iscrpljujuće sukobe likova oko toga šta se stvarno desilo tera da i sumnjamo u ono što smo videli svojim očima. Jer ništa nije kao što jeste. U pozadini priče o dva zavađena para proviruju osiromašena prava žena, kao i socijalni jaz između onih koji se ne osećaju bogatim i onih koji se osećaju siromašnim. Iran tu nije mnogo drugačiji od drugih zemalja.

Međutim, više od svega, A Separation je priča o individualnom osećanju krivice, odgovornosti, morala i sebičnosti. I u toj kombinaciji jedne skoro crnohumorne žanr priče i suptilnog psihološkog profilisanja leži sličnost sa recentnom rumunskom kinematografijom. Ta osa devijacije, usled siromaštva korigovana nepopustljivim državnim sistemom, bez sumnje se proteže i preko naše zemlje, iako nema filmova na tu temu. A još manje ovakvih filmova.

A Separation će se prikazivati na ovogodišnjem Autorskom festivalu. Ne propustite.

SELEKTAH: 9minus /10

MMG u NIN-u

Moj primerak novog NIN-a izgleda ovako. A vaš?

Plus, za ovaj broj pišu i Maja Uzelac i Ana Rodić. A i Spaić se kurči. Doduše prstom.

.

Fala Žozefini Rulerki.

BLACKOUT BEACH - Fuck Death (Dead Oceans)

What I've felt, what I've known, always shined through in what I've shown

Antony

Klaus Nomi

Nick Cave

Mark Hollis

Pere Ubu (zapravo David Thomas)

Moonface

Na njih me podseća ovaj treći po redu (i prvi koji ja slušam) solo album mog vršnjaka Carey-a Mercera, frontmena meni dragih Frog Eyes i člana još dražih Swan Lake. Ovo je verujem i omiljeni album Sadako Yamamure.

Mislim, ovo je prog-rok, jel da? Peter Gabriel je možda snimao ovakve albume, samo mene mrzi da proverim. Robert Wyatt nikada nije bio ovako mračan.

Huh.

Rekao sam da mene muzika Blackout Beach podseća na pobrojane izvođače, a ne da će i vas.

Ne znam koje je idealno vreme za slušanje ovog albuma, ali poslednjih dvadesetak sati mi deluju tako.

Nema puno ritma u ovoj muzici. Mislim, udaraljki, perkusija. Carey forcira pesmu kao zvučnu stihiju kojom gospodari njegov vokal. Kao reku koja nikada neće naići na vodopad.

David Eugene Edwards (iz 16 Horsepower)

On je odlična referenca. Zamislite da on komponuje na sintisajzerima i da krade muzičko trnje iz iste kutije iz koje i Eric Copeland. Isti taj bestežinski vapaj u glasu, jedino što Mercerova spiritualnost deluje nekako hospitalizovano. Ne rugam se, samo pokušavam da dočaram koji tačno osećaj modernosti ovaj album poseduje.

Suicide

Ima neke jeze svuda okolo ove muzike, u prostoru u kome je snimljena, u vazduhu koji nam ostavlja. Nečeg sintetičkog kao kod Vege i Reva.

Neko pokušava da se ubije u radijusu od 20km svaki put kada ovaj album zasvira.

Najduža pesma se zove Drowning Pigs.

To traje.

Magičan dron sa monotonim pulsom koji cvrčka kao metalni svitac. A glas visi kao obešen.

Završna pesma zove se Sending Postcards to a Ghost.

A zar nije trebalo svaka da se zove tako? To bi olakšalo sve, i onima koji slušaju i onima koji pišu onima koji bi trebalo da slušaju.

Kate Bush je snimila album o zimskoj idili. Blackout Beach su snimili album o tome kako je stvarno bilo devojčici sa žigicama.

Fuck death! Iskreno i od srca.

SELEKTAH: 8plusplus/ 10

MOĆ VEŠTICA 16. 11. 2011. Breokret!

000. Modeselektor - Evil Twin – Monkeytown - Monkeytown

.

001. Rammstein – Mein Land – Universal – 7”

002. The Dø - Playground Hustle - Unknown

003. Heartless – Late – Southern Lord - Hell Is Other People

.

004. Friends - I'm His Girl – Lucky Number – 7”

005. Rebekah Del Rio – Fragilidad – Bajo Basement - All Of My Life

.

006. Skoal Kodiak – Pinomage – Load - Kryptonym Bodliak

007. Loch Lomond - Made Of Ink – Chemikal Underground - Little Me Will Start A Storm

.

008. Cooly G – Landscapes – Hyperdub – Landscapes 12”

009. Mogwai - Drunk And Crazy – Sub Pop - Earth Division EP

.

010. Hemant Bhole - Sansani Khez Koi Baat – Finders Keepers - Bollywood Bloodbath: The B-Music Of the Indian Horror Film Industry

011. Exitmusic - The Modern Age – Secretly Canadian - From Silence EP

.

012. The Count & Sinden - Desert Rhythm (XXXy Remix) – Domino - Mega Mega Remix

013. Soema Montenegro - En el viento – Western Vinyl - Passionaria

.

014. Leviathan - Contrary Pulse – Profound Lore - True Traitor, True Whore

015. Shabazz Palaces - Yeah You – Sub Pop - Black Up

.

016. Void - All White Neighborhood – Dischord - Sessions 1981-83

017. Shut Up And Dance feat. Peter Bouncer - Raving I'm Raving – Shut Up And Dance – 7”

.

018. Diana Brown & Barrie K. Sharpe - Sunworshippers (Part I & Part II) – FFRR - The Black, The White, The Yellow And The Brown(And Don't Forget The Redman)

019. Parenthetical Girls - Under The Ivy (Kate Bush Cover) – Bandcamp - Demos For The Dreaming

.

020. Zomby – Trapdoor – 4AD – Nothing EP

021. Keep Shelly In Athens – DIY –Forest Family - Our Own Dream

.

022. Steve Hauschildt - Blue Marlin – Kranky - Tragedy & Geometry

023. Mylene Farmer - Fuck Them All – Universal France - Avant Que L'ombre

.

024. Zambri – Heather – Kanine - Glossolalia

025. Fatima Al Qadiri - D-medley – New Silent - Genre-Specific Xperience

.

026. David Lynch - Stone's Gone Up – Sunday Best - Crazy Clown Time

.

027. Modeselektor – Shipwreck – Monkeytown - Monkeytown

.

Inače, hvala svima koji su doprineli da prošlosredni specijal postane jedna od najslušanijih emisija u (b92.fm) istoriji Moć veštica i najslušanija emisija ove sezone posle samo sedam dana od svog emitovanja. Hvala i b92.fm ekipi koja je tome nesebično doprinela.

Mali koraci, ali ih je mnogo.

KATE BUSH - 50 Words For Snow (Fish People)

Teško da ćete za zimu 11/12 naći boljeg partnera

Albumi Kate Bush su kao hronologija ljubavnih veza jedne žene. Oni prvi poseduju strast, opijajuće melodije, krike, uzdisaje... Zrelo doba donosi smireniju atmosferu, bujnost ljubavi, privrženost, nežnost. Sa Sensual World smo već debelo u braku, sa decom. Red Shoes je razvod, kriza, komešanje emocija u svim pravcima. Sa Aerial počinje zrelo doba. Ona faza veze u kojoj se jedinka ma koliko voljena od partnera vraća sebi, da sumira ostvareno, da se reanimira, da pokuša da odgovori na ona bitna pitanja o filozofiji univerzuma. Otuđivanje u nečijem naručju. Ali šta ja znam o tome? Možda mi je zato Aerial, koliko mu god vremena posvećivao (a jesam!) i dalje van domašaja srca. 50 Words For Snow mogu da razumem i to više kao muzičko, nego kao ljudsko ostvarenje, neka osećanja mogu pre da naslutim, ili da ih pri

željkujem. Kate Bush kao da pokušava da unese malo misterije u svoju skućenu ljubav. Igre radi. I njenog opstanka.

50 Words For Snow je formalno album koji je Joanna Newsom već napravila. Kod nje (na Ys) je bilo pet dugačkih folk tema vrlo narativnog tona. Kod Kate ih ima sedam, ali dve prelaze deset minuta, a ni jedna ne silazi ispod šest. Hoću da kažem, koliko god ovo izdanje bilo progresivno i aktuelno/moderno, za mlado, hipstersko uvo ovde nema "nepoznate teritorije". Ovo je "nešto novo" za nas, stare, večite fanove Kate Bush.

Sve je u atmosferi, sve je kao sankanje po ravnici, tu i tamo neki breg. Zimska idila pogođena je svakom notom. Mnoga krsta zavijaće se u ćebe uz ovo i toplu čokoladu. Možda je miss Bartolozzi tako nešto i imala na umu kada je sela za klavir. Ali Sneškobelići su čudni. Njih pre nije bilo!

Baš kad sam poverovao da Kate može da peva i sa bolesnim zubom pročitao sam da je to njen sin, Bertie, na početku Snowflakes (good luck sa tim, Lily Elliote!). Stephen Fry nabraja imena za sneg u naslovnoj temi, a njen idol Elton John zvuči ozbiljno sumnjivo u Snowed At Wheeler Street. Još neka dvojica koji su se i ranije muvali po njenim izdanjim

a su tu. Možda bi joj bilo lakše da je pozvala Petera ponovo, ionako je Don't Give Up jedna od najlepših pesama svih vremena. Naročito ljubavnih. Vremena, a ne pesama.

Mene 50 Words For Snow najviše podseća na Sensual World. Jedino što je ovde... hm... pa... senzualnost zamenjena maštanjem o tome. Možda je baš zato 50 Words album na drugu loptu. Onaj koji će od vas tražiti da i sami zamislite, pre nego da osetite. I ne zaboravite, čim dođe proleće ovaj album će se otopiti i nestati.

SELEKTAH: 8plus/ 10

A onda je Ana Rodić poželela da docrta nešto na mom portretu. Što da ne?

„…taj neki užasno samouživajući moment i svesno autistična ideja oko ovog albuma. Mala KB hoda u mom obliku po belim Nepalskim vrhovima.

Ledeni vetar u unutrašnjosti glave. Pa, da. Mnogo je dobro …” to sam samo ja kao oduvečni obožavatelj KB.

Napomena: Inače, ta intima koju žene bez problema pokazuju u rukopisu a koja je posledica neprerađene nesrazmerno procentualno povećane anime kod KB je nadograđena nečim što bi se obično među prostim i jednostavnim ljudima nazvalo “histeričarka” a što je ljudima istanjenog ukusa i prefinjenog duha (čitaj meni) odmah upakovano u folder apsolutno božanstvenog.

Dosledna.

Hipi.

Nova.

Sneg je svakako angažovana tema u vreme straha od globalnog otopljavanja i u tom smislu je opet nešto što mene baš dotiče i što me u zadnjih par godina baš ozbiljno zanima, jer tih par spejs šatlova u koje će se ukrcati odabrani neće primiti ni mene niti bilo koga čak ni klasno par kasta iznad. Tako da, da. Ja baš imam interes da se očuva ova planeta.

RIHANNA - Talk That Talk (Def Jam)

Već treći put za redom Rihanna pravi nešto što je pre skica ili kupusara od materijala od koga treba nešto napraviti nego zaokruženo autorsko izdanje

Da MMG(.com) nije mrtav dokazao bih vam da sam pisao o svim albumima najbutkastije barbadoske dive. Bio sam i na koncertu. Nemam majicu. Mislim da imam solidnu predstavu o njenoj karijeri.

Rihanna ne zna šta bi. Ali joj prija da bude uvek popularna, uvek pri vrhu (po broju prvih mesta na Billboardovoj listi ispred nje su samo Beatles, Michael, Madonna i Mariaha) i uvek u trendu. Ona se nije kao Britney popela na vrh sveta i postala simbol bilo čega. Nije potom postala "girl gone bad", iako bi žarko želela. A nije ni, kao Beyonce, svoju karijeru izgradila na američkoj strategiji "leading from behind" pažljivim izborom pesama i saradnika. Rihanna je negde između, uspešnija i simpatičnija od Pink, ali i dalje na nivou "klinke" koja i dalje uprkos značajnim uspesima nije zaokružila svoj umetnički indentitet. Nešto za šta je Lady Gagi trebalo godinu dana.

Nažalost, Talk That Talk, u ničim izazvanom nizu "svake godine po jedan", neće ni njoj ni nama pomoći da je negde pozicioniramo. Kao i većina američkog mejnstrima i Rihanna najveći deo inspiracije crpi iz reprodukcije transičnog Eurodancea (Jam & Spoon) i elektrom nabildovanog popa (Calvin Harris/ David Guetta fazon). Za razliku od Rated R, pa i Loud, TTT deluje malo ujednačenije. Tokom đuskanja uz njega neće vas pravo niotkuda zateći neka Slashom protkana rok stvar ili neka ogavna balada a la California King Bed.

Dr Luke i Star Gate dominiraju kao producenti, nesrećnom The Dreamu koji joj je napravio najveći hit u karijeri (kako koji, bre?!!) dato je minut i osamnaest sekundi prostora za neki nestašni Destiny's abortus- Birthday Cake. Što se mene tiče, najjaču stvar, Cockiness (Love It) uradio je meni po imenu malo poznati Bangladesh (autor Lil Wayneove A Milli). U manje od tri minuta on je maznuo seksipil od Nicki Minaj, protkao dabstep podlogu zbrčkanim toustingom, i zamolio Rihannu da nam ponavlja "I love it I love it when you eat it..." Zbog ove stvari njen greatest hits će biti maksimalno grrreat.

Možda vi mislite da je semplovanje The xx u Drunk On Love ono što Riri čini prijateljicom hipster ekipe, ali, sorry, drugari- fakin Shakira je obrađivala i iskreno hajpovala ove Britance pre nego što sam i ja skapirao da su zaista do jaja (fala kolezi MegaMartinovomOcu koji ih je nemilosrdno vrteo danima u ofisu). A u prilog Rihanni kao hipsterskoj miljenici međ mejnstrim izvođačima nikako ne ide ni trećerazredni TLC r'n'b Watch N'Learn ili trećerazredni Willson Phillips pop u We All Want Love, baš kao ni završna Linda Perry-jevska punoplućna balada Farewell. Moram da priznam da mi ni novi singl You Da One, sa svojim dečijim, skoro retardiranim refrenom, ne ulazi u uši. Naročito dok je napolju minus previše.

Za sve nas koji smo obožavali što je Rihanna jedina cura na svetu ovaj put imamo nešto manje štetnu po zvučnike Where Have You Been i, što se mene tiče, poprilično thrillaxing singl We Found Love. Talk That Talk, sa Jay-Zijem je rasna & masna Rihanna i iako nije Umbrella 2 samo tako čini da automobili pocupkuju. U istu kategoriju spada i već spomenuta, nešto dramatičnija, Drunk On Love.

Još jedan Rihannin album, dakle. Ništa manje, ništa više.

SELEKTAH: 6/ 10

MARGIN CALL

Glengarry Glen Ross u kome su svi pičke (čak i veće nego što su bile u Glengarry Glen Ross)

Evo šta znači izraz "margin call":

A broker's demand on an investor using margin to deposit additional money or securities so that the margin account is brought up to the minimum maintenance margin. Margin calls occur when your account value depresses to a value calculated by the broker's particular formula.

Ništa ne razumem, pa imam problem da proniknem u metaforu.

Ali to me neće sprečiti da vam pišem o ovom (od kritike poprilično hvaljenom) filmu.

Slično GGR i Margin Call se dešava tokom jedne noći tokom koje stvari neplanirano kreću nagore. Iako nije rađen prema pozorišnom predlošku (kao GGR) Margin Call manje-više tako deluje. Serija kamernih scena, sa fokusom na dijalogu, pokušava da nam dočara kako je počela svetska ekonomska kriza, tj kako je to moralo izgledati u nekoj tamo prvoj firmi koja je pokrenula lanac bankrota.

Radnja počinje trilerozno. Otpuštanja su u toku, jedan od radnika (Stanley Tucci) koji je radio u odeljenju koje se bavi rizicima poslovanja ostavlja svom podređenom USB sa porukom da proveri njegove kalkulacije, kao i da "bude oprezan". Ovaj relativno brzo razrešava započetu formulu i otkriva (da pojednostavim) da je firma u buli nad bulama. Alarm instantno aktivira kompanijski lanac ishrane i solidan deo filma protiče u penjanju njime sve do najviše instance koja treba da odluči o sudbine firme, zaposlenih, berze i... celog sveta.

J.C. Chandor, debitant i na polju scenarija i režije, u čitavu priču ulazi srcem, koje kuca na pravoj strani. Kroz niz detalja on nam dočarava da među akterima zapravo nema nikoga koga bi radije spasli nego gurnuli pod autobus. Svi su pohlepne, sebične pičketine kojima su podređeni samo produžena ruka za grabljenje novca, dok tu i tamo neko parčence ljudskosti proviri ako treba ožaliti mrtvog kućnog ljubimca (neprejebivi Kevin Spacey) ili ožaliti sopstvenu gorku sudbinu koja više neće imati četvrt miliona dolara godišnje na raspolaganju (hijerarhijski najniži pacovi).

Ovakav odnos prema likovima s jedne strane uspeva da trijumfuje moralnom pravdom (iako smo mi izgubili), donekle nas upoznaje sa brutalnim načinom berzanskog (volstritovskog) poslovanja (ali ništa specifičnije nego što smo to do sada mogli da vidimo), ali čini da likovi (a impresivni kast pored pobrojanih čine još i Jeremy Irons, Demi Moore, Simon Baker, Paul Bettany, Zachary Quinto) deluju previše marionetski u rekreaciji ovog "istorijskog događaja". Pored toga, bez paralelne radnje (ona sa otpuštenim Tuccijem je, ipak, samo veliko slovo i tačka ove priče), sa dosta repeticije u prvom delu ("imamo problem!") i bez pravog dramskog klimaksa, Margin Call vas neće involvirati u priču koliko bi trebalo. Ali će ostati ciničan komentar (upravo otpušteni radnik vesnik je velikog fajronta) na događaje koji još uvek nisu za nama.

SELEKTAH: 6minus/ 10

CAVE OF FORGOTTEN DREAMS

U svom asketskom pristupu Herzogov film je možda na istom nivou sa temom kojom se bavi. Ali nas petoro smo skoro zaspali gledajući

Za Herzoga kao autora igranih filmova još uvek nisam mentalno stasao.

Ali neke njegove dokumentarce volim. Pre svega zato što mi nije jasno da li i u kojoj meri on temu kojom se bavi, kao i sve sagovornike koje je za tu priliku sakupio, izvrgava manjem ili većem ruglu, ili za sve treba kriviti njegov engleski jezik sa jakim nemačkim akcentom, kao i "naivnost" u autorskom pristupu. Kako god, u Cave Of Forgotten Dreams, dokumentarcu koji se bavi Šove pećinama na jugu Francuske u kojima su slučajno pronađeni najstariji i najočuvaniji pećinski crteži (stari oko 35.000 godina), tek povremeno se javljaju momenti u kojima je ta njegova "šega" sa temom i akterima očigledna.

Jedan od tih momenata je kada priča sa francuskim arheologom (bivšim cirkusantom!) koji na svom oskudnom engleskom pokušava da dočara dušu ovog otkrića i šta to za njega predstavlja. Moraćete da se nasmejete.

S obzirom da je po pećini kretanje bilo dozvoljeno samo po postavljenim metalnim stazama, dok su za snimanje bile odobrena samo četiri hladna rasvetna tela, ne mogu da vas lažem da način na koji je sve zabeleženo pleni više nego što bi Discovery-jeva emisija na istu temu. Zapravo, kad smo kod Disovery-ja, ovaj Herzogov film je u velikoj meri zarobljenik te estetike i tog bavljenja temom. Tek povremeno u polu-hipi priči nekog od istraživača mi dobijamo nešto čega bi inače bili pošteđeni u običnoj naučno-popularnoj emisiji. S druge strane, uprkos mom navijanju za neozbiljnost Herzogovih namera, ono što smo čuli u kombinaciji sa onim što smo videli nije baš podstaklo na dijalog moje moždane ćelije.

Crteži na zidovima pećine, kao i sam prirodni "svarovski" dekor iste, svakako spadaju u nešto što treba videti. Verovatno najbolje uživo. Ali kad se materijal koji se bavi time, bez ponavljanja, stavi na gomilu, mogao je ovo biti daleko bolji kratki film.

SELEKTAH: 4plus/ 10

BREAKING BAD (ČETVRTA SEZONA)

Iako promo posterom dominira smrknuto lice Waltera Whitea ovo je bila sezona o jednom od najbadnijih negativaca ikada- Gustavu Gusu Fringu

Bad spoilers ahead.

I četvrtom sezonom Breaking Bad potvrđuje da je i dalje (iako ozbiljno čalendžovana od Boss) najbolja TV serija na Internet ekranima.

AMC i Vince Gilligan ne menjaju bitnije dobitnu formulu. Od događaja u prvoj epizodi do burnog finala u poslednjoj možda prođe par nedelja. Većina scena i dalje je pozorišno rešena na pozornicama koje su manje-više iste kao i do sada (ok, u ovoj sezoni idemo u Meksiko dvaput, ali na isto mesto!). I ovu kreativno-budžetsku ravnotežu svakako treba uzeti u obzir kao veliki plus ove serije, naročito u odnosu na druge AMC-ijeve serije koje pokušavaju isto (i pokazatelj malim TV kinematografijama kako se sa malo može mnogo).

Ako je prethodna sezona u najvećoj meri (iz ove perspektive) "bila" Jessiejeva, u ovoj sezoni prvi tim (Walter, Jessie, Skylar) ide u drugi plan i mesto pravi Gusu i, treba napomenuti, njegovoj ekipi (pre svega Mikeu, a onda i prijateljima iz Meksika). Bez sumnje, Gus je negativac nad negativcima, čovek koji progovara samo kad mora, uvek bez viška reči (manir koji, doduše, karakteriše većinu Gilliganovih negativaca). Vidimo da je njegova inicijacija u svet kriminala bila podjednako krvava kao i potezi koje će on sam povlačiti. Gus je, sa svojim sajdkikom Mikeom, poput tumora, crne mase koja proguta sve pred sobom. Tiho. I neupadljivo. Monstruozno proračunat on nije računao samo sa jednom stvari (baš kao ni mi) da se Mr. White kada više nema gde pretvara u Mr. Heisenberga. Gusovo "Terminator" finale je scena-spomenik liku za koga je malo ko i verovao da je čovek. S druge strane ne treba smetnuti s uma ni moguću metaforu Gusovog biznisa kao surovog kapitalističkog modela koji s jedne strane relativno lako (preko fast food franšize) pronalazi način za širenje, dok s druge ne preza ni od čega da svoj biznis sačuva. U tom smislu Gus Fring u sebi ima, iako devijantne, sve osobine idealnog i požrtvovanog američkog biznismena.

Iza leđa ovom životopisu mega-negativca, Mr. White je zaboravio da je bolestan (baš kao i Gilligan, tako da u petoj sezoni treba očekivati re-kancerizaciju stvari). Čini mi se da je najveći akcenat uspešno stavljen na obnovu njegovog odnosa sa Skylar tj reafirmacijom rasturene porodice. Whiteov trijumf, uz Skylarinu ličnu "hajzenbergizaciju", bez sumnje će dovesti do bračnog ujedinjenja- jer njih dvoje više nemaju nepremostive razlike, već samo sličnosti.

Jessieju je opet posvećena posebna pažnja. Podjednako su čačkane njegova nesigurnost i kao i dna koja je on spreman i sposoban da dotakne. Načini na koje autori barataju dinamikom njegovog odnosa sa Mr. Whiteom ne prestaju da impresioniraju. Njih dvojica jesu otac i sin iste majke.

Hank je sezonu proveo na klupi za rezervne igrače, sa nešto malo više pronicljivosti nego što je to bilo uverljivo. Ali njegovo sedenje kod kuće omogućilo je da situaciju sa Gusom ispratimo kao "probleme unutar porodice", a ne kao policijsko rešavanje nekog slučaja. Da Marie nismo pustili u šoplifting jedva bi znali i da je živa. Isto važi i za sirotog Walta Džuniora koji je dobio auto i par prilika da ocu bude sin. Krajnje je vreme da ovi likovi uzmu ozbiljnije učešće u avanturama Waltera seniora.

Moji komplimenti idu i Jonathanu Banksu koji fantastično dočarava visoku cenu lojalnosti jednom čoveku. Baš kao i Bobu Odenkirku koji kao advokat Saul Goodman bukvalno krade svaku scenu svojom vanserijskom fleksibilnošću za brige drugih.

MMG na B92

O filmu koji će pružiti pomoć našim dragim baba-tetkama

Ide uz napolitanke. Baš kao i recenzija.

DRAKE - Take Care (Cash Money)

Možda je Kanye ekipi učinio magareću uslugu

Nakon pet slušanja (a koliko je vama u ovoj hajpereri svedostupnosti dovoljno?) čini mi se da kanadaski r'n'b reper Drake na svom drugom albumu ne pokušava da bude Kanye namesto Kanyea, ali bi da nam pokaže da sa kreativnim arsenalom koji je ovaj poverio američkom mejnstrimu i on može da uradi nešto slično.

Obratite pažnju kako sam u jednoj rečenici isporučio sve informacije, izneo tezu i naslutio sud o njoj.

Naravno da ne može. Drake. Ne ja.

Počnimo od omota. Ukoliko je želeo da pogađamo kojoj masonskoj loži pripada Drake je uspeo u tome. Ukoliko je probao da nadkanjeizuje Kanyea ekscentričnim imidžom možda je mogao da odabere neku drugu epohu za promociju, a ne jeftino ripovanje ansambla Renesans. Ali, Drake kanda želi da nam poruči da je i on, kao i Kanye, jedan svestrani "renesansni" tip. Pretpostavljam da je iz njegove vizure najveći dokaz tome to što je maznuo celu stvar Jamie xx-a i Gil Scott Herona I'll Take Care Of U i onda sa Rihannom preko nje napravio ljubavni piknik. Na stranu što je to bila prvo moja ideja (za mažnjavanje), ali rezultat ove "kolaboracije" jednak je stavljanju leša u lep kovčeg. Ili združivanju Metallice i Lou Reeda.

Nažalost, ni u ostatku materijala nema puno stvari koje će se rado slušati i o kojima će se još radije pričati. Pa, makar, i nešto loše. Neuspelih sličnosti sa Kanyeom ima još manje.

Make Me Proud, sa Nicki Minaj me je inspirisala da tvitujem "sine, ova nicki minaj bi mogla da repuje i tekst #preokret -a i ja bih se napalio". Toliko o Drakeu u tom paketu i jedinom sličnošću sa My Beautiful Dark Twisted Fantasy. Saradnja sa hipsterskom verzijom r'n'b-ija, The Weeknd, koje je na izvestan način Drake i protežirao, uprkos povremenom gabba ritmu nije ništa drugo do filer koji na Weekndovom mikstejpu ne bi ni primetili. A ovde kao moramo. Kad smo kod protežiranja, mentor Lil Wayne se pojavljuje u HYFR (paj sad- Hell Ya Fucking Right). Stondirani, autotjunovani rep'n'b. Vau. U The Real Her, u kojoj se ovoj dvojici pridružio Andre 3000 neko je došao na ideju da naprave arkelijadu (od R.Kelly). Zašto? Lord Knows zvuči kao da je u njoj trebalo da gostuje Jay-Z (kunemvamse!), ali siroti Drake je morao da se zadovolji Rickom Rossom. Koji, nažalost, nije bio u komi tokom snimanja.

Samostalno nastupanje uprkos dominatnoj monotoniji donosi par "trenutaka". Practice, recimo, može da vam se dopadne ako volite Stingovu Mad About You. (I ovde) odlična Marvin's Room poznata od ranije sa Lil Wayneovih mikstejpova nepotrebno je nadograđena sa raz-stepovanom rep temom Buried Alive koja trivijalizuje autentično turobnu atmosferu sobe. Nešto malo neočekivanog sunca proviruje u The Ride koja deluje kao organski miks gospela, Prince via The Dream seksipila i old skool philly repa.

Take Care je neočekivano beživotan pokušaj da se zauzeti kvart renovira dovlačenjem novih stanovnika u stare kuće. Svako ko je pratio rad građevinara Kanyea zna da je za tako nešto neophodno više puta udariti glavom o zid.

A vi ako želite da slušate jedan fenomenalan album pribavite sebi Monkeytown od Modeselektor (uskoro u svim boljim beogradskim vozilima).

SELEKTAH: 2/ 10

TEXAS KILLING FIELDS

Ako se bavimo time čija rediteljeva ćerka ima veći, iako mala Mannova nije loša, ja i dalje više vrednujem talenat Lynchove Jennifer

Postoje dva razloga zašto sam s nestrpljenjem iščekivao ovaj film i brže bolje požurio da ga gledam čim se pojavio u iBioskopu:

1) @timjohnbyford ga je hajpovao još dok su neki od vas piškili u pesku

2) film je režirala ćerka Michaela Manna i @timjohnbyford me je ubedio da je to skoro bitno koliko i ignorisanje #preokreta

Ne znam kakve to veze ima sa nastavkom ovog teksta, ali duša me boli što još uvek nisam pogledao poslednji film Renny-ja Harlina.

Prva stvar koja će vas prijatno iznenaditi nakon gledanja drugog filma Ami Canaan Mann (s obzirom da nosi breme bivanja ćerkom poznatog reditelja) jeste koliko njen film (za razliku od Jenniferinih) ni malo nije nadrkan. Texas Killing Fields je jedan od onih trilera u kojima ko je ubica nije toliko bitno koliko oslikavanje socijalnog pejzaža u kome se ubistvo odigralo kao i prodiranje u kompleksnost karaktera onih koji za ubicom tragaju. Ali, sve to na stranu, Ami prvo treba skinuti kapu zbog toga što je od Sama Worthingtona napravila nešto više od replikanta.

Ono zbog čega treba biti ljut na Ami jeste što nije imala više ambicija.

"Killing fields " je teksaški krajolik koji su lokalci tako nazvali zato što tamo živi nečastivi, a ni priroda ne ostavlja mnogo više nade. Iz aviona je jasno da isti služi kao metafora za ljudski pojas koji ga naseljava i podjednako je bezdušan. Sasvim predvidljivo naši detektivi predstavljaju dva različita tipa. Jedan (Jeffrey Dead Morgan kao lažni Javier Bardem) je novajlija iz Njujorka kome, paradoksalno, tamošnji homicide nije ubio veru u Isusa, a drugi (Worthington) je mladi lokalac koji i dalje ne odustaje od tretiranja stoke kao stoke. Kako to arhetip nalaže njihova ljudskost oličena je u brizi za devojčicu Anne (Chloe Moretz) čija je majka narkoradodajka. Detektivi rešavaju slučaj multiplih ubistava mladih devojaka, a stvar kulminira kada i mala Anne postane plen serijskog ubice.

Texas Killing Fields uspešnije deluje scenografijom i fotografijom, iako je Angel Heart za ljudsku i svaku drugu vrstu prljavštine na Jugu postavio neprevaziđene standarde. Neočekivano mnogo mraka, kiše i blata doprinosi mračnoj atmosferi i ništa svetlijem moralu stanovnika. Međutim, Ami ne traži nešto svoje u velikoj porodici jednog detektiva, odnosno rasturenom braku drugog detektiva, kao ni u prebednom životu teksaškog white trasha iz koga nam dolazi Anne. Iako rešavanje ubistva teče poprilično linearno ubačena bočna priča sa tetoviranim plavim rednekom zauzima previše mesta da bi bila samo ljudska scenografija osnovne priče. S druge strane, rasplet filma donosi neku čudnu vrstu pravde koja kao da je slika "prirodnog poretka stvari" koja u velikoj meri opravdava percepciju Texas Killing Fields isključivo i samo kao metaforičnog portreta jednog američkog kraja. I teksaške pravde.

Da li bi Michael Mann od ovog materijala i s ovim glumcima napravio bolji film? Za Ami je dobro i što nisam sasvim siguran u to.

SELEKTAH: 6minus/ 10